Мафија и тајна друштва – италијанска Коза Ностра
Настанак и порекло најчувеније мафије на свету. Омерта, вендета, хијерархија, култура живљења.
“Права моћ никад се не добија, она мора да се узме”,
један је од слогана Коза ностре, Наше ствари, тајног друштва створеног у 19. веку. Успостављен је систем у коме су људи Коза ностре покушавали да посредују управљајући фармама за рачун земљопоседника, док су сиромашним, потчињеним Сицилијанцима понудили заштиту, стабилност и понос.
Утемељена на локалном наслеђу, не само да је нудила штит пред странцима, већ је пружала осећај припадништва фамилији.
Није необично да је Сицилија породила ову руралну криминалну организацију која је дуже од века и по била најмоћнији мафијашки клан света. Изникла међу сељацима, Наша ствар их је заступала на њихов начин. Била је утемељенија од шпанске краљевске куће која је Сицилијом владала све док Гарибалди маја 1860. није кренуо у поход са својих “хиљаду”.
Око порекла Коза ностре владају недоумице. Брајан Фримантл, аутор својеврсног експозеа о организованом криминалу Европе под називом “Октопод”, сматра да је Наша ствар почела као одбрамбени савез сељака који су се супротстављали опресији феудалних господара. На Сицилији тврде управо супротно: први мафиози били су gabelotti, феудални посредници који су од сељака прикупљали порез, држали их под контролом и чували имања када су латифундисти били одсутни.
Током 19. века, како се Италија постепено уједињавала, Мафија је евалуирала у криминалну организацију. Поштује само своја правила и игнорише туђа. Улазак у друшво “људи од части” значио је готово исто што и приступ вери. Опредељење за читав живот. Без пензионисања. Иницирани у чланство – искључиво сицилијански мушкарци – заклињали су се на верност ритуалном, на крви датом заклетвом ћутања, омертом. А Парола д’онури вали сангу, Реч части вредна је крви. Омерта значи “способност бити мушкарац”, бити дисциплинован и самоконтролисан под свим врстама притисака.
Омерта и Вендета
Рик Порело у књизи “Успон и пад Мафије Кливленда” описује шира значења омерте:
“Ко год да се обрати поретку против свог земљака је или будала или кукавица. Ко год не може да се брине о себи без полицијске заштите је и једно и друго. Кукавички је издати прекршиоца правде, чак и уколико је прекршај био против тебе. Окаснело је и подло да рањени човек ода име свог нападача јер ће, ако се опорави, он природно бити тај који ће се осветити. Рањеник свом нападачу мора да каже: уколико будем живео, убићу те, уколико умрем, опроштено ти је”.
Кршење омерте подразумева смрт. Овчија глава пред вратима је знак да је Коза ностра пресудила. Посао се тада препушта ликвидаторима. Vendetta – освета – постала је сицилијанска форма правде. Злочини су лична ствар, остављена вендети, не властима.
Организација је преузела идеје традиционалистичке фамилије и њене хијерархије. На челу породице је “Кум” који управља локалном Мафијом. Сви “кумови” одговарају само једном capo dei tutti cаpi (сицилијански ‘у капу ди ‘и капи) који је раније обавезно живео у сицилијанској престоници, Палерму. Први испод њега је Kапо бастоне. Kонтабиле је одговоран за финансије.
Цапорегиме или Цаподецима обично управља групом од десетак или више sgarrista, војника Мафије испод којих су они у рангу piciotto. Термин Ђовани Д’Оноре резервисан је за сараднике Мафије (корумпиране политичаре, полицајце) и за све оне који не могу да буду чланови јер им отац није Сицилијанац или Италијан.
Као што се у дубоко патријархалној фамилији Сицилије апсолутно поштује отац, падре, респект је пренет и на падрина, кума. Могао је да буде сељак, комунални радник, банкарски службеник, комерцијалиста, агроном, ситни предузетник, возач – што најчешће и јесте – али падроне је уливао страх и штитио све.
