Dragoš Kalajić – ideolog srpske ili evropske desnice?

Tokom poslednjih nekoliko decenija na srpskoj javnoj sceni, koja baš i ne može da se pohvali iole značajnim i autentičnim pojavama, lik i delo Dragoša Kalajića (1943-2005) je jedno od svakako najupečatljivijih i najkontroverznijih. Za jedne esteta i korifej tradicionalizma, kralj srpske publicistike i guru tzv. „nove srpske desnice“ (ma šta se pod time podrazumevalo), za druge   „avangarda obesvešćivanja srpskog malograđanstva“, „smešna precioza“, „Paolo Koeljo Srpske publicistike“ (1) i šampion „salonskog fašizma“ (2), tek pomen Kalajićevog imena uvek je izazivao neskriveno burne reakcije. Time je teže nepristrasno i istovremeno kritički oceniti Kalajićev rad   na javnom polju, a ne sukobiti se sa nagomilanim predrasudama kako njegovih poklonika, tako i žestokih protivnika, koji sa tvrdoglavih ideoloških pozicija nisu u stanju da prihvate nikakav pokušaj iznijansiranijeg i objektivnijeg tumačenja dela autora „jednog pogleda   na svet“.

Rođen 1943. godine u Beogradu, Kalajić je, odrastavši među pripadnicima   umetničkog pokreta „Medijala“ svoju akademsku karijeru započeo u slikarskim krugovima. Završivši   „Accademia di belle Arte“ u Rimu 1966. godine   sa najvišim ocenama (3), Kalajić je osim slikarskog interesovanja, još tokom šezdesetih godina pokazao   zanimanje   i za publicistiku.   Nakon poeme „Krševina“ (1968) i   filozofskog dela „Uporište – rehabilitacija strukture integralnog čoveka“ (1970) (4) , kao urednik „Dela“   1978. godine izdaje „Mapu (anti)utopija“, a dve godine kasnije „Smak sveta“ (5).   U   tom periodu ( 1978 – 79) za drugi program televizije Beograd pripremio je niz emisija i reportaža, uključujući i osam jednosatnih epizoda pod nazivom Ogledalo XX   veka   u kojima je predstavio tada aktuelne stvaraoce i tendencije u savremenoj umetnosti. Uredio je čitav niz tematskih brojeva „Dela“, i izdao mnoštvo eseja, studija i kritika u časopisima i novinama (Politika, Borba, NIN, Umetnost, Vidici, Gradac).

Tokom osamdesetih godina bio je urednik književne edicije „Kristali“ koja je izdala neka od kapitalnih   filozofskih dela (6) i autor niza predgovora autora koje je popularizovao tokom 80-tih godina (Genon, De Ružmon, Evola…). Iz tog perioda datira i njegov SF roman „Kosmotvorac“. (7)

Najširoj čitalačkoj publici Kalajić postaje poznat kao autor brojnih tekstova i eseja objavljenih   pretežno u časopisu „Duga“ (8) koji izlaze kontinuirano celu deceniju počevši od druge polovine osamdesetih (tačnije od 1987. godine)   u kojima se pretežno bavi međunarodnim odnosima, spoljnom i unutrašnjom politikom, ezoterijom i geopolitikom. Neki od ovih eseja izdati su tokom 90–tih godina u više knjiga: Američko zlo 1 (1993) (9), Izdana Evropa (1993) (10), Rusija ustaje (1994) (11), Američko zlo 2 (1998) (12).   Nakon angažovanja u svojstvu   dopisnika „Politike“ iz Rima i aktivnosti na dipolomatskom planu tokom i posle agresije NATO pakta na SRJ, Kalajić   u poslednjem periodu života,   u kojem je pretežno    živeo   u Rimu,   publikovao    i dva romana – Poslednji Evropljani (2000)   i Srpska deca Carstva (2005) (13). Posle duge i teške bolesti Dragoš Kalajić je preminuo u rodnom Beogradu 22. jula 2005. godine.

Politički   horizont „jednog pogleda na svet“

Eseji „jednog pogleda na svet“ pisani uoči ili tokom jugoslovenske ratne drame tokom devedesetih godina, bilo da se bave unutrašnjom, bilo spoljnom politikom, oslikavaju perspektive spskog naroda i države spram strategija onoga što Kalajić naziva „novim svetskim poretkom“ i iznose oštre stavove i ocene autora spram procesa u međunarodnim odnosima nakon kraja hladnog rata i raspada istoočnog bloka. Međutim, Kalajić se ne bavi toliko onim što bi se kolokvijalno moglo svrstati pod kategorije „teorija zavere“, već sa pozicija nekog ko je upoznat sa   zakulisnim političkim projektima i njihovim operacionalizacijama on pokušava da čitaocima   rastumači i njihove uzorke i moguće posledice, kako po pripadnike sopstvenog naroda tako i na regionalnom i globalnom nivou.

