Одлика школованих људи је да током свог живота изграде став који неће бити лако оборив или другим речима ‒ да створе чврсте полуге своје интелектуалности и духовности како их лаки поветарац не би однео. Образовни систем их у томе подупире, нуди има разноврсну лепезу знања из које они узимају једино оно што је памтљиво. У једној књизи о Салвадору Далију својевремено сам прочитала реченицу да човек памти оно што разуме, а разуме оно за чиме има потребу и што је у његовом систему схватљиво. Дакле, ми смо својом личношћу предодређени за нека знања, она су нам логична и пријањају уз нас, док друга одбацујемо или смо према њима индиферентни. Шта омогућава ову селекцију? Низ разноврсних фактора ‒ наше сопство, породица и окружење у којем се одраста, као и дух времена који се покушава разумети. Комбинаторика је овде чудесна и њени су резулати ‒ а то је најлепше ‒ непредвиди, због чега је тешко говорити о било каквим калупима, више о слободи да се буде оно што треба или што нам је најдраже.

У таквом ланцу свеколиких путања на којима је наше кретање уцртано, ствара се оно што бисмо могли назвати својом посебношћу или аутентичношћу. Заиста, једини смо такви у универзуму и верује се да реплика нема, док год следимо свој пут и бирамо оно што нам је најближе или најлогичније. Међутим, јавља се један сасвим мали проблем у вези са овим кретањима ‒ на том чистацу налазе се и други људи који следе своје путоказе и који се с нама, у једном тренутку ‒ закони физике су неумитни ‒ морају сударити. Шта се тад догађа?

Исход ових судара зависи од тога ко у њима учествује или какве су раније биле путање оних који се сударају. Наравно, на овакве прилике утиче и време у којем се то догађа, али да бисмо поједноставили анализу, занемарићемо ту координату и претпоставићемо како није важно колико година има учесник у судару нити када се судар догађа.

Непријатно је сусрести се с неким на путу, а он нас гледа љутито и покушава да нас прескочи како би наставио путем којим је пошао. Такав човек ‒ сем уколико није постао стоички смирен ‒ биће поремећен новим околностима и код њега ће се појавити урођени инстинкт: жеља за преживљавањем. Зашто судари провоцирају баш тај инстинкт? Зато што се сусрет с другим човеком, ма какав он био ‒ љубавни или конфликтни ‒ неретко види као могућност да се наше сопство поништи. У љубави и њеним екстазама дешава се свеколико прожимање бићâ, такво да се границе на тренутак губе, и као у оргазмичком стању, постаје нејасно докле смо ми, а одакле су други. Због тога не чуди што се многи људи ‒ данас таква појава није реткост ‒ свесно удаљавају од овог искуства, јер се плаше да ће у том прожимању изгубити себе, несвесни шта могу добити. Конфликт је, с друге стране, опасан јер такође прети нашим границама, али с другачијом намером ‒ не би ли се оне преобликовале и поставиле на ново место.

Уколико бисмо упоредили баш ова два стања, љубавно и конфликтно, нашли бисмо и више сличности него што очекујемо: свако од њих оголи човека толико да је чешћи бег с тог места него жеља да се у њега уплива. Разлог је јасан ‒ огољавање је непријатно не зато што нас чини видљивијим, већ рањивијим.

Зашто смо рањивији онда кад се с другим бићем сударимо или сукобимо? Постоје људи ‒ познајем их ‒ који сваки окршај виде као изазов не би ли учврстили слику о себи и појачали своје егоистичне пориве без којих не могу. Они се конфликтима служе као храном која напаја њихову душу и чини их непрекидно будним, на кисеонику. Међутим, чини се како је већини људи конфликт непријатно искуство јер су, на пример, коментари писани стихијски испод мојих текстова показали да се њихови аутори не могу одвојити од свога става с којим су се идентификовали. Другим речима ‒ оно што кажу, они то јесу, и ако неко дирне у њихове речи, дотакао им је душу, а ако покуша да је сломи, неће бити милостиви.

Наравно да је оправдано бранити се ‒ човек је дужан да се брани од сваког ко га напада, тако заслужује живот ‒ али питање које искрсава је следеће: да ли је конфликт позив да се бранимо или да размислимо о оном што нам је дошло на пут?

Написани коментари испод текстова потврдили су једну болну истину о људима ‒ тешко им је да виде друге и да их уваже, сем онда кад се ти други с њима слажу. У том смислу појам сопства постаје растегљив до других који се ‒ као код нарцисоидног поремећаја личности ‒ види као екстензија свега што има везе са мном, а што друго биће и не види. Како то знамо? Тако што се сваки сукоб ‒ а испод ових текстова он је морао бити сукоб мишљења ‒ види као сукоб личности, па је зато овај феномен занимљив. Не слагати се с неким значи ‒ у овим оквирима ‒ понишити нечију личност.

Како смо до тога дошли? Одговор је једноставан: човечност је поједностављена дотле да се може појмити једино оно што се види, другим речима ‒ други човек је искључиво оно што видимо на њему, а како смо кадри сагледати тек оно што нам он дозволи или што је слободан с нама да подели, јасно је како је слика штура и окрњена. Чини се да смо постали неспособни замислити шта је у другом, претпоставити како он има и оне особине које нам нису насликане и јасно предочене. Наша имагинација је постала толико слабашна да немамо више воље ‒ такође ни времена ‒ да растегнемо свој затегнути суд и замислимо шта је иза оног што се иза очигледног и видљивог налази.

Зато је било надасве тужно мотрити разнолику синтаксу такозваних коментатора и самопрокламованих зналаца. Из њихових често немаштовито обојених реченица ‒ грубих и прљавих ‒ крије се опасна мука: тешко подносим туђе мишљење јер ми је и сопствено тешко. Како то знамо? Онај који је сигуран да је до свог аутентичног става дошао стрпљиво и полако ‒  учећи и понешто бришући ‒ једнако стрпљиво и полако уважиће другог зато што бити у себи ‒ ненарцисоидно ‒ значи приближити се другоме и разумети га, као што разумемо себе. Грубост и склоност увреди увек је важан симптом: толико је тешко поднети присуство другог да се његово постојање ‒ макар и симболички, кроз речи ‒ мора одстранити.

Зашто нас други вређа? Зато што су у нама дубоке амбиваленције које већ дејствују не као обичност већ схизофреност или унутрашња располућеност која се не може умирити. Како би утихнули унутрашњи дамари или преплитање дубоких нити сопствене личности ‒ а које нас позивају да их разрешимо ‒ ми се сударамо с другима, не разумевајући зашто то радимо.

Због једног: како бисмо своју мисао растегли до другог и уважили га, онако како овим бесомучним крицима, увредама и ружним речима ‒ сасвим обрнуто, али логично ‒ желимо да неко уважи нас.

На крају ‒ можда неочекивано и необично ‒ закључујемо да нам недостаје дијалог, а он подразумева да се други, пре свега, види, потом уважи, онда претпостави како има право на своје мишљење с којим се не морамо сложити, али које у неком облику може наше обогатити. Да би се то десило, неопходно је ућутати и замислити да смо на другом или другачијем месту од свог. Уколико смо то способни урадити, онда смо већ саосећајни и спремни да се развијамо.

Ако пак дијалога нема, онда је наша болест: аутизам, а лекови за њу су врло скупи.

(Текст је писан за: https://stellapolarebooks.com/)