Hegelovo shvatanje umetnosti i estetike – U ovom radu nastojaćemo da predstavimo temu koja uokviruje razvoj ideala u posebne forme umetnosti. Obzirom da je tema veoma široka, radi lakšeg razumevanja tekst će biti podeljen na dva dela. U uvodnom delu ćemo ustanoviti suštinu pojavljivanja ideje, njenu mogućnost tj. kako se ona može pojaviti, a nakon toga pojašnjenje svake od njih. Prema tome, preostaje da razmotrimo kojim putevima i na kojoj osnovi je oblikovana ideja lepog kroz metodu u tri osnovne forme.

Za shvatanje te razlike, važno je unapred znati uočiti povesnu razliku koju jedna forma sadrži spram one prethodne. Zbog toga nam odnos između sadržaja i oblikovanja ideje može pružiti mnogo više od estetskog saznanja. Zahvaljujući umetnosti možemo da steknemo širi obim znanja o različitim epohama. Sa stajališta takve analize i s obzirom na Hegelov opšti stav o istosti ideje i povesti, značilo bi za nas pre svega njeno dublje razumevanje, a ne njenu jednokratnu slučajnost.

Kada pričamo o Hegelovoj estetici, onda pričamo o postkantovskoj estetici. Odlučnost i postavljanje problema Hegelove estetike postavilo je neke nove temelje za razumevanje umetnosti i estetike s obzirom na to kako se estetika ranije shvatala. Na prvi pogled, isto sa tradicijom je to što Hegel svoje delo naziva estetika i to čini sa jasnom primedbom da sam naziv estetika ne odgovara. Naime, na samom početku monumentalnih izlaganja Hegel raskida sa tradicijom estetike. U centar svojih istraživanja stavlja umetnost, a tu umetnost tretira kao lepu. Na taj način i jednom zasvagda označena je ishodnišna tačka Hegelovog shvatanja lepote i različitost tog učenja u odnosu na sva dotadašnja shvatanja lepote.

Sam Hegel u svojim predavanjima iz estetike, da bi ilustrovao tu različitost, kaže sledeće:

Umetnička lepota predstavlja lepotu koja je u duhu rođena i u njemu preporođena, te ukoliko duh i njegove tvorevine stoje na višem stupnju od prirode i njenih pojava utoliko je i umetnički lepo uzvišenije od lepote u prirodi. Štaviše, posmatrano sa formalnog stanovišta, može se reći da je čak i jedna rđava dosetka kakva doista čoveku pada na um uzvišenija nego ma koji proizvod prirode; jer u takvoj dosetki ima uvek duhovitosti i slobode. 1

Hegel izbacuje prirodno lepo i to čini tako što umetnost stavlja ispred do te mere da izbacuje prirodno lepo jer ono nije lepo, lepo je samo za ljude. Lepo postoji jer postoji neko biće za koje može biti lepo, dakle samo čovek može da vidi lepo. Vidimo da okretanje predmeta lepog posreduje i raznjašnjava samo onu instancu koja se nalazi u duhu, u njegovom utemeljujućem ispoljavanju. U toj polaznoj tački istovremeno je označena svojevrsnost tri različita temeljna načina ispoljavanja umetnički lepog u posebne forme ispoljavanja. Uobličavanje sadržine lepog postaje metod razvojne linije umetnički lepog u istoriji umetnosti. Tako upravo moment duha, koji uzet u čisto apstraktnom smislu2 prianja uz misao o istini, oslobađa svoju sadržinsku lepotu i daje mu lepotu u ostvarenju i delatnosti.