Ključ u kome Kalajić tumači svetsku (i unutrašnju politiku) je sledeći: iza međudrzavnih i ideoloških sporova u XX veku i   glavnog antagonizma na liniji kapitalizam–socijalizam, odvijaju se važniji i dugotrajniji procesi koji determinišu političku stvarnost, a kojoj su sve druge podele samo medijumi ili   paravan. U pozadini ovih često površnih ili pak lažnih podela, od 1914. godine naovamo traje jedan veliki rat koji se vodi različitim intenzitetom i sredstvima, a to je onaj kojeg sile „atlanske plutokratije“, bankara i finansijskih mešetara,   vode protiv   evropskih naroda u cilju ”nametanja „novog svetskog poretka“ i „svođenja čoveka u kostreti ekonomske životinje“ (14). Glavna meta osvajačkih pokreta „atlantizma“ je evroazijski kontinent, ”u kome počivaju um i srce sveta, posmatranom pod svetlom metageografskog simbolizma“. (15) Ova ”borba kontinenata” prolazi poprečno kroz same kontinente i države, kroz narode i grudi ljudi.  

Kao pokretačku   snagu atlantizma i projekta „novog svetskog poretka“ Kalajić vidi „demoniju ekonomije“ koja je „oslobođena svih ljudskih stega   i kontrola posredstvom buržoaskih revolucija te odgovarajućih prevrata prirodnih hijerarhija vrednosti“ (16). Ona svoje korene ima ”u   judeo–protestantskoj religiji, u kupoprodajnoj koncepciji odnosa čoveka i Boga, gde je materijalno bogatstvo znamenje Božije milosti“ (17) Ovi plutokratski krugovi kontrolišu političku i ekonomsku moć SAD kao „pseudoimperije“ (budući da ista po Kalajiću ne počiva na istinskim hijerarhijskim vrednostima na kojima inače počivaju autentične imperije), veštačim putem održavajući hegemoniju dolara u svetskoj ekonomiji. U cilju pretvaranja ovakvog poretka u globalni, oni permanentno kombinuju upotrebu vojne sile i korumpiranje političkih elita podređenog (većeg) dela sveta, u kome nameću naopaki poredak gde su „ljudi, dobra i energije podvrgnuti apsolutističkom vrednovanju žreca boga Mamona i idolatriji novčanog kvantiteta“ (18).

Rusija i njena neizmerna bogatstva su glavni cilj osvajačkih težnji „novog svetskog poretka“   koji teži da je razori i opljačka. Ista sudbina namenjena je i svim drugim   narodima koji poseduju bilo značajnije prirodne resurse, bilo imaju volju za očuvanje suverenosti koja želi da se suprotstavi   potčinjavanju.

Brojni Kalajićevi eseji se bave neprijateljstvom „atlantista“ spram srpskog naroda i njegovih težnji da se, pri raspadu Jugoslavije kojeg su „atlantisti“   inicirali i potpomogli, očuva i   državotvorno objedini. Raspad Jugoslavije i neprijateljstvo protiv srpskog naroda, prema Kalajiću, bile su idealna zona za višestruke zloupotrebe stratega „novog svetskog poretka“, eksperimetalne provere tehnike otpočinjanja bratoubilačkih ratova, preko kompromitacije nacionalnih pokreta do uspostavljanja pravnih presedana za osvajanje Rusije i ostatka Evrope putem razbijanja država na političke autonomije za manjine, a kojima bi vladali lokalni poslušnici plutokratskih sila.

Želeći da u srpskoj borbi za nacionalno očuvanje   vidi otpor silama „novog svetskog poretka“ Kalajić je tokom devedesetih godina predlagao političku alternativu ovim procesima u vidu objedinjavanja srodnih, slovenskih i pravoslavnih naroda   u jednu bezbedonosnu, ekonomsku i političku zajednicu, koja bi za razliku od mehanizovanog modernog društva počivala na istinskim hijerarhijskim vrednostima i prestavljala „prirodnu zajednicu“ (19). Dokazujući   kroz mnoge primere jednistvene etičke ideale i karakter slovenskih i pravoslavnih naroda, njihov holistički svetonazor i spremost na žrtvu pojednica za opštu dobrobit, Kalajić ovakvu zajednicu,   koja po njemu treba da počiva na osnovama ne liberalnog, već pravoslavnog kapitalizma (poput japanskog ili korejskog   budističkog kapitalizma) i uživa sirovinsku i proizvodnu autarhiju, vidi kao početak preporoda samobitne slovenske kulture,   a koja je po njemu identična sa autentičnom evropskom kulturom i njenim izvornim vrednostima.

