Vinsent i Doktor – drugačiji pogled na umetnika – Žitno polje i vrane. Prva scena u epizodi popularne naučnofantastične Bi-Bi-Sijeve serije, koja se zbog svoje posebne tematike može gledati odvojeno od serijala, ujedno predstavlja i jednu od poslednjih scena u životu slavnog holandskog slikara. Izašla je pre pet godina, a još uvek je previše važna, kao što je svako u ovom univerzumu podjednako važan. „Vinsent i Doktor“ je epizoda koju treba pogledati čak i ako ne pratite „Doktora Hua“, jer na pravi, iskreni način prikazuje kako je živeti sa depresijom i anksioznošću, kao i koliki je to teret, kako za one koji se bore sa tim, tako i za njihove bližnje, i predstavlja jedan od retkih sadržaja pop kulture koji ne fetišizuje mentalnu bolest i ne pokušava nikoga magično da popravi, što se ionako nikada ne dešava u stvarnom životu. Umesto toga, ova epizoda na neki način odaje počast onima koji su oboleli, ali i onima koji ih vole, tako što iskreno prikazuje borbu pojedinca i pokušaj da se vodi normalan život ruku pod ruku sa bolešću. Istina je ta da je mentalna bolest upravo to – bolest. Ne treba zanemariti visoku stopu smrtnosti, kao ni činjenicu da bolest često pobeđuje.

Nije retkost da poznati pisci i scenaristi pišu epizode za ovu obožavanu seriju, a ovog puta je, pomalo neočekivano, čast pripala Ričardu Kertisu, koji je publici poznat po svojim filmovima „Četiri venčanja i sahrana“, „Noting Hil“, „U stvari ljubav“ i „Vreme za ljubav“. Sam Kertis je priznao da nije obožavalac serije, ali ispostavilo se da je imao pravi recept kada je u pitanju predstavljanje jednog dela života Van Goga, čija je priča već postala legenda. Kertisova sestra je izgubila bitku od bipolarnog poremećaja te stoga ni ne čudi umešnost ovog producenta i scenariste da oživi Vinsentove demone za male ekrane.

Priča prati Van Gogov period u Overu, gde je bio od 21. maja do 29. jula 1890. Doktor i Ejmi Pond posećuju Muzej Orsej u Parizu. Dok se dive slikama, pažnju im posebno privlači „Crkva u Overu na Oazi“. Na jednom od prozora primećuju čudni, zlokobni obris. Od kustosa, doktora Bleka, saznajemo da je slika nastala između prvog i trećeg juna 1890. Pošto Doktor i kustos pohvale jedan drugome leptir mašne, Doktor i Ejmi kreću u još jednu avanturu, ovog puta sa ciljem da pomognu slavnom slikaru. Pronalaze ga u kafeu, sličnom onom koji je i sam naslikao. Ljudi u Overu ga nazivaju ludakom i izopštavaju ga iz društva, a to je upravo nešto što Vinsent nije želeo – da bude kažnjen. Od samog početka je shvatao društvenu stranu svog „ludila“. Vremenom je naučio da prihvati da je bolestan i da mu je potrebna pomoć. Van Gog je sebe smatrao nevino optuženim, a ne bolesnim. U kasnijim pismima bratu Teu jasno govori kako mu se zajednica bolesnih u početku činila humanijom od zajednice zdravih. U Overu je za ta dva i po meseca dosta radio i nije upadao u letargiju.

Dakle, umesto da padnem u očajanje, postao sam aktivno melanholičan, u onoj meri u kojoj sam bio sposoban za aktivnost, ili, drugim rečima, opredelio sam se za onu melanholiju koja se nada, koja teži nečemu, koja traga, umesto za onu koja, sumorna i statična, očajava.

Smatrao je da je melanholija neizbežna i osećao se prazno, sam, bez prijatelja i ljubavi, a upravo ga je žudnja za ljubavlju i sigurnošću održavala. Verovao je da će se spasiti tamnice zahvaljujući ljubavi. Tamo gde se rađa ljubav, za Vinsenta je počinjao život, a nemoguće je posmatrati njegove slike bez prepoznavanja njegovog života na njima. Bio je otelovljenje patnje, neshvaćeni umetnik i autsajder. Želeo je da bude priznat i kao umetnik i kao čovek i da pronađe svoje mesto u društvu. U još jednom pismu bratu kaže:

I dalje sam u potrazi za plavim.

Kao da su ga čuli, Doktor i Ejmi stižu u Provansu devetnaestog veka i donose nešto plavo, zahvaljujući čemu će na kraju epizode Vinsentov život biti promenjen, a to je TARDIS.

Vinsent je mučen demonima, a u ovom naučnofantastičnom slučaju, zaista se suočava sa nevidljivim čudovištem koje samo on može da vidi. Nisu samo depresija i poremećeni balans razlozi zbog kojih Vinsent vidi svet drugačije nego ostali. Svestan je čuda koja postoje u univerzumu. Ključ je u boji, on je u stanju da čuje boje. Umetnik poseduje jedinstvenu perspektivu i razvijenu sinesteziju. Da ironija bude još veća, ispostavlja se da je čudovište slepo. Čovek koji vidi više od ostalih bori se sa slepim demonom koji je ostavljen na Zemlji jer je njegova vrsta smatrala da će im samo smetati. Obojica su primorani da sami idu kroz život. Vinsent kasnije naglašava Doktoru da je uspeo da pobedi čudovište samo zato što su to učinili zajedno i da ne veruje da će uspeti da se izbori kada opet bude ostao sam.

