Ideal ličnosti Džeka Londona
Londonov “Beli očnjak” nas, po automatizmu, vraća u detinjstvo, kad smo se prepuštali avanturama, instiktivno. No, Londonov opus je znatno sveobuhvatniji. Roman “Pre Adama”, koji se bavi praistorijskim čovekom, preko “Gvozdene pete”, koja predstavlja pomalo utopističko društvo iz budućnosti, “Martina Inda”, svojevrsnog autobiografskog romana, do “Kralja alkohola” i “Zova divljine”, sve to, divlje su prerije jednog velikog umetnika. Celokupna njegova dela oslikavaju odista jednog genijalca oštrog književničkog dara. Pak i sam njegov život, njegov humanitarizam, njegova posvećensot, zarazan osmeh i ljubav prema životu, sami su po sebi odraz njegove autentične i grandiozne ličnosti. A “Mornar na konju ” je eklektična biografija, koja nas približava, razodevajući njegovu impresivnu veličinu. Malo je reći da sam bila oduševljena dok sam ga u ulozi saputnika pratila na tom književničkom i životnom putu.
Veliki doprinos tome, da budete deo Londonove odiseje, pripada Irvingu Stounu, koji je iznedrio nekoliko fascinirajućih biografija : “Žudnja za životom”, biografija Van Goga, “Ljubav je večna”, biografija Abrahama Linkolna i “Agonija i ekstaza”, biografski roman Mikelanđela Bunarotija. Pak, “Mornar na konju” je mnogo više od biografije, to je saga koja nadahnjuje, zahtevajući od vas da je u dahu progutate.
Još u fetusnoj egzistenciji, Londonovo postojanje, propraćeno je spektaklom, to jest zastrašujućom vesti da je jedna žena pokušala da prosvira sebi metak kroz glavu, pošto joj je muž isterao iz kuće zbog toga što je dotična odbila da uništi još nerođeno dete, prava slika bezdušnosti i porodične nesreće, prema uzveštajima tadašnjih novina. Ta žena je Flora Velman, otac profesor V. H. Čejni, putujući irski astrolog, a nerođeno dete Džek London. No, sve je to bilo malo prenapunpano, kako , uostalom, i biva u novinarskom zanatu. Flora Velman nikad nije bila udata za profesora Čejnija. Takođe, Flora nije imala nameru da se ubije. Rana je bila površinska. S obzirom da je članak objavljen u novinama širom zemlje, taj metak više štete je naneo Čejniju, koji je ostatak života proveo u ogorčenju i sramoti. Flora Velman, kao kći bogate porodice Velman, ne pronalazeći utočište u okviru doma sa dvadeset i pet godina pakuje kofer i odlazi iz Masliona, što je predstavljalo nečuven postupak za mladu, još neudatu ženu. Bila je astrolog i vatrena spiritistkinja, i u vanbračnoj zajednici živela je sa Čejnijem.
Vraćajući se na kraj devetnaestog veka, pokušavam da zamislim kako je to baviti se tako fludnim zanimanjem u ono vreme? Sigurno da je bilo uzbudljivo i neizvesno, istovremeno. Država i društvo i u ono i u ovo vreme zahtevaju od vas da radite za dolar nedeljno ili za trideset hiljada mesečno, zasipajući vas imaginarnim strahom i neodgovornošću, ako odigrate drugačije i iskočite iz koloseka, čija je trasa već unapred utvrđena. Zato jutjuberi, influenseri, tiktokeri, zen majstori, svi vi koji se odupirete ukalupljenju i izmičete društveno-državnom definisanju, iskoristite vašu šansu.
