Zašto stalno ponavljamo iste greške? Ma, to je samo neko koškanje na Balkanu, rekli smo – a onda je atentat u Sarajevu pokrenuo Prvi svetski rat. Ma, Hitlerova pretnja Čehoslovačkoj je „neki obračun u dalekoj zemlji, među ljudima o kojima ništa ne znamo“ – a onda smo se zatekli u Drugom svetskom ratu. Ma, Staljinova okupacija daleke Poljske posle 1945. nije naša stvar – a onda dobijemo hladni rat. Opet smo to uradili, dremali smo dok nije bilo prekasno za krajnje posledice Putinove aneksije Krima 2014. Pa smo tako, u četvrtak 24. februara 2022. opet osvanuli razbijenih iluzija.

U takvim trenucima potrebne su nam hrabrost i odlučnost, ali i mudrost. To podrazumeva i oprez u izboru reči. Ovo nije Treći svetski rat. Međutim, jeste nešto već znatno ozbiljnije od sovjetske invazije na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. Ratovi vođeni u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih bili su užasni, ali se širi međunarodni rizici koji su iz njih proizašli ne mogu porediti sa ovim. U Budimpešti je 1956. bilo hrabrih ljudi koji su se suprotstavili, ali danas u Ukrajini imamo čitavu nezavisnu, suverenu državu sa velikom vojskom i narodom odlučnim da se odupre. Ako se ne odupre, u velikim razmerama, to će biti okupacija. Ako se odupre, to bi mogao biti najveći rat u Evropi od 1945.

Naspram njih se nalazi nadmoćna snaga jedne od najjačih vojnih sila na svetu, koja ima dobro obučene i opremljene konvencionalne trupe i oko 6.000 komada nuklearnog oružja. Rusija je danas najveća odmetnuta država. Njom komanduje predsednik koji je, sudeći po njegovim histeričnim ispadima ovih dana, napustio područje racionalnog razmišljanja – kao što i inače biva sa izolovanim diktatorima, pre ili kasnije. Da bude jasno: kada je u svojoj objavi rata u četvrtak ujutru svakome „ko pokuša da nam se ispreči na putu“ Putin zapretio „posledicama koje niste doživeli u svojoj istoriji“, to je bila pretnja nuklearnim ratom.

Biće vremena za razmatranje svih naših prošlih grešaka. Da smo od 2014. ozbiljno pomagali izgradnju ukrajinskih kapaciteta za odbranu, smanjili evropsku energetsku zavisnost od Rusije, raščistili kanale ruskog prljavog novca po Londonu i nametnuli dodatne sankcije Putinovom režimu, prilike bi sada mogle biti bolje. Ali moramo početi s onim kako stvari sada zapravo stoje.

Kroz maglu rata koji tek počinje nazirem četiri stvari koje Evropa i ostatak zapada moraju da urade. Prvo, moramo osigurati odbranu svakog pedlja teritorije Nato zemalja, posebno na istočnim granicama sa Rusijom, Belorusijom i Ukrajinom, protiv svih mogućih vrsta napada, uključujući sajber i hibridne napade. Tokom prethodnih 70 godina, bezbednost zapadnoevropskih zemalja, uključujući Britaniju, u osnovi je zavisila od pouzdanosti obećanja „svi za jednog i jedan za sve“ iz člana 5 ugovora Nato saveza. Sviđalo nam se to ili ne, dugoročna bezbednost Londona povezana je sa bezbednošću estonskog grada Narve; bezbednost Berlina sa bezbednošću Bjalistoka u Poljskoj, a Rima sa bezbednošću rumunskog grada Kluža.

