Nevidljiva kaisa ili gde je šah danas

Postoji teološka teza da je bog nevidljiv, ali sveprisutan. Da li je tako i sa Kaisom? Kao što nam je poznato, u doba humanizma i renesanse obnovljeno je interesovanje za mitologiju. Tada su pesnici domislili još jednu boginju, Kaisu, koja je zaštitnica šaha i šahista. Na osnovu (ne)pisanja medija šah ne postoji. Ali kada vidim brojnost zemalja učesnica na šahovskim takmičenjima jasno mi bude da je Kaisa kao i drugi bogovi bili oni na nebu, Olimpu ili televiziji – besmrtna. Ljude se šah i dalje tiče.

Uzaludno pretražujem srpske sportske portale ili sportske odeljke velikih informativnih  portala u nadi da ću pronaći neki izveštaj, osvrt ili informaciju o najprestižnijem šahovskom takmičenju a to je šahovska olimpijada. Ove godine održava se 42. i to u Bakuu i u toku je dok ovo pišem. Učestvuje oko 130 zemalja sveta. I Srbija je poslala mušku i žensku ekipu, ali mediji su složni da šahovsku olimpijadu treba prećutati. O šahu ne izveštavaju, ali zato imamo sto i jednu informaciju o Novaku Đokoviću i našim košarkašima i košarkašicama, našim vaterpolistima, našim i našim gde akcenat uopšte nije na sportu već na našijanstvu. Takvi bi slavili i naše bacače kamena sa ramena, dubioce na glavi i hodače na rukama. Jer ako postoje naši postojimo i mi. Konstatacija je logički potpuno ispravna. Dalja analogija je sasvim jasna: gde su naši i njihove medalje, tu smo i mi i kvazi moj uspeh. Samo, gospodo, taj Novak je trčao za lopticom i znojio se, niste vi.

Ali da se vratimo nevidljivoj Kaisi i ćutanju o šahu. Neko se može zapitati da li je šah sport. Jeste sport i to vrlo često ekstreman.  Kada trenutni svetski prvak Magnus Karlsen igra simultanku sa povezom preko očiju na desetak tabli i na slepo uspe da ostvari maksimalni učinak onda govorimo o ekstremnom sportu. Jedna šahovska partija može da traje i do sedam sati, a mečevi su nekada trajali i po nekoliko meseci. Kažu naučnici da se tokom igranja šaha gube kilogrami gotovo jednako kao i prilikom neke naporne fizičke aktivnosti. 1984. godine Karpov i Kasparov borili su se za naslov prvaka u iscrpljujućem meču koji je trajao više meseci. Karpov je tada smršao deset kilograma. I kako da onda ne govorimo o šahu kao o ekstremnom sportu?!

Šahisti vole da istaknu kako je šah pored toga što je sport i umetnost. Ko ovu konstataciju doživi kao preterivanje neka pokuša da rekonstruiše neku Fišerovu, Taljevu ili Aljehinovu partiju i biće mu jasno zašto je šah i umetnost. Dramska napetost ravna je nekom uzbudljivom krimiću ili pozorišnoj predstavi, a lepota kombinacije i poteza izaziva slično estetsko ushićenje kao kada gledam ples i umetničko klizanje.

Šahisti kažu da je način razmišljanja tokom igranja šaha sličan misaonim mehanizmima naučnika. Iako finalni proizvod šahiste i naučnika nije isti, ovo poređenje ima smisla i značajno je zato što se šahista „obuči“ da misli preciznije i u vanšahovskim situacijama, kao i da razvija mentalne sposobnosti kao što su analitičnost, strpljenje i koncentracija. Krajem devedesetih Gari Kasparov bio je gotovo nepobediv i razvoj kompjuterskih programa za igranje šaha je bio u ekspanziji. IBM je stvorio superiornu mašinu za igranje šaha Deep Blue i održan je meč između tadašnjeg najboljeg šahiste Kasparova i šahovskog terminatora Deep Blue. To me je podsetilo na jednu Jesenjinovu pesmu koja govori o konju koji trči za vozom, borba pojedinca i mašine, odnosno životinje ili čoveka i nauke.

Šah ima i elemente magije. Gari Kasparov u svojoj knjizi Kako život imitira šah ističe kako je u šahu bitan element intuicija i da kao takav ima neke elemente kao i magija. Jer često neki potez nije isključiva posledica teorije, znanja i iskustva, već i date situacije i procene protivnikovih htenja u datom momentu.

Neretko je šah bio i politika. Setimo se 1972. i meča stoleća između Fišera i Spaskog kada se meč posmatrao u svetlu hladnoratovskog odnosa između Amerike i Rusije gde je u šahovska zbivanja bila na posredan način uključena vrhuška te dve zemlje. Tada je zapitanost Rus ili Amerikanac kao šahovski prvak bilo više od igre. 1992. je u Jugoslaviji za vreme sankcija održan ponovni meč Fišer-Spaski iako su sankcije isključivale takve događaje. Pošto se oglušio o zabranu igranja Fišeru je pretilo deset godina zatvora i oduzimanje novca od nagrade od strane matične države, tj. SAD-a. Te se tako Fišer od te 1992. pa do 2005. potucao po belom svetu sve dok nije 2005. dobio azil od Islanda.

U svetu je šah na mnogo višem nivou nego u Srbiji, ali čak i u zemljama gde je na najvišem nivou kao što su Rusija, Amerika i Kina, on nije medijski i finansijski ispraćen kao fudbal, košarka i tenis. Razlog takvom tretmanu nije nepopularnost šaha, već to što se šah malo uklapa u kapitalističko-konzumentski koncept društva. Sve što je šahisti u materijalnom smislu potrebno za igru su figure, tabla, šahovski sat i sto.  Nema reketa koji pucaju, znojnica koje se obnavljaju, loptica i lopti koje propadaju. Jednom rečju nema obrta kapitala i atraktivnosti za sponzore u onom smislu kao što je to moguće kod nekih drugih sportova. Zatim, ljubav prema šahu je posesivna i šahisti se fokusirano bave figurama i kao takvi su manje podložni za apsolutistički  kapitalistički koncept. Ostaje pitanje da li bi me neki marketinški mag demantovao. Budući da je dominantna religija 21. veka upravo Marketing odgovor se nazire.

I na kraju valja pomenuti da su genijalni i harizmatični pojedinci ti koji privuku ljude nekoj oblasti.  Bobi Fišer je bio veoma neobičan, kao otelotvorena Alisa u zemlji čuda u muškom obliku. Kao takav je bio inspirativan za novinare, a kasnije i za filmadžije te tako imamo niz knjiga i filmova o njemu.  On je ljudima bio interesantan i gutali su svaku informaciju koja je u vezi sa njim.

Šah u ovom obliku kakav se danas igra nastao je u devetom veku mada sami počeci sežu do šestog veka. Paradoksalno je da uprkos razvoju tehnike i civilizacije nijedna igra, a ni softver za video igru nije nadmašio šah koji ima krajnje jednostavnu formu koja nam je dobro poznata: 64 polja, 32 figure, dva igrača, bezbroj kombinacija Šah je dokaz kako se lepota krije u jednostavnosti i kako je vanvremena i svevremena.

Za P.U.L.S.E Aleksandra M. Lalić

  Aleksandra Lalić, Društvo, šah, Sport