Kako početi sa opisivanjem Dejvida Linča? Da li ga nazvati genijem? Nadrealistom? Renesansnim čovekom koji je bio reditelj, pisac, slikar, fotograf, muzičar, stolar i još mnogo toga? Kako god ga nazvali, njegov rad je bio toliko prepoznatljiv da je stvorio sopstveni pridev – „Linčovski” (Lynchian) – koji označava karakteristične osobine koje prepoznajemo u njegovim filmovima i televizijskim radovima. To je spajanje nadrealnih i zlokobnih elemenata sa svakodnevnim, običnim okruženjima, uz korišćenje upečatljivih vizuala koji stvaraju sanoliku atmosferu misterioznosti ili pretnje.

Lično, Dejvid Linč je moj omiljeni umetnik, čiji je rad proširio i oblikovao moje razumevanje filma i umetnosti. Jedno od mojih prvih sećanja, ako ne i prvo, jeste scena iz „Crne lože” u Twin Peaksu, koju sam slučajno zatekla na TV-u. Ta scena bila je toliko snažna da me je doslovno „elektrisala” u stanje svesti. Za mene, ali i mnoge ljude koje znam, Linčovi filmovi su takođe bili ulaz u svet avangardnog i autorskog filma. Sećam se kada sam prvi put gledala Eraserhead – nisam imala pojma šta da mislim o njemu, jer ništa slično do tada nisam videla. Samo znam da sam bila očarana i da sam znala da nema povratka. Taj film je bio ulaz u čitav svet filma koji sada zaista volim.

Međutim, Linč nas ne samo uvodi u taj svet – on nas u njemu i čini komfornim. Način na koji je govorio o svojim filmovima i umetnosti uopšte pomaže nam da shvatimo da umetnost može da istražuje prostor koji naš intelekt ne može da pojmi, i da umetnost ne mora biti objašnjena. Njegovo stvaralaštvo obraća se našim dubljim slojevima razumevanja, izvan intelekta. Ne moramo da shvatimo umetnost koju gledamo da bi ona imala značajan efekat na nas. Linč nas poziva da koristimo svoju intuiciju, da razmišljamo kroz osećanja, da doživimo iskustvo i verujemo svom unutrašnjem saznanju o tome šta je to. On nas podseća da nije zadatak umetnika da govori za svoje delo, već da govori kroz njega.

Ključne reči koje se koriste za opis njegovih filmova jesu nadrealni, čudnovati i ponekad čak i  odbojni. Međutim, ukoliko odgledate njegove filmove, razumećete da ta čudnovatost i bizarni nadrealizam nisu šok efekat, već refleksija sveta u kojem živimo – sveta koji je, nažalost, veoma iracionalan, nasilan i često mračan. Linčovi radovi nas dotiču u ravni koja je veća od nas samih, nešto što je van domena jezika i intelektualnog aparata, i verujem da je to glavni faktor zbog kojeg je njegovo delo postalo toliko uticajno. Zato hajde da analiziramo ključne radove u njegovom filmskom i televizijskom stvaralaštvu, kako bismo imali uvid u to kako nas ovaj filmski mag vodi van granica racionalnog već decenijama.

Rani kratki filmovi

Linčovi rani kratki filmovi su bitni za razumevanje elemenata njegovih dugometražnih filmova, ali i za uvid u korene njegovog stvaralaštva, koje je započeo kao slikar. Njegov prvi kratki animirani film, Six Men Getting Sick (1967), napravljen je od njegovih slika, i već u tom ranoj fazi Linč uspostavlja elemente po kojima će postati prepoznatljiv – duboko mračnu, zlokobnu atmosferu, uznemirujuće i ponekad groteskne vizuale. Ovaj film je, zapravo, i svojevrsni „probni rad” za njegove kasnije filmove, jer istražuje ljudsku teskobu, bol i apstraktne strahove kroz minimalističku, ali emotivno snažnu formu.