Страх је до те мере дубоко укорењен, да ликвидатори Коза ностре свој посао по улицама и баровима обављају не трудећи се да маскама прекрију лица. Када полиција дође на увиђај, нико ништа није видео, нико ништа није чуо. “Твоја ћерка је мала, пази на њу”, типична је порука одвраћања. Мафијина убиства немају сводоке. “Добра је особа она која види и ћути”, кажу Сицилијанци. “Не знам ништа, нисам видео ништа, нисам био тамо, а ако сам био, онда сам спавао”.
Суровост је једна од кључних полуга утеривања страха. Иако су се убиства на јавним местима последњих година проредила, не значи да обрачуна кланова нема. Тишина која их пост фестум окружује само доказује у којој је мери Коза ностра саставни део сицилијанског живота.
Дијего Јајети је један од ноторних хитмена који се покајао и данас живи под заштитом полиције. Када су га својевремено питали колико људи је убио, застао је. Не због покушаја да нешто демантује или да се правда, већ због – загубљеног рачуна:
“Hmm, да видим. Неке сам убио ја, за друге сам дао наређења. Неке сам ја почео а други довршили. У неким случајевима посао сам обавио заједно са браћом. Било их је, заиста, толико, да не могу да се сетим”.
Осуђен је за 27 убистава.
Kупола је врховно тело одлучивања Коза ностре. Њен Политбиро или Коза Ностра Холдинг. Тело које је од 1957. репрезентативни механизам за консултације независних мафијашких фамилија које одлучују консензусом. Италијански израз за кланове Мафије је коска, што значи срце артичоке. Сви листови везани су за срце.
Мафија је имали своју територију, кодове и хијерархију, државу у држави. Природно је да су желели неку своју тајну униформу. Пре пола века, сви мушкарци Сицилије носили су качкет, али “људи од части” носили су га на свој посебан начин. Качкет би могао да буде подигнут или спуштен, да заклања или отвара очи, да његов обод буде раван или уврнут. Све је имало своје значење: положај, приступ, намере. Идентификација је помагала опстанку. Coppola сторта, згужван качкет од браон штофа, постао је надимак за мафиозе који су уливали страх и поштовање.
Показало се да је Коза ностра била довољно жилава да преживи нападе током ере фашизма, када је Бенито Мусолини преко свог следбеника Ћезаре Морија 1920-их и 1930-их неуспешно покушавао да је разбије (није случајно да је Коза ностра пружила подршку савезницима када су се на Сицилију искрцали 1943).
Коза ностра је пре свега култура живљења, раширена кроз различите сегменте друштва. Машина способна да функционише у сваком сектору, на сваком новоу, где год постоје путеви акумулације моћи и профита. Оно што је разликује од других, чисто криминалних организација по свету, је начин на који је уграђена у социјално ткиво, контрола коју има над економијом, друштвом и његовим институцијама. Карактеришу је две кључне особине: борба за контролу територије – као њена унутрашња компонента, и њена спољна компонента заснована на односима са светом политике, бизниса и финансија. Без њих, била би снажна гангстерска банда, али не и моћна и дубоко укорењена организација.
Коза ностра је увек покушавала да се представи као Сицилија. Да манипулише њеним симболима како би два појма постала нераздвојна. Многи писци и синеасте су се упецали. Један члан владе у Риму својевремено је изнервирао многе сународнике рекавши да је Коза ностра нешто с чиме ће Италијани увек морати да живе. Када се жалио да “пица” и “Мафија” не би требало да буду једини светски синоними 60 милиона Италијана, Силвио Берлускони несумњиво је одабрао два права израза, иако Италијани тврде да Мафија не постоји и да се ради о термину који су измислили Американци.
Босови су увек хтели да буду близу Бога
Једноставан, тежачки свет Сицилије деценијама је, вековима, учен да служи тројици господара: Цркви, Коза Ностри и корумпираним политичарима. “Људи од части” одувек су били дубоко религиозни. Познато је да нема Мафије без цркве, али хапшење оца кармелитског реда Мариа Фритита у Палерму 1997. било је неугодно подсећање на однос цркве према Мафији. Отац Фритита осумњичен је да је годинама у кварту Палерма Калса, где је рођен, Аљерију давао причест и био његов исповедник иако је знао да је он бегунац од правде.
