Dva veka klevetanja: Robespjer bez maske – Glavno geslo Francuske revolucije iza sebe je imalo skoro potpuno jedinstvo u volji da se zbaci apsolutistička vlast. Moglo bi se reći da je ono na taj način otelotvorivalo duh prosvetiteljstva. Ipak, revolucionarno nasleđe se posle toga nasilno deli. Između ostalih, nailazimo i na Robespjera koji je prema tvrdnjama nekih u sebi sjedinjavao sve antidemokratske poroke populizma i ekstremizma. Odnosno sve ono što bi trebalo da izostane iz bilo kog radikalnog projekta

U decembru 2013, u jednoj laboratoriji u Parizu je objavljeno kako je „stvarno lice” Maksimilijana Robespjera rekonstruisano iz posmrtnih ostataka. Istoričari su počeli da se čude kako je ono što je na taj način nastalo toliko različito od Robespjerovih portreta iz njegovog vremena. Nezavisno od toga, portret je privukao pažnju medija. Bilo da je istinit ili ne, portret prikazuje Robespjera kako radi fizički posao. Zgrčene vilice i spuštenih obrva, sa platna zuri zlokoban i iskvaren pogled kasapina sa Vijete. Iz toga bi svi trebalo da razumeju da je pred njima glava čoveka koji je odsecao tuđe glave.

Nekoliko meseci kasnije nailazimo na novi primer antirobespjerstva. Na internetu se pojavljuje uvodna scena za video-igru „Asasins krid”, koja se odvija u Parizu tokom Revolucije. U haosu i zbrci pred gledaocem iskrsava zapaljeni govornik. U pitanju je Robespjer. Glas koji čita naraciju tvrdi kako je ovaj čovek „pokušao da kontroliše zemlju, kako je tvrdio da predstavlja narod koji je protiv monarhije, a kako je u stvari bio daleko opasniji od bilo kog kralja.” Nakon toga sledi scena streljanja, obezglavljivanja i davljenja. 

Ukratko, Robespjerova vladavina je samo litanija za masakre koji su „ispunili ulice krvlju”.

Ove dve epizode nisu izolovani slučajevi. Ponekad naiđemo na časopis sa velikim tiražom koji portretiše nepotkupljivog ‘psihopatskog legalistu’ i ‘ludaka sa giljotine’. (Historia, septembar 2011), nekad je u pitanju dokumentarni film na Frans 3 u kom je predstavljen ‘slavni dželat’ (3. i 7. mart 2013). Glumac Loran Dojč igra ulogu prikazanu u bestseleru Metronom, Mišela Lafona iz 2007. u kojoj se Robespjer zamišlja kako skrnavi grobove. Esejista Mišel Onfre, koji je na začuđujuć način zaluđen Šarlotom Kordej, na svom sajtu uništava Robespjera kao ‘leglo’. Pedro Ramirez, zvezda španskog žurnalizma, piše o Robespjerovom „državnom udaru protiv demokratije”. (1) Sociolog Mišel Vejvorka predstavlja ISIS kao „Francusku iz vremena Robespjera”. (2) Kolumnista Franc Olivije Gizber je već primetio da postoje ujednačeni intervali između ponovnog pojavljivanja ličnosti Robespjera u kojoj je oličen „društveni resantiman” i „prethodnica lepenizma”. Za razliku od ovih koje smo naveli, drugima je stalo do toga da Robespjer ne bude ocrnjen, već u potpunosti izbrisan. U Marseju i Belforu, gradonačelnici su se bacili na uklanjanje njegovog imena iz naziva ulica koje ga još nose. Tako se u krugu klevetanja, istorijske revizije i  ocrnjivanja upotpunjuje jedan damnatio memoriae.

Neprijatelj ljudskog roda?

Zapravo nema ničega novog u ovoj velikoj javnoj demonologiji. Istoričari Mark Belisa i Janik Bosk (3) pokazuju kako se ova vrsta mračne legende javlja već tokom njegovog života. Još dok je bio pomoćnik u Arasu, novine su već ismevale njegovu tvrdoglavost u nameri da „priča sa narodom”. Mirabo negoduje i podsmeva se mladom oratoru jer „veruje u ono što govori”. Potom dolaze žirondinci. Žan Mari Roland, ministar unutrašnjih poslova, potplaćuje štampu koja se prema njemu neprijateljski odnosi, a Žan Batist Luve ga optužuje za diktaturu.

Njegovo ubistvo devetog termidora (27. jul 1794) nije zadovoljilo neprijatelje. Termidorci i kontrarevolucionari su želeli osvetu. Ubrzo posle ubistva usledile su priče, a potom i oficijelni proglas, o njegovim namerama i projektima. Govori se o zaveri da se uspostavi teokratija, da se napravi „giljotina sa sedam prozora” i time ubrza „naciocid”, odnosno „sanguicid” u kom bi bili ubijani oni izvan Pariza, da se izgradi „štavionica” u kojoj će se čovečja koža koristiti za pravljenje cipela za sankilote. U proglasu se postavljaju bezbrojna pitanja o njegovom detinjstvu, moralu i psihološkom profilu.

