(О филму „Магбет“ по трагедији Виљема Шекспира у режији Џоела Коена. Гл. Улоге: Дензел Вашингтон, Френсис МекДорманд, Брендон Глисон, Хари Мелинг, Кори Хокинс)

Магбет је комад о проклетству. Шекспир је после античких трагичара највећи мајстор трагедије који је ову, најсуморнију, написао неких десетак година пре своје смрти, после Тимона Атињанина. Када читате комад имате утисак да не постоји ни један дашак ведрине, да је Шекспир својим стиховима описао тензију коју нема ни у једном другом комаду до данашње, савремене драматике.

Овај се комад одликује и по томе што између реплика крије много информација о самим ликовима, о њиховој породичној историји, о генетичким и историјским околностима саме радње, тако да редитељи и у позоришту, а и на филму увек откривају неке детаље које, рекао бих, да се не виде „голим оком“, или не примећују првим читањима.

Филмске верзије Шекспировог Макбета су врло различите: од оне антологијске Куросавиме верзије назване „Крвави престо“, преко верзије Романа Поланског, па све до последње верзије Џастина Карзела са сјајним Мајклом Фасбиндером и Мерион Котилар у главним улогама. Генерално, све верзије се не одвајају од вечне и пусте жеље за влашћу по сваку цену а сада видимо да се и верзија Џоела Коена креће у тим канонима.

Али, ова се верзија исто тако разликује од свих других највише по углу гледања на сам лик Макбета. Коен нам у овој верзији нуди савршено рационалног Макбета кога не видимо ни код Џона Финча, а ни код Мајкла Фасбиндера, а нуди нам и хладну, готово ледену Леди Макбет у интепретацији сјајне Френсис МекДорманд за разлику од Франеске Анис и Марион Котилар које су врло страствене и емотивне.

Можда када гледате овај филм имате утисак да управо по ликовима наликује на Куросавин Крвави престо где се Тоширо Мифуне и Исузу Јамада некако предају својој сопственој суровости да их води до циља, а наравно и до сигурне смрти. Џоел Коен, чини се, да својом естетиком у овом црно белом филму који све време оставља утисак као да је снимак из времена раног Орсoна Велса заговара једно виђење у коме не амнестира никога и да је проклетство у ствари део политике која не мења ракурс ни до данашњег дана. Зато је у овом филму вештица само једна мултиплицирана у три сабласне жене које игра сјајна Кетрин Хантер. Утолико више проклетство је само колективна безумност, политичко превирање које сви оправдавају у својој глави.

Вештица се у овом филму појављује и као старац који чува младог Флинса, Банковог сина кога Рос после Банковог убиства присваја. Џоел Коен, што је врло интересантно не обраћа велику пажњу на договор Малколма и Макдафа да коначно склоне полуделог Макбета. Филм осцилира између Макбетове фантазмагорије и политичке избезмљености. Редитељ визуелно не издваја духове од праве ликове и то чини овај филм једноставним, естетски и филозофски  опипљивим.

Џастин Карзел у свом виђењу инсистира на дете које је Леди Макбет изгубила и ѕа којем пати све време, док се деца у овој верзији појављују као лек, као мали зрачак наде од кога као да се Коен није желео одрећи. Његов филм доживљавамо као исповед, као снимак са политичких превирања који гледају деца, наследници краљева који су на престо дошли на прљав начин. И то је наравно историја која се вековима понавља како у доба савременог комунизма, тако и у ово доба такозване демократије.

Дензел Вашингтон свог Макбета игра  модерно, као да су реплике написане у прози. Овде се наравно поставља питање зашто је Макбет црни глумац, на што одмах следи одговор: а зашто не би био? Вашингтон као Макбет је прва нит која повезује овај класични текст са данашњицом, са намештеним демократским струјама, са расним балансом и принципом који је исти и код Шекспира, а можда и код Обаме. Вашингтон се не повинује проклетству, његов Макбет покушава да се пробуди из кошмара сопствених недела, јер је он помислио да је убијањем Данкана урадио праву ствар, а не зато што је на то инсистирала његова грамзива супруга. Та психолошка дихотомија носи координату целог филмa.

Вашингтон играјући свог Макбета као да игра неки лик из драма Тенеси Вилијамса, у ствари надопуњује Коенов концепт да је принцип долажења на власти исти, само да су нијансе другачије у зависности од цивилизацијског нивоа. И то је сјајно одигран Макбет који отвара оне делове овог комплексног лика који су код других глумаца који су играли овај лик мало остављен по страни.

Френсис МекДорманд своју Леди Макбет доноси очишћену од свих предрасуда, савршено сигурну да зна шта ради и емоционално врло сређену. Она је чак и мека у свом изразу и подсећа на Куросавину Исузу Јамада и то је опет можда једна октава више од њеног супруга. Она, чак што више је рационална и у свом лудилу, што наводи на то да она предвиђа своју трагедију осећајући је као жртву за породичну срећу не водећи рачун да после те жртве нема ни породице, а ни државе. Леди Макбет Френсис МекДорманд је улога у која је тешко истрајати до краја, али сјајна глумица је  маестрално одиграла.

Од осталих ликова велики утисак оставља стари Данкан кога исто тако одлично доноси стари вук Брендон Глисон, лик који као да осећа да ће се нешто лоше догодити, али као сваки краљ покушава да остане смирен. Сјајна је сцена када се он суочава са Леди Макбет осећајући нешто злокобно у њеном погледу и да је уствари та добродошлица за њега кобна.

Свакако, вештице у три своја призора фантастично одиграва велика британска глумица Кетрин Хантер. Њена богата интерпретација у овом филму је антологијска. Тај лик, који је мудри Коен извео од све три вештице је у ствари глас оних који су невидљиви, а који највише страдају од смртоносних дворских игара, а то је народ. Старица која зна  да врача, рецитује стихове, а и да препричава, спокојно чека да се сви побију како би у облику неког деде предала Росу малог Флинса па да оде са те проклете земље негде где је светиња породица, а не политичка гарнитура.

Кетрин Хантер изговара Шекспирове стихове као да приповеда неку бајку детету за лаку ноћ: мирно, јасно, чак сриче да би била дидактички утицајна. Она се на тренутке и разјари, али то је опет шапат, хркање или шта још и то окарактеризује старицу којој је живот донео само патње и која зна како са природом. Наравно, овим ликом је Коен вратио вештице природи, одакле су и дошле, а њихове чаролије је претворио у логику догађаја који захватају ликове Мекбета и Леди Макбет.

Визуелни тренутак у овој верзији Макбета креирају Стефан Дешант чија сценографија делује чак и помало стриповски, као и стална сарадница браће Коен трипут номинована ѕа Оскара, Мери Зофрис. У црно белом Макбету су костими историјски али са универзаним назнакама док сценографија поред стриповског шмека делује и помало театрално.

Њима се прикључује и мрачна музичка илустрација Картера Барвела, композитора номинованог за два Оскара који компонује и на остале Коенове филмове. Оно што даје специфичност ове  верзије Шекспирове трагедије је фотографија великог кинематографа Бруна Делбонела, кандидованог чак за пет Оскара. Његов начин одсликавања краљевског безумља се креће од крупних планова где се у црно белој техници виде чак и боре на лицима, па све до сјајних широких кадрова. Тачније, Делбонел својим великим умећем одређује и расположење сваке сцене, као и њено значење.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Denzel Vašington, Film, Magbet, Sašo Ognenovski, Šekspir