Beč, 7. maj 1824. godine – članovi kraljevske porodice, aristokrate i gradska kulturna elita, okupili su se u bečkom Dvorskom pozorištu radi izuzetnog događaja: premijere Devete simfonije Ludviga van Betovena.

Očekivanja su bila velika. Kompozitor i dirigent nije napisao novu simfoniju dugo vremena, ali to nije bilo sve – Betoven lično nije viđen na sceni čitavih 12 godina.

Ali konačno se pojavio. Veliki maestro je zauzeo podijum ispred jednog od najvećih ikad sakupljenih orkestara, za koncert kakav još nije viđen.

I prvi put u istoriji, format je izmenjen da uvrsti ljudski glas u simfoniju. Leđima okrenut publici, Betoven je vodio muzičare neobuzdanom strašću, njišući se telom i mašući rukama u skladu sa muzikom.

Toliko se uneo u dirigovanje da je po okončanju izvedbe nastavio da gestikulira dok mu jedna od solistkinja – smatra se da je to bila kontraaltistkinja Karolina Unger – nije prišla i okrenula ga, da bi mogao da vidi gromoglasan aplauz.

U tom trenutku Betoven je već bio potpuno gluv.

Noć za pamćenje

Postoji nekoliko svedočanstava o ovom događaju, kaže za BBC Lora Tanbridž, profesorka muzike sa Univerziteta u Oksfordu i autorka skorašnje biografije „Betoven: Život u devet kompozicija”.

„Bio je na podijumu tokom premijere simfonije, ali pored njega je stajao muzički direktor koji je vodio računa da sve prođe u redu, zato što se već tada znalo da je Betoven odavno prestao da bude pouzdan dirigent”, kaže profesorka Tanbridž.

„Izgleda da se aplauz zaorio tokom jednog od stavova, zato što je publika želela da ga čuje još jednom”, dodaje ona.

To je moglo da bude haotično veče. Kompozitor i dirigent je bio gluv, kompozicija je bila neobično duga i složena, a – kao što je bio običaj u to vreme – muzičari su održali vrlo malo proba.

„Neverovatno je da je sve ispalo tako dobro, budući da je bilo jako malo pripreme”, kaže profesorka Tanbridž.

Taj trenutak najbolje dočarava svu veličanstvenost i tragediju Betovenovog života.

Rođen je pre 250 godina u Bonu, u Nemačkoj. Iako se ne zna tačan datum njegovog rođenja (smatra se da je to 16. decembar), zapisano je da je kršten 17. decembra 1770. godine. Postao je kompozitor bezgranične mašte, strasti i snage – obeležen složenom i kontradiktornom ličnošću. Njegove formativne godine poklopile su se sa Napoleonovim ratovima, vremenom izuzetnih političkih previranja u najvećem delu Evrope.

Iako je rođen u Nemačkoj, priznat je i prihvaćen kao jedan od najvećih bečkih muzičara – što nije mala stvar u gradu koji je svojim smatrao Volfganga Amadeusa Mocarta, Jozefa Hajdna, Franca Šuberta i Antonija Vivaldija.

„U mnogim pogledima uneo je revoluciju u raspon muzike što se tiče njenog zvuka i jačine”, kaže profesorka Tanbridž.

„Betoven je bio ključan za izdizanje muzike na nivo umetničkog izraza”, kaže profesorka Tanbridž.

Istovremeno, imao je reputaciju svadljivca, sebičnjaka, narcisa, nedruželjubive osobe, mračnjaka, frustriranog u ljubavi, zapuštenog, škrtice, hipohondra… i alkoholičara.

„To je deo romantičnog mita o Betovenu”, kaže profesorka Tanbridž, „zato što mi više volimo sliku o umetniku kog muče njegovi unutrašnji demoni i fizičke boljke.”

Opisujući ga kao majstora koji je uneo sebe u umetnost iznad svega drugog, sa sposobnošću da stvara dela van našeg poimanja, delovao je kao neko ko nije s ovoga sveta.

Betovena je, dakle, pratila reputacija teškog čoveka – ali da budemo sasvim fer, patio je od mnogih zdravstvenih problema, a prošao je neke veoma surove i čak kontraproduktivne metode lečenja. Niz savremenih eksperata sproveo je istorijske forenzičke istrage u pokušaju da utvrde od kojih je sve bolesti bolovao, kakve veze su one imale sa njegovom gluvoćom i kako su uticale na njegovu ličnost i muzičke kreacije.