Možemo da primetimo da umetnost nije samo statična, nego se kreće ka nekom delovanju, radu duha koja podrazumeva izraz njega samog ali podrazumeva i delovanje. U vezi sa tim stoji vrlo bitna karakteristika povesti, način na koji je svetska povest organizovana u različite epohe, od kojih svaka označava zasebno stanje, razvoj, a predstavlja i jedan konačan nivo u ozbiljenju uma i duha, tako i svako umetničko delo je u izvesnoj meri vezano za vreme u kom je nastalo. Pojedine epohe, kulture, civilizacije najpre razumevamo preko umetnosti. Umetničko delo je, dakle, ključ za čitanje epohe, i zapravo stvara mape za orijentacije u svetu. Hegel kaže da nam je za pojedine kulture jedino što je ostalo umetnost.

Kada govori o umetnosti na taj način, on se više nego na bilo kom drugom mestu u svom učenju, nadovezuje na kontinuitet estetičkog svetskog nazora osamnaestog veka. Od trenutka kada se javlja perspektiva problema saznanja osamnaesti vek bitno pravi razliku između estetskog i čulnog iskustva.3 Hegel zaobilazi klasične teorije o jedinstvu estetike i zadovoljstva jer estetskom iskustvu prilazi sasvim drugačije – s obzirom na saznanje istine. Istina do koje dolazi umetnost 4 je istina samog tog duha, dakle nije reč o našem saznanju. To što mi doživljavamo kao lepo, to je znak duhovnosti.

Ono što je od velikog značaja za razumevanje Hegelove filozofije, pre svega, jeste to da se njegova filozofija shvati kao sistem, a taj sistem shvati kao proces, dakle kao hod ka unutrašnjoj svesti. Hegelova filozofija nije puka podela. Jedna od odlučujućih načela takvog shvatanja je način na koji se Hegelova umetnost određuje spram odnosa samog značenja i oblika, tj. kako umetnost treba da uzme svoj oblik iz samoga sebe, tj. da princip svoje spoljašnosti ima na sebi samome. Kako vreme bude odmicalo tj. kako se ideal razvija u vremenu, biće nam data vizija ozbiljenja umetničkih mogućnosti i oblikovanje objektivne stvarnosti. Tako shvaćen pojam procesa će da nam omogući unutrašnji tok postajanja umetnosti i uvid u to koliko se ona zapravo može izvesti iz pojma umetnosti, može li ga zadovoljiti ili ne, a možda i prevazići?

Hegel tako govori o tri povesno-kulturna oblika umetnosti, odnosno, o tri načina pojavljivanja ideje u umetničkom delu, odnosno, reč je o nazivu za tri odnosa između ideje i njenog čulnog pojavljivanja. Identitet značenja i telesnosti treba određenije shvatiti, prema tome, reći ćemo za početak nešto više o simboličkoj umetnosti.

Simboličke umetnosti

Svojstveni oblik koji Hegel pripisuje simboličkoj umetnosti je određen zbiljskom situacijom o razdoblju za koje je on razređivao svoju teoriju. Ovde se jasno misli na staru umetnost Indije i Egipta.5 Kada govorimo o simbolu uopšte, za Hegela je simbol početak umetnosti i po svome pojmu i po svom istorijskom javljanju. Zbog toga, nije slučajno što je simbolička umetnost obeležena kao početak. Simboličko je prvi pogled u umetnosti. Taj početak jeste simbolička umetnost u još neposrednom obliku ili tačnije nesvesna simbolika. 6

Prema Hegelovom mišljenju, od praistorije i pećinskog slikarstva, pa do antičkog doba imamo nemogućnost čoveka da dopre do artikulacije čulnog u duhovno. Ideja nije u stanju sebe da razume te zato ne može sebi da nađe čulnu formu. Sama ideja nije problem. Naime, ideja ne uspeva da nađe adekvatan čulni izraz tj. ne uspeva da pronađe čulni temelj.