Filozofski osnovi „jednog pogleda na svet“

Ovakvav pristup i perspektive u opsivanju i doživljavanju   unutrašnjih i međunarodnih odnosa koherentni su sa Kalajićevim estetskim, filozofskim i životnim svetonazorom iz kojih izviru i sa kojim su   u koherenciji,   čineći   jednu čvrstu ideološku sintezu. Štaviše, Kalajićevi politikološko–geopolitički eseji samo su jedan od nivoa argumetacije njegovih dubljih, filozofskih uverenja koje kao „čvrstu veru“ ispoveda od samih početaka svojeg pojavljivanja na javnoj sceni tokom sedamdesetih godina prošlog veka.

Svakom poznavaocu Kalajićevog spisateljskog opusa odmah u oči upada da je još od prvih spisa Kalajić potpuno formiran autor, kako stilski tako i ideološki, i da zapravo od samih početaka (npr. u zabranjenoj knjizi „Uporište” iz 1971. godine) pa naovamo priča „svoju priču“ raznim povodima, sa raznim varijacijama i uz različita obrazloženja.

Solidno potkovan u klasičnoj filozofiji i fundametalnim prirodnim naukama,   istovremeno koristeći dostignuća aktuelnih istraživanja i u antropologiji, arheologiji, etnologiji i istoriji, Kalajić, po vokaciji esteta i istoričar umetnosti, zauzima filozofsko-ideološke pozicije „tradicionalizma“ i ”integralizma” pod jakim uticajem učenja   dva glavna rodonačelnika i oca tradiconalizma u dvadesetom veku, francuskog filozofa i ezoteriste Rene Genona i italijanskog desnog mislioca Juliusa Evole. Kalajić u „Tradiciji“ vidi ”istinsko uporište transcendencije i afirmacije verodostojnog jastva i odgovarajuće slobode“ gde ”apsolutna sloboda   i apsolutan autoritet nisu suprotstavljena svojstva već izraz tog jastva.“ (20) Za njega   „mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona ”Primordijalne Tradicije”   prevedeni u šifre i enigme – u očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodstojnih značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog i originalnog trezora istina“ (21)

Cilj i otelotovrenje te i takve tradicije Kalajić vidi u integralnom, diferenciranom tipu čoveka, baštiniku humanitasa.  Pod   pojmom humanitas Kalajić podrazumeva   jednu subjektivaciju delatne duhovnosti čiji je istorijski prenosilac indoevropski etno–etički tip, a koji je svoje najviše izraze imao u kod antičkih Helena, Rimljana i srednjovekovnih ritera koji mu predstavljaju uzor i potvrdu   filozofskih   i političkih ubeđenja. Drugim rečima, indoevropski   etnos i etos su različiti oblici i nosioci pojednih manifestacija „integralnog čoveka–principa“ ili otelotvorene „Tradicije“.

Humanitas , po Kalajiću, u ovim   najistaknutijim istorijskim primerima   predstavlja primer   duhovnosti kao izraza mere, tj. po njegovim rečima „u sazvežđu blistavosti humanitasavrline odmerenosti i umerenosti izražavaju tradicionalnog čoveka u redu, odnosno sposobnost   čoveka da manifestuje i reprodukuje strukturu reda.“ (22), odnosno „Tradicije“.

