Haos, vreme i poreklo svega

Stiven Fraj o tome kako spoj starogrčke mitologije i moderne nauke osvetljava kolevku postojanja

Unutar „velikog kosmičkog zeva“ koji nam je dao sve što smo ikada poznavali (uključujući i samu reč „kosmos“).

„Vreme je materija od koje sam sačinjen“, napisao je Borhes u svojoj uzvišenoj meditaciji o najelementarnijoj i najparadoksalnijoj dimenziji postojanja. Ali šta je postojalo pre vremena, pre materije? Ili kako je to divno rekla pesnikinja Mari Hau, pre , „singulariteta čiji smo deo nekada bili, kada je nebo bilo zemlja, životinje su bile energija, kamen je bio tečnost, zvezde su bile svemir, a svemira uopšte nije bilo?“

Još od svitanja ljudske svesti, ovo pitanje muči našu vrstu i oživljava najnespokojnije kutke naše mašte. Ono je u osnovi naših najstarijih mitova o stvaranju i odskočna daska za našu najambiciozniju nauku. Začuđujuće je i uzbudljivo to što je to takođe i mesto uplitanja dve naizgled nepomirljive niti naše gladi za istinom i značenjem. To tvrdi Stiven Fraj u uvodu „Grčkim mitovima“ – svojoj izvanredno maštovitoj, učenoj, toploj i podrivački komičnoj verziji prepričanih grčkih mitova.

Milenijumima pre nego što je Džejms Glejk istrgao teoriju haosa iz opskurnih anala meteorologije i postavio je na mesto koje magnetno privlači modernu nauku i učinio da ona stalno bude prisutna u popularnoj mašti, stari Grci su haos postavili u centar svoje kosmogonije. (Njihova civilizacija je toliko trajna i toliko dalekosežna da im dugujemo i reč kosmogonija, od reči kosmos, koja na grčkom znači „svet“ ili „red“, i sufiks –gonia, sa značenjem „stvaranje“.) Fraj piše: 

„Da li je haos bio bog, božansko biće, ili prosto stanje ništavila? Ili je haos, u skladu sa današnjom upotrebom reči, neka vrsta užasnog nereda, kao soba tinejdžera, samo još gori? 

Razmišljajte o haosu otprilike kao o nekoj vrsti velikog kosmičkog zeva. 

Poput ponora ili praznine koja zeva. 

To da li je kosmos proizveo život i materiju ni iz čega ili su oni proizvodi zevanja ili sanjanja ili su izbajani na neki drugi način, ne znam. Nisam bio tamo. Niste ni vi. A ipak, na neki način i jesmo bili tamo, zato što su svi delići od kojih smo sastavljeni bili tamo. Dovoljno je reći da su Grci mislili da je Haos kolosalnim uzdahom ili džinovskim sleganjem ramenima, ili štucanjem, povraćanjem ili kašljem započeo dug lanac stvaranja koji se završio sa pelikanima i penicilinom, žabama i žabokrečinama, morskim lavovima, fokama, lavovima, ljudskim bićima, narcisima i ubistvom i umetnošću i ljubavlju i zbunjenošću, smrću, ludošću i keksom.

Šta god da je istina, naučnici se danas slažu da je sudbina svega da se vrati u Haos. Ovu neizbežnu sudbinu zovu entropija – to je deo velikog ciklusa od Haosa ka poretku i nazad ka Haosu. Vaše pantalone su na početku bile haotični atomi koji su se nekako spojili u materiju koja se eonima složila u protoplazmu koja se razvila u biljku pamuka od koje je ispletena lepa tkanina koja obavija vaše divne noge. Vremenom ćete odbaciti svoje pantalone – ali nadam se, ne sada – i istruliće na đubrištu ili će biti spaljene. U svakom slučaju, materija od koje su sačinjene biće, posle dužeg vremena, oslobođena i postaće deo atmosfere planete. A kada Sunce eksplodira i ponese svaku česticu ovog sveta sa sobom, uključujući i sastojke vaših pantalona, svi sastavni atomi će se vratiti hladnom haosu. I ono što važi za vaše pantalone, naravno, važi i za vas.