Hegel kaže sledeće: „Uopšte uzev, cela ova simbolička umetnost čini, kao što je već rečeno, tek predumetnost, pošto mi u njoj imam o prvom redu tek apstraktna značenja koja u suštini još nisu po sebi individualizirana, i pošto uobličenja koja se sa njima neposredno vezuju mogu biti isto toliko adekvatna koliko inadekvatna.“7

Simbolička umetnost dakle, ne ispunjava uslove za ostvarenje sklada forme i tek utire put ka tome. Dokle god postoji neki jaz između zbiljskog i mogućeg, treba delovati na ovo prvo i menjati ga sve dok ne nađe sklad sa duhom.

Kako se za Hegela simbolilčka umetnost vezuje za religijsko, gde se ono povezuje sa nečim prirodnim (Sunce,planine, mesec, reke). Simbolička umetnost preuzima predmet prirode i želi da od toga konačnog učini nešto beskonačno. Primer ove umetnosti vidimo u egipatskoj arhitekturi. Za ova umetnička dela, Hegel kaže da su tiha i zagonetna i više nagoveštavaju nego što prikazuju. Zanimljivo kod ove vrste umetnosti jeste potreba za odvajanjem duhovnog od čulnog.8 Kada govorimo o ovoj vrsti umetnosti dolazimo do shvatanja kako ovde zapravo nije reč o tome da se umetnost sagleda u kojoj meri je simbolička, već u kojoj meri je ono simboličko umetnost, a to znači da čitavom shvatanju simbolizma nedostaje karakter prave umetnosti. Tako je generalno sa simboličkom umetnošću. Za simbolički umetnički odnos karakteristična je dominacija čulnog, pojavnog, naspram unutrašnjeg.

Prema tome možemo kazati da je ta spoljašnost rogobatna, u smislu da čuva i služi samo da sačuva nešto iznutra koje se ne može probiti kroz objektivno spoljašnje.9 Ideja je tu dakle ne određena i nesposobna za umetničko oblikovanje. Iz tog prostog razloga, ovu fazu razvoja umetnosti možemo nazvati neprikladnoj ideji.

Klasične umetnosti

U drugoj formi razvoja lepe umetnosti tzv. klasičnoj formi umetnosti, mogli bisno reći da simbolička umetnost prestaje da postoji kada čovek posmatra stvari malo dublje. U ovom periodu dolaze poetske forme, proze, promišljeni simboli. U klasičnoj formi umetnosti ideja nalazi sebi primereni oblik pokazivanja te forma ispoljavanja postaje ljudski lik, tačnije umetnost uzima svoj lik iz same sebe. Fascinantno je uočiti napredak u delanju svesti koji čini ovu epohu razvoja umetnosti. Karakterističan narod su Grci.

Kod Grka bogovi su prikazani kao ljudi, oni su umešani u zajednicu, oni su deo stvarnosti. Prema tome, ovde se razumevanje apsoluta, jer je predstavljeno preko ljudi, čini ljudima blisko. Zbog te promene u razumevanju apsoluta čovek može da promeni pogled na sopstvenu stvarnost. Klasični period je vrhunski period umetnosti za Hegela. Ovde je mesto gde se lepe umetnosti javljaju na pravom mestu. Možemo ovu fazu razvoja uprostiti tako što ćemo reći da čovek uspeva da postane predmet umetnosti. Klasična umetnička forma je slobodno adekvatno predstavljanje ideje u liku što odgovara njegovom pojmu. Ona je stoga najsavršenija, najviša forma umetnosti što je ikad stvorena i što je po samom pojmu umetnosti mogla biti stvorena.10

Umetnost kao umetnost se javlja sa klasičnom umetnošću, umetnik postaje vidljiv i zbog toga umetnik u klasičnoj epohi ne mora da traga za onim šta hoće da iskaže, on to već ima samo treba da iskaže. Umetnik je slobodan kao što je um slobodan, tako da je i supstancijalni sadržaj slobodan. Za razliku od simboličke umetnosti gde ideja ne dolazi do adekvatnog čulnog ispoljenja što je impliciralo da umetnost mora da traga za čim mora da se prikaže, klasična umetnost zahvaljujući supstancijalnom sadržaju koji je tu, mora samo da ga kristališe, te time ima više vremena da se pozabavi izradom.