Dalji Linčovi kratki filmovi, kao što su Absurd Encounter with Fear (1967), The Alphabet (1968), The Grandmother (1970), i The Amputee (1974), predstavljaju disekciju onoga što se krije iza svakodnevnog života i njegovih naizgled benignih struktura. Na primer, Absurd Encounter with Fear prikazuje sastanak dvoje ljubavnika, u kojem se ispod površine pojavljuju nesvesni strahovi i napetosti, dok The Alphabet nudi jeziv prikaz devojčice koja uči abecedu, što se razvija u stravičnu depikciju stanja svesti, verovatno povezanog sa nesvesnim traumama. The Grandmother se bavi temama porodične dinamike i traume koja nastaje u detinjstvu, dok The Amputee prikazuje ženu sa amputiranim nogama u procesu previjanja, u scenama koje balansiraju između groteske i intime.

Svi ovi filmovi tematski i vizuelno istražuju iste središnje ideje koje će Linč razrađivati i u svojim kasnijim ostvarenjima, duboko poniranje u ljudsku egzistenciju, strah od postojanja i apsurdnost svakodnevnog života, te otklanjanja kore realnosti iza koje se kriju haos i trauma, ukazujući na nevidljive i destruktivne sile koje oblikuju ljudsku sudbinu.

Eraserhead (1977)

Na produkcionom nivou, Linč je dobio stipendiju od 10.000 dolara od Američkog instituta za film (AFI) kako bi snimao u prostorijama instituta. Film je većinom sniman u napuštenim štalama i ostacima drugih studijskih setova. Međutim, novac je brzo nestao, pa je Linču bilo potrebno čak sedam godina, mnogo različitih poslova i pozajmica od filmske ekipe da bi konačno završio film. Nakon mnogih peripetija, Eraserhead je bio odbijen od strane Kanskog festivala zbog svog sadržaja, ali je ipak pronašao svoju publiku i stekao kultni status na ponoćnim projekcijama širom Amerike, uz veliku podršku Džona Votersa, koji je promovisao film čak više nego vlastiti Pink Flamingos.

Ako ste ga gledali (ili ćete ga gledati), jasno je zašto je stekao status kultnog klasika. Ceo film je, u suštini, grozničava noćna mora, duboko prožeta strahovima i paranojom, koja reflektuje godine Linčevog života provedenih u Filadelfiji. Radnja filma odvija se u nekoj vrsti industrijske distopije kroz koju se kreće naš protagonist, dok je sam film usporen, bez jasnog narativa i više se sastoji od sanolikih sekvenci, u kojima glavni junak beži od svojih egzistencijalnih strahova i brige o deformisanoj bebi koju čuva sa svojom devojkom, dok istovremeno mašta o enigmatičnoj susetkinji koja živi preko puta.

Eraserhead predstavlja svojevrsnu dekonstrukciju tradicionalne američke porodice i njenog modela. Umesto idilične porodice u predgrađu, Linč prikazuje industrijsku devastaciju, egzistencijalne strahove i gubitak identiteta, te umesto američkog sna dobijamo američku noćnu moru. Film se bavi očiglednim strahovima od očinstva i opšte neadekvatnosti, budući da je Linč u tom periodu postao otac. Stoga se film istovremeno može čitati i kao refleksija njegovih vlastitih strahova i nesigurnosti u pogledu roditeljstva i maskuliniteta.

Elephant Man (1980)

Ovo je Linčov prvi studijski film, koji predstavlja  tematski kontinuitet ali  estetsko odstupanje od njegovih prethodnih radova i koristi vizuru klasičnih crno-belih filmova. Kroz lik Džona Merika i priču zasnovanu na istinitom događaju, Linč tematski istražuje granicu između normalnog i nenormalnog u našem društvu, brutalnost koja se krije iza prividno uređenog društva i njegovih rigidnih pravila, kao i licemerje sistema koji marginalizuje slabije. S posebnom saosećajnošću prema glavnom liku, Linč osvetljava duboko ukorenjene predrasude i dehumanizaciju kojoj su izloženi oni koji se ne uklapaju u društvene norme. Linč nam kroz ovaj film postavlja univerzalno pitanje – šta znači biti ljudsko biće u svetu gde se vrednost pojedinca meri prilagođavanjem očekivanjima većine. Film je takođe bio veliki uspeh za Linča, kako kritički, tako i komercijalno, što ga je učinilo prepoznatljivim van domena avangardnog filma.

