Vukojevićevu knjigu izabranih tekstova (1975-1991), originalno objavljenu 2005. godine, priredili su njegovi prijatelji Goranka Matić, Predrag Popović, Dragan Kremer i Momčilo Rajin, dve godine nakon njegove prerane tragične smrti u Londonu 2003. godine, kako bi osvetlili značaj i kvalitet doprinosa jednog od najuticajnijih autora koji su ikada pisali o rokenrolu na srpskom jeziku, piše SEEcult.org

U bogato ilustrovanoj knjizi, sa više od 500 stranica velikog formata, sabrani Vukojevićev opus nije samo svedočanstvo o značajnom novinaru i rokenrol kritičaru, već i o čoveku čije je pisanje u “Džuboksu”, “Startu”, “Politici” i “Ritmu” generacijama ljubitelja Bitlsa i Idola, Led Cepelina i Bijelog dugmeta otvorilo i dešifrovalo nove puteve.

Njegovi radovi funkcionišu u tom smislu kao svojevrsni spomenik čitavom jednom vremenu.

Kao izdavač, Društvo ljubitelja popularne kulture želi da takvu vrstu baštine ponudi kao opšte kulturno dobro, podržavajući slobodan pristup znanju i istoriografiji.

Branko Vukojević Šibenik, 1956 – London, 2003) objavio je prvi članak  1975. godine u “Džuboksu” – tada jedinom muzičkom magazinu u Jugoslaviji, za koji je redovno pisao do 1983, a u kojem je glavni urednik bio od 1981. Potom se bavio video igrama i studijima dramaturgije, a rok kritici se vratio u magazinu “Ritam” koji je uređivao od 1990. do 1991.

Nešto pre toga je napisao scenarija za prvi film (Do izvora dva putića) iz omnibusa “Kako je propao rokenrol” (1989), te za film “Video jela, zelen bor” (1991) Gorana Gajića.

Od 1992. je živeo u Londonu, gde se bavio kompjuterskim dizajnom i muzičkim spotovima. Preminuo je u Londonu 30. avgusta 2003. godine od posledica saobraćajne nesreće.

Društvo ljubitelja popularne kulture je udruženje građana koje je pre 20 godina u Beogradu osnovala grupa ljubitelja i poštovalaca izuzetnih oblika urbane kulture.

Veruju da su najveći ugled stekli kroz lansiranje uticajnog veb magazina Popboks, posvećenog promišljanju aktuelnih tokova popularne kulture. Uredništvo Popboksa je, pored ostalog, bilo lider u afirmaciji tada vrlo mladih bendova koji su pripadali talasu nazvanom “Nova srpska scena”: Repetitor, Goribor, Nežni Dalibor, Petrol…

Kroz novoosnovani brend za književno izdavaštvo Popbooks, Društvo ljubitelja popularne kulture najavljuje monografiju o filmu “Kako je propao rokenrol” (1989) autora Zorana Peze, Vladimira Slavice i Gorana Gajića. Knjiga će biti objavljena do kraja godine, a za obilje svedočanstava o tom kultnom i hit filmu zaslužna je književnica, filmska scenaristkinja i kritičarka Vladislava Vojnović.

Društvo ljubitelja popularne kulture objavilo je u proteklom periodu i monografiju o kultnoj novosadskoj grupi Luna (uskoro stiže drugo, dopunjeno izdanje), antologiju domaćih hip-hop tekstova “Repotpisani”, strip knjigu Aleksandra Zografa “Priče iz Drugog rata”, te jedinstvenu studiju “Dobar rep: kako sam objasnio i završio pravi rep” Predraga Vukčevića…

U narednom periodu slede biografije Vlade Divljana, Olivera Nektarijevića iz grupe KKN, Baneta Sanšajna, grupe Šarlo Akrobata i niz drugih ekskluzivnih naslova.

Monografiju “Kako je bio rokenrol” u pdf izdanju moguće je preuzeti sa sajta dljpk.com

SEEcult.org

Izvor: Danas online

Kapetan žute podmornice

Danas, kada gledate prvu priču iz kultnog omnibusa Kako je propao rokenrol, osim što ćete se slatko nasmejati, lako vam se može desiti da budete iznenađeni nepogrešivom anticipacijom zbivanja kojima smo hrlili u susret. Ali, ne biste bili u pravu. Za Branka Vukojevića, scenaristu te priče, to nije bila anticipacija. Za njega to je već uveliko bila realnost. I to nije bilo prvi, a ni poslednji put da jasnije od drugih prodre u život, registruje uzroke i ukaže na posledice. Redovno kroz humor kao najdelotvorniji način da neutrališe nepodnošljiv sudar sa tragikom zbilje.