Свештеник је чак сликан са Пјетром Аљеријем, за кога се тврдило да је био други у ланцу командовања, одговоран за оружане операције, пре него што га је полиција ухапсила 1997. године, уз још двојицу познатих ликвидатора, Наталеа Гамбина и Ђузепеа Ла Матину.
Када је пронађена фотографија, његови надређени су затражили објашњење па је био суспендован. Кармелитанац ништа не пориче. Тврди да је била његова дужност да спасава душу мафијаша. Његова паства захтевала је да буде ослобођен.
Полиција је међутим сматрала да су контакти духовника и мафијаша излазили из оквира спиритуалног, али нису били новина, јер су босови и раније успевали да пронађу себи блиске људе од цркве.
Отац Агостино Копола ухапшен је јер је учествовао у ритуалима Мафије и венчавао њене највеће кумове који су били у бекству. Фра Ђаћинто Кастроново, близак великом мафијашу Стефану Бонтади, у својој манастирској касети држао је пиштољ.
Један од познатијих послератних босова Мафије звао се Калођеро Вицини. Једно време је, тврди се, био велики кум Коза Ностре и на Сицилији и преко Атлантика. Мало је међутим познато да је дон Кало имао двојицу браће свештеника, двојицу рођака бискупа и једног пароха.
Припадници Мафије лако успостављају конвивенцију са Богом, па ће трибунал Коза Ностре своје грешнике осудити на смрт не сматрајући да се тиме нарушава Божија хармонија.
Босови су увек желели да буду близу Бога, близу свештеника, и сам “Лаки” Лућано Лиђо, још један од великих кумова, годинама је имао заштиту локалног пароха-рођака у Корлеонеу, а Нито Сантапаола, човек који је наручио 500 убистава, за мало није постао свештеник: био је најбољи ђак Институто Салесиани у Катанији. Када је ухапшен, у скровишту су пронашли само олтар, Мадону и Библију.
Папа у мафији препознао Сотону
Римокатоличка црква, трећи темељ сицилијанског друштва, дуго је пасивно и избегавала да се огласи, осуди. То је више говорило о слабости државе, не толико о снази мафије. Без цркве Мафија не би могла да буде не паралелна структура, већ темељна држава и култура италијанског југа.
Прва канонска осуда коју је Римокатоличка црква изрекла против мафиоза потиче од 1. децембра 1944. када су сицилијански бискупи екскомуницирали босове Коза Ностре. Анатема је поновљена 1952, али тишина цркве престаје тек после убиства генерала Карла Алберта Дала Кјезе 1982. и серије убистава судија, тужилаца, политичара и званичника полиције.
Како је Мафија постајала све агресивнија и убилачкија, тако је и Ватикан напуштао позицију ћутње. Ђаво постоји, станује на Сицилији и зове се Мафија. Тако би у нешто слободнијој интерпретацији могле да се тумаче поруке папе Војтиле изречене током ходочашћа Сицилији.
“Вама, људима Мафије – а не знам да ли још заслужујете да будете названи људима – поручујем: преобратите се. Напустите живот насиља, варварство, пут цинизма који сте одабрали”, поручио је надбискуп Катаније Луиђи Бомарито осуђујући једно двоструко убиство из освете на гробљу једног сицилијанског градића.
“Мислим да је ово веома важно у социјалној равни”, изјавио је брат Карло, локални капуцинер. “Уколико свет зна за Корлеоне по нечем позитивном, мислим да ће то бити веома важно за промену перцепције јавности”.
Црква је учинила квантитативан скок, те није осуђивала више само грехе које чини Мафија (убиства, тровања, пљачке), већ и саму Мафију као грех. Папа Војтила, решен да се уз нову теолошку подлогу супротставља “друштвеном греху” званом Мафија, у Мафији је препознао Сотону, и ангажман Ватикана од тада не попушта (Папа Фрања је јуна 2014. из цркве екскомуницирао све мафиозе, а “браћи и сестрама” у Палерму 2018. поручио да „не могу да верују у Бога и буду мафиози“).