Britanski neurohirurg Henri Marš sastavio je detaljni spisak svih njegovih boljki, onako kao što bi one bile dijagnostifikovane danas, u dokumentarcu BBC Svetskog servisa „Viviseciranje Betovena”. Prema doktoru, slavni kompozitor je patio od „zapaljenske bolesti creva, sindroma nervoznih creva, agresivne dijareje, Viplove bolesti, hronične depresije, trovanja živom i hipohondrije.”

Dan posle Betovenove smrti, istaknuti lekar Johan Vagner izvršio je autopsiju na lešu i otkrio da mu je abdomen natečen a jetra oštećena i sparušena na četvrtinu njene normalne veličine – što su sve bili pokazatelji ciroze od konzumacije alkohola.

Alkoholizam je bio nasledan u njegovoj porodici: njegova baka je patila od njega, a i njegov otac je bio poznata pijanica. Betoven je redovno pio vino, a pogotovo u društvenim prilikama, što je u to vreme bila uobičajena praksa, pošto voda često nije bila ispravna za piće, kaže profesorka Tanbridž.

Vilijam Meredit, istraživač iz Centra za Betovenove studije na Univerzitetu u San Hozeu, u Kaliforniji, pronašao je vezu između konzumiranja vina i mogućeg trovanja gvožđem. Veza je zasnovana na uzorku kompozitorove kose koja je hemijski analizirana i ukazala na prisustvo tog metala.

Bila je uobičajena praksa među trgovcima vinom da fermentišu sok od grožđa u buradima koja su bila obložena gvožđem, kako bi piće postalo slatko i sirupasto – tako nesvesno naudivši mušterijama. Trovanje gvožđem može da izazove razna neurološka oštećenja, mada ne postoji način da se dokaže da je Betoven patio od njega.

Ono što jeste dokazano je da je Betovenov sluh bio ozbiljno narušen, što je i doktor Vagner zapazio i zabeležio posle autopsije. Meredit za BBC kaže da je gluvoća mogla da ima veze sa njegovim probavnim bolestima, jer se datumi prvih simptoma poklapaju.

„Nadalje, Betoven se neprestano žalio na temperature i glavobolje, od kojih je patio do kraja života.”

Druga teorija, koju zastupa doktor Filip Makovijak, sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu, glasi da je to mogla da bude nuspojava urođenog sifilisa. Ova bolest – pristigla sa američkog kontinenta – otela se kontroli u Evropi, izazvavši ozbiljne probleme nezaštićenoj populaciji.

U Betovenovom slučaju, bolest se manifestovala kroz gastrointestinalne tegobe i gluvoću, rekao je doktor Makovijak. Ali neurohirurg Henri Marš smatra da ne postoje definitivni dokazi za to, samo spekulacije.

Ono što se zasigurno zna jeste da su Betovenovi problemi sa sluhom započeli između 1797. i 1798. godine. Na doktorov savet, Betoven je 1802. godine otišao iz Beča i potražio mir u obližnjem gradiću Hajligenštatu da bi pokušao da se pomiri sa najnovijim stanjem.

Tamo je napisao pismo braći – koje je postalo poznato kao Hajligenštatski testament – u kom beleži svoje suicidalne misli i potrebu da izbegava druge ljude.

„…Pre skoro šest godina pogodila me je opaka bolest koju su nesposobni lekari samo pogoršali”, napisao je ogolivši dušu i govorio o tome kako ga muči gubitak sluha – i kako to objašnjava njegovo nestabilno ponašanje.

„Moram da živim kao odmetnik – ako priđem ljudima, smesta me obuzme strašna teskoba: zato što se izlažem mogućnosti da moje stanje bude otkriveno”, napisao je Betoven.

Ali uprkos zlovolji što je izgubio sluh, čvrsto je rešio da nastavi da živi za i kroz umetnost. Pismo, koje nikad nije poslato, pronađeno je među njegovim spisima posle njegove smrti.

Jedan od najupečatljivijih pasusa glasio je: „Ah! Kako priznati slabost čula koje bi kod mene trebalo da postoji u stanju veće savršenosti, na nivou savršenosti koje malo muzičara poznaje.”

U početku, Betoven je tvrdio da je izgubio sposobnost da čuje određene frekvencije, ali je vremenom izgubio najveći deo sluha.

