Vodič kroz simfonije: Hajdnova Sto druga

Vodič kroz simfonije: Hajdnova Sto druga (Čudo)

Londonsko Kraljevsko pozorište, veče 2. februara 1795. godine. Publika sa nestrpljenjem očekuje izvedbu nove simfonije najpoznatijeg muzičkog posetioca grada, 62-godišnjeg Jozefa Hajdna. Vreme je rata, revolucionarnog poleta i radikalizma koji ugrožava elite. Budući da je najavljeno da će na koncertu Hajdn sam dirigovati novim komadom „sa klavira“, publika se „zbila ispred orkestra“, kako je izvestio A. K. Dis, pokušavajući da maestra vidi iz neposredne blizine. To je potpuno ispraznilo sredinu partera od gledalaca pa je tako, kada se luster srušio sa plafona na pod, pao samo na prazna sedišta, a ne na glave ukrašene perikama. “Čudo! Čudo!” uzvikivala je publika. Dis je napisao:

„I sam Hajdn bio je dirnut i zahvalio milosrdnom Proviđenju koje je dozvolilo da u određenoj meri on bude razlog ili sredstvo kojom je spaseno najmanje trideset ljudi. Samo nekoliko ljudi iz publike zadobilo je manje modrice“.

Ništa manje čudesna od tih nekoliko modrica bila je simfonija koju je Hajdn trebalo da izvede. Pomalo zbunjujuće, ovo nije simfonija sa epitetom „Čudo“, br. 96; luster je zapravo pao na prvom izvođenju Hajdnove 102. simfonije, u B-duru. Svih 12 simfonija koje je Hajdn napisao za svoja dva putovanja u London – 1791. i 1795. godine – dokazuju kako je simfoniju razvio od dvorske zabave do javnog spektakla. Istovremeno, ovi komadi označavaju prekretnicu u značenju simfonije u društvenom, pa i političkom smislu, i označavaju proširenje muzičkih ambicija simfonije. Mogao sam da izaberem bilo koje delo poznato pod brojevima od 93 do 104; slučaj je hteo da mi 102. bude omiljena.

U vreme kada se Hajdn pripremao za svoju drugu posetu Londonu, znao je šta može očekivati od svoje publike. Znao je koliko ovi posetioci koncerata iz srednje klase – koji su bili među prvim zaista javnim publikama simfonijske muzike u istoriji (za razliku od aristokratskih) – razume i ceni njegov izum, njegove igre očekivanja i iznenađenja, njegovu manipulaciju žanrom bez napora, afekat i ekspresivnost. I znao je da može i njih i sebe da pogura još dalje kad se vratio i kada su njegova slava i status postali još veći nego pre. To znači da su ove simfonije u stvari palimpsesti slušanja, dela komponovana sa efikasnošću za muzički pismenu publiku. Hajdn je morao da nastavi da iznenađuje svoju publiku u Londonu, a da bi to postigao, postao je još spretniji i ekonomičniji – ali i odvažan i šokantan toliko da obara lustere – u raspoređivanju svojih simfonijskih resursa.

U 102. simfoniji, koja otpočinje sporim lirskim uvodom koji je Hajdn komponovao za sam početak dela, smena vedrine i bolne hromatske harmonije rastvara se u slasnom filigranu flautnog arpeđa pre glavnog vivaće dela stava. Hajdn pretvara ovaj stav u minijaturni muzički tobogan koji razbija klasične konvencije. Taman kad pomislite da ste bezbedno stigli na kraj prvog dela stava u stabilnom ključu, cela nota kao parni valjak (da pomešamo razne mehaničke metafore) naglo zaustavlja muziku, pre nego što je Hajdn vrati tamo gde bi trebalo da bude. U centralnom delu vivaća, Hajdn atomizira svoje teme u rašrafljene fragmente, sastavlja ih u neki haotični visokooktanski kontrapunkt, a zatim sprovodi povratak glavnoj temi. Ali nije sve onako kako se čini: mi smo u pogrešnom ključu, pa nas Hajdn vraća u burni modulacijski podsticaj pre stvarnog trenutka povratka stava, 40 taktova kasnije.

Hajdnova simfonijska retorika je tako sjajno kalibrisana da instinktivno osećate muzičku dramu i nije vam potrebna poznavanje ključeva, struktura i konvencija – ali njegova prva publika 1790-ih bi sigurno razumela šta se dešava. U sporom stavu, transkripciji adađa iz njegovog klavirskog trija u F-molu, nalaze se neke od Hajdnovih najsnolikijih melodija, ali idila obaveznog solo violončela ispod kitnjaste ukrasne glavne melodije uznemirujuće je naglašena mekim udarcima timpana. U menuetu koji dolazi sledeći, tromi trio je za mene taj koji se ističe, posebno hromatskim infleksijama svog drugog dela. I finale, nakon vragolastih početaka, pronalazi neke opsesivne trenutke zamaha i radosno smućkanu disonancu koju je i Betoven morao poznavati: finale njegove Druge, pa čak i Sedme simfonije nagovešteni su u ovakvim odlomcima. Ali Hajdnova 102., baš kao i sve njegove londonske simfonije osvećuje trenutak u istoriji simfonije kada su ovaj kompozitor i njegovi slušaoci bili u izuzetnom, obostrano zahvalnom spoju, vezi koja se do danas obnavlja svaki put kada se ova simfonija svira ili sluša.

Pet ključnih snimaka

Nikolaus Harnonkort / Kraljevski Orkestar iz Amsterdama (Royal Concertgebouw Amsterdam): ravnoteža Harnonkortove živahne fantazije i Koncertgebouove prirodne topline.

Tomas Bičam / Kraljevska filharmonija: možda iz druge ere, ali Bičamovi uvidi u Hajdna su i dalje jedinstveni.