Drugo, moramo ponuditi svaku moguću pomoć Ukrajini, ali ne preko granice direktnog rata zapada sa Rusijom. Oni Ukrajinci koji odluče da ostanu i pruže otpor boriće se vojnim i civilnim sredstvima da odbrane slobodu svoje zemlje, na šta imaju pravo po svakom mogućem zakonu i po ljudskoj savesti, kao što bismo mi uradili za svoju zemlju. Ograničeni domet naše reakcije neizbežno će dovesti do gorkog razočarenja. Naši ukrajinski prijatelji mole, recimo, da zapad nametne zonu zabranjenog leta iznad Ukrajine. Nato to neće uraditi. Kao Česi 1938, kao Poljaci 1945, kao Mađari 1956, Ukrajinci će danas reći: „Naši sugrađani Evropljani su nas napustili.“

Ali postoje stvari koje možemo uraditi. Možemo i dalje da snabdevamo oružjem, komunikacionom i drugom opremom one koji se potpuno legitimno odupiru vojnoj sili vojnom silom. Takođe je važno da možemo pomoći onima koji će koristiti oprobane tehnike civilnog otpora ruskoj okupaciji i svakom pokušaju postavljanja marionetske vlade u Kijevu. Moramo biti spremni i da pružimo pomoć mnogim Ukrajincima koji će pobeći na zapad.

Treće, sankcije Rusiji treba da idu dalje od onoga što se sprema. Pored sveobuhvatnih ekonomskih mera, treba izopštiti Ruse koji su na bilo koji način povezani sa Putinovim režimom. Putin se spremio za ovo, ima ratni budžet od preko 600 milijardi dolara i drži slavinu za gas za Evropu; biće potrebno vreme da sankcije postignu pun efekat.

Na kraju će sami Rusi morati da kažu „Dosta. Ne u naše ime“. Mnogi od njih, uključujući Nobelovca Dmitrija Muratova, već su pokazali da su užasnuti ovim ratom. Ukrajinska novinarka Natalija Gumanjuk pisala je potresno o telefonskom razgovoru s koleginicom iz Rusije s kojom je zajedno plakala dok su ruski tenkovi ulazili u njenu zemlju. Taj užas će biti sve veći kada mladi Rusi počnu da se vraćaju u sanducima, a efekti ekonomskog udara sankcija postanu očigledni u Rusiji. Rusi će biti prve i poslednje žrtve Vladimira Putina.

I tu stižemo do poslednje, vitalne tačke: moramo biti spremni na dugotrajnu borbu. Biće potrebne godine, možda i decenije da sve posledice 24. februara dođu do izražaja. Kratkoročno, šanse Ukrajine su očajnički loše. U ovom trenutku pomišljam na sjajan naslov jedne knjige o mađarskoj revoluciji 1956: Pobeda poraza. Na zapadu su sada svi shvatili da je Ukrajina evropska zemlja koju napada i komada jedan diktator. Kijev je pun novinara iz celog sveta. To iskustvo će zauvek oblikovati njihov stav o Ukrajini. Zaboravili smo u godinama svojih post-hladnoratovskih iluzija da se narodi tako upisuju na mentalnu mapu Evrope: u krvi, znoju i suzama.

The Guardian, 24.02.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 01.03.2022.

Ashes to Ash ili ko su „mi, Evropljani“

Dremljivi zapad i nepostojeće „mi“

„Zašto stalno ponavljamo iste greške“, pita se u tekstu koji je objavljen i na Peščaniku Timoti Garton Eš, istoričar, politikolog, autor uticajnih knjiga i analiza o jugoslovenskoj krizi i dugogodišnji vatreni pobornik širenja NATO-a na istok, i nastavlja:

„Ma, to je samo neko koškanje na Balkanu, rekli smo – a onda je atentat u Sarajevu pokrenuo Prvi svetski rat. Ma, Hitlerova pretnja Čehoslovačkoj je „neki obračun u dalekoj zemlji, među ljudima o kojima ništa ne znamo“ – a onda smo se zatekli u Drugom svetskom ratu. Ma, Staljinova okupacija daleke Poljske posle 1945. nije naša stvar – a onda dobijemo hladni rat. Opet smo to uradili, dremali smo dok nije bilo prekasno za krajnje posledice Putinove aneksije Krima 2014.“

