Пушкарнице вјечности – Славко Милић

БОЈИШТА СВЈЕТЛОСТИ И МРАКА 

Прва збирка прича “Пушкарнице вјечности” објављена је крајем 2023. године у издању Књижевне заједнице “Владимир Мијушковић” из Никшића.  Збирка прича „Пушкарнице вјечности“, аутора мр Славка Милића посвећена је знаменитим ликовима породице Милић из Бјелица (Катунска нахија) и других крајева, а смјештена је на црногорском простору за вријеме владавине отоманског царства и балканских ратова. Двије рецензије дали су професор Спасоје Бајовић, предсједник једне од најстаријих књижевних заједница у Црној Гори,  као и др Маријана Терић, професорица књижевности.

Заједнички именилац Милићевих прича је колективна патња и страдање нашег народа смјештен у наративни оквир свједочанства и памћења о једном од најтежих периода у његовој историји постојања.

Тема и форма Славкових прича полази од драматичних људских судбина и догађаја који одсликавају тадашње друштвене, политичке, традицијске, вјерске прилике, говоре о односима тираније и добра, о колективном духу угроженог народа, језику и обичајима, о страдању и васкрсењу црногорских мученика кроз њихову непрестану борбу за слободу.

Улогу тумача и памтише у освјетљавању разних догађаја из тих незаборавних времена Славко Милић је повјерио свом прађеду Стевану Милићу.  У Стеваном казивању ништа није измишљено, све је сведено на мјеру, просијано на решету памћења, лијепо ткано и изаткано на разбоју језика, онако као што су зборили Стеванови преци.  Оваква нарација даје гипкост и питкост у развоју приче и њеном суочавању са патњом и ватром.  Тежиште Славковог казивања је на поновном буђењу истине о трагици нашег народа о његовом надљудском путу кроз ужас и голготу.

Спољашњи и унутрашњи погледи једнаки су у нераскидивој вези постојаности и одлучности у борби са злим силама које им пријете. Све се испољава у кратким, јасним цртама, у муњевитим одговорима и потезима, без пуно дијалога, кроз колективну одлучност да се без размишљања прије гине него робује.  Старина Стеван, колониста и боник за својом кућом и родном грудом, по завршетку Другог свјетског рата са својом породицом заувијек одлази из Ресне у Војводину. Са собом носи најважније ствари, међу којима оружје, преслицу, гусле и црногорску ракију.  Са тим светим симболима радости, ратовања и дружења населио се у Ловћанцу, гдје започиње његова одбрана од новог простора и самоће, кроз слике памћења, на путу у прошлост у јеку вјекова.

У причи „Ђед Стеван“, овај благородни, племенити горштак износи пред слушаоца своје виђење животног искуства, каљено и откивано на родној груди, нуди своје промишљање о човјеку и његовој улози на путањи живота.  У тој новој средини, страном његовом крвотоку Стеван се не боји промјена.  Њега плаше појединци који иза себе остављају русвај и нечовјечна дјела. Овај стамени човјек, сличан античким мудрацима, школован на камену и голој ледини, зрачи искуством живљеног, проживљеног и запамћеног. По њему није сиромашан онај што нема већ онај што слабо цијени оно што има. По Стевану човјек треба да је у хармонији са собом и природом, како би лакше разумио себе и свијет.

Стеванова прича тече надахнуто, увјерљиво, каткад динамично, истанчано баш онако као што су је муње изњедриле, спремна да у сваком тренутку сине и загрми.  Између Стеванове приче и слушалаца развија се присни однос упијања догађаја, стварање нових упечатљивих слика кроз хармонију облика и боја, простора и времена. И онај што саопштава, и они што слушају, везују пејзаж виших вриједности, уздисај за Јованом, славе договор зараћених породица, упадају у таласе заноса патње и поноса. А Стеван изграђује грађевину од ријечи и израза које слаже у реченице, клеше химну о својим прецима, исписану крвавим словима, по крвавим стазама Исусових мука ка светим вриједностима живота.

