Džoker efekat

Baš negde po završetku prikazivanja filma „The Dark Knight“ grupa mladih psihologa je došla na ideju da osmisli omanji sociološki eksperiment u duhu poznatog amoralnijeg pristupa Stenlija Milgrama. Slučaj je nažalost bio zapamćen po sitnim naslovima gde su vladale optužbe za emocionalnu prevaru, iznuđivanje i slično. Eksperiment nije ozvaničen, ali moglo se pokupiti par interesantnih analiza pre nego što ga je progutao internet i pre nego što je ostao zatrpan u pretrazi kao neki manje značajan naslov… O čemu se zapravo radi?*

Naime, usled nedostatka finansijkog pokrića bili su ograničeni na manje grupe i manji broj osoblja.
Očekivalo se da će rezultati omogućiti određeni okidač i da će ovaj postupak pokrenuti neka bitnija pitanja u budućnosti, ali začudo, to se nije desilo. Diskusije “gde bi nas odvelo dalje istraživanje ovog procesa”  i “da li još negde može da nas odvede” ćemo ostaviti na uvid mašti samog čitaoca i preći ćemo sada na prikaz samog eksperimenta…

Postavka je bila jednostavna. 15 mladih  ljudi  starosnog doba od 25-32 godine kojima je rečeno da su se prijavili za neku vrstu eksperimentalne audicije za poziciju na dobro plaćenom poslu. Njih petoro bi dobilo posao ako bi se usaglasila određena hijerarhija i poslovna hemija među njima. Svi učesnici su dobili određenu manju svotu novca samo za učešće.

Sledeći stadijum je uključivao angažovanje prvih 10 od 15 učesnika. Preostalih 5 je odabrano da budu rezervni učesnici za moguću zamenu i o njima ovih desetoro uopšte nisu imali pojma da postoje.

Zadatak koji je postavljen pred njih je takođe bio jednostavan: odabrati i dogovoriti se ko od desetoro učesnika će da bude rukovodilac a ko radnik. Trebalo je biti 5 rukovodilaca i 5 radnika.

Pošto su se dogovorili i odabrali uloge, pred sve njih je stavljen novi zadatak (dakle svima je saopšteno): od deset učesnika odabrati njih pet da urade predloženi posao. Posao je bio fizičke i misaone prirode: razmestiti kancelariju (preneti teške direktorske stolove sa prvog na četvrti sprat) i instalirati operativni sistem (windows) na dva kompjutera. Takođe naglašeno je da je nebitno da li u poslu učestvuju samo rukovodioci i samo radnici, ili neka mešana verzija gde bi bilo dva radnika i tri rukovodioca i sl… Ali rukovodioci su bili ti koji su morali birati ko će da obavlja posao.

Sad, da pokažu svoju dobru volju, rukovodioci su odabrali čak ČETVORO iz njihove grupe i jednog radnika da obavljaju posao, plus uz sve to, samo dvoje ljudi su znali da instaliraju windows u grupi i oboje su upravo bili rukovodioci koji su trebali da učestvuju u poslu.

Plan je lično preneo predstavnik rukovodilaca nadležnima za procenu, očekivajući pohvalu i  odobrenje za izvšenje… Međutim sada sledi pravi početak eksperimenta.

Glumci koji su glumili nadležne saopštavaju polu-strogim ozbiljnim tonom da im se ne sviđa što rukovodioci rade u tolikom broju, a radnici gledaju.

“Stvara se loša slika.” “Da se ne lažemo, znate kakvi su ljudi, opustiće se, neće shvatiti šefove za ozbiljno…” “Lepo je to što vi hoćete da pokažete dobru volju i svoju ljudsku stranu, ali to tako nikad nije išlo…” “Nema veze što ne zna niko od njih da instalira windows, neka se snađu… ne moraju ni instalirati, to nije bila ni poenta…” “Iskreno malo smo razočarani… Probaj da odeš tamo i suptilno objasni svojoj grupi šefova kako stoje stvari.”

U međuvremenu dok je predstavnik šefova objašnjavao drugima kako stvari stoje, petoro njih koji su se složili da budu radnici su odvedeni u posebnu sobu gde im je rečeno da su pali i da neće dobiti posao. Na pitanje “zašto”, rečeno im je da je zbog toga što su prihvatili da budu radnici… “Žao nam je, ali ne trebate nam. Kako se osećate zbog toga?”
Ovakav pristup je kod nekih uzrokovao jako loše kritike, ljutili su se i osetili se poniženim, nepravedno izostavljenim, rekli su da audicija nema smisla i da ju je osmislila maloumna osoba, a za nadležne su govorili da su psihopate i sociopate u najboljem slučaju jer su beležili svaki utisak sa hladnim distanciranim stavom.

Na drugoj strani, predstavnik šefova se sada vraća sa novim planom. Nova odluka je da posao obavlja četiri radnika i jedan rukovodilac koji bi bio tu da nadgleda i rukovodi poslom na licu mesta… Sada mu je rečeno sledeće

“To je bolja odluka, sviđa nam se kako razmišljate,  napredujete brže nego ostale ispitane grupe… Ali i dalje nam se ne sviđa to što stavljate rukovodioce u radnu atmosferu. Zar ne možete da unapredite nekog od radnika u radnika-nadgledača?
Posmatrali smo vas, i imate dobru hemiju troje vas iz grupe. Nećemo vam reći koje troje, probajte sami da procenite.”

I sada polako ulazimo u završnicu. Petoro šefova pokušava da se dogovori da pošalju samo radnike, ali dvoje negoduju, nešto im se ne sviđa.