Robespjeru se uvek prilazi u suprotnostima. Istovremeno on je bled i odviše svetao u liku, a pije ljudsku krv. On je mali siromašni seoski advokat i genije zla koji nadmašuje Nerona. On je kriminalac i licemer. Istovremeno apstinent i divlji Franak, istovremeno sramežljiv i razoran govornik? Sveštenik koji se bori protiv religije? Manijak reda i pobornik anarhije? Jedno je sigurno — u pitanju je odbojna ličnost.

Vremenom će ovo takmičenje u klevetanju ući u kolektivnu imaginaciju i nastaće obimna literatura. Eho koji iza toga stoji nalazimo kod romantičnih buržoaskih istoričara tridesetih godina 19. veka koji Robespjeru nisu mogli da oproste njegov radikalizam, kod Žila Mišelea, pisca koji je ponekad uzimao ulogu približnih istorijskih nagađanja, i kod Alfonsa Olara, pionira revolucionarnih studija na Sorboni koji je u Robespjeru video bigota i koji je preferirao snagu nitkova Dantona.   

Moglo bi se pomisliti da ovaj razvoj gubi na snazi u 20. veku i da ozbiljniji naučni pristup uklanja ove klišee. Ali Fire od šezdesetih godina celu ovu stvar osvežava i čini je elegantnijom. Bivši komunista koji je postao uticajni liberalni esejista, napada ono što naziva „revolucionarnim katehizmom” i predlaže novo čitanje revolucije prema kojem ona ima dobru stranu od 1798. kada su na njenom čelu prosvećene elite, i potom dolazi do klizanja 1793. kada mase ulaze u politiku.

U ovom novom dispozitivu narativa, Robespjer je postao simbol revolucije koja posle slavnog početka skreće sa puta. Fire ga predstavlja kao ‘manipulatora’ koji se oslanja na ‘javno mišljenje’ i na političku ‘mašinu’ jakobinskih klubova. Ali u pozadini njegovih političkih veština i ovde nalazimo patološku dimenziju. Fireov Robespjer je vođen zavereničkom opsesijom, demokratskom kompetitivnošću, utopističkom zaslepljenošću koja je nužno vodila teroru i totalitarizmu.

Njegovo tumačenje, koje je puno političkih ocena, naišlo je na dobre reakcije u kontekstu sedamdesetih i osamdesetih godina, koji je bio obeležen demonstracijama i konverzijom francuskih socijalista u antitotalitarne liberale. Svoje pojavljivanje na velikom platnu ono je doživelo sa Dantonom Andžeja Vajde iz 1983, koji je pravio paralelu između Pariza iz vremena Konvencije i Poljske iz vremena Jaruzelskog i koji je iskoristio figuru Robespjera da bi prizvao logiku staljinizma. Ovo tumačenje je svoj trijumf doživelo u ambivalentnoj proslavi dvestagodišnjice, posle čega se ukorenjuje kao česta predrasuda.

Međutim, čak ni ova ofanziva nije bila dovoljna da bi nestalo bilo kakvo interesovanje za Robespjera. Istraživanja su se nastavila. Društvo za robespjerističke studije (SER), koje je 1908. osnovao istoričar Alber Matije, počelo je sa izdavanjem sabranih dela koja imaju dvadeset tomova. Unutar naučne zajednice, nastavilo se postojanje osetljivog interesa za ovu temu. Inicijativa pretplaćivanja pokrenuta u maju 2001. zarad otkupljivanja rukopisa koje je prodao Sotbi sakupila je više od hiljadu potpisnika. Na internetu, predavanja Anrija Gijemina, nekonformističkog istoričara koji brani Nepotkupljivog, sakupila su veliki broj pregleda i postigla znatnu vidljivost. U bibliotekama vidimo sličnu tendenciju. Robespjer, vrati se! (4), kratka i snažna odbrana njegovog lika i dela prodata je u više od 3.000 primeraka i nastavlja da se prodaje. Knjiga Robespjer. Precrtani portret (5), akademska zbirka radova, na iznenađenje autora doživela je doštampavanje. Bilo da je u pitanju slučajnost ili znak vremena, izdavači su počeli sa ponovnim izdanjima niza dela iz robespjerističke tradicije kao što je Zavera jednakih od Filipa Bonarotija (6) ili Socijalistička istorija Francuske revolucije Žana Žoresa (7).