Мафија, помало разочарана, већ са првим знацима дистанцирања цркве од ње, имала је спреман одговор.
Мафија – америчка инфекција
Оно што је започето када је талас италијанске сиротиње крајем 19. века и 20. века похрлио ка Новом свету, односно 1893, када је амерички огранак Коза Ностре званично настао пребегом Вита Кашо Фера након убиства на Сицилији, само се додатно распламсало када је мафији Италија постајала скученија. У једном тренутку, Америком влада 26 породица, једна за сваки од највећих градова. Највише су се бавили наплатом рекета, клађењем и проституцијом. Њихов долазак поклапао се са увођењем забране продаје алкохола.
Ера прохибиције несумњиво је најславнија у гангстерској историји. Мафија се није устручавала да отворено показује моћ и богатство. Алфонсо “Ожиљак” Капоне, гангстер из Чикага, улази у легенду. Његовим хапшењем 1931. слава Чикага бледи и сели се за град нове генерације гангстера – Њујорк.
Капоне, Гамбино, Ђеновезе, Готи…
Било је те време њујоршког подземног рата Сицилијанаца чији су актери били Лучано, Ђузепе “Бос” Масериа, Џое Бонано, Карло Гамбино, Френк Костело, Вито Ђеновезе, кумови чија ће имена криминалне хронике исписивати наредних деценија. Дон Карло Гамбино је дуго владао Њујорком, упркос закона против корупције и организација под утицајем рекеташа који се од 1970. обрушава на тамошњу Мафију. Пред крај живота именовао је Пола Кастељана за наследника. Нови шеф породице понашао се више као банкар него велики кум па га 1985. убија један од сицилијанских “Младотурака”.
Нову еру мафије преузима у своје руке Џон Готи, који ће њујоршком Мафијом управљати трудећи се да не отвара ратове са остале четири моћне Мафијашке фамилије: Бонано, Ђеновезе, Лукезе и Коломбо. Познат као “Тефлон Џон” – због три узастопне ослобађајуће пресуде крајем 1980-их – Готи је коначно ухапшен 1991. заједно са Семијем Граваном и Френкијем Локашом. Осуђен је на доживотни затвор, где је и умро 2002. Нови кум Гамбинових постао је Џон Анђело Готи, познатији као Јуниор Готи који ће породицу предводити од 1992. до 1999. године.
Афера са Салватореом „Биком“ Граваном, великим босом породице Гамбино, који је био део групе која је ликвидирала Паола Кастељана 1985. године, и његова сарадња са полицијом, нанела је огроман ударац мафији. Испоставило се да је и Готи Јуниор (кога је Гравано планирао да убије) кренуо стопама свог несуђеног убице. Осуђен на затворску казну због рекетирања, Готи Јр. је 1999. направио дил са властима, а годину дана касније напустио бизнис свог оца и управљање највећом и најутицајнијом “породицом” у САД. Његов живот су касније одредили интервјуи за магазине и телевизије.
Коза Ностра је ослабила, али није уништена. Повезала се са картелима из Мексика и Колумбије и успоставили чврсту сарадњу са ‘Ндрангетом из Калабрије.
Романтичарски имиџ мафије значајно је одредила трилогија Френсиса Форда Кополе у филму Кум (The Godfather). Свођење овог места од 12.000 људи на престоничко средиште романсиране Коза Ностре свакако је својеврсно амбијентално ублажавање.
У стварности, Корлеоне се последњих деценија везивао за име Салватореа Тота Риине. Коза Ностра је била спреман за још један успон, али и пад.
„Звер“ против судије Фалконеа, без политике нема мафије
Салваторе Тото Рина је умногоме обележио деценију која је почела 23. јуна 1992. године.
Познатији под надимком Звер или у цурту – кратки – Салваторе је после Микеле Грека две деценије био цапо деи цапи не само клана Корлеонезе већ и читаве Коза Ностре. Пошто је 1982. добио крвави рат за превласт са клановима Палерма, оберучке је прихватио нарко-трговину. Наредио је десетине и десетине убистава. Ускраћен филмичних манира старомодног гангстера, Коза ностру је предводио сурови, сирови и неписмени сељак.