Ešov članak implicira da se to nespecifikovano mi odnosi na demokratske, dobre, liberalne i mirotvorne Evropljane i zapadnjake, koji se iznova i iznova ni krivi ni dužni zatiču u ratovima sa autokratskim, diktatorskim, antidemokratskim i antizapadnim neprijateljima, ratovima koje nisu ni želeli ni prouzrokovali i iz kojih će, dakako uz „dugotrajnu borbu“ i „krv, znoj i suze“, i ovoga puta u Ukrajini izaći kao pobednici, zaključuje on na kraju ove bezmalo holivudske storije.

Ali, suštinski problem je u tome što to mi ne postoji, osim kao fiktivna autorova konstrukcija. Kada je Čerčil pre 80+ godina formulisao reči koje sada koristi Eš, one su se odnosile na britansku krv koja će se prolivati protiv Nemačke, kao i Austrije i Italije. U toj borbi – da ne citiram Čerčila i druge, daleko najviše krvi, znoja i suza prolili su upravo Rusi, i to na svojoj zemlji koju je Nemačka napala. Ali, Nemci, Austrijanci i Italijani su dobri, a Rusi su loši? Štaviše, ti Rusi su nakon boljševičke revolucije 1917. izašli iz Prvog svetskog rata, u kom su mi, Evropljani i zapadnjaci, ubijali jedni druge sve do novembra 1918. Praktično nijedan Britanac ili Francuz nije stradao u tom ratu od ruskog metka, ali su ih milioni stradali od nemačkog, austrijskog i italijanskog, i obrnuto, a Belgiji i Holandiji su u oba rata naše vojske, ratujući preko njih, ostavile stravične žrtve i razaranja. Dakle, u oba svetska rata Rusi su se, kao recimo i Srbi, borili na strani Engleza i Francuza, a protiv Nemaca, Austrijanaca, Mađara i Italijana, kao i recimo Hrvata i Bugara. Da li su onda i Rusi i Srbi mi, a Nemci, Hrvati i Bugari oni? Zato, kažem, Eš prosto podrazumeva to mi, iako ono ne postoji.

„Staljinova okupacija Poljske“? Ma, daj. Da li je Staljin uzeo metar naše zemlje koju mu, na Jalti, nisu obećali lideri slobodnog sveta Čerčil i Ruzvelt? Nije Staljin izmislio sfere uticaja i interesa, podelu sveta i ratnih osvajanja. Zašto je, uostalom, vođen taj Prvi svetski rat, zbog zaštite demokratije, slobodnih izbora i univerzalnih ljudskih prava? Ili zbog nezadovoljstva evropskih sila tadašnjom podelom teritorija, uticaja, kolonija i svetskih resursa, od indijskog i kineskog pamuka, svile i opijuma, afričkih dijamanata i ruda, južnoameričke kafe i voća, do balkanskih šuma, koje su po čitavom svetu držali i eksploatisali samo mi, Evropljani i zapadnjaci?

Da, tu je čvor. Zbog toga Ešovo nespecifikovano mi, kao i upotreba pasivne forme glagola, koju je čitalac svakako uočio – rat je pokrenut atentatom u Sarajevu, zatekli smo se u ratu, dobili smo hladni rat, predstavlja samo praznu retoričku ljušturu koja neuspešno prikriva veliku odgovornost i krivicu koju mi, Evropljani i zapadnjaci snose u svim pomenutim sukobima. Zato Eš može to mi samo da implicira i podrazumeva, jer kada krenemo da raspetljavamo to klupko, umesto plitkog holivudskog scenarija sa jasno odeljenim dobrim i lošim momcima, gde dobri nepravedno stradaju i na kraju pobeđuju, ukazuje nam se istorija ratova u Evropi kao sukoba vodećih evropskih nacija jednih protiv drugih, vođenih ekonomskim, političkim, strateškim i drugim interesima. Kada su im ti interesi bivali poremećeni, evropske nacije u te ratove su ulazile i iz njih nisu izlazile odustajući od njih nego redefinišući međusobne odnose moći, sfere interesa i zone uticaja.