Do debija na filmu je došao u 33. godini, kao doajen koji iza sebe ima staž od petnaest godina pisanja o rokenrolu i popularnoj kulturi. Od starta je bilo jasno o kakvom potencijalu je reč. Njegov prvi, mada koautorski tekst, o tada popularnoj grupi Jes, izazvao je oduševljenje tadašnjeg urednika kultnog magazina “Džuboks” koji će ushićeno izjaviti da je to najozbiljniji i najkompetentniji tekst napisan o muzici nekog domaćeg autora. Podigavši odmah letvicu toliko visoko, sledeću deceniju i po nije mu ostalo ništa drugo nego da se takmiči sa samim sobom. I nije posustajao. Istančanog senzibiliteta ne samo da je nepogrešivo prepoznavao tokove i struje u večno promenljivoj industriji zabave već ih je i definisao pre i ubedljivije od svih drugih. Stoga je logično da se standard definisao prema njemu. Kada je i sam, koju godinu kasnije, postao urednik “Džuboksa”, smatrao je za dužnost da oblikuje i afirmiše generaciju kritičara. Naoružan osmehom i strpljenjem, ubrzo je imao priliku da nadgleda rezultate.

Ponoviće to koju godinu kasnije u kratkom, ali najbitnijem, periodu postojanja “Ritma”, predvodeći novu talentovanu generaciju srpskih rokenrol i filmskih kritičara.

Kada pucnji više nisu bili pojedinačni i kada smo zaboravili imena prvih žrtava, spakovao je kofere i otišao u London. Tamo će se baviti veb dizajnom i animacijom.

Ma koliko da je izbegavao istaknuto mesto, ostaće upamćen kao predvodnik nekoliko generacija integrisanih u svet. Svet koji nisu posmatrali ni doživljavali nadmeno, ali ni snishodljivo. Ako su te generacije zakratko plovile “žutom podmornicom”, imale su najboljeg kapetana…

Oni koji su imali sreću da ga poznaju bili su počašćeni neizmernom vedrinom, toplinom i vrcavim duhom, oni koji su imali sreću da se s njim zbliže bili su privilegovani za dodir sa predivnim ljudskim bićem, a onima koji to nisu ostaje zadovoljstvo otkrivanja njegovih tragova. Srećom, toliko su mnogobrojni i očigledni da nema lutanja.

 Mi smo tu da sakupljamo njegove rasute bisere, a on je, siguran sam, pronašao svoje “stepenice za nebo”…

Momčilo Rajin

Izvor: Vreme online

Branko Vukojević, “Kako je bio rokenrol“

Kada je o popularnoj kulturi reč, ovdašnja scena može da se podiči činjenicom da je već tokom ustalasanih šezdesetih godina imala ako ne (baš) izgrađenu rok scenu, a ono bar muzički časopis “Džuboks”, koji je – nakon prekida – nastavio da izlazi u periodu 1974–1985. Osim što je, razume se, ovaj list bio distribuiran na području čitave bivše Jugoslavije, za današnje prilike zavidan tiraž bio je uvećan okolnošću da se časopis čitao čak i na prostranom području slovenskih zemalja Istočnog lagera, gde uopšte nije postojala rok štampa. Tamošnji čitaoci su lakše mogli da dođu do časopisa iz socijalističke Jugoslavije nego sa Zapada i, gladni za informacijama, nastojali su da u ovdašnjoj sredini ostvare kontakte. Znam za slučaj Beograđanke koja se srećno udala nakon prepiske sa jednim čitaocem “Džuboksa” iz dalekog Lvova u tadašnjem SSSR.

Međutim, čak i važnije od visoke čitanosti bilo je što je magazin “Džuboks” pomogao da se u ovoj sredini izgradi kritički pogled na popularnu muziku, i popularnu kulturu uopšte – članci, recenzije i intervjui koje su pisali novinari “Džuboksa” u suštini nisu mnogo zaostajali za onim što je objavljivala onovremena muzička štampa na Zapadu. Možda to danas, u vreme interneta, kablovske televizije i opšte dostupnosti informacija, baš i ne izgleda kao nekakvo silno ostvarenje, ali sedamdesetih i osamdesetih godina to je bilo jedno vrlo uzbudljivo dešavanje, koje je uticalo na kulturnu emancipaciju priličnog broja ljudi. “Džuboksova” pisanija bila su nešto sasvim novo u ovdašnjoj sredini, gde se o popularnoj muzici uglavnom razmišljalo i pisalo kao o estradi. Većina štampe je jednako bezlično i neinspirativno pisalo o Lepoj Lukić i Džonu Lenonu, a i to je bilo napredak u odnosu na vreme ranih šezdesetih kada je popularna muzika bila viđena kao neprijateljsko delovanje. Bilo kako bilo, prikaz najnovijeg albuma neke grupe objavljen u “Džuboksu” više je ličio na književnu kritiku nego na senzacionalistički stil tiražnih časopisa, i sve to bez neke elitističke nadmenosti, jer je validnost popularne kulture bila nešto što je tek trebalo dokazati.

Jedan od ljudi koji su nametnuli ovakav stil razmišljanja bio je Branko Vukojević, koji je u listu pisao od 1975. godine, i koji je u važnom (verovatno i najboljem) periodu od 1981. do 1983. godine bio glavni urednik “Džuboksa”. Vukojević je bio odličan poznavalac prilika na domaćoj sceni, dok se istovremeno “školovao” gutajući relevantnu svetsku literaturu i muzičke listove (“NME”, “Sounds”, “Melody Maker”, “Rolling Stone” itd.), koji su tada takođe doživljavali svoj “zlatni period”.