Zauzimajući suprotne ideološke i vrednosne pozicije spram modernista i progresista, tradicionalistički pogled na svet koga zastupa Kalajić posmatra istorijske procese   kao delove velikih ciklusa u kome se iz prvobitnog, kvalitativno najboljeg stanja, pod dejstvom sila degeneracije istorija razvija u pravcu degradacije i dezintegracije. Celokupna istorijska degradacija tumači se kroz sukob dve osnovne sile, „Tradicije“ i kvaliteta sa jedne strane, koje predstavljaju centripetalnu stranu ovog dualizma, i sila nihilizma i kvantiteta, koje su antitradicionalne mada često uzimaju tradicionalno   ruho(pseudo odnosno kontra–tradicija) i koje čine njen drugi, centrifugalni pol. Na istorijskoj pozornici ovaj dualizam se ponajbolje ogleda u rivalstvu kulturno–civilizacijskih tvorevina matrijarhalnih, kvantitativnih društvenih poredaka i njima sledstvenih religioznih sistema, i patrijarhalnih, junačkih i „solarnih“ društvenih i kulturnih poduhvata u kojima tradicionalisti vide kontinuitet vertikalnih, kvalitativnih izraza   „Tradicije“ za čiju se obnovu zalažu. Nastanak, uspon, opadanje i propast kulturno–civilizacijskih tvorevina se potom tumači upravo u ovom ključu, gde svaki kulturni uspon duguje pridržavanju tradicionalnim, patrijarhalnim, i „solarnim“ vrednostima, a svako opadanje i propast okretanje matrijarhalnim, materijalističkim i „lunarnim“ negacijama vrednosti.

Nalazeći u mnogim religijskim i filozofskim učenjima potvrdu u prilog ovakvog pogleda na filozofiju istorije (npr. helensko verovanje u četiri doba od zlatnog do tučanog, ili hinduističko ciklično verovanje (manvantara i kalpa) u četiri regresivna doba (yugas), od kojih je četvrto najgore doba, Kali yuga – vreme boginje smrti Kali, tradicionalisti veruju da se nalazimo   u poslednjem, najgorem dobu ovog istorijskog ciklusa u kome su sile nihilizma i kvantiteta privremeno nadvladale autenitične duhovne potencijale koje daju kvalitet čoveku i društvu. Početno duhovno stanje (i istovremeno kvalitativna istorijska osovina), čijim će ponovnim zadobijanjem otpočeti novi svetski   ciklus   i   novo „zlatno doba“ tradicionalisti nazivaju „Primordijalnoj Tradicijom“ ili „Tradicijom“. Tradicionalisti njene delove i potvrde pronalaze u različitim religijskim i filozofskim sistemima, te narodnim običajima i mitovima (odnosno njihovim sličnostima i analogijama) koji služe kao svojevrsni trezor pamćenja kodova i simbola koji upućuju na   skrivena duhovna znanja. Uz pomoć njih se bude duhovne i stvaralačke sile i takozvana „mistična intuicija“ kroz koje moderna individua postaje ličnost i ocelovljuje se, te postaje pripadnik nove elite,   provodnik i izraz te i takve „Tradicije“ koja će silama determinisanosti, neumitno, na kraju istorijskog ciklusa trijumfovati   nad silama kvantiteta i nihilizma i iznova uspostaviti novo „zlatno doba“.

Dragoševi evropski pandani

Već smo napomenuli da je Kalajićev „pogled na svet“ koga je čitav život ispovedao fundiran učenjima zapadnoevropskih   desnih tradicionalista, posebno Juliusa Evole, koga je Kalajić poznavao i čiji je sledbenik bio, a čije filozofsko-istorijske stavove (u prvom redu one iz dela „Rivolta Contra Mondo Moderno“ (23)) prilično verno reprodukovao na srpskom govrnom području. Uticaji Evolinog opusa primentni su i u Kalajićevom stilu pisanja, pa i korišćenja celih sintagmi poput npr. „demonije ekonomije“, „diferenciranog tipa čoveka“. U političko-ideološkom smislu, Kalajićev je bio prvi reprezent evropske„Nove desnice“ na prostoru bivše Jugoslavije.

Evropska „Nova desnica“ predstavlja malu ali uticajnu ideološku grupaciju koja se pojavila tokom 60-tih godina u Francuskoj, upravo pod uticajem Evolinih knjiga i dela drugih, pomalo zaboravljenih „konzervativnih revolucionara“ iz razdoblja između dva svetska rata. Nastanak evropske „Nove desnice“ (Nouvelle Droite) bio je   delimična reakcija na delovanje tadašnje „Nove levice“, ali i nesposobnosti postojećih starih evropskih desnih stranaka da se smisleno postave na ondašnje izazove vremena (24). Ovaj postmoderni, intelektualni desni diskurs u svom eklekticizmu je potpuno stran neokonzervatizmu, tj. njegovom kozerviranju kapitalizma, liberalizma i višestranačkog parlamentarizma. On je istovremeno i antikapitalistički i antisocijalistički, jer je oštro suprostavljen modernom kosmopolitizmu i egalitarzmu koje vidi kao produkte sekuarizacije i gubljenja duhovne vertikale modernog   čoveka za čiju se obnovu prvenstveno zalaže.