“Mornar na konju” je galopirao neutabanim putem, krčeći prašume stereotipa, obarajući debla iscrpljujećeg fizičkog rada, stvarao je živopisno platno sopstvene ličnosti i umetničkog izraza. Na tom putu, nije mu sve bilo samo med i mleko, kao i svi mi, suočavao se sa preprekama. Oca Čejnija, nikad nije upoznao. Zbog tog vanbračnog porekla, nikad upoznatog oca, jednim delom sopstvene ličnosti osećao se, ako ne odbačenim, onda onim koji štrči, koji se ne uklapa u sredinu. Od majke nije tetošen, no u krucijalnom trenutku, kada je trebao da odluči, da li da postane službenik u pošti, zaposlenje koje bi mu donelo siguran i stalan priliv sredstava ili da postane pisac, Flora ga je podrzala da se otisne put književničke trase. Majka ga je podstakla da napiše priču za konkurs i da se posveti pisanju. I taj, čini se, bezvredan podstrek, raspirio je njegova književnička krila. Do tog spisateljskog zamaha, put je bio trnovit. London se nije libio manuelnog rada, kako bi pripomogao kućnom budžetu. Radio je u fabrici, pa potom kao ložač, za mizerno-sramotnu novčanu nadoknadu. U predahu između razno-raznih drugorazrednih poslića, pronalazio bi kakvu knjigu, koju bi sa nestrpljenjem čitao. Raznosio je novine, vikendom kolica leda, postavljao je kugle u kuglani. No, to ga nije sprečavalo da ode do biblioteke, gde ga je čekala Ina Kulbrit, bibliotekarka. Otrcan, bednog izgleda, bio je željan da pročita svaku knjugu iole interesantnog naslova. Njegova želja za znanjem bila je nepresušna. Preprodavao je ostrige, zatim kao član rečne patrole, na onoj “ispravnoj ” strani zakona, patrolirao je zalivom San Franciska. Dok se od umora stropoštavao u postelju, bez snage da se lati pisaljke i papira, odlučio je bespogovorno da se ratosilja pukog manuelno-radnog bitisanja i da postane pisac.
Njegova ličnost je zadivljujuća. Ta samodisciplina, posvećenost, govorničke sposobnosti, istrajnost, samo su delovi izuzetne Londonove ličnosti. Iz njegovog pera svakodnevno je pljuštalo 1000 reči, spavao je svega nekoliko sati, kako bi mogao da nauči sve što ga je zanimalo i da dozvoli kreativnoj snazi da eruptira u vatrometu duginih boja. Altruizam i želja da pomogne drugom, bili su u samoj srži njegovog genetskog koda. Svakom predmetu interesovanja prilazio je metodično, naoružan znanjem iz te oblasti. Kipling, Stivenson, Spenser, Niče, Darvin bili su svetionici, koji su mu osvetljavali put na tom uzburkanom moru, književničko-filozofskih vrtloga. No, njegova eklektična i vrcajuća ličnost imala je i delove potištenosti, koje je nastojao da pobedi tokom čitavog života. Žene su ga volele i on je voleo njih. Bio je pravi Džek, mornar na konju, koji je sebe neštedemice poklanjao drugima, diplomata u ophođenju, bez trunke jeda i revolta, širokogrud čarobnjak književnosti dvadesetog veka, pisac radničke klase, koji sa potpunim pravom stoji u prvom redu klasika svetske književnosti.
za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić
Liči na Baka Prase.
Nisu svi influenseri Baka Prase. Kad su svi mahom zaokupljeni korporacijskim poslom, koji se mahom svodi na birokratiju, trebalo bismo iskoračiti iz zone komfora i upustiti se u nešto drugačije, ono što nas zanima. A kako već živimo u eri tehnologije, možemo se potruditi da istu iskoristimo na pravi način.
Nemam ništa protiv tehnologije.
Da,ako je u pitanju diverzija usmerena protiv NATO-a i Pentagona,složio bih da je to pravi način korišćenja tehnologije.Uostalom,umetnički blogovi i sajtovi nemaju uticaj koji je imala nekadašnja Borba,iako je imala malo čitalaca i bila zabranjena,i nije bila svima dostupna.
Zbog takvih ograničenih shvatanja,nedostaje nam spontanost,sve je postalo isprazno.
Nema ograničenih shvatanja. Sve je stvar perspektive, pokušati uhvatiti širu sliku stvari. Večina je zabrazdila u puki nihilizam, okrenuti su ka samoidealizovanoj prošlosti, dok sadašnji trenutak ostaje nezapažen.
Ipak se mora uzeti u obzir i vreme koje određuje drugačiji način života.
Za prave vrednosti svako vreme je ono pravo. A znanje je jedno od tih vrednosti. Džek London je oličenje tog ideala, kome bismo trebali da težimo.
Rad je najveća vrednost.I najveću vrednost ima znanje koje proizilazi iz nesebičnog rada.
Složila bih se da su rad i znanje najveće vrednosti.Rad je stvorio čoveka. Sam pojam rada i znanja je kompleksna tema koja bi zahtevala veliki broj ispisanih redova.
Da,ali neko može da bude vlasnik megakorporacije,zato što ima znanje i obrazovanje,a neko može da svoje znanje koristi nesebično ili da ga stekne na drugi način.