Ruptura ili kontinuitet – čiji je ovo svet?

Druga ključna greška je, dakle, to što Eš u ruskoj invaziji na Ukrajinu vidi rupturu, radikalni rez. „Ruska invazija će zauvek promeniti lice Evrope“, tvrdi on. Slično kaže i Ivan Krastev koji, citirajući Tukididovu misao o tome da „jaki rade šta hoće, a slabi trpe ono šta moraju“, zaključuje „da danas svi živimo u tom svetu, svetu Vladimira Putina“. Ali, slabi su oduvek živeli u tom svetu, samo što su uglavnom mi, Evropljani i zapadnjaci drugima radili šta su hteli, pa se nisu zamarali time u kom svetu žive ostali. U kom su to svetu, ako ne u Tukididovom, poslednjih decenija živeli Iračani, Sirijci, Libijci, Avganistanci, Makedonci…? Nije to Putinov svet ništa više nego NATO-ov svet, niti su njegova pravila igre bitno drugačija od američkih ili evroatlantskih. Razlika je pre svega u tome što ovog puta mi osećaju pretnju, svetsku kataklizmu i rezove, ali to je stvar optike a ne ontologije – promenila se naša pozicija i percepcija sveta, dok je sam svet ostao uglavnom isti kao što je i bio.

Moglo bi se prigovoriti da ove paralele nisu na mestu – možda zapadne intervencije protiv Sadama Huseina, Gadafija, Asada nisu bile baš sasvim čiste i opravdane, ali nije isto kada zapad ratuje protiv nekog afričkog ili azijskog autokratskog režima, i kada jedna vojna sila ratuje protiv suverene evropske zemlje.

Setimo se, međutim, poslednjeg krvavog rata u Evropi, vođenog u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina prošlog veka. Ni taj rat, ni sadašnji rat u Ukrajini, nisu izuzeci koji su nas prosto „zatekli“. Pre početka jugoslovenskih ratova, Nemačka i Austrija su zdušno podržavale ocepljenje Hrvatske, koja nije nudila nikakve garancije za ratobornu srpsku manjinu s mučnim sećanjem na Nezavisnu Državu Hrvatsku, iako su znale da će to dovesti do oružane pobune Srba u Hrvatskoj i rata (vidi: Gowan). Slično, Sjedinjene Države su zatim podržale nezavisnost Bosne i Hercegovine iako su znale da će to dovesti do rata u Bosni. Portugalski diplomata Hoze Kutiljero je na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu (na kom se, inače, nije pojavio svojevoljno nego po sudskom pozivu), rekao da je njegov mirovni plan iz 1992, pre izbijanja rata u Bosni, koji su prihvatile i Srbija i Hrvatska, gotovo istovetan Dejtonskom sporazumu iz 1995. donetom nakon tri godine krvavih sukoba. Nebrojeni životi su mogli biti sačuvani, dodao je, da lider Bošnjaka Alija Izetbegović nije povukao svoj već prethodno dati potpis na ovaj sporazum. Đavo je u detalju – Izetbegović je potpis povukao naknadno, na insistiranje tadašnjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji Vorena Cimermana, jer je američka administracija smatrala da bi takvo rešenje, po Cimermanovim rečima, predstavljalo „loš primer, naročito za zemlje naslednice bivšeg Sovjetskog Saveza“. Cenu u životima ovog u poslednjem trenutku propalog mirovnog plana platili su mnogi Bošnjaci, Hrvati i Srbi.

