Putinova invazija na Ukrajinu iz temelja je uzdrmala svetsku političku scenu. Taj potres se možda najsnažnije osetio u Nemačkoj. U govoru na vanrednoj sednici Bundestaga 27. februara nemački kancelar Olaf Scholz objavio je Zeitenwende – istorijsku prekretnicu. Napadom Rusije na Ukrajinu Evropa i Nemačka ušle su u novo istorijsko doba. Pitanje je u kom pravcu će se ta nova istorija kretati.

Scholz je najavio povećanje budžeta za odbranu. Nemačka je u martu naručila skupe američke lovce F-35. Zaoštravanje sankcija prema Rusiji se nastavlja i Nemačka je konačno pristala da Ukrajini isporuči teško naoružanje. Ipak, Berlin još nije spreman na potpuni bojkot ruske nafte i gasa. Nemačka vojna pomoć Ukrajini prilično je skromna u poređenju s drugim evropskim zemljama, da ne govorimo o pomoći koju šalju Sjedinjene Države. Nemačke političke lidere mnogi optužuju za neodlučnost, oklevanje i strah.

U Nemačkoj i još nekim zemljama takav stav lokalnih lidera protumačen je kao kriza političkog identiteta, a nemačka intelektualna klasa i gotovo svi mediji ujedinjeni su u kritici vlade. Situacija se dodatno zaoštrila nakon što je Zelenski u govoru pred Bundestagom kritikovao istorijsku politiku detanta u odnosima Nemačke i Rusije, kao i posle niza veoma kritički intoniranih javnih komentara ukrajinskog ambasadora u Berlinu.

Koliko je situacija ozbiljna pokazuje činjenica da se u javnu debatu uključio i 92-ogodišnji Jürgen Habermas, doajen nemačke filozofije i politike, ovog puta za promenu na strani vlade.

Ruskom agresijom otvoren je niz fundamentalno važnih pitanja za Nemačku koja u sadašnjem obliku postoji upravo zahvaljujući mirnom okončanju Hladnog rata. Uspeh ostvaren 1989-90. pripreman je gotovo dve decenije sprovođenjem nemačke istočne politike. Razvoj trgovine i detant u odnosima sa Sovjetskim Savezom iskorišćeni su da se ubrza pad gvozdene zavese.

Ali održavanje dobrih odnosa sa Moskvom uvek je podrazumevalo sklapanje saveza sa đavolom, prvo sa represivnim sovjetskim režimom 70-ih i 80-ih godina, a posle 2000. godine sa Putinom. Na događaje kao što su invazija Rusije na Gruziju 2008, pripajanje Krima 2014. i trovanja Alekseja Navaljnija 2020, Berlin je samo slegao ramenima i nastavljao po starom. Ali Putinov napad na Ukrajinu i snažan otpor koji je Ukrajina pružila učinili su takav pristup neprihvatljivim.

Ovo pitanje posebno je osetljivo između ostalog i zato što je nemačku istočnu politiku krajem 60-ih godina ustanovila upravo Socijaldemokratska partija (SPD) kancelara Scholza. Tada je na njenom čelu bio harizmatični Willy Brandt. Politika detanta ima duboke korene u Socijaldemokratskoj partiji koju personifikuje Gerhard Schröder, bivši kancelar i član upravnog odbora ruske državne naftne kompanije Rosneft.

Ipak, takva politika nije bila ograničena na socijaldemokrate. Nemačka desnica takođe je dugo zagovarala modus vivendi sa Rusijom, bilo da je na njenom čelu bio car, sovjeti ili Putin. Stav desnice je da u održavanju ravnoteže između istoka i zapada treba slediti Bismarckov primer. U spoljnopolitičkom manifestu Alternative za Nemačku (AfD) iz 2013. primetan je uticaj Gvozdenog kancelara u zalaganju za samosvojnu spoljnu politiku koja uvažava značaj Rusije za Nemačku i njenu istoriju od vremena Fridriha Velikog i poštuje interese Rusije u zemljama nastalim raspadom Sovjetskog Saveza.

Tome donekle doprinosi i struja antiamerikanizma naročito izražena na levici među pripadnicima Die Linke. Takođe, u nekoliko poslednjih meseci postalo je bolno očigledno da su mnogi politički akteri u Nemačkoj skloni zanemarivanju nacionalnih prava „malih“ istočnoevropskih država – naročito Poljske i Ukrajine – koje imaju tu nesreću da se nalaze između Nemačke i Rusije.