Pre svega, čitaoci sada imaju pred sobom jednu drugačiju bibliografiju referenci za koju je zaslužan Erve Leuris (8). Ličnost koju u njoj srećemo je daleko od beskrupuloznog diktatora o kome je do sada bilo reči. Da li je ovaj Robespjer bio ambiciozan? Nikada nije sa lakoćom prihvatao ponude da preuzima pozicije sa kojih je mogao da naređuje. Pritom je odbio da bude predstavnik legislativnih tela u vlasti što bi mu dalo daleko veću moć, a isto je savetovao i svojim saborcima da bi svoje karijere sačuvali kao „poštene i čiste”. Da li je bio neprijatelj čovečanstva? On je bio glasnogovornik građanskog statusa Jevreja i borac protiv kolonijalizma. Da li je bio tiranin? On je prečesto bio jedini koji je branio univerzalno pravo glasa i borio se za pravo peticije i slobodu štampe, stajući u odbranu građana od vojske i moćnika. Da li je bio totalitaran? Bavio se pitanjem podele vlasti i kritikovao „staru naviku vlasti da vlada što više”. Da li je bio krvožedni fanatik? Dugo je bio zagovornik ukidanja smrtne kazne i umanjivanja kazni. Odlučan da porazi neprijatelje revolucije, on je ipak zahtevao da se „ne umnožavaju krivci” i da se bude „krvožedan”. Napokon, čak i kada je usled opasnosti po opstanak republike pristao na politiku terora, on svakako nije bio jedini koji je bio za to, a ni najveći pobornik te politike. 

Samim tim ostaje pitanje zbog čega je progonjen na način koji je prethodno opisan. Bez sumnje, odgovor nalazimo u tome što je njegovo ime i njegovo delovanje neraskidivo povezano sa nesvodivim i neugodnim principima. Kao što podseća filozof Žorž Labika (9), on je uvek birao da govori u ime naroda i da ne napravi nikakav ustupak posednicima. Njegova osnovna ideja bila je da stara „feudalna aristokratija” ne sme da bude zamenjena novom „aristokratijom novca”. Sve njegovo delovanje je proisticalo iz toga. Politički, on se sukobljava sa ograničenjima u pogledu glasanja i brani široki koncept narodnog suvereniteta. U domenu socijalne politike, on pokušava da ograniči vlasništvo i da umanji slobodu trgovine onda kada je ona protiv prirodnog prava čoveka na život. Braneći „stvar naroda”, Robespjer je postao simbol revolucije u njenom najvišem stadijumu kada je bila radikalna i podržana od najširih slojeva. Njegovo ime obeležava trenutak masovne politizacije, popularne intervencije i društvene invencije kakva pre toga nije viđena, trenutaka koji će kasnija vlast iznad svega pokušavati da obriše iz kolektivnog sećanja. Biti na strani Robespjera znači biti na poziciji za koju revolucija nije gotova i držati do programa koji je napisan tokom rasprava o Ustavu iz 1973. u kom se govori o republici koja je socijalna i demokratska.

Zbog toga se, kako kaže istoričar Žan Numa Dukanaž (10), očinska figura Robespjera pojavljuje u političkim borbama od 19. do 21. veka. Posle termidora, Babef Grahus primećuje kako je za obnovu demokratije potrebno „podići robespjerovsku tradiciju”. Alber Laponere, jedan od Trojice slavnih, pokušavao je da rehabilituje „princip čoveka”. Luj Blan iz ’48. piše ekstenzivnu istoriju Revolucije koja posebno mesto posvećuje Robespjeru. Dve generacije kasnije, veliki Žores kaže:

„Sada ovog sunčanog juna 1873. (…) nalazim se sa Robespjerom i pored njega ću sedeti među jakobincima. Sedim sa njim jer je on u to vreme bio najdalji doseg revolucije.”

Piše Maks Karvin

Nedeljnik

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

* Maks Karvin je pseudonim doktoranta društvenih nauka

(1) Pedro J. Ramirez, Le Coup d’Etat. Robespierre, Danton et Marat contre la démocratie, Vendémiaire, Pariz, 2014. 
(2) Ouest-France, Rennes, 10. jun 2015. 
(3) Marc Belissa et Yannick Bosc, Robespierre. La Fabrication d’un mythe, Ellipses, Pariz, 2013. 
(4) Alexis Corbičre et Laurent Maffeďs, Robespierre, reviens!, Bruno Leprince, coll. „Politique ŕ gauche”, Pariz, 2012. 
(5) Michel Biard et Philippe Bourdin (sous la dir. de), Robespierre. Portraits croisés, Armand Colin, coll. „Essais”, Pariz, 2012. 
(6) Philippe Buonarroti, Conspiration pour l’Egalité, dite de Babeuf, La ville brűle, Montrej, 2014. 
(7) Jean Jaurčs, Histoire socialiste de la Révolution française, quatre volumes, Editions sociales, Pariz, 2014–2015 (1.ed. : 1970). 
(8) Hervé Leuwers, Robespierre, Fayard, Pariz, 2014. 
(9) Georges Labica, Robespierre. Une politique de la philosophie, La Fabrique, Paris, 2013 (1re éd. : PUF, 1990). Cf. aussi Florence Gauthier, Triomphe et mort de la Révolution des droits de l’homme et du citoyen, Syllepse, Pariz, 2014. 
(10) Jean-Numa Ducange, La Révolution française et l’histoire du monde, Armand Colin, 2014.

  Francuska revolucija, Istorija, Maksimilijan Robespjer, Nedeljnik