Analitičari evropske političke scene oštro su podeljeni oko kvalifikacije evropske „Nove desnice“. Neki je vide samo kao ideološkog naslednika nemačkog intelektualnog antiliberalnog pokreta iz vremena Vajmarske republike koje je okupljao neke od najuticajnijih mislilaca prošloga veka: Hajdegera, Špenglera, Zombarta, Šmita, Jingera, Nikiša, Van den Bruka…. Drugi pak u njoj vide samo „postmodernu“ preradu politički neprihvatljivih ideja kojima se lepe etikete „neofašizma“. Treće tumačenje u delima „Nove desnice“ (prvenstveno radu njenog predvodnika Alena de Benoe) vide novi kvalitet u okviru korpusa desne misli, dok klasični konzervativci (naročito katolici) smatraju da se tu ne radi o ni o   „novoj“ ni o „desnici“, već o levici zamaskiranoj u desni diskurs, ma koliko se ona ograđivala od postmoderne, individualističke i dekonstrukcionističke levice.

Evropska „Nova desnica“ je začeta 1968. godine u okrilju organizacije GRECE ( Groupement de Recherche et d’Etude pour la Civilisation Européenne)   u kojoj su bili okupljeni tradicionalisti, francuski nacionalisti, regionalisti   i ekstremna desnica, sve sa namerom da svojim intelektualnim radom na polju kulture i nauke izvrše restauraciju željenog evropskog identiteta i kulturnog života. GRECE nije imala nameru da postane politička organizacija (pre bi se moglo govoriti o njenom “metapolitičkom” karakteru) već   pre svega škola mišljenja koja je proučavajući kako desnu tako i levu antiliberalnu misao želela da se suprotstavi, po njihovom viđenju, destrukciji identiteta evropskih nacija i kulture koju su posle 1945. godine kroz amerikanizaciju    sprovodili pobornici liberalizma i konzumerizma.

Kombinacija prevrednovavanja tradicionalnih desnih vrednosti i levičarskih antiliberalnih rešenja u okviru GRECE–a tokom sedamdesetih godina porodila je čitav niz publikacija visokog kvaliteta koja je u narednoj deceniji na kulturnom polju imala veliki odjek u intelektualnim krugovima širom evropskog kontineta, tako da se do kraja veka primećuje osnivanje i povezivanje sličnih intelektualnih grupacija, organizacija, izdavačkih kuća i web sajtova u mnogim evropskim zemljama (Belgija, Italija, Nemačka, Španija, Rusija).

Ono što je zaista novo u “Novoj desnici” je njen neetatistički, regionalistički i pluralistički pristup koga stara državotvorna desnica ne poznaje. Uklapajući se u moderne multikulturne trendove, njeni eksponeti insistiraju na različitosti nasuprot modernom liberalnoj homogenosti. Liberalizam   je, po njima, u svojim pojavnim oblicima poput egalitarizma i univerzalizma, suštinski nepritelj različitosti, odnosno svih onih vrednosti koje “Nova desnica” pretenduje da reafirmiše kroz prava   različitih zajednica – plemena, naroda, rasa, regiona, premda, rekli bi njeni kritičari,   na jedan apstraktan i pomalo neuverljiv način. Na polju real-politike stavovi “Nove desnice” se približavaju federalističkim stavovima socijalista i socijaldemokrata, koje na ideološkom polju njeni pripadnici preziru. Kako pomiriti insistiranje na nacionalnim specifičnostima sa federalizmom koji Evropu pretvara u beskrvnu kopiju SAD (u kojoj je uzgred, federalistički koncept takođe pao na ispitu balansa između lokalnih i centralnih vlasti, upravo na štetu ovih prvih i njihovih posebnosti), a koja   takođe   stvara birakoratskog Levijatana koga nastanjuju interesima povezane obeskorenjene individue, na ovo pitanje “Nova desnica” još nije uspela da formuliše jasan odgovor.