Takođe, velike nemačke kompanije poput Siemensa koje u Rusiji profitabilno posluju već 150 godina nisu bile spremne da pokvare dobre poslove zbog sitnice kao što je pripajanje Krima.

Sve to tipično je pre svega za Nemačku, ali isti faktori bili su na delu i u ostatku sveta nakon završetka Hladnog rata. Trgovina ruskom naftom mnogo je unosnija od poslova s ruskim gasom od koga Nemačka direktno zavisi. Britanske, američke i francuske naftne kompanije investirale su mnogo novca u Rusiju u poslednjih 30 godina. Što se tiče diplomatije, degolistička tradicija u Francuskoj uvek je težila održavanju ravnoteže između Vašingtona i Moskve. Simpatije prema Rusiji imaju dugu istoriju u Italiji. A tu je i Londongrad, raj za ruske tajkune.

Nemačka istočna politika nije postala predmet sporenja tek sa Putinovom invazijom na Ukrajinu. Bilo u Bonu ili Berlinu, nemačka politika nikada nije bila jedinstvena i hegemonistička. U vreme kada je doktrina formulisana krajem 60-ih godina, Brandtova spoljna politika našla se na meti napada s desna i bilo je potrebno dosta truda da se postigne kompromis. Kancelari Helmut Schmidt, Helmut Kohl i Angela Merkel težili su dobrim radnim odnosima sa Moskvom, ali uvek su bili jasno okrenuti evroatlantskim integracijama.

Pokazivanje razumevanje za Putina u Nemačkoj pripada marginama, a ne glavnom toku političkog života. Die Linke i AfD možda uživaju podršku u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ali ni jedna ni druga stranka verovatno nikada neće ući u vladu. I Zeleni, nekada doživljavani kao neutralistički Trojanski konj nemačkog nacionalizma, odavno su prihvatili spoljnu politiku definisanu primatom ljudskih prava i tako se svrstali uz „zapad“.

Ali grubi stereotipi ne mogu preneti svu kompleksnost nemačke politike. Činjenica je da je u Nemačkoj održavanje uravnoteženih odnosa sa Rusijom uvek bilo veoma važno, kao i da nemačka spoljna i unutrašnja politika prema Rusiji nisu uvek bili jedinstveni, na jedan zdrav način. Ta istorija najpotpunije je oličena u figuri Jürgena Habermasa.

Pre pola veka Habermas se pojavio na javnoj sceni kao baštinik kritičke teorije poznate kao Frankfurtska škola – nazvane tako po Institutu za društvena istraživanja koji je osnovan na Univerzitetu u Frankfurtu 1929. godine. Držeći se sopstvenih korena u međuratnom marksizmu, Habermas je 60-ih i 70-ih godina 20. veka recentrirao kritičku teoriju premeštajući fokus sa rada na komunikaciju.

Veći deo karijere posvetio je istraživanju mogućnosti emancipacije koje su inherentne samom jeziku, diskursu i mišljenju. Odan tradiciji čiji su koreni u prosvetiteljstvu, Habermas se 80-ih godina distancirao od francuskih mislilaca kao što su Michel Foucault i Jacques Derrida. Krajem 90-ih podržao je intervenciju NATO saveza na Kosovu. To mu je donelo reputaciju apologete zapadnih sila.

Zaključiti na osnovu toga da je Habermas konformistička figura može samo neko ko nije razumeo njegovu filozofiju, politiku i nadasve važnu ulogu koju je odigrao u javnom životu moderne Nemačke. Napadao je Martina Heideggera zbog veza sa nacistima i kritikovao hladnoratovsku doktrinu još 50-ih i 60-ih godina. Posredovao je u pregovorima sa radikalnim studentima 1968.

Osamdesetih se protivio novom nuklearnom naoružavanju i osporavao nacionalistički i revizionistički zaokret u istoriografiji koji je pretio da relativizuje jedinstvenost holokausta. U vreme nacionalnog ujedinjenja 1990. tražio je sazivanje ustavotvorne skupštine umesto prostog anšlusa Istočne Nemačke. Uz Joschku Fischera zalagao se krajem 90-ih da Zeleni podrže intervenciju na Kosovu u ime obaveze pružanja zaštite, zbog čega je često bio kritikovan.

On i Derrida organizovali su jedinstven front protiv rata u Iraku 2003. Između 2010. i 2015, uz brojne kritičke istupe zbog jačanja uticaja pravosuđa na nemačku politiku delovanjem ustavnog suda, osuđivao je i tehnokratsko usmerenje politika evrozone.