Неколико увјерљивих прича: „Погане ливаде“, „Милена Станкова“, Јована Јагошева“, „Тарабош“ доносе увјерљивости Славкове књиге кроз своју структуру и компоненте оживљују садржај и дефинишу форму. Ове сугестивне приче могле су се обрадити на више начина, али на било који начин да се интерпретирају, оне ће својим драматичним заплетима и обртима зрачити јасношћу, једноставношћу исказа и снагом истине, које ће код читаоца изазивати повишену пажњу за читањем, као и страхопоштовање према току догађања.  О томе свједочи и Виднина исповијест са Погане ливаде гдје су се давно среле завађене породице бега Мећикукића и прота Јова Милића да неријешене крваве спорове једном и заувијек ријеше. На врхунцу драме побјеђује разум и помирење. Закопавају се ратне сјекире, прихвата се побратимство, слави се побједа живота.

У фокусу приче „Милена Станкова“ приказан је догађај о витешком чину трагичне мајке Милене. Није лако сагледати и објаснити ту димензију бола, ни спремност на такав жалосни чин! Њена дјеца су дио дјеце села и племена. Ако њена дјеца заплачу, угрозиће читац збјег. А то се дешава. Милена у том трену одлучује да у смислу остварења виших циљева угаси живот својој дјеци. Чинећи „чедоморство“, Милена се Богу моли да туђе дијете у њеној близини не заплаче, да и њему живот не прекрати. Из те мајчине одлуке извире симболика о неуништивој  Црној Гори и њеном слободарском народу.  Тај трагични чин изњедрио је нијемо огледало које се прелива у другу причу да скупља чудесне одјеке о љепоти Јоване Јагошеве. Њена трагична љепота на путу од Бјелица до Стамбола кроти звјерство у насилницима, отвара многе браве и људска срца, руши зидове међу људима, слободно се креће кроз просторе мрака. У њеном срцу влада пустош и празнина, али у души расте воља и жеља да избави што више наших мученика од смртних окова. И то са успјехом остварује. Ова дјевојка у раној младости није одлучивала о својој будућности.  Све је то доводи у загрљај турског везира. Везир је воли, султан је цијени и поштује. Све што је изгубила у Црној Гори, остварује на турском простору. Постала је одважна Туркиња, а у бићу горда Црногорка.

Тарабош је историјско збитије засновано на мноштву ситуација и епизода, са учесталим ликовима, при чему врсно казивање добија нове контуре кроз описивање простора, расположење ратника и храбро вођење битке.  Када се страдало за освајање Тарабоша, црногорски јунаци су гинули за спас душе, за Сунце. У рат су одлазили, о смрти не мислећи. Са њима су у бој одлазиле њихове мајке, сестре, дјевојке са пламеном слободе у срцу. Сјекле су жице смрти без страха од смрти. То су славне Црногорке са Тарбоша и многих других ратишта које наново живе у књизи Славка Милића.

Текст приче са драмским карактером „Пушкарнице слободе“, у својој основи обухвата дивовску одбрану црногорског народа од турског погрома.  Драмска радња се одвија убрзано ка разрјешењу сукоба, остављајући читаоца у недоумици да ли је нијеми посматрач или учесник у овим трагичним догађајима. У средишту главних збивања свијетли Црква у Бјелицама и девет гордих Милића, бранилаца најсветијих људских вриједности. Ти универзални ликови части и слободе, претворили су се у црквену свјетлост која сања праведнији свијет.

Структуру књиге „Пушкарнице вјечности“, Славко Милић гради кроз визуру истакнутих ликова које укључује у органско ткиво књиге, при чему освјетљава њену садржину из различитих углова, кроз приказе зла и издаје, кроз херојски отпор нашег народа према непријатељу кроз повезаност камена, дрвета и човјека који живи у каменим мукама, жељан правде и нормалног живота.  Славкова проза оличава огледало истине, сплетена у свети оквир незаборава. То је струјно коло сјећања на јуначки подвиг братства Милића и црногорског народа. Могли су Милићи заобићи бојно поље, али нијесу. Остали су да вјечитим сјајем обасјавају небеса из Цркве у Бјелицама.  Њихово свето огледало обасјава смрт и живот, узидано је у крвоток и снове да чува спасоносно воће Никове крушке које живот препорађају.  И како читати Милићеву књигу „Пушкарнице вјечности“, а не осјетити јеку громова у души, крварење наше прошлости у сновима, пробојце неправде у тмини вјекова.  Многи ликови из ове књиге заслужују духовне споменике у њедрима земље и човјека.