Са једне стране Звер, са друге судија Ђовани Фалконе (54) који се припремао се да преузме једну од најнеугоднијих фотеља Италије: положај водећег истражитеља у борби против Мафије. Марта 1991, постаје директор Кривичног одељења у Министарству правде, и тада цитира Ђузепеа Мацинија, једног од очева оснивача Италије: “Живот је мисија, а његове обавезе су врховни закон”.
Рођен у Палерму, удисао је ваздух мафије од малена, насиље, изнуде, убиства. „Гледао сам на Коза ностру као на хидру са седам глава, на нешто магматско, свеприсутно и непобедиво, одговорно за сва зла света“, рекао је у једном интервјуу. Фалконе је маштао и веровао да Коза Ностра уз политичку спремност и техничку опремљеност државе може да се победи јер је такође веровао да “Мафија није Сицилија, а Сицилијанац није мафиозо”.
Убиство судије Фалконеа
Фалконе је наставио путевима своје мисије. Почели су покушаји дискредитације на послу. Оптуживали су га за свашта, од тога да жели положај министра или државног тужиоца, до издавања налога за убиство једног пентита. Године испуњене са много горчине.
Поподнева 23. маја 1992. Фалконеа је посао водио у Палермо. Коза Ностра и Купола, њеном врху пирамиде власти, били су упркос свих мера предострожности обавештени о доласку специјалног авиона из Рима. Велики кумови већ одавно су имали план. Генерална проба била је успешна. Чекао се само погодан тренутак. Код места Капаче, на брежуљку с кога се јасно види аутопут, група људи чекала је његов долазак. Било је тачно 17:58 када су се аутомобили нашли изнад пролаза у коме је стајао камион са 500 килограма експлозива. Ђовани Бруска, познат по надимку „свиња“ повукао је ручицу детонатора.
Ђовани Фалконе, његова супруга и тројица људи из обезбеђења били су мртви. Салваторе Тото Риина могао је да буде задовољан што је његово наређење ефикасно извршено. Мафија је ставила до знања како ће одговарати на покушаје да јој се стане за врат. Непуна два месеца касније, аутомобил-бомба је усмртио и другог симбола борбе државе против организованог криминала: тужиоца и истражитеља Мафије, Паола Борселина.
После ових убистава Италија је на Сицилију послала 7.000 војника који су својим присуством Сицилијанцима показивали да је држава присутна и да ће на улицама Палерма и других градова бранити владавину права. После неколико година, Рим се уморио, а војници су враћени на копно.
Десет година од убиства Фалконеа, 23. маја 2002, Палермо је застао да би одао пошту судији, његовој супрузи и тројици агената из пратње. На комеморацију је изашло око две хиљаде људи. Експолозија општег револта годину дана после масакра, када је више од стотину хиљада људи ослобођено страха марширало и узвикивало “Сада је доста”, временом се претопила у индиферентност. Ово нам звучи познато.
Италијанима је тада саопштено да су поништене пресуде тринаесторици босова Коза Ностре умешаних у смакнуће Фалконеа. Готово три деценије од смакнућа судије Фалконеа већина актера убиства ради оно што су радили годинама раније. Живе по својим паезима, редовно као некад посећују бар на тргу, причају са власницима ограђених имања. Сви они су некад тајно припремали Фалконијеву смрт.
Напуштање „витешке“ традиције
Успех Коза Ностре, испоставиће, био је увод у њен пад. Бројне одмазде однеле су са собом и неке кодексе, попут оног по коме су деца и жене били изузети од “попречне освете”. Морални кодекс који је својевремено покривао активности традиционалне Мафије и њених “људи од части” био је уништен.
