Na današnji dan pre tridesetak godina, u programu Studija B (koji je tada bio samo radio), neko iz režije je tendenciozno energičnije šapnuo legendarnom Đoki Vještici podatak o slavi i da bi bio red da je čestita slušaocima. Nakon par rečenica, Đoko je izgovorio: „Dragi slušaoci, danas je Sveti Nikola, pa neka je srećna onima koji je slave…“ U to vreme, proslava bilo kog pravoslavnog verskog praznika, predstavljala je narušavanje degenerične novouspostavljene crvenoguze idile. Razrogačene oči nerazumevanja, kojim me je pogledala učiteljica kada sam joj saopštio (II razred osnovne) da moram brzo kući pošto mi je slava, još uvek pamtim. Sjajna žena, ali… Bar nije bilo posledica. Slava mi je oduvek bila nešto posebno. Ne znam za druge, ali mi smo slavsku sveću držali preventivno na podu zbog staljinističko-titoističko-niksonovskih hromozoma po organizmima užeg komšiluka. Bili smo vrlo javna porodica, pa u toj situaciji nije bilo baš mudro stepovati po žuljevima volonterskog špijunskog šljama. Da, slavimo Svetog Nikolu, tričavih pet – šest vekova u nazad.
Kao izvorno žilav paganski narod, prilikom transliranja u pravoslavno Hrišćanstvo, verovatno smo turili par amandmana, pa je na taj modifikovan način zadržana proslava autentičnog porodičnog sveca. Svaka porodica ima svog. Neke su ih privremeno džorale za Titoe, Kardelje, Leke ili tako neki otpad, ali se opet vremenom sveci masovno vraćaju. Sve je to lepo i zaista ne spadam u one ostrašćene koji nabijaju drugima na nos to što su dugo bili „van koloseka“, pa se sad naprasno vraćaju. To im zameraju samo oni koji se takmiče u boljem slavljenju slave, što je budalaština svoje vrste. Neka svako misli i radi onako kako oseća. Svako svoj krst nosi. A kako smo mi to radili?
Od najranijeg detinjstva, Sveti Nikola je za mene predstavljao izuzetno srećan dan. Formalno uzdržana svečanost koja ima snažan porodični karakter. Slava je za nas bila i ostala, jasna sprega nas koji hodamo i onih koji su nam nestali iz poznatih dimenzija. Ikona, žito, kolač, sveća… Prebranac, pirinač sa pečurkama i pastrmke… Na kraju posni kolači. I to je bilo to. Nikakva iživljavanja i bahanalije. Gotovo skroman, istovetan ručak svake godine i skoro iste priče o pradedama, prababama… Naravno, pošto slovimo za jako duhovitu familiju, te „praistorijske“ anegdote su nam bile aktivaciono sredstvo i samo su predstavljale povod za dalju „diskusiju“. Ma koliko bile iste svake godine, uvek su se razradom doživljavale drugačije. To je bila konekcija sa našim precima. To je bio dan kada su ponovo bili vrlo živahni i na kraju krajeva to je ono zbog čega je Sveti Nikola bio i ostao jako važan.
Uz realan strah da me omrznu stotine prijatelja, proizvođača vina u najlepšoj zemlji na svetu – Srbiji, moram da konstatujem kako je Sveti Nikola posna slava. Post ne znači odricanje od svakog mesa sem onog koje je za života imalo krljušt i peraja, nego pre svega umerenost. I to u piću, jelu, mislima i delu. Jedan poznanik mi se davno pohvalio kako je postio, te da je za ručak pojeo kilo i po somovine. Mislim da je tu svaki komentar suvišan. Posniji je jedan čvarak, nego metar soma. Neophodno je, dakle, biti umeren, ne jesti do ivice kapaciteta i ne opijati se. Ako se to radi, onda tu svrhe nema. Onda to nije porodična slava i konekcija sa onima kojih više nema. Pre će biti konekcija sa sanitarnom foteljom, u sedećem ili klečećem stavu.
Kada idete u goste za slavu, odnosno kada ona nije intimno porodična, elementarno vaspitanje nalaže da ponesete bocu vina. Vino je sveta stvar i jedino se tu malo „ljulja“ postulat posnosti, ali ne do pucanja. Nije uljudno piti više no što inače pijete. Ni sam ne znam u koliko sam tekstova napominjao važnost konzumacije vina tokom porodičnog obeda radi uspostavljanja potpune harmonije. Svaka boca vina predstavlja minijaturne intimne olimpijske igre. Progovore i oni koji ne govore.
Vino je nezaobilazni deo slavske trpeze što je nepobitan dokaz da je taj napitak porodični. I da je naš od vajkada. Kreatorima teze da smo mlada vinska zemlja dali smo legitimitet odričući se vere predaka, a samim tim i samih predaka. Ako se vera vraća, onda se vraća i vino! Dakle, vino se vraća na velika vrata i ne dolazi prvi put! Na slavama je prisutno od pamtiveka. To je jako važno naglašavati non stop! Inače, vera nije pop, mada postoje sveštenici koji zaista imaju malo veze sa verom.
Meni lično, Sveti Nikola nije više srećna slava. Samo je slava. Broj onih kojih nema, sada već bogato premašuje broj onih koji su još uvek tu. Možda je takav osećaj klinački, ali to je, pobogu, osećaj i njime se ne diriguje. On se konstatuje i ne dira. Promeniće se sam ili se neće menjati uopšte. To je manje važno. One kojima jeste srećna slava i koji je tako doživljavaju, molim samo dve stvari: Neka se prisete što većeg broja onih koji su im preminuli i neka otvore bocu vina njima za dušu. Tako ću i ja. Za moju kevu, za mog ćaleta, za sve ostale… I logično je da plačem dok ovo pišem. Danas je Sveti Nikola i samo je to važno!
Tekstovi o religiji na portalu Pulse
Danas je Sveti Nikola i samo je to važno napisao/la Nenad Andrić dana
Pregled tekstova autora – Nenad Andrić →