Dune (1984)

O ovom filmu ne pričamo. Zapravo ovog filma se sam Linč „odrekao” i ako pokušate da odgledate biće vam jasno zašto. Ja sam iskreno izdržala nekih 40ak minuta. No ako se odvažite biće vam jasno da je filmski studio po Linčovim rečima „iskasapio“ film, kako tokom snimanja tako i u montaži, te da zaista nema niđe veze sa Linčovim vizijom. Ja bi na tvom mestu uložila vreme u rimejkove Denisa Vilevjua.

Blue Velvet (1986)

Odsečeno i trulo uvo koje je vratilo Linčovu filmsku karijeru u pogon. I kakav je to povratak bio – Blue Velvet je cementirao Linča kao umetnika koji ne zazire od istraživanja najmračnijih aspekata ljudske prirode, a naravno, kao i većina njegovih filmova, izazvao je veliku pometnju i podelu među kritikama, u ovom slučaju zbog eksplicitnih scena seksa i nasilja.

U filmu, Linč dekonstruiše idiličnu sliku tipičnog američkog gradića sa belim ogradama, ružama u dvorištu i mirnim životima njegovih stanovnika. Film prati mladića Džefrija koji se vraća u svoj rodni grad nakon očeve smrti i kreće u istragu nakon što pronalazi odsečeno ljudsko uvo u polju. Iako u početku zvuči kao klasična misterija, Blue Velvet brzo prelazi u nešto mnogo mračnije, istražujući ne samo zločin, već i duboku zaluđenost i morbidne slojeve društva kroz odnos likova kao što su Doroti i Frank. Kroz njihov odnos, Linč prikazuje ne samo zlu prirodu zlostavljača, već i njihovu dehumanizaciju, koja je, u suštini, duboko ukorenjena u sistemu vrednosti koje podržava društvo. Stoga možemo smatrati Blue Velvet svojevrsnom meditacijom o prirodi zla, seksualnosti i naših unutrašnjih demona.

Wild at Heart (1990)

Ovde ponovo imamo svojevrsnu dekonstrukciju američkog mita, ali kroz žanr road filma. Kao i mnogi filmovi tog žanra, i ovaj prati likove koji beže od prošlosti i traže slobodu, ali Linč na svoj karakterističan način pomera granice tog žanra, dodajući mu nadrealne elemente. Umesto idealizovane utopije slobode, dobijamo Linčovu viziju Amerike koja je kolevka mraka i haosa. Film prati par, Sailora i Lulu, koji u naletu grozničave energije beže od opasnih ljudi, nasilne prošlosti i tajni koje kriju. Njihova dinamika je spoj divlje ljubavi, haosa i destrukcije. U ovom filmu se toliko referiše na elemente amerikane, na primer Nikolas Kejdž predstavlja svojevrsnu parodiju na ekscese persone Elvisa Prislija. Mnogobrojne reference u filmu ukazuju i na koliko je film „Čarobnjak iz Oza” imao uticaj na Linčovo stvaralaštvo (ako te više zanima ova poveznica, pogledaj noviji dokumentarac Lynch/Oz). Bez obzira na to što je film osvojio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu, karakteristično za Linčov rad, on je izazvao oprečne i pomešane reakcije, ponovo zbog eksplicitnih scena nasilja.

Twin Peaks (1990 – 2017)

Ova kolaboracija Linča i Marka Frosta revolucionizovala je televiziju, pre svega zato što je bila prva serija koja je ispričala priču kroz celu sezonu umesto kroz jednu epizodu, a ujedno i prva serija koja se fokusirala na razrešenje jednog ubistva kroz duži narativni tok, što je kasnije dovelo do „Zlatnog doba televizije”. Međutim, Twin Peaks nije samo pomerio strukturalne okvire – on je pomerio granice same televizije, jer se koristio filmskim, a ne televizijskim jezikom, što je danas uobičajena pojava. Takođe, serija se nije toliko bavila razrešenjem misterije ubistva Laure Palmer, koliko je bila zainteresovana za svet koji je gradila – mračan, bizaran i pun neobičnih likova i nadrealnih trenutaka, koji su postavljali nove standarde u načinu na koji televizija može da bude korišćena kao umetnički izraz.