Dakle, Rusija ratuje protiv Ukrajine, suverene evropske zemlje i članice Ujedinjenih nacija, bez mandata ili dozvole Saveta bezbednosti, i priznaje nezavisnost dela njene međunarodno priznate teritorije. Ali, zar nije prethodno NATO vojno napao i bombama rušio jednu takođe suverenu evropsku zemlju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, članicu Ujedinjenih nacija, bez odluke Saveta bezbednosti, i okupirao joj deo teritorije na koji je postavio svoje trupe? Ali, zar nisu Rusi loši a mi dobri? Deklarisani NATO-ov razlog za rat protiv Jugoslavije bio je genocid koji je ta država navodno u tom trenutku činila prema svojim stanovnicima, Albancima. Putin tvrdi da čini u dlaku isto – vojno interveniše (on ne koristi reč „rat“) protiv jednog režima koji gotovo čitavu deceniju, u Donjecku i Lugansku i sveudilj Ukrajine vrši „genocid“ (kaže Putin) nad sopstvenim stanovnicima samo zato što su Rusi.

Ipak, Eša Putinova invazija na Ukrajinu podseća na Hitlerovu invaziju na Poljsku. Mislim da je to poređenje nategnuto, jer legitimitet za vojnu akciju i retoriku koja je opravdava Putin suštinski vuče iz retorike i politike NATO-a iz rata protiv Jugoslavije 1999, a ne iz Hitlerovog napada na Poljsku. On ne govori kako ratuje da bi oslobodio životni prostor za širenje Rusa niti svoju invaziju legitimiše rasnim teorijama kao što je to činio Hitler; on sprovodi (humanitarnu) intervenciju kako bi zaštitio ugnjetavanu manjinu, što su doslovno reči kojima su NATO zvaničnici legitimisali bombardovanje Jugoslavije.

Rat protiv Ukrajine je užasan i neoprostiv, i Rusija se s pravom suočava sa osudom bezmalo čitavog sveta. Sumnjam da ima previše smisla kvantifikovati užas, ali recimo da Rusija izvesno nanosi Ukrajini još više zla nego što je NATO naneo Jugoslaviji, a da je to što Ukrajinci rade pobunjenim Rusima u svojoj zemlji verovatno manje užasno od onoga što je Miloševićev režim radio Albancima na Kosovu. Ali, razlika u ponašanju Rusije i NATO-a nije razlika u vrsti, nego u stepenu, i njihov paralelizam je očigledan. Ukrajina nije Miloševićeva Srbija, ali nije ni uređena, demokratska zemlja koja garantuje jezička, građanska i nacionalna prava svojim građanima, a pogotovo onima koji se osećaju Rusima i govore ruskim jezikom. Kada Putin kaže da se bori protiv nacista, on ima u vidu brojne primere istorijskog revizionizma u Ukrajini koja rehabilituje, glorifikuje i podiže spomenike osvedočenim ukrajinskim pro-nacistima iz Drugog svetskog rata. U njegovom ludilu ima sistema. Da se sutra probudimo u Evropi u kojoj bi Nemačka bila u dlaku preslikana Ukrajina uoči Putinove invazije, smatrali bismo je, s pravom, pretnjom po evropsku bezbednost i budućnost.

Mi i Ukrajinci

Jasno je, u Ukrajini ne ubijaju i ne pale mi nego Putin i ruska vojska. Ali mi isto tako već decenijama donose drva i dodaju ulje na tu vatru koja tinja, a koja je najzad buknula; niko normalan ne bi pomislio da porekne kako Nemačka, Francuska, Britanija, o Sjedinjenim Državama i da ne govorimo, imaju vitalne nacionalne, bezbednosne i strateške interese, ili im uskratio pravo da ih štite. Ali su one, zdušno, već decenijama, sistematski to pravo podrivale i uskraćivale Rusiji.

