U srednjoj školi Kings, koju je pohađao, prvi put dolazi u doticaj sa narkoticima. U okviru plana i programa ove škole, učenici su morali periodično obavljati određene društveno korisne aktivnosti. Jedna od tih aktivnosti je bila poseta staračkim domovima, u kojima je Ian, radi zabave, krao i konzumirao lekove. Ovi lekovi su bili izuzetno opasni, jer su prepisivani bolesnicima koji su bolovali od šizofrenije i drugih vidova psihoza i poremećaja u ponašanju. Ian je jednom, zajedno sa svojim prijateljima, zbog konzumacije veće količine ovih lekova završio u bolnici, a nakon toga je čak i suspendovan iz škole. Njegovo devijantno ponašanje u pubertetu, fasciniranost smrću i fizičkim bolom, išlo je čak dotle da je sebe, pod uticajem narkotika, povređivao žarom cigarete i udarcima kopačkom, ispitujući svoju izdržljivost i gornji prag bola.

Uzimanje valijuma trebalo je da bude zabavno. U tome nikada nije bilo ničeg lošeg, ali je sve izmaklo kontroli. Imalo je to veze sa onom romantičnom slikom. Uzimanje droga bilo je kul. Kad su mi rekli da se Ijan ubio, moja prva pomisao je bila: ,,Budala, u svemu je preterivao”. To nije bilo potrebno učiniti. Jedino što je zaista želeo je da svira rock&roll. Mislim da je radio ono što je hteo. Teatralnost s kojom je to činio dovoljno govori… Uživao je u glumi i u tome kako ona utiče na druge. Mislim da mu je to bilo bitno. Nije mu bilo dovoljno da se sredi i izađe napolje. Morao je da se napije i zafrkava ljude. Svima nam se to činilo zabavno i bilo je, do neke granice. Ali preterivao je-tako možeš da se ponašaš samo u određenim godinama. (Toni Natal, Ianov prijatelj iz detinjstva)

Posle Ianove smrti, u novinama su dominirali tekstovi o njegovoj depresiji, destrukciji i fanatizmu. Međutim, njegovi prijatelji nisu delili to mišljenje. Bili su zaprepašćeni i zbunjeni, jer su poznavali nekog drugog Iana, blagonaklonog, velikodušnog, iskrenog. Za njih, on je bio romantični heroj i dečak koji je plakao kada je čitao priče Oskara Vajlda.

„Bio sam zbunjen jer je po svemu što sam o njemu pročitao ispao pravi pesimista. Ja ga se takvog uopšte ne sećam. Muzika zaista stvara mitove, ali ljudi su pokušali da pretvore mit u nešto više.“ (Džon Talbot)

U srednjoj školi, Ian se upoznao sa Deborom Kurtis, koju je kasnije oženio i sa kojom je dobio ćerku Natali.  Brak između njih dvoje je bio daleko od srećnog. Ian se nije dobro snašao u ulozi „porodičnog čoveka i oca“. On, tom svetu, zapravo nikada nije ni pripadao. Bio je previše mlad, slobodan, osoben i svoj. Bio je nespreman da nekom pripada. Muzika i poezija su činile njegov svet i jedinu prostoriju u kojoj je istinski voleo da boravi.

U toku 1977. godine, Ian nastupa sa svojim prvim bendom pod imenom „Warsaw“. Ovaj bend je dobio ime po pesmi „Warszawa“ koju su napisali Dejvid Bouvi i Brajan Eno, a koja je objavljena na Bouvijevom albumu „Low“ iz 1977. godine. Bend je za svoj prvi nastup dobio dobre kritike, a u pank-rock časopisu NME (New Musical Express) je napisano:

„Postoji neki prikriveni tračak različitosti od drugih novih bendova koji govori da imaju mnogo toga da ponude…“

Krajem 1977. godine Ian uspeva da dobije kredit od banke u iznosu od 400 funti, za „nameštaj u trpezariji“, koji je uložio u snimanje prve ploče benda „An ideal of living“ (EP u trajanju od petnaest minuta). Nakon izlaska ove ploče, bend menja ime u „Joy Divison“ iz razloga što je u Londonu već postojao bend pod nazivom „Warsaw Pakt“. „Joy Division“ je dobio naziv po zonama koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu, u kojima su nacisti držali određene grupe žena, odnosno logorašica, sa kojima su se prostituisali.

Za probijanje „Joy Divisona“, presudnu ulogu je imala „Bitka bendova“ na kojoj su prvi put nastupili 1978. godine, kada su ih zapazili Toni i Rob Greton, koji je kasnije bio i njihov menadžer.