To nije biografija jednog konformiste. Habermas danas upozorava na mogućnost daljeg jačanja desnice pod plaštom entuzijastične podrške otporu Ukrajinaca. Njegov opširan i promišljen članak objavljen 28. aprila u Süddeutsche Zeitungu izazvao je oluju kritika. Kao i obično, protivnici su prostor dobili u Frankfurter Allgemeine Zeitungu.

Ovoga puta Habermas je optužen da brani potrošenu i diskreditovanu tradiciju zapadnonemačke politike, da je Putinov potrčko, da je ostao zarobljen u starom shvatanju nuklearnog rata i da se Ukrajincima i njihovim podržavaocima među mladim Nemcima obraća s nedopustivim omalovažavanjem.

Napadima je doprinelo i to što se Habermasov esej dovodi u vezu sa problematičnim otvorenim pismom objavljenim u isto vreme, sročenim sa pozicija koje se mogu opisati kao defetističke. Jedan od potpisnika, radikalni teoretičar i multimedijski aktivista Alexander Kluge rekao je u jednom intervjuu da je pouka koju je on izvukao iz predaje 1945. bila ta da predaja nije ništa strašno.

Zaboravio je da naglasi da se njegov rodni grad predao američkim (a ne ruskim) snagama. Alice Schwarzer, poznata nemačka feministkinja, izjavila je da je Zelenski provokator. U otvorenom pismu koje su potpisali osporava se ne samo pravo ukrajinske vlade da Nemačkoj drži politička predavanja, nego i pravo Zelenskog da istupa u ime naroda koji, kako potpisnici veruju, želi prekid vatre i otvaranje pregovora.

Habermas nije među potpisnicima. On nije pacifista. Odbijanje nasilja gubi smisao u tački u kojoj počinje ugrožavanje osnovnih ljudskih sloboda. Habermas se slaže da su isporuke oružja Ukrajini veoma važne. Habermas ne kritikuje zahteve da vlada učini više, već način na koji se ti zahtevi iznose. Zabrinjava ga „samouverenosti s kojom se moralno konsternirani kritičari obrušavaju na introspektivnu i rezervisanu saveznu vladu“.

Takva samouverenost radi protiv sebe. Svaka osoba koja ispravno razmišlja složiće se da ne smemo dopustiti da se Putinova invazija završi uspehom. Ali takođe se moramo složiti da rat sa Rusijom ne dolazi u obzir. Rusija je nuklearna sila i eskalacija nosi ogroman rizik. U svakom pokušaju političke intervencije u dobroj veri, kaže Habermas, moramo držati na umu tu dilemu.

Pošto je zapad „odlučio da u ovom sukobu ne interveniše kao jedna od zaraćenih strana, postavljen je prag rizika koji ograničava našu bezuslovnu posvećenost naoružavanju Ukrajine… Oni koji taj rizik zanemaruju i nastavljaju da agresivno i samouvereno vrše pritisak na nemačkog kancelara verovatno ne vide ili ne razumeju dilemu pred kojom se zapad nalazi… moralno ispravnom odlukom da se ne uključi u rat zapad je sebi vezao ruke“.

U svetlu pomenute dileme nestrpljenje Scholzovih kritičara, među kojima pored predstavnika Ukrajine i desničara koji zagovaraju tvrdu liniju ima i mnogo bivših pacifista iz redova zelenih, nije nimalo nevino. Takvi pritisci, strahuje Habermas, ugrožavaju „širi fokus nemačke politike usmerene na dijalog i mir“ koji nikako ne treba uzimati zdravo za gotovo. Takva politika je izgrađena uz mnogo truda, uprkos brojnim napadima s desnice.

Oni koji tvrde da uvažavanjem ruske nuklearne pretnje praktično pristajemo na ucenu potpuno su u pravu, ali greše kada zamišljaju da je tom konstatacijom rasprava okončana, jer je problem tako samo preformulisan. Kao što primećuje Habermas:

„Kritičari koji se na racionalno utemeljen način protive prihvatanju ’politike straha’ već se nalaze na terenu argumentacije one iste vrste na kojoj kancelar Olaf Scholz ispravno insistira, a koja podrazumeva pažljivo ispitivanje problema na politički odgovoran i faktički obuhvatan način“.