Vinsent ima dobre i loše dane. Patnja ga ne sprečava da stvara predivne slike, ali ga ni njegova umetnost ne odvlači od patnje. Kao što Doktor kaže, dobre i loše stvari se ne negiraju međusobno. Vinsenta je teško voleti, ali to nikako ne znači da ga Doktor i Ejmi ne vole ili da ne treba da ga vole.

Priroda je oduvek za njega bila neka vrsta doma koji mu je bio uskraćen, ali i koji nije mogao da podeli sa drugima. Priroda mu se obraća i zahteva od njega da otkrije njene misterije. Nakon poraženog čudovišta, slikar pokazuje svojim novim prijateljima zvezdano noćno nebo, koje nije crno i mračno. Za njega, nebo je platno. Crna je tamno plava, a zvezde kao da gore. Simfonija plave i žute. Malo toga je tako divno kao ono što je umetnik u stanju da vidi.

Izraziti nadu nekom zvezdom. Vatrenost nekog bića zrakom zalazećeg sunca. To svakako ne predstavlja čistu stvarnost, ali zar i to nije nešto što istinski postoji?

Doktor i Ejmi pokazuju TARDIS Vinsentu i vode ga u 2010. godinu u Orsej. U srceparajućoj sceni u kojoj umetnik saznaje da je ipak stekao slavu u budućnosti i da su njegova dela itekako cenjena i voljena, doktor Blek govori o njemu sa ushićenjem, naglašava kako je njegova umetnost transformisala bol jednog života punog mučenja u ekstatičnu lepotu i naziva ga ne samo najboljim slikarem na svetu, već i jednim od najboljih ljudi svih vremena.

Nekoliko nedelja pre samoubistva, umetnik je napisao: „Čak i da ne uspem, svejedno mislim da će ono što sam radio trajati.“ Kao da ga je Doktor zaista posetio, jedini doktor koji je zapravo nešto postigao u Vinsentovom životu.

Vrativši se po poslednji put u muzej, nakon što su Vinsenta odveli nazad u Over, Ejmi i Doktor uviđaju da se ništa nije promenilo. Van Gog je izvršio samoubistvo u 37. godini života. Ejmi je mislila da je moguće da ga izleče, pati za prijateljem, ali i za onom umetničkom, materijalnom stranom – želela je još slika. Ovde je jasno ono što se provlači kroz celu seriju, a to je nemogućnost da se izmeni prošlost, uz to da je nekad nemoguće uticati na bolest. Ejmi i Doktor ne mogu da spasu Vinsenta. Sve što mogu da učine za njega jeste da ga vole, što uopšte nije beznačajno. To što ne možeš da spasiš nekoga, ne znači da ne treba ni da pokušavaš. Loše stvari u životu ne mogu da pokvare one dobre, ali ni dobre stvari nekad ne mogu da umanje značaj loših. Vinsent je nastavio da stvara, ali svaki neuspeh je odraz bola od kog se ne može pobeći, što je slikara i dovelo do samoubistva. Na kraju ove epizode, Bi-Bi-Si je ostavio broj telefona i sajt kako bi oni koji pate od depresije znali kome da se obrate i da potraže pomoć, što samo govori o ozbiljnosti ovog televizijskog projekta i poruke koju sa sobom nosi.

Naučnici još uvek nisu saglasni kad je u pitanju Van Gogova dijagnoza. Zna se da je od 34. godine pa sve do smrti u 37. patio od temporalne epilepsije i smatra se da je bolest nastupila u relativno kasnom periodu života zbog alkohola, pre svega apsinta koji je u to vreme bio popularan najviše među impresionistima. Takođe su zaključili da je patio od bipolarnog afektivnog poremećaja ili manično-depresivne psihoze, duševne bolesti prilikom koje se smenjuju faze manije i depresije i dolazi do dramatične oscilacije raspoloženja. Ova bolest je jako česta kod umetnika. Smatraju da je patio i od Menijerove bolesti (hronični poremećaj u unutrašnjem uhu koji, iako nije fatalan, remeti život izazivajući vrtoglavice i gubitak sluha).

Čovek koji je lečio Van Goga, Doktor Gaše, napisao je Teu:

Taj naglašeni prezir prema životu, bez sumnje rezultat njegove snažne ljubavi prema umetnosti, je nesvakidašnji. Njegova smrt je, međutim, takoreći, slavni rezultat borbe između dva suprotstavljena principa: svetlosti i tame, života i smrti.

Van Gog nije prezirao život, ali nije ni uspevao da ovlada njime. Verovao je da će tuga večno trajati. Nažalost, ovaj svet nije stvoren za sve. Za neke je previše težak, nepravedan, pun mržnje i trivijalnosti. Nekada su slike sve što preostane. I zaista, rečima umetnika, umreti možda nije tako teško kao živeti.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Marijana Ristić, tv, Umetnost