Tako da je haos koji je sve započeo, takođe i haos koji će sve dovesti do kraja.“

Tu je, naravno, i naše omiljeno pitanje, to večito uporište ljudskog nemira: Šta je postojalo pre početka? Pre Velikog praska, pre haosa, pre svega što podrazumeva biće? U skladu sa zajedljivo sročenom i elegantno argumentovanom opaskom Stivena Hokinga da je „univerzum najveći besplatan obrok”, Fraj nas podseća da, pre nego što je postojalo sve, nije postojalo, prosto, ništa – čak ni borhesovska supstanca od koje smo stvoreni:

„Moramo da prihvatimo da nije postojalo „pre”, zato što još nije bilo Vremena. Niko nije pritisnuo dugme za uključivanje na Vremenu. Niko nije viknuo Sad! I pošto Vreme još nije bilo stvoreno, reči poput „pre”, „tokom”, „kada”, „onda”, „posle ručka” i „prošle srede” nisu mogle imati nikakvo značenje. Sve to pravi zbrku u glavi, ali eto.

Grčka reč za „sve što postoji”, ono što mi zovemo svemir, jeste KOSMOS. I u ovom trenutku – iako je „trenutak” reč koja označava vreme i trenutno nema smisla (kao ni reč „trenutno”) – u ovom trenutku kosmos je haos i samo haos jer je haos jedina stvar koja postoji. Tek zagrevanje, štimovanje orkestra…“

Skicirajući kako je haos „ispljunuo prve oblike života, primordijalna bića i principe”, Fraj još jednom pravi paralelu između mitologije i nauke, izvlačeći neku vrstu evolucione biologije iz grčkog mitološkog univerzuma. U nadahnutom pasusu koji podseća na reči evolucione biološkinje Lin Margulis – koja je poznata po tome što je postavila Geja hipotezu, nazvanu, naravno, po drevnoj grčkoj boginji-majci i majci-boginji – i njene čudesne misli o međupovezanosti života kroz vreme, prostor i vrste, on piše:

„Kako se svaka generacija razvijala i kako su se novi entiteti rađali i razmnožavali se, tako je kompleksnost rasla. Ti stari praiskonski i elementarni principi su istkani u sve raznovrsnije, različitije i bogatije oblike života. Bićima koja su rođena su podarene složene i jedinstvene ličnosti i individualnost. Rečeno kompjuterskim jezikom, život kao da je prešao sa 2 bita na 4 bita, pa na 8, pa 16, pa 32, pa 64, itd. Svaka iteracija je predstavljala milione, a zatim i milijarde novih permutacija veličine, oblika i onoga što bismo mogli nazvati rezolucijom. Nastala je i  osobenost visoke definicije, kojim se, kao moderni ljudi, ponosimo, i došlo je do eksplozije onoga što biolozi nazivaju specijacijom i nove vrste su buknule.

Volim da zamišljam prvi stadijum stvaranja univerzuma kao staromodni crno-beli TV ekran na kome je bila prikazana igra pong. Sećate se igre pong? Imala je dva bela pravougaonika, koji su predstavljali rekete i četvorougaonu tačku, koja je predstavljala lopticu. Postojanje je bilo primitivni, pikselizovani oblik tenisa sa lopticom koja skače. Nekih 35 do 40 godina kasnije, razvila se 3D grafika ultra visoke rezolucije sa virtualnom i proširenom realnošću. Tako je to bilo sa grčkim kosmosom, sve je počelo sa nezgrapnom, elementarnom skicom niske rezolucije i eksplodiralo je u bogat, raznorodan život.“

U ostatku zaista očaravajuće knjige „Grčki mitovi“, koja mnogo toga razjašnjava, Fraj seže do porekla mnogih naših sadašnjih datosti – imena planeta i sazvežđa, hemijskih elemenata i bolesti, reči „prevara”, „prokletstvo” i „entuzijazam”, naših načela u vezi sa lepotom, naših klasifikacija ljubavi – sve do kompleksne, maštovite i nesavršene civilizacije koja je postojala davno i koja je obeležila kulture i civilizacije koje su došle posle nje svojim složenim nasleđem. Dopunite čitanje ove knjige čitanjem teksta o Džil Lapor i o tome kako je preokret od mitologije ka nauci uobličio rani san o demokratiji, onda se vratite na nemu egzistencijalnu kosmogoniju italijanskog umetnika Alesandra Sane inspirisanu Pinokiom i ovaj divni mađarski animirani kratki film iz 1974. godine, koji istražuje tragično junaštvo nadanja u grčkom mitu o Sizifu.

***

Uzvor: Diz que diz

Izvorni tekst: https://www.brainpickings.org/2019/09/16/stephen-fry-mythos/ 
Autorka teksta: Marija Popova
Prevela sa engleskog: Milica Jovanović
Slike preuzete sa sajta: https://www.brainpickings.org/

  Antička Grčka, Diz que diz, Mitologija, Stiven Fraj