Nasuprot liberala pobornici “Nove desnice” veruju u postojenje uobličenog entiteta “Evrope” (ili “evropske Tradicije”). Ovaj termin je za vreme hladnog rata služio u prvom redu kao sredstvo razlikovanja u odnosu na ideologije dve tadašnje supersile, sovjetskog etatističkog komunizma i američkog (pluto) demokratskog poretka. Ovakva “Evropa”, kao i u kod de Golista, pre predstavlja izraz nezadovoljstva usled pretvaranja nekadašnjih kolonijanih država Evrope u provincije dveju imperijalnih sila nego stvarni kulturni ili politički entitet . Drugim rečima, Evopa i njen identitet je ovde zapravo željeni ideal, a ne realnost. Svesni da evropske nacije same više ne mogu igrati ozbiljnu ulogu u savremenoj svetskoj politici, osnivači “Nove desnice” su shvatili da je potrebno formirati jedinstveni evropski identitet koji će predstavljati   temelj integracija evropskih nacija koje su u to vreme već uveliko započele ekonomsko i političko objedinjavanje prvo u okviru EEZ-a, a posle EZ i EU.

Nezadovoljni što je integracija Evrope otpočela od ekonomije i politike, dakle bez dubljih vrednosnih utemeljenja koje smatraju primarnim, predstavnici “Nove desnice” kao alternativnog pokreta oficijelnim evropskim integracija, su se latili    zadatka da sačine jednu ideologiju koja će predstavljati osnovu željenog evropskog identiteta. Materijal za to nađen je   u prvobitnoj indoevropskoj tradiciji – to jest u njenim modernim naučnim i filozofskim   interpretacijama, u prvom redu onim komparativnog istoričara religija i mitova Žorža Dimezila te već pomenutog filozofa i mistika Rene Genona.   Protivnici “Nove desnice” u tome mogu videti “ponovo oživljeni” farsični pseudonaučni “arijevski mit” na kojem su svoju navodnu superiornost gradili nemački nacisti, a koji je u novom ruhu   utemeljeniji i odmereniji, kako po svojim   naučnim osnovama tako i po političkim i ideološkim dometima.

Ipak se ove ideološke pretenzije evropske “Nove desnice” ne mogu kvalifikovati drugačije nego   kao jedan veliki intelektualni napor da se stvori   novi političko-religiozni mit koji se projektuje u praistoriju, a potom koristi da se opišu mnogi savremeni fenomeni (25) na jedan simplifikovani način. Iako je jedinstveno etno-lingvističko poreklo indoevropskih naroda neopobitno, zalaganje za   postmodernističko “oživljavanje” arhaičnih patriajrhalnih vrednosti o kojima moderni zapadnjak ima veoma malo predstave (a još manje snage da zaista živi u skladu sa onim što u vezi sa time može da razume) često poprima oblike “sekundarne religioznosti” koja karakteriše New Age pokrete i njihov neobavezni sinkretizam. Kod “Nove desnice” to je naročito vidljivo u favorizovanju već milenijumima mrtvog paganističkog politeizma (kao navodno “tolerantnog spram različitosti”) spram   “uniformnog i isključivog” hrišćanstva, koga su uzgred već ocrnili istim tim kvalifikacijama svi oni modernisti protiv kojih evropski “novi desničari” žustro ustaju. U takav intelektualistički i   usiljen paganizam “Nove desnice”, naravno, ne veruju ni sami njegovi zagovornici. Njegovo ideološko popularizovanje je daleko od svake realnosti, i najblaže se može okarakteristi ekscentričnošću, ako ne i nečim gorim.

Sve u svemu, kada se evropska “Nova desnica” bavi bilo kritikom kapitalizma, bilo socijalizma ili liberalne demokratije, a pogotovo savremenih kulturnih fenomena, njeni su osvrti visoko kvalitetni i lucidni. Međutim, kada se dođe na nivo pozitivnih alternativa koje “Nova desnica” nudi nasuprot modernim pojavama, a koje bi trebale da odmene uniformne, totalitarne ili dekadentne postojeće opcije ili problematične tendencije prisutne u sadašnjosti, rešenja koja nam pruža su ili banalna, ili već viđena ili čak bizarna.