Radnja serije počinje otkrivanjem leša mlade Laure Palmer, popularne tinejdžerke, čije ubistvo postavlja temelje za razvoj misterije koja pokreće čitavu seriju. Na čelu istrage je agent Dejl Kuper, FBI agent koji je pozvan u grad da razjasni okolnosti njene smrti. Kako istraga napreduje, Kuper otkriva mnogo više od ubistva – grad je prepun tajni, a sama Laura bila je upletena u mrežu kriminala, droga i seksualnog zlostavljanja.

Kroz seriju, Linč ponovo dekonstruiše američke vrednosti koristeći formu tipičnog idiličnog gradića, u kojem se iza svakog srećnog lica i mirne atmosfere kriju tajne, laži, korupcija i čisto zlo. Gradić Twin Peaks je savršeni mikrokozmos Amerike – sa svojim čudnim stanovnicima, lokalnim biznisima i svakodnevnim ritualima, kao što su ispijanje kafe ili uživanje u piti od višanja u lokalnom kafeu. Međutim, iza tih scena leže duboke moralne dileme, nasilje i povezanost sa mračnim, zagonetnim silama. Taj kontrast između površinske svakodnevne normalnosti i zla koje tinja ispod nje stvara unutrašnji konflikt u seriji, koji se postepeno otkriva kroz sve epizode.

Ono što čini likove posebnim je njihova složenost i nejednoznačnost. Ispod površine svakog karaktera, od naivnih tinejdžera do naizgled običnih ljudi iz grada, kriju se mračne strane. Ko su zaista ljudi u Twin Peaks-u? Zašto su svi toliko povezani s prošlošću i zašto se ne može pobeći od nečega što nas oblikuje i proganja? Ovi tematski slojevi čine seriju duboko filozofskom, a istovremeno toliko uznemiravajućom.

Treća sezona serije, koja je došla 25 godina kasnije, (kako je Laura Palmer rekla u poslednjoj epizodi druge sezone), i dalje je, po mom mišljenju, vrhunac avangardne televizije. Sposobnost serije da pomeri granice svih naših očekivanja i da bude meta-komentar na pojavu „rebootova”, posebno osma epizoda, koja je bez sumnje jedan od najradikalnijih trenutaka u istoriji televizije, čini ovu sezonu relevantnom koliko i prve dve – iako možda nikada neće dostići popularnost kao one, upravo su ovakvi radovi ono što omogućava drugim serijama da se upuste u veće umetničke iskorake.

Twin Peaks: Fire Walk With Me (1992)

Film koji je nastao nakon završetka serije, isprva je naišao na oprečne reakcije posebno zbog dosta mračnijeg tona kojeg ima u odnosu na istu. Film se bavi poslednjim danima života Laure Palmer, otkrivajući uznemirujuće momente njenog života i njene veze sa misterioznim događanjima koja su postavljana kroz seriju. Međutim, Laura Palmer nije žrtva; ona je neko ko svesno bira da se suoči sa hororom i da se žrtvuje kako bi uništila zlo koje je demon Bob – mračnu silu koja je prožimala ceo gradić i pretila da uništi sve na svom putu. Linč prikazuje Lauru Palmer kao junakinju u svom najmračnijem obliku, boreći se sa zlom iznutra i spolja, dok se suočava sa vlastitim demonima. Naposletku, kroz svoju borbu za spasenje drugih, ona nam pokazuje kako čak i najpotresniji trenuci mogu imati svoj smisao i duboku povezanost sa širim kosmosom unutrašnjih konflikata i izbora.

Lost Highway (1997)

Ovaj film je nastavak Linčove fascinacije nadrealnim i zlokobnim, ali je na neki način, još dublje ukorenjen u složenim psihološkim dubinama, istražujući teme krivice, identiteta i nepostojanosti vremena. Radnja se prostire kroz dva paralelna narativa – jedan prati džez muzičara Freda Madisona, čiji se život komplikuje ubistvom njegove žene, dok drugi prati misterioznog vozača Pita, koji postepeno preuzima Madisov identitet. Kroz ovu apstraktnu strukturu i temama smrti, grizeće paranoje i nesvesnih trauma koje nas progone, film Lost Highway predstavlja svojevrsnu vrstu prototipa za Linčov kasniji magnum opus.