Eš kaže kako nas je zatekla nemačka okupacija tamo neke Čehoslovačke (dakle, mi nisu Nemci?). No, nisu li upravo ponižavajući uslovi koje su mi nametnuli Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, dovele do hiperinflacije, nemaštine, radikalizma i, ubrzo, rađanja autoritarnog i krvoločnog nacističkog pokreta u toj zemlji? Zar nismo iz tog primera naučili da se jednoj velikoj evropskoj sili ne može oduzeti sve, a pritom očekivati da ona to mirno podnese? Zar nam istorija, od Napoleona do Hitlera, nije dala dovoljno primera o tome šta se dešava kada s vojskom dođemo do granica Rusije? A ipak, NATO je uporno i tvrdoglavo nastavio da se širi na istok, uprkos ruskom protivljenju i pretnjama, i uprkos glasovima razuma koji su, poput nedavnog istinski humanističkog istupa Bernija Sandersa, imali hrabrosti da rusku zabrinutost oko ulaska Ukrajine u NATO opišu kao „legitimnu“. Kaj-Ahim Šunbah, poslednji visoki vojni zvaničnik koji se usudio da kaže kako s Rusijom, kao hrišćanskom zemljom, treba da gradimo strateško partnerstvo, odmah je smenjen i javno ismejan.

Predlagani austrijski model „večite neutralnosti“ za Ukrajinu, njene blokovske neutralnosti (koja je, uostalom, utkana i u osnivačke dokumente ove zemlje poput Deklaracije ukrajinske nezavisnosti iz 1990) kao garancije za mir uz mogućnost korišćenja svih evropskih fondova i bezviznog režima, predstavljao je verovatno najbolju, a možda i jedinu šansu za prosperitet i blagostanje ukrajinskih građana. Ali, prosperitet i blagostanje ukrajinskih građana nisu bili ključni kriterijumi ni za Rusiju, ni za nas, a ni za ukrajinske političke lidere. Sada mi šalju Ukrajincima oružje da se bore protiv Rusije za zapadnu demokratiju i evropske vrednosti, koje Ukrajinci ni izbliza nisu bili dostigli i zastupali u miru, kroz izbore i parlamentarnu demokratiju, ali će ih čudesno dostići ratujući s jednom od svetskih velesila.

Stoga da, najzad, odgovorim na Ešovo pitanje s početka – dokle će mi praviti iste greške? Dokle god se mi budu ponašali kao da pravo na geostrateške i bezbednosne interese, zone uticaja, imaju samo mi, svet će biti gore i nebezbednije mesto za život nego što bi inače morao biti. Dokle god mi budu spremni da za njihove vrednosti/interese ginu hiljade i milioni drugih ljudi i razaraju se tuđe zemlje i gradovi, ratovi će izbijati kao što izbijaju prirodne katastrofe, razorno i naizgled stihijski i nepredvidivo. Dokle god mi budu stavljali svoje strateške, bezbednosne, ekonomske interese ispred interesa života i blagostanja drugih, mali i nemoćni će stradati u vihoru igara moći i interesa drugih.

I ja volim da citiram Čerčila. Kada je 1943. ser Ficroj Meklin upozorio Čerčila da će, ukoliko Britanija podrži jugoslovenske pro-ruske komuniste umesto pro-zapadnih rojalista, njihov vođa Tito uspostaviti komunistički režim u Jugoslaviji, on mu je odgovorio pitanjem „Hoćete li vi tamo živeti posle rata?“ Eš bi želeo da se njegovo mi odnosi na Ukrajince. Zato to mi ostaje podrazumevamo, na nivou retoričke strategije, a početno pitanje Zašto ostaje retorsko, dakle bez odgovora. Čim krenemo da ga definišemo ili da na njega damo odgovor, shvatamo gorku istinu da Ukrajinci danas (kao i Balkanci pre 30 ili 70 godina) nisu mi. Mi (sa) Rusijom određuju zone međusobnih interesa. Oni samo ginu i njihova zemlja biva razrušena u tom procesu. I oni će, ne mi, tamo morati da žive posle ovoga rata.

Aleksandar Pavlović 09/03/2022

Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Peščanik.net, 09.03.2022.

Tekstovi o ratu u Ukrajini