  Učinci Dragoša Kalajića

Slična je situacija i sa delom Dragoša Kalajića. Kada god se Kalajić latio da se kritički bavi modernim kulturnim fenomenima, ili osvetljavanjem savremenih   političkih procesa koristeći   saznanja mahom preuzeta od značajnih evropskih mislilaca sa kojom   naša javnost za vreme komunističke diktature nije imala prilike da se upozna, rezultati su bili pozitivni, a ponekad i vrlo kvalitetni. Istovremeno, Kalajićeva uloga je bila i prosvetiteljska jer je na našim prostorima popularizovao niz izuzetno značajnih autora koji su u svetskim okvirima danas prihvaćeni kao klasici (De Ružmon, Špengler, Vajninger). U vreme komunističkog jednoumlja okoštalog u partijske floskule ova delatnost je bila predstavljala pravo intelektualno okrepljenje. Kalajićeva pozitivna uloga nesumnjiva je i krajem osamdesetih godina – kada je sa propašću komunističke ideologije pretila opasnost da se u opštem oduševljenju, sa oslobađanjem od marksističkih intelektualnih okova, energije naročito mladih antikomunističkih naraštaja sliju isključivo u plićak banalnog oduševljenja liberalizmom i slobodnim tržištem, on je kritički (nekad i preterujući u tome) pisao o tamnoj strani tada trijumfalističke ideologije delujući otrežnjujuće na mnoge od svojih čitatelja.

Međutim, kada je predlagao alternative bilo posustalom socijalizmu bilo galopirajućem liberalizmu Kalajić je, poput njegovih zapadnih ideoloških istomišljenika, često bio nedorečen, nerealan i nerazumljiv ovdašnjem prosečnom čitaocu. Njegovi filozofski stavovi i ideološka ubeđenja – pogotovo isforsirani neopaganizam, poza u ophođenju i visokoparna retorika nisu mogle da korespondiraju sa širim narodnim slojevima koji su Kalajićevu delatnost doživljavali (u najboljem slučaju) kao izveštačenu i ekscentričnu. Najgori učinak Kalajićevog javnog delovanja svakako predstavljaju njegovi „desničarski“ sledbenici iz uskih intelektualnih kružoka i sveta publicistike, koji, kao i svi epigoni, oponašenjem njegovog stila i ponavljanjem opštih mesta (i to iz druge ruke) iz Kalajićevog opusa, često predstavljaju karikature onoga za šta se izdaju, koje ne razume niko pa ni oni sami sebe.

Uticaj Kalajića na pojedine intelektualne krugove, naročito generacija koje su stasavale u vreme raspada SFRJ, je ogroman i još uvek neprepoznat u široj javnosti. U nekim dimenzijama radi se o gotovo o „pokloničkom kultu“ ( tkz. kalajićevci), što je samo još jedan dokaz koliko jak i dubok uticaj na živote drugih može ostaviti doslednost   reči i dela, bez obzira na njihovu istinitost ili stvarnu vrednosti.

Sa druge strane   kritike, prezir, pa i otvorena mržnja sa ovdašnje liberalne i leve scene koja je tek nešto brojnija, ali isto tako samozadovoljna kao   i Kalajićevi poklonici,   potpuno previđa da je Dragoš   bio jedna u velikoj meri moderna i    zapadnjačka pojava na srpskim prostorima, i to kako u svojim osnovnim uverenjima, tako i načinu nastupanja. Njihovo simplifikovano, manihejsko poimanje u kojoj se svrstavanje na stranu sosptvenog nacionalnog koprusa automatski povezuje sa primitivizmom, zoološkim nacionalizmom i „filozofijom palanke“ ne dopušta da jedna tako „ozloglašena“ figura kao što je Dragoš Kalajić može okarakteristi zapadnjačkom i evropskom. Jednostavnije   je bilo predstaviti ga kao produkt „domaćeg bezumlja“ nego priznati sebi da u Evropi i   na celom Zapadu, toj obećanoj zemlji ka kojoj se stremi bez obzira na žrtve, postoje ( i to u najvišim intelektualnim krugovima) ljudi koji gaje iste „omražene“ stavove koje je najlakše olako kvalifikovati „fašističkim“ i „ekstremnim“ nego ih razložno uzeti u razmatranje i preispitivanje. A Kalajić on je upravo to bio – domaća varijanta postmoderne evropske desnice i prvorazredni reprezent svih njenih ključnih stavova.

Kalajićevo svrstavanje na srpsku stranu u raspadu Jugoslavije, njegov ratni i poratni javni angažman nije bio uzrokovan njegovim „srpskim“, patriotskim osećanjima i stavovima. Naprotiv, na srpsku stranu u ratu su ga dovela njegova ideološka   ubeđenja kojima je želeo da ostane dosledan. Da je njegova „evropska ideologija“ ukazivala na pogubnost srpskog nacionalizma spram njegovog filozofsko-istorijskog te geopolitičkog svetonazora, Kalajić bi mu bio najžešći neprijatelj. Tek nakon neposrednih životnih iskustava i susreta sa srpskim dinarskim, patrijarhalnim stanovništvom na ratištima širom bivše Jugoslavije, Kalajić se postepeno, u okviru svojih ideoloških „dimenzija“, „posrbljivao“ i emotivno saživljavao sa onim željenim „indoevropskim“ kod svog naroda, teško poimajući onu dublju i značajniju „pravoslavnu“ dimenziju kojom je natopljeno srpko etničko biće na čiju stranu je stao u jednom teškom vremenu i jednom prljavom ratu.