Straight Story (1999)

Ovo je „najnelinčovskiji” i najsuptilniji film koji je Dejvid Linč napravio, snimljen za Disney i sa oznakom „G-rejtinga”, film koji donosi narativ o starcu koji putuje na kosilici kako bi posetio svog bolesnog brata. Iako je film tehnički tradicionalan – sa linearnim narativom i relativno mirnom i meditativnom atmosferom – za Linča je ovo bio eksperiment unutar filmskih konvencija, gde se „uklopio” u tradicionalnu formu filma bez tipičnih elemenata nadrealnog i mračnog, ali i dalje uspeva da stvori duboku emotivnu rezonancu, ostavljajući mesto za čistu ljudsku povezanost i unutrašnje iskupljenje. Na neki način, film nagoveštava Linčov dalji rad u prenošenju znanja transcendentalne meditacije, svesti i prirode ljudskog stanja. Mislim da, ako postoji neki primer za doktrinu „moraš da znaš pravila pre nego što ih prekršiš”, Linč ovde dokazuje da majstorski funkcioniše unutar filmskih normi koje je „kršio” tokom cele karijere.

Mullholand Drive (2001)

Mulholland Drive je bez sumnje jedan od krunišućih filmova Linčovog stvaralaštva, i mnogi ga smatraju najboljim filmom 21. veka. Film je, međutim, imao komplikovan put do realizacije. Na početku je zamišljen kao pilot za televizijsku seriju koju je finansirala produkcija iz Francuske, ali zbog problema sa finansiranjem i adaptacijom, Linč je na kraju odlučio da priču razvije u film, što je doprinelo fragmentaciji samog narativa.

Kroz Mulholland Drive, Linč ponovo preispituje temelje američkog sna i mita, ali ovoga puta fokusira se na Holivud, prostor u kojem se identiteti formiraju, uništavaju i transformišu, često pod težinom ambicija filmske industrije i želje za slavom. Film je kvintesencijalna misterija u kojoj ništa nije onako kako se čini, a koja se kroz sudbinu protagonistkinje „Rite/ Kamile”, koja nakon nesreće gubi pamćenje i pokušava da razjasni šta joj se desilo, postepeno sve dublje razvija u niz zbunjujućih događanja.

Kroz sanoliku atmosferu, Linč stvara prostor u kojem granice između stvarnosti i iluzije postaju potpuno nejasne, a istina o prošlosti polako se razotkriva kroz unutrašnju krizu identiteta glavne junakinje Dajen/Beti. Film je, u suštini, meta-komentar na samu prirodu Holivuda, sa svim njegovim oscilacijama između svetla i tame, između glamura i mračne stvarnosti koja se skriva iza njegovog sjaja. Šire gledano, Mulholland Drive nije samo priča o opasnostima slave, već i istraživanje unutrašnje borbe svakog od nas da održimo svoj identitet nakon gubitka iluzije – pa čak i u iluziji kontrole tokom samog procesa stvaranja umetnosti i samoidentifikacije sa svojim radom.

Inland Empire (2006)

Linčov poslednji dugometražni film ujedno je jedan od njegovih najeksperimentalnijih i možda vrhunac njegovog istraživanja granica filmskog narativa i jezika. Ovaj film, koji je sam Linč često snimao malom Sony digitalnom kamerom, duboko je apstraktan i potpuno fragmentiran, ali na mnogo radikalniji način u poređenju s njegovim prethodnim radovima.

Inland Empire je film koji je teško objasniti na tradicionalan način – to je film koji, možda više nego bilo koji drugi Linčov, od nas zahteva potpuno prepuštanje intuiciji i osećanju, umesto oslanjanja na intelektualno razumevanje. Radnja prati glumicu Niki, angažovanu za glavnu ulogu u filmu, ali kako se priča razvija, granice između njenog života i filma u kojem učestvuje postaju sve nejasnije. Istovremeno se brišu granice između prošlosti i budućnosti, ličnih i profesionalnih kriza, kao i između svesti i podsvesti, te na neki način nastavlja tematske niti filma Mullholand Drive, uz dodatni uvid u Linčov lični pristup procesu stvaranja filma.

