(О филму „Херој“ редитеља Асгара Фархадија. Гл. улоге: Амир Џадиди, Мошен Танабанде, Сахар Голдуст, Сарина Фархади) 

Асгар Фархади је редитељ чији филмски рукопис лако пропознајемо и то са врлом комплексним начином мишљења. Његов последњи филм „Херој“ рађен је на истом принципу као и његова претходна два филма, Оскаром награђених  „Растанак“ и „Трговац“, на методу драматуршког фуриозног котрљања заплета до апсурдних димензија, с тим што се овај филм мало више бави околином, јавним мњењем и проклетством лажних вести посредством медија и друштвених мрежа. Фархади гради једноставну причу о човеку који долази са дна друштвене лествице, из затвора и неким случајем постаје славан у свом окружењу, „херој“ паланке која ври од хипокризије и деструкције. Наиме, Рахим Солтани, као човек који излази на неколико дана из затвора како би нашао начина да исплати свој дуг и да тако себи олакша судбину у једном тренутку постаје пример високог морала и с тим узбуркава средину у којој се налази. Не успевши да нађе начин како би отплатио дуг, он се суочава са великом сумом новца која му измиче из руку и насупрот свега он постаје „херој“ места чији се хуманитарни ауторитети старају да он ипак добије некакву суму како би отплатио дуг. Фархадијева драматургија се одмотава врло брзо и он у другом делу филма гради причу о савременом антихероју, жртву социјалних медија и малограђанштине. Постављајући круцијална питања о постојању морала у времену лажних вести и религијске контаминације, овај редитељ се највише концентрише на судбину малог човека, збуњеног и остављеног на ветрометини хипокризије. Филм почиње и завршава се са затвором, тамо где се у ствари и завршава сваки социјални и религијски неспоразум у коме препознајемо и наше социјалне деструкције и апсурде. Прича Рахима Солтанија је само једна од многих прича налик нашим, транзицијским, али највише њиховим, традиционалистичким и религијски догматичним причама. Рахим Солтани у филму говори језиком манипулисаног несрећника који има подршку само вољене особе, али то му много и не помаже.

Овај филм обилује дирљивим сценама којим је праћен главни лик, али и због његовог емотивног односа ка целом проблему.

Млади глумац Амир Џадиди игра своју улогу Рахима Солтанија врло емотивно и он је главна окосница целог филма. Преко његовог карактера преламају се друштвене и социјалне манипулације, ситне лицемерне ситуације, као и социјална беда друштва које  неумесно меша савремену технологију са прагматиком традиције. Млади глумац свој лик после свих конвулзија и преламања успешно враћа на контемплацију у којој налази спас и мир који му обећава његова вољена, једина која верује у његову невиност и наивност. Његов Солтани се не предаје, он само чека боља времена у изолацији из које се нада да ће изаћи и да ће у истом ток окружењу наћи неке боље људе, неке боље животне навике и тежње. Поред њега, ту је и његова партнерка, млада Ферхонде коју  страсно игра млада глумица Сахар Голдуст. Она се од петних жили нада да ће њеног вољеног средина препознати као часног и да ће га примити натраг. Она говори језиком посвећене иранске жене која верује у љубав и у част. Када смо код части, једна од најупечатљивијих сцена је снимање видеа малог Саваша, сина Амировог зета који муцајући говори о невиности његовог стрица, нешто што додатно скандализује цело социјално оккружење. Свакако, част је оно што не дозвољава младом Солтанију да потоне у прљавштину социјалне баруштине и враћа се у изолацију како би окончао целу ту наметнуту сагу.

Поред ове две сјајне две глумачке партије, ту су и ликови Рахимовог зета Бахрама, Мохсен Танабанде, као и Меријам Шандеи која игра лик Рахимове сестре Малиле. Ове епизоде су део јавности која на неки начин демонизује младог Рахима трансформишући га у антихероја. Асгхар Фархади у овом филму говори  аналитично о методологији скандала који се, на жалост у време дигиталне технологије брзо конструише. Фархади преко овог филма каже да скандал „хероје“ претвара у „антихероје“. Тонећи у узбуну коју носи маса, млади Рахим, са њене стране натакнуте врлине у себи препознаје као мане.

Млади кинематографери Али Гази и Араш Рамезани снимају крупне кадрове које говоре о емотивно обојеном окружењу и чини се да је то једна од највећих врлина у визуелном смислу. Костими Негар Немати нам дочаравају сву колоритност Ирана, све боје које се преливају по пијацама и тесним улицама, чија сценичност и специфичност је избор младог сценографа Медија Мусадија коме је ово прва сценографија. У целом том колоритном иранском малограђанском окружењу рађа се ова прича која је једна од многих чија апсурдност је болна и неизлечива. Фархади говори једноставним језиком људи који себе препознавају у традицији, а не у логици. Као и брачни пар у „Растанку“ који  се развео из финансијских разлога, преко сцена о купању свекра који је непокретан, а снаха мора питати имама дали може да га гледа голог, па преко страшне сцене откривеног у „блуду“ трговца у истоименом филму, све до ове приче несхваћеног антихероја, Фархади не говори само о Ирану, о реперкусијама друштвеног и социјалног неспоразума, него отвара Пандорину кутију свих недаћа које ствара духовна беда човека. Његов начин размишљења је на неки начин сличан Џафару Панхију чије се приче такође развијају од неспоразума малих људи, до робовања традицији и  религијској опсцености и заслепљености. Фархадијеви ликови су увек у емотивном ћорсокаку, они врло често немају излаза, али судбинска се нит никада не зауставља па се приче увек завршавају тамо где и почињу – у миљеу у коме се ништа неће променити. Овај велики редитељ упозорава управо на стање које деценијама остаје непромењено, на ужасном социјалном и друштвеном апсурду, као и на лошем утицају традиције. „Херој“ је филм о „антихероју“ који је то одувек и био. Рахим Солтани не стиже ни у једном тренутку да убере плодове своје „славе“. Њега случај поставља „херојем“, а скандал га претвара у „антихероја“ и то Фархади подиже на ниво универзалне трауме која не препознаје друштвену матрицу и пред тога што се цела прича и бави контрадикторношћу иранског друштва.

Иако је „Херој“ изузетан филм  овог пута није добио номинацију за Оскара и поред  предвиђања филмских критичара да ће Фархади по трећи пут држати златну статуету у својим рукама. „Херој“ је превише добар филм за све нижи критеријум америчке академије, то је још један у низу антологијских остварења овог талентованог и мудрог иранског редитеља. „Хероји“ данашње друштвене недоумице су симболи глобалне деструкције која води у дистопију и ништавило, док прави хероји спавају негде у неком мраку знајући да је њихово време  далеко и да неће ускоро доћи.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Asgar Farhadi, Film, Heroj, Iranski film, Sašo Ognenovski