Na scenu stupa rezervna petorka, izlaže im se plan, ali oni ne znaju kako se došlo do tog plana. Samo im govore da će neko od njih biti ubačen u grupu gde će trebati da pokušaju da preokrenu odluku tako da svi rukovodioci budu izolovani od radnika. Četvoro od petoro rezervnih se složilo da bi htelo da učestvuju. Peti i najstariji je rekao da je već imao iskustva sa takvima i da je to vid suptilne klasne podele – on neće da učestvuje u tome i ne sviđa mu se plan… Zanimljivo, pošto je napustio prostoriju , nadležni je pitao ostalu četvorku šta misle o njemu (polu-strogim ozbiljnim glasom dok je kao nešto beležio). Četvorka je odgovorila da misle da je on:

“Buntovnik, neradnik, krajnje nerealan.”

Sledeći korak: jedan od četvorice rezervnih je ubačen umesto jednog neodlučnog u originalnoj petorci. Posle pet minuta i drugi neodlučni je zamenjen odlučnim iz rezerve.

Konačno dostigao se sporazum da svi šefovi budu na jednoj strani a radnici na drugoj.

Sada usleđuje vrhunac koji niko nije očekivao i usled toga tenzija u grupi dostiže specifičnu mešavinu straha i prekora – momenat pre nego što se krenulo do nadležnog sa novim planom, predstavnik šefova biva pozvan da istupi iz grupe i pred svima se ističe da će i on biti zamenjen najnovijim članom koji je upravo stigao.

Najnoviji član je “Džoker”, glumac koga je angažovala ekipa psihologa.

Bivši predstavnik je u zasebnoj sobi upitan kako se oseća. Kaže žao mu je što nije bio odlučniji, sad bi eto možda imao posao. Pita da li ima još nekih pozicija koje razmatraju…

Ipak samo toliko o bivšem vođi, vratimo se na glavnu scenu. Džoker je opisan kao sociološki predator, krupnije građe, glasan, treba da se predstavi kao bivši šef nekog preduzeća koje se upravo zatvorilo. On svima suptilno kreće nabijati na nos kako su to do sad bili glupavi i kako nisu shvatili šta se to od njih očekuje. Navodi se da on kaže nešto poput

“Manite se dobročinstava i fine politike, svi znamo kakve su to gluposti, ovo je zemlja vukova, ovce idu na šišanje. Na putu na ovamo sam sreo petoro njih koji su odabrali da budu radnici. Čuo sam sve šta se desilo, oni su odmah otpušteni, čim su odabrali ulogu radnika. Ovim ljudima trebaju odlučni ljudi, ako ćete da glumite dobričine idite i delite flajere protiv globalnog otopljavanja ili šta već, njima ne trebaju takvi glupavi i naivni idioti…”

Uz ovo sve, on se ironično smejao i razmahivao rukama. Pri tom je namešteno da zaudara na alkohol i brisao je prstima usne i nos svakih pet minuta.

Sada uprkos onoj smirenoj odluci  od pre samo desetak minuta kada ova upečatljivo ružna pojava nije ni bila tu – usledio je potpuni preokret. Kako se dominantnost i opscenost pojačavala, jedan po jedan član grupe se okretao. Svih četvoro su se predomislili i rekli su da ne žele da budu članovi firme sa takvim etičkim stavovima. Odjednom su svi postali svesni i sa gađenjem su napustili prostoriju i saopštili su da ne žele nikakve veze da imaju sa “takvom” vrstom ljudi.

1)“Mislila sam da ste vi uglađena firma skoro sve do kraja i onda se pojavila ona ogavna figura. Zašto ste njega uopšte primili?!”
2)“Žao mi je, predomislio sam se, shvatio sam u međuvremenu da ovo nije za mene.”
3)“Onaj čovek unutra (pokazuje na “Džokera”) mi je pokazao koliko sam pogrešio. Ja nisam kao on…”

Da li sada smemo u naš novi zaključak ili je potrebno još objašnjavanja? Ako očiglednost nije urodila plodom onda treba sebe da zapitamo kakvu to dramsku scenu želimo da bi uvideli pravi udar ovog eksperimenta?

Da li smo svi mi u apatiji i empatski nesposobni sve dok ne dođe neko sa slikom i prilikom nečega što je epitet omraženog? Da li tek onda vidimo koliko grešimo?

Hrabrije pitanje je: koliko je moderni čovek blizu karaktera sociopate ili psihopate? Da li je to informacija koja je zaturena negde? Samo nam je potrebna prava maska da to prikrijemo od nas samih… A ako se u međuvremenu zadesi eksplicitnija verzija navedene “gadosti” koja nikako ne odgovara našem uglađenom (i lažnom?) sistemu vrednosti – onda ćemo da se osvestimo u momentu i diferenciraćemo se. Ipak mi nismo takvi. Nikako. Naterale su nas okolnosti. Prevareni smo. Nisu nam dali sve činjenice na raspolaganje… Neko opravdanje mora da bude u opticaju sigurno.

Dakle pitanja koja se ovde postavljaju nisu  da li smo mi u prirodi dobri ili loši, već da li nam je potrebna suprotnost od dobro utvrđene i prihvatljive uglađenosti da bi shvatili da grešimo? Zar onda Džokeri nisu korisne pojave? Oni nas diferenciraju od lošeg. Zbog njih smo pravični, moralni i u osnovi dobri. Da nije njihove eksplicitne slike, ko zna kako bi spavali sa našim lošijim životnim odlukama… Kako i koliko siv bi svet bio bez ovih dežurnih krivaca?

*(Ovaj eksperiment je svojevremeno izazvao malo pažnje i podaci su se tad mogli naći u pretrazi pod nazivom “The Joker Effect”, i u to vreme su i prikupljani. Nije poznato da li postoji još neki naziv za njega i da li je ozvaničen široj publici u nekoj drugoj formi.)

Priredio: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Psihologija, Sociologija