„Postoje svedočanstava koja ga opisuju kao gluvog i kako je govorio glasno”, kaže profesorka Tanbridž, „ali ne zna se kakva je situacija tačno bila.”

Ono što se zna jeste da mu je 1818. godine već bilo teško da razume šta ljudi govore, tako da ih je molio da zapisuju pitanja i komentare.

Postoje zabeležene anegdote pred kraj njegovog života koje sugerišu da je i dalje mogao da registruje neke zvuke, mada prilično prigušeno, kao što je bio onaj jedan put kad ga je zateklo što je čuo glasan vrisak.

I tako, nezadovoljstvu što ne može da se oženi Betoven je dodao nezadovoljstvo što ne čuje. Ali ne samo da je nastavio da komponuje, već je stvorio i neke od svojih najekspresivnijih, najpotresnijih i najeksperimentalnijih dela.

U Hajligenštatskom testamentu, „Betoven je odlučio da život i dalje ima smisla, da će nastaviti da komponuje i da će ga njegova muzika spasti”, kaže profesorka Tanbridž.

Budući da je instrument kojim je Betoven najbolje vladao bio klavir, nastavio je da komponuje na njemu, uz pomoć raznih sprava koje su pojačavale zvuk. I pored toga, Betovenov najmoćniji instrument ostao je njegov mozak.

„Morate da imate na umu da muzičari u velikoj meri zavise od mašte, da mogu da čuju zvuke u svojoj glavi, i da je Betoven stvarao muziku još od detinjstva”, objašnjava profesorka Tanbridž.

„Možda nije mogao da čuje spoljni svet, ali nije bilo razloga da se pomisli da se njegova sposobnost da čuje muziku u glavi pogoršala ili da je njegova muzička kreativnost oslabila”, dodaje profesorka.

Snaga i raskoš

Uprkos ogorčenju zbog toga što piše muziku koju njegove uši ne mogu da čuju, Betoven je uspeo da se izbori sa novim izazovima: ispunio je svoje kompozicije snagom i fizičkom ekspresijom kakvih ranije nije bilo. Štaviše, nekoliko savremenih tumača smatra da je njegova gluvoća na razne načine pojačala njegov talenat.

„Ako ne čujete kako treba, zavisite od energije koju muzičari izražavaju kroz muziku”, kaže za BBC britanski kompozitor Ričard Ajres.

Ajres, koji je takođe gluv i koji je napisao delo inspirisano i Betovenom i vlastitim gubitkom sluha, kaže da je veliki maestro pribegao „raskošnijoj muzici, čije se muzičke linije više ističu. Jasnije su.” To je Betoven počeo da zahteva od svojih muzičara – mogao je da vidi pokret njihovih tela i energiju uloženu u izvedbu, kaže Ajres.

Njegova muzika stekla je pulsirajući kvalitet, koji ga je poveo neočekivanim putevima i rezultirao neočekivano srceparajućim i potresnim momentima… koje najbolje ilustruju njegove poslednje kompozicije.

Njegova „Heiliger Dankgesang” (gudački kvartet br. 15, Opus 132) na primer, iznenađujuće je uzvišena kompozicija, nastala iz zahvalnosti bogu zato što mu je pomogao da se oporavi od bolesti.

Postoji obilje dokaza koji potvrđuju da je bio „nedruželjubiv i bolestan”, kaže profesorka Tanbridž, „ali Betoven je bio i mnogo više od toga.”

„Ona ima i drugu stranu, srdačniju i zabavnu. Postoje drugi trenuci koji ističu njegove ljudske kvalitete”, dodaje profesorka.

To što je Betoven bio u stanju da komponuje „Odu radosti” u jednom od najtežih ličnih perioda pokazuje da je polagao nadu u budućnost – što je osećaj koji je preplavio njegove kasnije radove, kaže profesorka Tanbridž.

Od ranog doba, Betoven je žudeo da stvori muziku po istoimenoj poemi Fridriha Šilera – i konačno je našao način da je uklopi u Devetu simfoniju.

„Mislim da su ideali izraženi u tekstu, bratstva i sreće, ono čemu se Betoven nadao u političkom smislu i u širem društvu”, kaže profesorka Tanbridž.

„Zadržao je tu nadu do kraja života i to je nešto što prosto ne smemo da ignorišemo.”

BBC News na srpskom