Nedavno je, u izdanju Društva ljubitelja popularne kulture, objavljena knjiga Kako je bio rokenrol, izbor tekstova (1975–1991) ovog autora, koji je ostao upamćen i po svom scenarističkom radu na omnibus filmu Kako je propao rokenrol, kao i po člancima koje je objavljivao u listovima “Start”, “Politika” i “Ritam”.

Branko Vukojević je od ranih devedesetih živeo u Londonu, odakle je avgusta 2003. stigla i vest da je, nakon što je izašao iz autobusa u severnom Londonu, poginuo pod točkovima motocikliste…

U svakom slučaju, zbirka Vukojevićevih tekstova pojavila se pre svega zahvaljujući naporu jednog od negdašnjih novinara “Džuboksa”, Predraga Popovića, danas nastanjenog u Londonu, a koji je takođe pokretač internet projekta POPBOKS (gde su postavljeni i svi brojevi listova “Džuboks” i “Ritam”). Kako je bio rokenrol je po mnogo čemu kuriozitetno izdanje na našoj sceni. Kao prvo, nema baš mnogo knjiga koje se uopšte bave istorijom ovdašnje popularne kulture, zbog čega je čitava scena (iako u stvari možda i nije tako loša) u konstantnom problemu – svaka generacija je prinuđena da gradi svoj ambijent od početka, umesto da se nadovezuje na iskustva prethodnika. Takođe, kvalitetom opreme i štampe ova knjiga može da doprinese dizanju lestvice kada su izdanja slične vrste u pitanju, što uopšte nije loše.

Već u svom prvom članku “Muzika iz podruma”, koji je kao gimnazijalac napisao za list “Džuboks” 1975. godine, Vukojević se bavi stvaralaštvom i “psihologijom” nepoznatih grupa, uličnih gubitnika i zgubidana sa gitarama – tema koliko živopisna toliko neistražena i nimalo na “prvu loptu” (zaboga, u doba gliter roka svi su voleli da se koncentrišu na blještavilo i uspeh!). Nižu se članci koji obrađuju brojne pojave na domaćoj i stranoj rok sceni, beleženi iz nedelje u nedelju – od stadionskih rok grupa sedamdesetih, preko novotalasne eksplozije, pa zatim svi relevantni fenomeni na domaćoj sceni, Bijelo dugme, vreme Paket aranžmana… Vukojevićev stil je uvek odmeren, i (uz nekoliko izuzetaka koji pre potvrđuju pravilo), njegove ocene i danas deluju prilično tačno. Recimo, u članku posvećenom pank muzici, on je već 1977. godine, dakle dok je uzbuđenje još uvek trajalo, upozorio da će industrija pokušati da stvar preuzme pod svoje: “Često se kao jedan od glavnih elemenata panka navodi reakcija na trenutnu situaciju na rok tržištu. Pankeri optužuju disko industriju zbog mešetarenja, a velike svetske grupe zbog načina na koji unosno krčme svoju reputaciju snimajući jedan album svake tri godine i nastupajući u istom periodu na svega nekoliko gigantskih koncerata. Takve primedbe teško se mogu osporiti, ali je pitanje kako će sami pripadnici novog talasa zaobići takva iskušenja?” U to vreme je pank još uvek bio svež fenomen, koji je u našoj (i ne samo našoj) sredini izazivao uglavnom zbunjenost i nervozu, i trebalo je da prođe još dosta vremena pre nego što će klinci u pocepanim odelima koji sviraju po londonskim klubovima dospeti do stadiona i zaboraviti stare ideale, ali to je mogao da predvidi samo vrlo pronicljiv posmatrač…

Jedan od glavnih Vukojevićevih kvaliteta, međutim, može se tek naslutiti iz brojnih fotografija objavljenih u knjizi, gde je on u društvu mnoštva poznatih i manje poznatih lica naše kulturne i potkulturne scene. Naime, Branko Vukojević je imao dar da podstiče ljude i dešavanja, da kreira scenu, da stvara saradnike, a to je kvalitet koji je teško izmeriti ili umetnuti u knjigu… I sam mogu da posvedočim o tome, jer sam u vreme preloma između sedamdesetih i osamdesetih godina bio gnevni klinac, koji je kreirao vlastiti fanzin po nazivu “Kreten”… Vukojević je uspeo da me nagovori da objavljujem u listu “Džuboks”, što danas izgleda prilično neverovatno, jer ko sam bio ja, i koga je moralo da bude briga što se ja nešto bunim (pa i protiv “Džuboksa”, kojeg sam smatrao nedovoljno radikalnim). Međutim, znam pouzdano da sam bio samo jedan od brojnih ljudi sa ulice koje je Branko Vukojević (u većoj ili manjoj meri) uspeo da gurne u neki drugi film a, da biste tako nešto bili u stanju da izvedete, trebalo je da imate nekakvu antenu u glavi…

Saša Rakezić

Izvor: Vreme online

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Branko Vukojević, Džuboks, Film, Kako je propao rokenrol, Momčilo Rajin, Muzika, SEEcult.org