„Пушкарнице вјечности“ су ријека сјећања која се улива у звјездане вирове истине гдје стражаре браћа Милићи и други црногорски јунаци на вјечним пушкарницама слободе.  Она је драгоцјено књижевно сведочанство, огледало сјећања о нашој прошлости.

Спасоје Бајовић

Предсједник Књижевне заједнице

„Владимир Мијушковић“  – Никшић

ЗАПИШИ, ПА ЋЕ И БОГ УПАМТИТИ!

Причање као исконска људска потреба дио је нашег културног насљеђа које представља неисцрпан извор тема за књижевну обраду. Причати значи оживјети једно вријеме, отргнути од заборава догађаје и људе и сачувати прошлост предака. Потреба да говори у име свих оних који су бранили част и достојанство своје земље инспирисала је мр Славка Милића да напише збирку прича Пушкарнице вјечности. Оваквом насловном синтагмом аутор успоставља посебан вид комуникације између наратора и читаоца, тзв. модел усменог казивања, којим се ствара илизуја спонтаног говора, а догађаји који се описују добијају обиљежја вјеродостојности и увјерљивости.

Радња књиге заснована је на догађајима из прошлости које аутор надограђује стваралачком имагинацијом и тако креира судбине људи који су исписали своју историју. Иако свака прича представља засебну семантичку цјелину, повезује их исти приповједачки поступак – техника сказа у којој је приповједач посебни причалац који стилизује причање као непосредни доживљај причаоца. Милић причање приписује човјеку из народа, чији је говор саткан од животне мудрости, филозофских рефлексија и порука за будуће генерације. Сугестиван говор који прати дубок и мисаон израз говорника описан је у уводној причи „Ђед Стеван“ у којој „чујемо“ глас ђеда Стевана који „започиње причу која га подсјећа и тишти неђе дубоко у старачким грудима како напушти Црну Гору“. На темељу расположиве историјске грађе Славко Милић, кроз лик ђеда Стевана, развија тему колонизације Црногораца у Војводину износећи све појединости које су пратиле овај процес.

Ђед Стеван заузима позицију наратора, сликовитим умјетничким средствима реконструише догађаје који су обиљежили црногорску колонизацију, а занимљивим причама о далекој Црној Гори привлачи пажњу младих слушалаца. Како аутор наводи: „Неки слушаоци  нијесу ни знали гђе је та црна земља, али су је осјећали као своју, припадали су јој као да су на њеном каменитом тлу, морском бескрају и цијелој њеној љепоти и херојској специфичности, части и поносу.“ Црна Гора је описана као земља ратовања, поносита и камена земља предака, „груда дубоких коријена ураслих у камено море“, вјечна жеља и колијевка потомака. Носталгија за домовином најјаче је осјећање које покреће јунаке прича да се присјећају прошлих догађаја како би оживјели једно вријеме које је иза нас.

У „Поганој ливади“ из перспективе различитих наратора ђед Стеван и ђед Иво започињу приповиједање о Видни Велестовки, која је „знавала приче из народа“ као мало који мушки говорџија. Приче о катуњанима, протопопу Јову Милићу, Крсту Јовановом и Синђелији из Куча структуриране су као приче у причи, при ћему се мијења позиција казивача. На сличан начин конципирана је прича о Милени Станковој која шаље своју д‌јецу на пут смрти како би спасила кучко племе од крвника Махмуд паше Бушатлије. Са посебним емоцијама аутор гради лик Милене Станкове, мајке која дави своју д‌јецу како их њихов јецај не би одао турској стражи:

„Милена Станкова немаше куд, очи јој засијаше као у вучице кад дође у опасност, ноге уздрхташе а мајчинска љубав не побиједи ријеч коју је дала Шуту. Притисну макањи уста и удави га, само му рече Бог нека ми опрости. Беспомоћно дијете не помаче се ни милиметра, удари му плаветнило низ чело а очи укрвавише. Неста сјаја у ђететовим очима а она се стресе и кад пушти њену руку са уста ђетета,  очи се малог самртника саме затворише. Пијону јој на руке а она га убачи беживотна у Гуњ, не пушти ни једну сузу.“

Милена Станкова описана је као храбра Црногорка која је својим јунаштвом сачувала животе свог племена. Кроз њен лик, али и ликове других Црногорки које су биле приморане да се боре за сопствену егзистенцију, аутор приказује истински проживљену судбину човјека у трауматичним околностима ратнога времена. Из тог разлога, књига Пушкарнице слободе сажима једну људску судбину и своју фабулу развија као биографију јунака.

Понирући у прошлост и историјске околности које су пратиле црногорски народ, читалац се упознаје с оним традиционалним вриједностима којима су наши преци придавали велики значај. Кроз животни пут главне јунакиње Јоване Јагоша Томашева, наратор је успио оживјети, данас готово заборављене, црногорске обичаје и културно-патријахалне моделе заједнице онога времена. Снагом свог карактера и уз подршку мајке Марије, Јована није прихватила удају за Лалу Вукотића, а након неуспјелог брака с учитељем Филипом, мајка и кћерка одлазе у Сарајево – Цареву земљу, гд‌је Јована постаје ханума везира од Босне. Са много живописних детаља и романтичарских описа, Славко Милић приказује судбинско „путовање“ своје јунакиње. Марија и њена кћерка Јована, напуштају своје село Ресна супротстављајући се војводи Петру, чије мишљење први пут одбија једна жена.

У Милићевој књизи посебно се издваја фигура Црногорке, која својом љепотом, држањем и манирима испуњава најдивније странице прича. Такве су Јована Томашева и њена мајка Марија, Вукосава Митрова, Милена Станкова и друге. У конципирању њихових личности, Милић наглашава карактер једне нације у чијем је моделовању постигнута умјереност и објективност.  Достојанство, морална снага, јунаштво жене, вриједни су свакога дивљења. Аутор записује да је црногорска жена носилац темеља своје куће, породице и братства. „Свако женско чељаде као да расте из суровог краја. Има мрку црну косу, лице анђеоски и прецизно вајано, танак струк и необичну живост. (…)  Жене су се веселиле смрти, пркосиле јој и савладавале је новим рођењем.“

Описи суровога начина живота означавају терет историје које су појединци носили на својим леђима. Иако се на тематско-мотивскоме плану приповиједа о колонизацији црногорскога становништва у Војводину након Другога свјетског рата, аутор књиге испунио је своје д‌јело најчистијим људским особинама, животношћу, експресивношћу језика којим потврђује свој идентитет. Користећи се стилизацијом народног говора Милић чува сјећање на изворни говор наших предака. Занимљиво је присјетити се потиснутих архаичних ријечи: тадијен, свудијен, сунути, упиждрити, закојевитезати, ускоприштити …

Збирка прича Пушкарнице слободе садржи догађаје вриједне памћења којима аутор даје посебан значај тиме што их структурира у јединствену цјелину. Књигу карактеришу наглашена емоционална превирања, изразита психолошка димензија и драматичне сцене у чијем се централноме простору налазе жртвеници времена. Развој основне радње прекида се споредним епизодама, тако да поједине приче имају разгранату структуру. Приповиједајући о значајним историјским догађајима који су обиљежили црногорску прошлост, Милић је исказао смисао за детаљ и живописне описе ратних дешавања које прожима лирским пејзажима:

„Которска зора тога јутра слутила је лијеп дан. Облака као да није било на небу, сунце се промаљало тако споро као да ужива, како зора руди над обалом мора. Таласи као да су се потпуно умирили, нијесу више снажно запљускивали обалу можда тугујући за одласком у неповрат двије усамљенице, Котор као да је и даље спавао. Са полуотворених шкура на пенџерима, заинтересовано су вирили неки старији људи, увиђајући да неко одлази негдје али нијесу слутили да је то заувијек.“