Krajem 1978. godine, kada je Ianova supruga Debora ostala trudna, dijagnostikovana mu je epilepsija. On je znao gotovo sve o ovoj bolesti, jer je radio u službi za zapošljavanje sa invalidima i obolelim od epilepsije kojima je pomagao u pronalaženju posla. Tek kada je saznao da boluje o epilepsije, prvi put je progovorio o svojim prekidima svesti u pubertetu, koji su zapravo predstavljali prve znake epileplsije, a koje je on ignorisao. Iako je imao ozbiljne zdravstvene probleme, Ian nije odustajao od ideje „Joy Divison-a“.

Za vreme dijagnostikovanja bolesti i početka lečenja, „Joy Divison“ je postajao sve poznatiji, svirke su bile sve češće, ali i Ijanovi epileptični napadi. On je bio majstor gestikulacije i ekspresije, te publika nije mogla da odgnonetne da li su njegovi pokreti tela i lica bili samo akt dobre glume ili je na nastupima doživljavao epileptične napade. 1979. godine pojavio se na naslovnici časopisa NME, sa cigaretom u ustima i u dugom zelenom kaputu. Iako je od tog trenutka njegova popularnost rasla, on je zbog bolesti i nezadovoljstva ličim životom, potonuo u depresiju i melanholiju, što se odrazilo na tekstove njegovih pesama.

Iste godine izlazi album „Unknown pleasures“. Ovaj album, sa neverovatnim zvučnim efektima i deset pesama, kao da govori jezikom radničke revolucije:

„I’ve got the spirit, but lose the feeling…“

Ljudi jasno vide svet oko sebe, njihov duh je živ, ali oni ipak ništa ne preduzimaju, jer su „izgubili osećaj“ za promene i od njih su se umorili. Zvuci bubnjeva na ovom albumu pišu biografiju i autogram benda. Interesantno je da je jedan muzički kritičar o ovom albumu rekao:

„Ako neko razmišlja o samoubistvu, Joy Divison će ga sigurno gurnuti preko ivice.“

Upravo je ova kritika jasno oslikala um Iana Kurtisa. To je bio on. On je bio taj čovek koji je stajao na ivici i čekao da ga neko gurne. Melanholija je bila okrutna i imala je tešku ruku. Njena parna mašina ga je samlela.

„How can I find the right way to control,

 All the conflicts inside, all the problems beside,

 As the questions arise, and the answers don’t fit,

 Into my way of things,

 Into my way of things.“

Tokom 1980. godine „Joy Divison“ odlazi na svoju evropsku turneju, međutim, Ianovo zdravstveno stanje je uslovilo otkazivanje niza koncerata. Iste godine izlazi njihov drugi studijski album „Closer“ koji je bio zapravo poslednji Ijanov poziv u pomoć upleten u zvuke gotik roka.  U maju 1980. godine, Ian izvršava samoubistvo vešanjem u svom stanu, dva dana pre odlaska na američku turneju i to baš u trenutku kada je bend imao ogromne šanse da se probije na američko tržište i da popularizuje svoju muziku.  U junu 1980. godine, izlazi singl „Love will tear us apart“ koji danas predstavlja sinonim za „Joy Divison“. Ova pesma predstavlja sliku jednog života, sećanja, ljubavi, razdora, gubitka i smrti. Ona je lice i naličje potrošenih, izgubljenih i zauvek umrlih strasti i dobrih namera koje je pobedila ravnodušnost.

Posle Ianove smrti, ostali članovi benda su objavili singl i video za pesmu „Atmosphere“, u znak sećanja na njega. Smrt Iana Kurtisa je značila kraj benda „Joy Division“ i početak rada novog benda „New Order“. Pesma ovog benda „Blue Monday“ na simboličan način predstavlja poruku i sećanje na Ijana Kurtisa i na taj tužni ponedaljak, 18. maj 1980. godine.

Nakon samoubistva, kada je Ijanovo telo odnešeno iz njegovog stana, njegova supruga Debora je u gramofonu zatekla ploču Igija Popa „The idiot” koja je u tom trenutku pravila začarani krug melanholije i gluposti, kao dokaz da smrt nije bila jedino rešenje.

„You cry out in your sleep,

 All my failings exposed.

 And there’s a taste in my mouth,

 As desperation takes hold.

 Just that something so good

 Just can’t function no more.

 But love, love will tear us apart, again.“

Mary Jane

Akuzativ

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E