Takav način vođenja rasprave tipičan je za Habermasa. Iznoseći oštru političku kritiku on istovremeno izlaže preduslove za racionalno usaglašavanje stavova. Još jedan tipičan Habermasov potez je analiza društveno-političkih izvora aktuelne konfuzije. Žestina debate koja se danas vodi u Nemačkoj, zaključuje Habermas, može se objasniti činjenicom da nam rat nije doneo odlučan istorijski zaokret, kao što tvrdi Scholz, već sučeljavanje dva različita vremenska okvira. Sukobljavanje „istovremenih ali istorijski nesimultanih mentaliteta“.

Ove tenzije imaju izvore i u samoj Nemačkoj. Kao što su kritičari već primetili, a Habermas potvrdio, on i njegova generacija trajno su oblikovani politikom atomskog doba i perioda koji je usledio, u kome se konačni kraj vojne istorije u svakom konvencionalnom smislu praktično podrazumevao.

Njihova deca i unuci nasledili su kulturu u kojoj je vera u snagu međunarodnog prava još naglašenija. U Habermasovoj interpretaciji, zahtevi da se Putin izvede pred sud u Hagu utemeljeni su na takvoj veri u normativnost, pa je sada, od svih ljudi, baš on dobio zadatak da ih obavesti da ni Rusija ni Sjedinjene Države ne priznaju međunarodne sudove i da su zahtevi da se Putinu sudi isto što i objava rata.

Pokušaji bivših pacifista da odbranu Ukrajine prikažu kao pravedni krstaški rat, zaključuje Habermas, ne predstavljaju okretanje realizmu, već okretanje realizma naglavce. Zajednički imenitelj je strastvena vera u normativne standarde uprkos gruboj stvarnosti koja govori drugačije.

Tu je zatim i enigmatična Putinova figura. Kom vremenu Putin pripada? Je li on proizvod drevne ruske istorije? Ili je, kao što Habermas veruje, u pitanju ozlojeđeni skorojević rođen iz kolapsa Sovjetskog Saveza? Koliko su njegove nuklearne pretnje stvarne? Hoće li biti spreman da ide do kraja? Ili blefira? Deo konfuzije je posledica naše nesposobnosti da donesemo konačan sud o tome koliko ozbiljno ga treba shvatiti.

Konačno, tu je i najveći šok ove krize – a to je sama Ukrajina i njen herojski otpor. Kao što primećuje Habermas:

„Naše divljenje Ukrajini uključuje element zapanjenosti zbog njihove apsolutne vere u pobedu i hrabrosti vojnika i regruta svih godina rešenih da odbrane svoju zemlju od vojno superiornog neprijatelja“.

Za Habermasa je to još jedan pokazatelj istovremenosti neistovremenog. Ukrajina se nalazi u fazi izgradnje nacionalne države, kroz koju je Nemačka odavno prošla. U upravljanju svojim reakcijama spontanog entuzijazma i solidarnosti sa Ukrajinom Nemci i ostali stanovnici zapada morali bi uvek imati u vidu taj jaz i sve što on implicira. Ushićeni smo heroizmom Ukrajinaca koji jasno pokazuje klonulost naše politike.

Ali ne možemo olako i s gađenjem odbaciti našu kulturu postherojskog doba. To je logičan istorijski ishod postojanja NATO kišobrana pod kojim živimo. Ukrajinska očajnička hrabrost, s druge strane, odraz je činjenice da sa njima to nije slučaj. U takvoj situaciji, pita se Habermas,

„nije li naša uverenost u ukrajinsku pobedu uprkos razornosti ruskog načina ratovanja u sukobu u koji ne želimo da se uključimo neki oblik samozavaravanja? Naša ratoborna retorika je u neskladu sa pozicijom sa koje je iznosimo“.

Udaljenost između oformljenih nacionalnih država i onih koje to tek treba da postanu nosi važne implikacije za obe strane. Nije ispravno navijati i tražiti još krvi dok bezbedno stojimo na tribinama. S druge strane, možda bi i Ukrajina trebalo da preispita svoju diplomatsku taktiku.

Habermas je kritikovan i zbog iznete tvrdnje da Volodimir Zelenski i ukrajinski info-ratnici vešto koriste medijsku kampanju da manipulišu našim emocijama i moralno nas ucenjuju, što oni naravno i čine. Nema ničega lošeg u tome što Kijev vodi informacioni rat sa istom veštinom i rešenošću koju pokazuje na drugim frontovima. Kijev radi samo ono što u ovakvoj situaciji mora raditi. Habermas zapravo želi da kaže nešto drugo.