Kaže Hegel: „Ideal služi kao sadržina i forma za klasičnu umetnost, koja u tome adekvatnom načinu uobličavanja izvršuje ono što prava umetnost prema svom obliku jeste“, malo nadalje… „Unutrašnjost klasične slobode čini slobodno, samostalno značenje, to jeste ne neko značenje ma čega, već ono što znači samo sebe, a time i samo sebe tumači. To je duhovnost koja uopšte čini samu sebe svojim predmetom. U toj predmetnosti same sebe ona onda ima formu spoljašnje stvari koja kao identična sa svojom unutrašnjošću, time i sa svoje strane neposredno jeste značenje sama sebe, te znajući za sebe, ona pokazuje sebe. “11

Romantične umetnosti

Kako smo pomenuli gore u tekstu, značajan pojam za sve tri koncepcije umetnosti jeste ravnoteža između sadržaja (ideje slobode) i forme (čulne materije u kojima se ova ideja pojavljuje). Romantične umetnosti, za razliku od klasične i simboličke jesu konstruisane sa potpuno novim odnosom duhovnosti spram čulnosti. U ovoj formi umetnosti, situacija je dosta drugačija, kada se misli na proces samosaznavanja i tu dominiraju umetnosti poput slikarstva, muzike i pesništva.

Duh nastupa u trenutku kada već postiže svu objektivnost u spoljašnosti i čulnosti. Zato napušta pravu lepotu kao svoju prolaznu fazu i traži lepotu svoje vlastite unutrašnjosti.

Zbog toga, ukupno uzev, princip subjektivnosti povlači sa sobom tu nužnost da se, s jedne strane, napusti ono prirodno jedinstvo koje postoji između duha i njegove telesnostii da se prema telesnosti zauzme neki više ili manje negativan stav, kako bi se iz onoga što je spoljašnje izdvojila i istakla unutrašnjost, a, s druge strane, da se stvori jedno široko polje na kome mogu da se ispolje posebnosti u svima svojim raznovrsnostima, sukobima i kretanjima kako iz oblasti duhovnog tako i iz oblasti čulnog života. 12

Drugim rečima, ovde ideja ide dalje u procesu samospoznavanja, napreduje i prevazilazi okvir čulnosti. Kao što vidimo, čulnost ne može da izdrži bogatstvo duha. Romantičarsku obnovu umetnosti, Hegel vezuje za hrišćanstvo i tvrdi da je supstancijalni sadržaj te umetnosti nešto što joj pridolazi spolja. U tom smislu se romantička umetnička forma slaže sa hrišćanskom propovedi o duhu. Apslotuno jeste i dalje razumljivo u ljudskom liku, ali svoju suštinu pronalazi u čistoj duhovnoj unutrašnjosti. Duh je napredovao ali zbog toga je morao iskoračiti iz sebe samog, ne ka prirodi nego ka duhovnosti.

Hegelovo stupanje na apstraktno tlo predstavlja korak koji sledi najdublje korake i nepotpunost kojima se ona do sada oblikovala, što ukazuje na nužnost duhovnog prevazilaženja. Sledeće pitanje koje se postavlja, a koje je usko povezano sa pitanje duhovnosti jeste religija. Tri forme umetnosti mogle bi da se posmatraju u uslovnom smislu kao istorija religija. Gore navedene konstatacije su veoma važne za razvoj umetnosti, posebno za shvatanje i ideju moderne apstraktne umetnosti. Smatra se, da je nesumnjiv, snažan i plodan uticaj Hegelove filozofije umetnosti doprineo težnji ka apstraktnom.