Као плод тога појавили су се пентити, покајници у очима државе, издајници за Мафију, и дошло је до урушавања заклетве омерта. Коза Ностра је била нервозна. После деценија коегзистенције са политичарима Прве републике чекала је да пронађе савезнике у Другој. “Феномен пентитизма за Мафијаше је толико изузетан да су разоружани и неспособни да се суоче са овом новом реалношћу, па прибегавају сваком оружју”, говорио је Луиђи Ди Готи, адвокат многих мафијаша који добро познаје њихову логику. “Страх, само страх”.
Без политике нема мафије
Случај мафијиног егзекутора Ђованија Бруске, коме је статус пентита додељен без обзира на стотине изузетно бруталних убистава, посебно је иритирао италијанску јавност. Био је први од великих кумова који је проговорио у Италији. Јавност се узнемирила. Тужиоци, полиција и породице Мафијиних жртава тражили су уверавања да институције не преговарају са убицама и нарко-босовима. Промотери анти-мафијашке кампање упозоравали су да је држава омекшала. “Без политике нема Мафије. Да би постојала, Мафија мора да има односе са политиком”, говорио је Леолука Орландо, човек чијем искуству треба веровати. Био је градоначелник Палерма.
Након суђења Ђулију Андреотију, најутицајнијем политичару и премијеру послератне Италије, који је упорно понављао да су оптужбе против њега део освете Мафије како би га казнила за оно што је против света криминала предузимао док је предводио италијанске владе, отвориле су питање да ли пентитима треба веровати на суду. Деловало је да је систем коришћења података добијених од пентита запао у кризу оног тренутка када су неки од њих почели да говоре о везама са политичарима.
Еурека.
Феникс и тамна сенка над пентитима
Држава се ипак вратила из мртвих. Јануара 1993, после 23 године трагања, ухапсила је боса над босовима, Салватореа Тота Рину. Временом су падали и други “капиталци”, али једно питање тражило је одговор: Како веровати Ђованију Бруски за кога су реконструкције убиства судије Фалконеа, његове супруге и тројице људи из пратње, утврдиле да је лично активирао детонатор 500 килограма експлозива? Феномен пентита отворио је озбиљне дебате. Колико су поуздане изјаве бивших окорелих убица, нарко-трговаца на велико, организатора шверца оружја, мега-макроа кругова проституције, светаца-заштитника ситних уцењивача и џепароша и лихварских патрона хиљада великих и малих власника?
Лажов плаче боље од свих, једна је од старих сицилијанских изрека, сасвим прикладна за наш случај. Италија је у том тренутку на заштиту 1.244 пентита и 5.000 чланова њихових породица трошила 75-100 милијарди лира годишње, дајући им високе плате и куће, обезбеђујући им нов идентитет и послове… Трошкови издржавања сведока државе, не само да иритирају јавност, већ су постали и саставни део судских дебата.
Да ли бивше убице могу преко ноћи да се претворе у поштене грађане које држава финансира и штити?
Пет година по убиству Фалконеа, клан из Корлеонеа је на мега-суђењу у средишњем сицилијанском граду Калтанисета масакр платио са 24 казне доживотног затвора: за Тота Рину и све босове из “регионалне комисије” као што су Пиду Мадониа и Нито Сантопаола и за оне из “комисије Палерма” попут Бернарда Бруске, Пипа Кала и Рафаеле Ганћија. Неки су боље прошли.
Не значи да је пентитима све опроштено. Тото Канчеми добио је 21 годину затвора, Ђованбатиста Ференате 17, Ђоакино Ла Барбера, Сантино Ди Матео и Калођеро Ганћи по 15. Најтеже је прошао Ђовани Бруска, онај ко је телекомандама активирао експлозив: добио је 26 година затвора.
Тужиоци су на основу документације од 60.000 страна изјављивали да је процес само “први корак” у истрази која је веровала да су многи, не само на Сицилији, желели Фалконеову смрт.
Мафија и политика. Судија Паоло Борселино, убијен непосредно после Фалконеа, понудио је кратко и јасно објашњење њиховог међусобног односа: “Две моћи које живе од контроле исте територије: или ратују или се споразумевају. Терен на коме могу да се споразумеју је деоба државног новца, илегални профит од јавних радова”.
Извор: N1
Мафија и тајна друштва napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →