Мирча Елијаде – Зашто верујем у победу Легионарског покрета

Верујем у предодређеност румунског народа, па зато верујем у победу легионарског покрета. Нација која на свим нивоима стварности доказује своју велику стваралачку снагу, не може претрпети пораз на крају историје, нити нестати у балканској демократији и буржоаској катастрофи.

Мало је европских нација којима је Бог дао толико врлина, као Румунима. Језичко јединство се граничи скоро са самим чудом (румунски је једини романски језик без дијалеката). Румуни су били најбољи градитељи држава у југоисточној Европи.

О духовном и стваралачком потенцијалу нашег народа сведоче, пре свега, његова народна уметност и способност религиозног поимања. Може ли народ, који је обдарен са толико врлина – биолошких, државотворно-грађанских и духовних – нестати не испунивши своју историјску мисију?

Не могу да верујем да се румунски народ хиљаду година борио са оружјем у рукама, да би на самом крају, нестао као кукавица, отупео од празних речи и алкохола, ослабљен сиромаштвом и парализован издајом.

Свако ко не сумња у судбину нашег народа, такође не може сумњати у победу легионарског покрета. Верујем у ову победу, зато што пре свега верујем у победу хришћанског духа.

Покрет, који је настао и развио се из хришћанске духовности – који је духовна револуција,  пре свега је  усмерен против греха и против губитка достојанства, и ни у ком случају није само политички покрет. Он је пре свега хришћанска револуција. У току историје Реч Спаситеља се различито прихватала и примењивала у животу хришћанских народа.  Али никада раније цео народ није свим својим бићем искусио хришћанску револуцију, никада раније Спаситељ није био прихваћен као морална снага против грехова и људских слабости.

Данас цео свет живи у знаку револуције. Различити народи су извели револуцију у име класне борбе, или превласти економије (комунизам), или државе (фашизам) или расе (национал-социјализам), док се легионарски покрет појавио под знаком Архангела Михаила, и он ће победити Божијом милошћу. Док су све савремене револуције политичке, легионарски покрет је  духовни и хришћански покрет… Док све модерне револуције имају за циљ преузимање власти у име одређене друштвене класе или одређене личности, врховни циљ легионарске револуције је спасење нације, помирења народа са Богом, као што је говорио Капетан[1].

У том смислу легионарски покрет се разликује од свега што је до сада постојало у историји. То значи да ће победа легионарског покрета бити не само повратак доброчинитеља нашег народа и стварање достојанствене Румуније, већ ће она створити и нови тип људи, који ће бити у складу  са новим свеобухватним начином живота.

Новог човека никад није изнедрио политички покрет, већ увек искључиво духовна револуција, путем снажне унутрашње трансформације. На овај начин, настаје нови човек хришћанства, ренесансе, итд. – из пуне превласти духа над пролазним, из победе духа над телом. Нови човек настаје услед великог духовног страдања и истинског оваплоћења слободе. Верујем у победу легионарског покрета зато што верујем у слободу, у превласт душе над биолошким и економским детерминизмом.

Они који се прикључују Легији, то раде зато што су слободни. Они су победили у себи свој лични инстинкт самоодржања и пороке својствене души сваког човека, као и страх. Легионар више није роб детерминизма и биолошких инстинкта. Он зна да ступањем у Легију ” неће остварити никакву  корист” и “ништа неће добити”. Напротив, он зна да ће то штетити његовим “интересима”, да ће му живот бити много тежи и да може у сваком тренутку бити ухапшен или чак убијен. Сви «интереси» и инстинкти у њему самом превладани су слободним и узвишеним чином ступања у покрет легионара.

Није претерано рећи да су легионари једини људи који данас у Румунији познају слободу и живот. Они који не знају довољно о Легији, као и они који се боре против ње, воле да причају о “диктатури” и да се чуде томе што се многи млади интелектуалци спонтано прикључују покрету, који наводно уништава “личност” и потискује слободу.

Више пута сам се сусрео са неочекиваним одушевљењем наших политичара “личношћу”, и страхом да се у Румунији не могу више појавити истинске “личности”. Зато се и питамо колико је истинских “личности” створио њихов режим “слободе” и где су? Ко су они? Поред тога, ми питамо шта су урадили наши политичари за човека – истинску “личност”, какву помоћ су му заиста пружили у његовом раду, за његову генијалност и способности, осудивши га на доживотну просечност или жртвовање?

Шта су урадили наши политичари за Лучијана Благу или Арона Кортуса или Камила Петрескуа, за Перпесичијуса? Набројите барем једног младог човека, истинску “личност”, коју је “открио” било који политичар, и поставио га на позицију где би он својом интелигенцијом и талентом могао допринети друштву? Познато ми је да су “открили” само многобројне непромишљене пробисвете, “паметне” секретаре и локалне битанге којима су “подмладили” кадровски састав политичке партије.

Ове нове апологете “личности” су колико смешне толико и лажне. Могао бих овом приликом да их подсетим да је довољан број “личности” изашао из најдисциплинованијих и најстрожих католичких монашких редова. Тома Аквински не личи на Фрању Асишког, као ни Бонавентура на Фрању Салешког.

Личност се развија и даје плодове у било којим условима, а што је дисциплина строжија, то се јасније манифестује истинска “личност”. Дисциплина није “диктатура”, како тврде они који клевећу легионарски покрет. Дисциплина ствара личности и тражи личности – јер сваки чин послушања може бити чин превазилажења себе, својих инстинката и унутрашње анархије.

Чин послушања чини да се превазиђе у себи размажено дериште, које тежи да се сакрије у изговорима, удобности и маскаради. Дисциплина јача човека, стварајући му личност. Због тога су  средњовековни феудални витезови били толико слободни и храбри, пошто су се заклели на верност вођи…

Верујем у победу легионарског покрета зато што верујем у љубав. Само љубав може претворити животињу у људско биће и заменити инстинкте слободом.

“Dilige et quod vis fac“, рекао је Свети Августин: “Воли и ради шта хоћеш!”.

Свако ко воли истину је слободан. Љубав преображава суштину човека. И слобода, освајајући појединца који воли, никога неће оштетити, нити ће довести до патње.

Легионари нису само другови једни другима, већ и браћа. И талас љубави је толико снажан да се морамо надати препороду румунског народа – чак и ако ничег другог не би било осим љубави, што значи да ће легионарски покрет победити. Верујем у предодређеност нашег народа; верујем у хришћанску револуцију новог човека; верујем у слободу, у личност и љубав. Према томе, верујем у победу легионарског покрета, у достојанствену и јаку Румунију, у нови начин живота, који ће преобразити богатство румунске душе у духовне вредности од светског значаја.

Часопис Buna Vestire, 17. децембар 1937. године

Текст превели:

Никола Димитријевић и Радмила Крунић

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

Напомене преводиоца:

• Овај чланак је написан 1937. године, као одговор на анкету гласила Гвоздене гарде под насловом: „Зашто верујем у победу Легионарског покрета?“ Заниљив је због тога што је Елијаде после рата, у првом моменту негирао да чланак постоји, да су га погрешно интерпретирали, да би касније, када се чланак појавио у јавности,  ћутао и није се изјашњавао какав став има према покрету, али више није ни јавно, ни приватно демантовао ауторство текста. У сваком случају, после рата, Елијаде се веома трудио да сакрије своју легионарску прошлост, како би могао несметано да изгради академску каријеру, а најбољи вид заштите је нашао у ћутању.
•  [1] Капетан Корнелије Кодреану, вођа легионарског покрета Гвоздена гарда

  Društvo, Istorija, Mirča Elijade