U skladu sa ovim, možemo da zaključimo, ukoliko se na kratko osvrnemo na tradiciju umetnosti i na način na koji je u tim okvirima postavljen problem mogućnosti forme i ispoljavanja duha, kako se ideja razvija u vremenu, kako se ostvaruje i pojavljuje. Prema tome, kada govorimo o Hegelovoj estetici, s obzirom na razliku ispoljavanja duha govorimo o jednom dugotrajnom procesu. Tokom ovog posmatranja pokazuje se mogućnost razvoja duha, ideje. Mogućnost jednog takvog kretanja i usavršavanja čini svetsku povest lepih umetnosti. Međutim, budući da se ovaj razvoj umetnosti odvija kroz tri faze, postavlja se pitanje šta je sledeće? Ono što je od krucijalne važnosti u ovom radu jeste upravo duh, kao centralni pojam koji se proteže kroz pomenute forme ispoljavanja. Umetnost tokom ove tri faze razvoja duha dostiže vrhunac. Duh posle romantične forme umetnosti ne uspeva da nađe svoju svrhu, udaljava se od svoje prave vrednosti. Naime, možemo da primetimo da umetnost više nema prostora za razvoj u onom smislu koje je tipično za ova tri doba. Ovo ne treba da znači da je kraj umetnosti u doslovnom smislu. Prema Hegelovom mišljenju će tek da bude umetničkih dela, ali nema više onih vrednosti koje su budile duh na umetnost. Umetnost gubi svoju pravu svrhu razvoja duha, kao takva, postaje sluškinja nekih drugih tendencija.

Za P.U.L.S.E Mirjana Đilas

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Literatura

Hegel, G.W.F., Estetika I, BIGZ, Beograd, 1986

Hegel, G.W.F., Estetika II, BIGZ, Beograd, 1986

Hegel, G.W.F., Estetika III, BIGZ, Beograd, 1986

Gilbert K.E. i Kun H., Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969

Zurovac, M. Tri lica lepote, Službeni glasnik, 2005

1 Hegel, G.W.F, Estetika I, BIGZ, Beograd 1986., str. 4

2 Apstraktno u smislu da ideju lepog mi apstrahujemo od svega što je stvoreno, tačnije posmatram je za sebe. Umetničko delo je vezano za Hegelovu metafiziku i nije prosto izraz moje subjektivnosti, nego izraz duha kroz moju subjektivnost.

3 Klasični nemački idealizam vs britanski empirizam.

4 Počev od simbolizma koji želi da se uzdigne.

5 Hegel, G.W.F, Estetika II, BIGZ, Beograd 1986., str. 31

6 Hegel, G.W.F, Estetika II, BIGZ, Beograd 1986., str.34

7 Hegel, G.W.F, Estetika II, BIGZ, Beograd 1986., str.25

8 Naime, u kultu, npr Lame ili u hrišćanskoj religiji, katoličkim učenjima, osvećeni hleb jeste stvarno telo, vino je krv boga i Hristos je u njima neposredno prisutan. U toj mističnoj identičnosti ne sadrži se neko prosto simboličko značenje. Takvo značenje pojavljuje se tek u reformisanom učenju, u kome se zahteva da se odvoji duhovno od onoga što je čulno. Više o tome videti u odeljku Nesvesna simbolika.

9 Najbolji primer su sfinge- mrtvačnice. Sfinga je simbol zagonetnosti, i one, prema Hegelovom mišljenju predstavljaju napor duha da se oslobodi prirodnosti. Motiv smrti jeste neposredna negacija duha koja pripada njegovom sopstvenom pojmu, ali je razumevana kao jedna njegova strana koja deluje oslobađujuće po njega. Apsolutni duh se ne ukida, nego se na osnovu ovog procesa smrti i negiranja čulnog vraća u samog sebe, prolazi, izčezava, vaskrsava.

10 Gilbert K. E. i Kun H., Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969., str. 243

11 Hegel, G.W.F, Estetika II, BIGZ, Beograd 1986., str.133

  Društvo, estetika, Filozofija, Hegel, Umetnost