Клерикализација у земљи православних атеиста

Веома интеренсантно и увек актуелно питање у Србији и другим српским земљама јесте питање клерикализације друштва и секуларности државе. Критичари цркве проналазе трагове клерикализације на сваком кораку: у школској веронауци, прослављању Светог Саве као школске славе, изношењу ставова цркве поводом разних друштвених и државних проблема, у тези да црква и држава нису одвојене, у враћању имовине верским организацијама, повратку свештенства у редове војске, подели на традиционалне цркве и верске заједнице, чак и у „државној“ организацији сахране блаженопочившег патријарха српског Павла (Стојчевића)…

Незналице, као и увек, клерикализацију проналазе тамо где је нема, док не препознају места где је овај проблем веома изражен. Гласноговорници секуларизма који критикују цркву поводом изношења појединих ставова о горућим проблемима српског друштва, другом пригодом и на другом месту критикују цркву уколико се не огласи и не изнесе свој став о битним догађајима. Заправо они би желели да црква говори политички коректним језиком о безначајним темама, а да ћути о суштинским проблемима у које запада друштво и држава. Они су против сваког закона о црквама и верским заједницама, јер би најрадије да цркву ставе ван закона.

Клерикализације нема у српском друштву и држави, и они који је свако мало препознају у појединим иступима цркве, заправо траже себи посао, јер тешко је бити „професионални борац“ против ветрењача.

Не може се говорити о клерикализацији у погледу увођења веронауке у школски систем 2001. године, јер веронаука је изборни предмет. Да веронаука није изборни предмет, имало би смисла бити против увођења катихизиса у образовни систем. Ако је Господ оставио целом људском роду слободу избора између богопознања и богоборства, чему онда наметање веронауке? То што родитељи бирају за своје потомство да ли ће учити веронауку или грађанско васпитање спада у корпус њиховог породичног, родитељског права и свако мешање неодољиво подсећа на комунистичку идеју разарања породице и препуштања васпитавања деце „недовршеном“ друштву. Зар у западној Европи и Америци родитељи не воде своју децу у протестантске храмове у којима се држи катихизис кроз свештеничку проповед? Уосталом, веронаука не ствара вернике, јер сви комунистички послерастни богоборци су учили веронауку пре рата, па им то није сметало да руше богомоље и убијају свештенике после рата.

О увођењу грађанског васпитања као „противтеже“ веронауци довољно је рећи да се кадар за предавање овог предмета скупља „са коца и конопца“ и школује цела четири дана! После завршеног брзопотезног курса, учитељице и наставнице без посла добијају сертификат који им гарантује да су напрасно постале стручњаци за грађанско, цивилно друштво. Оне тако имају једину корист од грађанског васпитања, јер допуњују фонд часова до пуне норме и пуне личне зараде. На моје питање једној таквој “инстант наставници” грађанског васпитања, шта они заправо уче децу на својим часовима, добио сам следећи одговор: учимо децу разне корисне и лепе ствари, например: да не чине другима оно што не желе да други раде њима. Нисам имао срца да јој кажем да је исто то учио и Господ пре два миленијума.

Било би боље да је држава увела „грађевинско васпитање“ уместо грађанског, јер би можда једног дана било мање дивље градње у Србији.

Не постоји клерикализација у прослављању Светог Саве у школама широм Србије, јер Свети Сава је родоначелник српске просвете. Да ли ико разуман поставља питање прославе Светог Патрика у Ирској или Свете Нине у Грузији? Код нас, ето, и такве теме се вештачки чине осетљивим и дискутабилним питањима. Некоме Сава Немањић смета зато што је Свети Сава, а заправо, он је „свети“ само за вернике СПЦ којима ни не смета његово прослављање у школама! За остале је само просветитељ српских земаља Сава Немањић, и не треба да им смета, као што им не смета Никола Тесла, Михајло Пупин или Иво Андрић, који су, може бити, такође „свети“ само што то ми не знамо…

Нема клерикализације у обраћању црквених великодостојника поводом разних проблема у које је западало наше ровито и незрело друштво и држава у протекле две деценије, јер црква никада није позивала на побуну против државе и поретка, црква никада није позивала на устанак и крвопролиће. То што се негде неки обесни свештеник или монах сликао са оружјем или у друштву бесловесних, никада није био званични став цркве. Црква не може да ћути о питањима која се тичу духовне и физичке егзистенције њених чланова. Црква се не бори за власт попут политичких странака, али она ужива огромно поверење грађана и њена је дужност да поучава паству.

