Insistiram da pročitate ovo izdanje pisca koji je oživeo kratku priču. Pretpostavljam da je u doba kada je napisao svoju poslednju zbirku pripovedaka, to nije bilo na ceni. Knjiga ima svega 166 strana, a uvodna priča ima svega 24. Međutim, u njoj nema ničeg smešnog: priča je jedna od onih koje su najviše uticale na mene, testament moći i slabosti književnosti i ljudskog sećanja; i elegija i urlik nemoći, koji odzvanja u više dimenzija. Govori o tome kako je naučnica u poseti Švedskoj ušla u biblioteku u Stokholmu kasno uveče (nakon izvođenja “Sonate duhova” Augusta Strindberga; mislim da je to važno). Tu pronalazi knjige u kojima je opisan kompletan život njenog oca, iako je umro samo dva meseca ranije. Ispisan je svaki mogući detalj.

“Povodom očevog boravka u vojsci, u Knjigu su ucrtane staze kojima je išla na marševe Peta pešadijska jedinica stacionirana u Mariboru; imena oficira i podoficira sa njihovim činovima zabeleženi su, kao što su upisana i imena sobnih drugova, kvalitet hrane u vojničkoj kantini, povreda kolena prilikom noćnog marša, kazna zbog izgublјene rukavice, ime kafane u kojoj je lumpovao prilikom prekomande u Požarevac”.

Tu je i ključni princip:

“Jedini uslov da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastuplјen ni u jednoj drugoj enciklopediji”.

Drugim rečima, to je duboko demokratičan pristup i samo neko ko je bio demokratskog duha, neko ko bi prepoznao i to ne samo u teoriji ili apstraktu, značaj svakog pojedinca, mogao je doći na ovakvu zamisao. Egalitarizam enciklopedije je takav da oni koji su već ostavili trag u istoriji, ili misle da jesu, nemaju potrebu da budu uključeni.

To baca svetlo na to kako je Danilo Kiš gledao na istoriju i šta su o njemu mislili ljudi koji su je stvarali. Rođen je, prema jednoj priči, gotovo kao inkarnacija evropejstva 1935. Sin asimilovanog mađarskog Jevreja (iz istog grada kao preci Džejmsa Džojsa i Leopolda Bluma) i pravoslavne Srpkinje, teško je mogao da se pozicionira prema političkim ili nacionalnim sklonostima, nego samo po svojoj posvećenosti slobodi. Kiš je trebalo da osvoji nagradu za prvu priču u ovoj zbirci “Simon čudotvorac”, dok partijski zvaničnici nisu posumnjali da bi to mogla biti antikomunistička satira. (Ako i jeste, ona je i mnogo toga drugog, a najvažnije je da je izuzetna. Na osnovu gnostičke priče o jeretičkom putujućem propovedniku, ona je parabola koja istovremeno i sudi i opire se interpretacijama, što se može reći i za veliki deo njegovog rada). Umro je u Parizu 1989. kada je imao svega 54 godine.

Ovoj državi (Velikoj Britaniji) nije potreban cenzor da bi se neki pisac učinio nepoznatim ili zaboravljenim, pa se Penguinu (izdavač) treba čestitati što nam ga je vratio. Kiš je jedan od najvećih u svom veku, ne samo originalnog, nego i saosećajnog uma i sposoban, kao što je slučaj s ovom zbirkom, da oživi kratku priču. Dopada mi se ideja da o pričama ne mislim toliko kao o pojedinačnim delima, nego kao o pesmama u pažljivo komponovanom albumu (ta misao možda potiče od činjenice da je Kiš zaista izgledao pomalo kao rok zvezda).

Priče se protežu kroz vekove i svetove: rano hrišćansko doba (dve priče; pitanje nastanka religije ga je fasciniralo), Prag u 19. veku, Hamburg, tadašnja Jugoslavija/Srbija; ali u svakom deliću možete osetiti njegovu inteligenciju. Mnogo je dugovao Horheu Luisu Borhesu i priznavao je to, ali ima nešto toplije u Kišu, nešto što baš zbog te inteligencije, mnogo više zna o patnji čoveka. On je jedan od onih pisaca, za koje osećate da su na vašoj strani. Ukratko, ne mogu vam dovoljno naglasiti koliko je ova knjiga vredna preporuke.

Nikolas Lezard; The Guardian

Tekstovi o Danilu Kišu na portalu P.U.L.S.E

  Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih, Književnost