Paradoksalno, Kalajićevo „ideološko evropejstvo“ po svom žaru pokazivalo je na njegove srpske i slovenske mentalitetske korene. Kao i svaki Sloven koji dosledno i do kraja usvaja ideološke paradigme formirane „sa strane“ ( najčešće na Zapadu) (26), i živi ih dublje i iskrenije čak nego njihovi originalni tvorci, Dragoš je bio pravi i možda najbolji reprezent i vrlina i mana ovakvog „pogleda na svet“. Moglo bi se čak reći da je   svom doslednošću u življenu po ovim vrednostima, on bio veći Evropljanin od sopstvenih uzora, ma kako to na prvi pogled čudno izgledalo. Tu doslednost mu ni njegovi nažešći ideološki neprijatelji ne mogu poreći.

Saša Gajić

Genius Loci na portalu P.U.L.S.E

Izvor: NSPM

1. Teofil Pančić, „Urbani bušmani“, XX vek, Beograd 2001, str.153

2.   To je epitet koji mu je „prišio“ pokojni Zoran Đinđić parafrazirajući Miloša Crnjanskog i njegov negativan stav spram međuratnih „salonskih komunista“.

3. Tema diplomskog   rada iz istorije umetnosti mu se odnosila na ikonološko značenje dvojne perspektive freske „Il Diluvio“ Paola Učela

4. D. Kalajić, „Uporište – rehabilitacija strukture integralnog čoveka“, Nolit, 1971, knjiga koja je nakon izlaska iz štamparije nikad nije stigla do čitalačke publike zbog odluke komunističkih cenzora.

5. D. Kalajić, “Smak sveta” , Nakladni zavod Matice hrvatske, 1979.

6. Poput Plotinovih „Eneada“, Špenglerove „Propasti zapada“, „Izabranih Spisa“Julijana Apostate, Vajningerovog „ Pola i karaktera“….

7. .Kalajić, Kosmotvorac, Beletra, Beograd, 1989

8. Pored njih pisao je i za „Poglede“, Naše Ideje …

9. Kalajić, Američko zlo , Bigz, Beograd, 1993

10. Kalajić, Izdana   Evropa, Bigz, Beograd, 1993

11. Kalajić, Rusija ustaje, Duga, Šamac, 1994

12. Kalajić, Američko zlo , IPK „ Nikola Pašić, Beograd, 1993

13. Kalajić, Srpska deca carstva“ ; IPK Nikola Pašić, Beograd, 2005

14. D.Kalajić,   ” Treći svetski rat“,   Američko zlo , Bigz, Beograd, 1993, str. 171

15. isto

16. sto, str.172

17. sto, str.172

18. sto,str. 172

19. D. Kalajić, „Ka slovernskoj imperiji“, IKP Nikola Pašić, Beograd, 2005, str.168 – 193

20. Kalajić, pogovor u knjizi J. Evola „Metafizika seksa“, Gradac, Čačak, 1990, str.163

21. Kalajić, predgovor knjizi R. Genon, Mračno doba, Gradac,Čačak, 1987, str.10

22. Kalajić, Uporište, Nolit, 1971, str.36

23. Julius Evola; Revolt Against the Modern World, Inner Traditions International, Rochester, Vermont, 1995

24. Najpotpuniji prikaz nastanka i razvoja   evropske “Nove desnice” može se naći u doktorskoj disertaciji hrvatskog politikologa Tomislava Sunica; Against Equality and Democracy: The European New Right

25. ako se npr. moderni feministički pokreti karakterišu kao obnovljeni praistorijski matrijarhalni kultovi, a intelektualizam urbanih „novih desničara“ kao obnova drevnog indoevropskog patrijarhalnog   poretka.

26. čemu nam ubedljivo svedoče biografije Slovena bilo komunista, bilo liberala ili fašista, i njihova žestina u ispovedanju ideologije koju žive svim bićem, što je nešto što   na Zapadu već više od veka neshvatljivo i gotovo skandalozno.

  Dragoš Kalajić, Društvo, Evropska desnica, Ezoterija, Geopolitika, Politika