Da, slažem se, neko sa liderskim sposobnostima može da postane vlasnik velike kompanije.Takođe, postoji formalno i neformalno obrazovanje. Postoji i informalan tip učenja, koje traje čitav život, ono podrazumeva sticanje raznih veština, kao i učenje putem socijalnih interakcija (društvene mreže, prijatelji, porodica i sl.) Prosvetitelji, misionari, učitelji, profesori i svi oni koji imaju nešto za reći, svakako ga trebaju deliti velikodušno. Samo ono društvo, koje ulaže u obrazovanje može ići napred.
Da,ali postoje škole čije školarine iznose milione dolara.Protivno našim uvreženim shvatanjima da se preduzetništvom bave isključivo ljudi neuki,drugde to nije slučaj.Pa onda se postavlja pitanje gde vodi takvo obrazovanje i takvo društvo sa takvim obrazovanjem?
Da, postoje. Ali takođe postoje i državni fakulteti, gde država finansira školovanje. U Australiji su npr,regulisali da i oni nižeg materijalnog stanja mogu da studiraju, kreditiranjem, a kredit vraćaju tek kad se zaposle u struci. A kod nas obrazovanje je na veoma klimavim nogama. Profesori sa oreolom autoriteta predaju, studenti zapisuje, nema diskusije, niti kritičkog promišljanja. Takvo stanje stavri vlastodršcima odgovara…
Meni ovo liči na razgovor gluvih telefona. Potpuno sam izgubio nit svojih misli i zaboravio šta sam hteo da kažem. U svetu savršene tehnologije, gde siromašni u udžericama gledaju u mobilne telefone po ceo dan,i gospodar sudbine su velike korporacije kao da se ostvaruju vizije nekih pisaca naučne fantastike. I onda sledi padanje snega,tek da atmosfera dobije na romantičnosti,i da se spoji ozbiljna književnost sa žanrovskom,što na kraju daje rezultate. I prozaičnost, mislio sam na prozaičnost sadašnjeg trenutka,ili na nebitnost koju stvara mogućnost i dostupnost svega. Svako može da bude “bitan”. Ipak,složio bih se da nam tehnologija ne mora biti prepreka. Zavisi kako se posmatra. Neko može da napravi revolucionarne zaokrete i probleme tiranima i uz pomoć tehnologije.
Iz svake diskusije može se nešto naučiti. Prednosti savremene tehnologije možemo iskoristi na pravi način. A ljudi imaju pravo izbora da li će gledati u mobilne telefone ili će to vreme iskoristiti da nauče neke nove stvari. U Srbiji još uvek živimo totalitarnu prošlost- Takođe, čini se da i živimo pod budnim okom Orvelovog Velikog Brata. Samo materijalističko-potrošačko društvo , koje nam se plasira skoro svakodnevno, kao “nagradu” svakom pojednicu nudi “15 minuta Slave”. I Endi Vorhol je to izjavio. Pak, ovo je tekst o Džeku Londonu i o njegovoj nepresušnoj potrebi za znanjem, kao ideal kome bismo svi trebali da težimo.
Ono što je neobično je da rad kod nas nimalo nije na ceni.Predstavljaju nam se nekakvi činovnici-fikusi kao ideali kojima treba težiti,a rad se predstavlja kao nešto bez vrednosti i nedovoljno otmeno.Svako ko se dokopa šaltera,kao da se dokopao spasilačkog pojasa u buri,pa uobrazi da se na engleskom dvoru.Kod nas rad nikada nije bio na ceni.U Americi se rad ceni,jer je to društvo izgrađeno radom,i tamo je nezamislivo ne raditi.Naravno,sve to treba održavati neprekidnim radom.Besomučna jurnjava,rad,rad,i samo rad,to je naravno zloupotreba,ali oni shvataju da se bez rada ne može.
Daleko od toga, neki moraju da rade na šalterima kako bi prehranili porodice. Svaki građanin ima pravo na rad. No, besomučna jurnjava za novcem,koja se plasira u okvirima materijalističko-potrošačkog društva zajedno i novo-staro radno vreme od 9 do 17 časova za posledicu imaju razbijanje porodice, kao osnovne jedinke društva.
Ma nije valjda!Da nisu radili u kamenolomu?Zamalo da se sažalim na te velikomučenike.I ko kaže da svaki građanin ima pravo na rad?Možda na izrabljivanje i obezvređivanje vrednosti rada.
Ideal kome bismo trebali da težimo jeste rad i nesebičnost,i sloboda.
Slažem se, možda bih samo promenila redosled.
Pa bi na prvo mesto verovatno došla opera,i sve ostale “prave” vrednosti.
Kad sam rekao da je rad najveća vrednost,mislio sam prvenstveno na fizički rad.Osećaj nebitnosti prožima sve što je otuđeno od fizičkog rada.