Обиље стилских фигура доприноси поетизацији прича. Изражајна средства употпуњује филозофским импликацијама, народним мудростима и поукама предака као што су: „Сиромаштво није кад немаш, већ кад слабашно цијениш оно што имаш и што ти је Бог дао“; „Треба корачат само онолико колико мореш и колико мораш“; Чојек који зна одабрат макар једног правог пријатеља више је но богат“; „Живот ти се увијек мјери са смрћу, а сваки чојек умире два пута, први пут кад му стане срце у грудима, а други пут кад га људи забораве“; „Дај чељадету влас и паре, па ћеш виђети какво је“; Најсиромашније ти је оно чељаде које има новац а нема у главу“ и слично.

Пишући исповијест црногорског народа Милић је овјековјечио једно вријеме и сачувао људска д‌јела од заборава. Треба напоменути да аутор историјска збивања надограђује имагинарним фабуларно-сижејним линијама тако да се причањима из живота даје посебан умјетнички облик. Вјешто преплитање историје и поезије, стварности и фикције отвара могућност за тумачење различитих аспеката и слојева литерарног текста. Књижевне слике важних битака попут напада Нуман паше Ћуприлића на Црну Гору пројектоване су на основу фактографске грађе и представљају реконструисане догађаје. Таква је прича „Пушкарнице слободе“ у којој је описан један од најтежих напада Нуман паше на Бјелице 1714. године. Тада је турска војска упала у село Ресна у Катунској нахији и том приликом страдало је деветоро браће Милића у каменој Цркви Милића посвећеној Успењу Богородице.

Поход црногорских војника на Скадар и његова утврђења Бардањолт, Брдицу и Тарабош заснован је на документарној подлози. Нико Мартиновић и Горчин Милић са црногорским војним снагама покушавају да приђу албанском узвишењу Тарабош. Славко Милић у епском маниру извјештава о свим појединостима црногорског јуриша на поменуто утврђење, затим њихов неуспјели напад на Тарабош, смрт Горчина Милића и на крају предаји Скадра Црногорцима од стране турске војске. Овакав облик историјског наратива омогућио је аутору да сагледа једно историјско вријеме и хронолошким описима збивања оживи црногорску прошлост кроз истакнуте јунаке, борце за слободу своје земље. Рекло би се да аутор љубоморно чува насљеђе својих предака који су бранили сваки комад камена.

Приче прате судбинске путеве јунака, историјске личности, важне догађаје из црногорске историје. Иако основни тематски ток прати историјска збивања, нема строге историјске фактографије. Аутор даје дјелу персоналну књижевну живост. Захваљујући његовом умјетничком умијећу приче су обогаћене живописним описима природе, психолошким портретима протагониста што доприноси лиризацији књиге. Милић је у потпуности преузео тон и стил приповједача из народа, ушао у његов начин мишљења и расуђивања, а изворном мудрошћу својих предака обогатио усмену нарацију.

Милићева књига потврђује да су догађаји прошлости одувијек привлачили пажњу, а приповиједање о тим догађајима одувијек је било најпопуларније књижевно штиво (Зденко Лешић). Стога је важно причати о догађајима које треба памтити, јер записати нешто, значи не дати му да буде заборављен. „Запиши, па ће и бог упамтити!“, изговара Андрићев фра Петар.

Својим првијенцем, збирком прича Пушкарнице вјечности, Славко Милић се издвојио као аутор специфичног литерарног сензибилитета, са посебним талентом за усмено казивање које му омогућава повратак својим коријенима, каменој колијевци, али и очување црногорске књижевне традиције и црногорске усмене мисли.

Др Маријана Терић

Аутор мр Славко Милић, рођен је 03. септембра 1977. године у Никшићу, гдје живи и ради. Предсједник је Скупштине Књижевне заједнице “Владимир Мијушковић” из Никшића.

  Književnost, Priče, Slavko Milić