Ukrajina manipuliše krivicom koju Nemci osećaju zbog pasivnosti nemačke vlade. Ali nemačka pozicija je uslovljena njenom osobenom istorijom. Kao što Habermas primećuje:

„Saveznici ne bi smeli da prigovaraju jedni drugima zbog razlika u političkom mentalitetu između zemalja koje su u procesu stvaranja nacionalnih država i onih koje su kroz taj proces prošle“.

Ukrajina i Nemačka moraju naučiti da komuniciraju preko jaza koji ih deli. Za to su potrebni taktičnost, dobri uvidi i diplomatija. Kao što Habermas primećuje,

„pomenutu razliku treba prihvatiti kao činjenicu i računati na nju u procesu saradnje. Dokle god se razlike koje određuju naše perspektive potiskuju u drugi plan one će biti izvor emocionalne konfuzije“.

Ta konfuzija bila je vidljiva u reakcijama na šokantno obraćanje Zelenskog Bundestagu, kada je nemačku posvećenost čuvanju sećanja na holokaust ocenio kao ispraznu formalnost bez značaja. Vlada i Bundestag nisu raspravljali o govoru, ali najšira javnost je reagovala, kako kaže Habermas, zbunjenom mešavinom „odobravanja“ uz spontano identifikovanje sa pozicijama Zelenskog i odbrambenih iskaza samopoštovanja.

Takvi napadi Zelenskog kojima se „zanemaruju istorijski uslovljene razlike u percepciji i tumačenju rata ne vode samo do ozbiljnih grešaka u komunikaciji, već i do obostranog nerazumevanja svega što druga strana zapravo misli i želi“.

Habermas upozorava sunarodnike da su u zabludi ako veruju da im Ukrajina može otvoriti put nazad u budućnost. Prihvaćeni postherojski stav je istorijski primeren odgovor na istoriju Evrope posle Drugog svetskog rata i Hladnog rata. Pokušaji da se emocionalni i kulturni jaz koji nas deli od Ukrajine premosti u trenutku kada se umnožavaju nove pretnje nuklearnim ratom nisu samo nerealistični nego i opasni.

Pravi izazov pred nama jeste da pronađemo način da ponudimo istinsku podršku uz istovremeno uvažavanje distance koja nas deli. Moglo bi se reći da Habermas poziva na izgradnju nove politike pružanja pomoći na međunarodnoj sceni u senci nuklearne pretnje.

Jasno je da moramo pronaći konstruktivan način da prevaziđemo dilemu koju nam je rat doneo. Moramo pronaći izlaz, piše Habermas u zaključku, koji će biti određen jednom temeljnom aspiracijom: „Ukrajina ne sme izgubiti ovaj rat“. Njen projekat izgradnje nacionalne države mora se nastaviti.

Za Evropu taj zadatak izgleda nešto drugačije. Tu bi poređenja s Ukrajinom trebalo da ukažu ne na manjak herojskog nacionalnog identiteta, već na odsustvo postnacionalnih kapaciteta na nivou Evropske unije. Kao što Habermas primećuje, nije slučajnost to što su ljudi koji objavljuju veliki istorijski zaokret oni isti koji već dugo govore da Evropa mora razviti sopstvene odbrambene kapacitete ako želi da osigura da njen „društveni i politički način života“ ne bude destabilizovan spolja ili uništen iznutra.

To ne bi zahtevalo heroizam kakav pokazuje Ukrajina, a omogućilo bi Evropi da o svojoj politici odlučuje nezavisno od Sjedinjenih Država i Rusije. Američki političari šalju Ukrajini  desetine milijardi dolara pomoći. Činjenica da su se o tome saglasili bez rasprave, dok istovremeno ne mogu da se saglase o izdvajanjima za zdravstvenu zaštitu i zaustavljanje klimatskih promena pokazuje koliko je Amerika disfunkcionalna zemlja.

Niko ne zna šta će američka politika doneti u doglednoj budućnosti. Moguće je da će se Evropa uskoro suočiti sa jednako zbunjujućim sukobljavanjem različitih vremenskih i političkih okvira na drugoj strani Atlantika. Kao što nas Habermas podseća, Macronova pobeda pružila nam je još jednu šansu. Hoće li je Evropa iskoristiti?

New Statesman, 13.05.2022.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 30.05.2022.

  Geopolitika, Jirgen Habermas, Nemačka, Peščanik, Politika, Rusija, Ukrajina