Beri Lindon – Stenli Kjubrik

Pripreme su trajale dosta dugo.

Vasceli dan sam vukao kartone vina (crnog, suvog, kvalitetnog), brinuo da torta opstane do večeri, savlađivao kreativnu nervozu, brisao prašinu sa stola, jer…pogodite ko dolazi na večeru? Naravno, g.Herr, legenda zemunskih ulica, predmet snova i potajnih želja tinejdžerki, srednjoškolki i ostatka ženskog roda, čovek sa fotoaparatom, još malo pa srpska verzija Dejvida Hemingsa iz Uvećanja.

Na programu je, u stanu u senovitoj ulici Svetozara Markovića, bio sa moje strane davno obećani, jos davnije snimljen – polovinom sedamdesetih – i ne toliko davno izdat na DVD-ju film Stenlija Kjubrika – Beri Lindon. Pošto su pokloni uručeni, na čemu se, eto, i javno zahvaljujem Herr-u, kritički ocenjeni neki moji raniji projekti, sipano vino, poslužena torta, čaša vode, projekcija je mogla početi.

Beri Lindon je, možda, najčudniji film Stenlija Kjubrika. Za mene i njegov poslednji veliki film. Preostala tri su bili samo stilske žanrovske vežbe, naravno, vrlo kvalitetne ali tu više nije bilo onog kjubrikanskog žara iz perioda Puteva slave, Lolite, Dr. Strangelove-a, i anticipacije beogradske i ine današnje omladine iz filma Paklena Pomorandža.

Rađen po Tekerijevom romanu, Beri Lindon je, pre svega, briljantno vizualno delo. Tri sata ste konzument fascinantne fotografije, scenografije, kostimografije, izuzetne upotrebe (kao i uvek) klasične i tradicionalne muzike pri čemu sva današnja upotreba tehnologije pada u vodu. Kjubrik je za potrebe filma konstruisao specijalna sočiva za snimanje scena pri oskudnom prirodnom svetlu pa čak i gde su izvor svetlosti samo sveće. Film je minuciozna rekonstrukcija 18-tog veka sto se tiče tehničkih detalja ali kako ćemo kasnije videti i samog duha vremena.

Posto Herr ima običaj zaspati ako mu neki film nije po volji (slučaj Nostalgija) povremeno sam bacao zabrinute poglede ka njemu, ali opasnosti nije bilo s obzirom na dužinu i usporenost filma. Dakle Kjubrik je prebrodio i neke od najtežih srpskih barijera. Hmmm ..rekoh usporenost? Ne usporenost koja je karakteristična za Tarkovskoga već je to usporenost koja proizilazi iz samog tretiranja priče o usponu i padu jednog irskog mangupa, prosečne ličnosti po imenu Rejmond Beri (u sasvim solidnoj izvedbi Rajana O Nila) ali i iz nekih možda nedokučivih kjubrikanskih razloga. A priča je, dakle, o sazrevanju, bekstvu, preživljavanju dotičnog bezveznjakovića, vojevanju za nekoliko vojski tokom sedmogodišnjeg rata, ljubavi i braku iz računa, kockanju, prevarama, atrofiji svih segmenata društva, o korenima mržnje, neiskrenosti i večitoj kjubrikanskoj temi – sukobu pojedinca sa društvom i njegovim patogenim ustrojstvima.

Ono što je meni pri prvom gledanju filma smetalo je upotreba naratora. Cinični komentari istog su upotrebljeni tako da, kada dođe do kulminacije neke scene, ta ista scena se ne razrešava filmskim putem već komentarom naratora. Tako i kraj filma i mada već izvesno, razrešenje događaja, saznajemo jedno 40-tak minuta ranije. Ali ipak ostajemo do kraja. Čini mi se da se Kjubrik ovde poigravao sindromom Demijurga, igrajući se kockicama priče i dokazujući da privlačnost filma nije samo u umešnosti održavanja paznje pričanjem događaja vec i u nečemu drugome, što je dostupno malom broju majstora i što čini film jednom od autentičnih vrsta umetnosti dvadesetog veka.

A sve u sklopu razmišljanja o nekim prošlim vremenima, gde su se ljudi, takođe, voleli i mrzeli, svađali, ratovali, varali, sporili, težili nedostižnim ciljevima… a danas ? A danas su svi isti. Pod zemljom.

Karton vina je ostao nepopijen. Samo pola litra crnog i jedna votka na moj račun. Dosta iza ponoći, Fiat Bravom, kroz poluprazne beogradske ulice, vozio sam Herr-a nazad do Zemuna. 3opge je bio tu negde oko nas. Ostavio sam ga na uglu bulevara Nikole Tesle i Džona Kenedija. Vozeći natrag, izbegavajući saobraćajne patrole, razmišljao sam o Herr-ovoj rečenici da je pojam Boga vrhunac konceptualne umetnosti. Cinično tvrdi da za nepostojanje Boga znaju on i Bog. Ja Boga smatram, recimo, najvećom placebo tabletom. Sve to dođe na isto. Još malo lutanja u potrazi za parking mestom duž Krunske, Njegoševe, Kralja Milutina…

I….svi ćemo mi jednog dana biti isti.