Kasnije stvaralaštvo

Nakon filma Inland Empire, Linč nije režirao nijedan dugometražni film, ali delovalo mi je da je svu svoju kreativnu energiju usmerio na poslednju sezonu Twin Peaksa i njenih monumentalnih 18 epizoda. Ipak, ne smemo zaboraviti da je Linč sve vreme paralelno stvarao slike, fotografije, komponovao muziku i bavio se osnivanjem fondacije kroz koju je edukovao o transcendentalnoj meditaciji, koju je i sam praktikovao više od 50 godina. Takođe je poslednje dve decenije postao podjednako popularan ne samo zbog svojih radova već i zbog uvida u sam kreativni proces, te vam toplo preporučujem njegovu knjigu Lov na veliku ribu, koja pruža uvid ne samo u njegovo viđenje filma već i u samu prirodu stvaralačkog procesa.

Po pitanju filma, ostao je jako produktivan kada su kratki formati u pitanju, od kojih su neki imali i komercijalni karakter, kao na primer saradnje s Diorom. Nije mi namera da samo predstavim IMDb listu njegovog stvaralaštva, zato ću vam od kasnijih faza izdvojiti da pogledate Fire (Požar) (2020), What Did Jack Do? (2017) ili Rabbits, (2002) kao i animiranu seriju DumbLand (2006), kao možda najupečatljivije primere.

Ono što možemo smatrati ekstenzijom njegovog filmskog univerzuma bila su i dva albuma koja je objavio, Crazy Clown Time (2011) i The Big Dream (2013), koji su podjednako mračni i atmosferični kao i njegovo filmsko stvaralaštvo i na neki način su predstavljali prirodnu putanju nakon ikonične saradnje s Badalamentijem. Takođe bitno za njegovo stvaralaštvo jeste da je ostao relevantan i deo kulturnog zeitgeista do samog kraja. Poslednjih godina je i delio sadržaj na YouTube platformi, te vam preporučujem da pogledate Weather Reports ili What is David Working on Today za dodatnu dozu svega Linčovskog.

//

Moj najbliži opis Linčovih filmova je da izazivaju isti osećaj kao kad se probudimo iz sna za koji znamo da nešto znači, ali moramo da intuitivno dokučimo šta tačno (svima se ovo barem jednom desilo). Koliko god oni prikazuju mračniju stranu postojanja, Linč to radi sa toliko ljubavi da se ni u jednom trenutku ne čini da pokušava da nas užasne ili uplaši, već da nas kao brižni roditelj sprovede kroz tu noćnu moru. Uostalom, koliko god da je mraka u njegovim filmovima, tu je i duboke iskrenosti, dobrote i čak naivnosti/nevinosti u mnogim trenucima. Zato njegov celokupni rad toliko rezonuje kada je u pitanju moje operiranje kroz stvarnost u ovom nepojmljivom i često nadrealnom svetu. Njegov stav prema stvaralaštvu je afirmativan, koliko i prema životu. Mislim da je najbolji primer za ovo jedna replika iz treće sezone Twin Peaks-a, u kojoj sam Dejvid Linč, u ulozi agenta Džefrija, kaže: „Fix your hearts or die“.

Jedna od funkcija umetnika jeste da zakorači u nepoznato i istraži ono što je van konvencija i očekivanja. Ovo je nasleđe Linčovog stvaralaštva: iako on više nije sa nama, ono što je iskopao iz mračnih dubina kolektivne psihe, onoga što je nazivao čistom svešću, ostaje s nama, živeći kroz njegovu umetnost. Veruj mi, bilo da odgledaš neki od njegovih filmova, odslušaš neku njegovu pesmu ili odgledaš reels gde govori o vremenskoj prognozi ili o unifikovanoj svesti – obogatiće tvoje životno iskustvo. Odoh da nazdravim šoljom kafe u njegovo ime.

Dejvide, hvala ti na magiji.

Dea Džanković

Izvor: Oblakoder

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Dea Džanković, Dejvid Linč, Film, Oblakoder