Ne bih tako izričito iskljičila bitnost i značaj umnog rada.
I još jedna stvar.Vrlo je površno s vaše strane to što ste napisali.Očekujete valjda da siromašni ljudi idu u operu?To mi liči na nešto što bi izjavila Marija Antonaeta.Kad neko jedva preživljava,tehnologija je deo čamotinje.
Ne, ali da se edukuju to očekujem. Umesto što gledaju “Farmu” ili “Parove” mogli bi pogledati neki kulturno-umetnički program ili saznati nešto što ih zanima, putem interneta.
Da,naročito je migrantima koji se trude da uhvate signal interneta to na prvom mestu.
Migrantima, koji su primorani da napuste svoja ognjišta, svakako, da nije na spisku prioriteta odlazak u operu. Ali zato bi svi ostali mogli da iskoriste prednosti interneta i da se posvete svakodnevnom edukovanju.
I više ni reči o tome.
Za elaboraciju tako širokih tema kao što su obrazovanje i sveta koji nas okružuje potrebna je višečasovna diskusija ili pak starnice i stranice ispisanih redova.
I autorka teksta i gospon Likar su istovremeno u pravu ali ako govore o dve potpuno odvojene osobe ,a ne o jednoj jedinoj licnosti,starom Dzeku.Prilicno je simpaticna paralela koja teta osmeh nalice,ona da je u Dzekovo vreme biti astrolog zvezdocatac slicno sto i u danasnje biti zen majstor,lajf-kouc,influenser,znaci baviti se necim neopipljivim,apstraktnim,gotovo metafizickim.S tim sto iste te stvari i vrednosti u Dzekovo vreme deluju mnogo iskrenije i vece nego sto je to slucaj danas,kada su brojne vrednosti odbacene na rub stvarnosti,a svako ko je beskicmenjak,licemer ulizica bez kvaliteta ima samim tim sve uslove da uspe u drustvu tzv.svojim radom i vec pomenutim zaslugama.Takodjer lep deo u diskusiji je i opaska da svako ko zeli da radi na sebi to i treba da uradi,makar to bilo i neformalno neprekidno ucenje,kako bismo oplemenili bar svoj licni svet a time i stvarnost.Uz manuelni rad,ali onoliko koliko je sasvim neophodno.Lep clanak o Dz.Londonu,iako kratak,kao ohrabrenje za nova citanja.
Diskusija se rasplamsala, te smo otišli u nekom drugom smeru, a stari Džek je odjednom zanemaren, iako je njemu članak posvećen. Verujte mi dok sam čitala dela Džeka Londona i biografiju, bila sam inspirativno nadahnuta njegovim delom i životom. Nalet sreće, uz poklič “Uz volju, sve prepreke mogu biti prevaziđene”. Paralelu ste dobro uočili, to je bila poenta tog pasusa. S tim da bi se, a umesto “visokokotiranih” influensera mogli pojaviti i neki drugi, na primer “Ratnici za kulturu”. Takođe, slažem se sa vama, vrednosti su postojale i samim tim bile i iskrenije u ono vreme, za razliku od današnjice, u kojoj su izvitopirene. Hvala na lepim rečima.
Tekst o Dz.Londonu vam je jako lep,prosto ste ga osvetlili iz bar nekoliko uglova sto je istovremeno otvorilo vise nivoa za osvrt,i o rusenju zivotnih prepreka koje nam zivot uporno servira,zatim i o formalnom i neformalnom obrazovanju coveka kao takvog,ali i lep deo o mogucnostima za javni angazman,kao neformalne grupe ljudi boraca za kulturu.Bas,izmedju ostalih,i ovaj nacin objavljivanja ovog teksta o Dzeku govori o toj borbi za kulturno i kulturu.To je,jos od Servantesovih vremena veoma vazan momenat za nas ljude.Time na zgodan nacin koristimo prednosti interneta.ako naidjete na jos neku temu koja vas zainteresuje,napisite je kao ovaj tekst o starom Dzeku,bilo bi lepo Pozdrav.
Hvala na lepim rečima. Bilo formalno, bilo neformalno, obrazovanje je veoma važno. A na prepreke, koje nam život servira, treba gledati kao na izazov sa kojim treba da se uhvatimo u koštac i da izađemo kao pobednici. Izobilje interneta i nove tehnologije treba da iskoristimo sa jedinom ciljem, širenja kulture. Istorija skriva zanimljive ličnosti o kojima bih volela pisati, biće novih tema o kojima bi bilo lepo diskutovati. Hvala Vam još jednom na lepim rečima. Pozdrav.