Теза да је начело одвојености државе и цркве озбиљно угрожено у Србији, не заслужује чак ни озбиљно разматрање. Држава и црква су одвојене у Грчкој и на Кипру, где је православна црква државна црква, затим у Данској и Норвешкој, где Лутеранска црква има статус државне цркве или у Енглеској, где је британска краљица врховни поглавар Англиканске цркве. Да ли се онда може рећи да црква није одвојена од државе у Србији, земљи православних атеиста? Они који заиста желе да виде спој државе и цркве морају на пут у Иран, Саудијску Арабију, Малезију, Ватикан, Свету Гору…

Ако свака невладина организација која се бори за права једне мале интересне групе грађана може да поседује имовину, зашто црква која бројчано окупља највећи број грађана не може да поседује некретнине које служе за издржавање манастира, парохија и епархија. Апсурдно је да су они који су против враћања имовине црквама истовремено најгласнији заговорници реституције физичким лицима којима су комунистичке власти учиниле неправду. Правда можда није иста за све, али право јесте.

На крају да, ипак, обрадујем оне који се не слажу са горенаведеним ставовима: клерикализација у Србији дефинитивно постоји, али на месту које се њих уопште не тиче.

Клерикализација се јавља у самој цркви и погађа искључиво чланове цркве – вернике. Клерикализација у црквеним оквирима није тема којом се баве критичари цркве из простог разлога што се њих не тиче унутрашња организација цркве. Разлог је једноставан: већина гласноговорника „ослобођања“ цивилног друштва у Србији од верског утицаја, не припада самој цркви.

Клерикализација у цркви се огледа у томе да се један део клира одвојио од саме цркве и уздигао изнад ње, односно изнад народа као тела цркве. Отуђени део цркве заборавља да се по правима ни у чему не разликује од преосталог дела цркве, већ да разлика постоји само у обавезама које су много теже на страни свештенства, него код лаика.

Клерикализација у самој цркви? Како је то могуће, питаће се незналице опште праксе са почетка овог текста. Па, црква је клерикална по самој својој дефиницији. Е, није господо критичари! Цркву чини верни народ и свештенослужитељи који служе народу-цркви. Цркву незналице доживљавају као деоничарско друштво свештеника, монаха и архијереја, где су верници „купци услуга“, наивни финансијери и помодни посетиоци.

Клерикализација у оквиру саме цркве је дубок и комплексан проблем чија предисторија сеже у мрачно доба верске непросвећености српског народа.

У периоду после Другог светског рата, који је за цркву био изузетно тежак, постојала је бојазан да се комунисти могу инфилтрирати у црквеноопштинске савете и управне одборе и тако радити на разбијању цркве изнутра. С друге стране међу грађанима је постојала бојазан од црквеног ангажовања због репресалија режима, а међу добрим делом и незаинтересованост за црквена питања. Због тога су надлежни епископи дозвољавали свештенству да преузме вођење црквених општина. У појединим парохијама су тек формално постојали црквеноопштински управни одбори, најчешће на челу са свештеником који је заправо самостално доносио све одлуке. У другим местима уопште нису ни постојали црквени одбори. Такође, црквеноопштински савети готово да су свуда сасвим ишчезли. Сличан случај је био и са епархијским управним одборима. Нажалост, ова појава се одржала до данас у црквеним општинама, најпре због несавесних свештеника којима одговара овакво стање. Данас ретко где постоје црквеноопштински савет и управни одбор у пуном саставу, са председником, потпредседником, благајником, туторима… Свештеници управљају црквеним општинама, уместо да се баве парохијама.

Занимљиво је чути од појединих свештеника и епископа који су служили у дијаспори, да су имали „проблема“ са црквеним управним одборима, нарочито у Америци и Аустралији. Наводно, они су тешки за сарадњу, нису кооперативни, воде своју политику, непослушни су и слично. Заправо већина тих одбора само савесно ради свој посао, водећи рачуна о црквеној имовини, али је то необично, јер у матици одбори готово да и не постоје.

Према Уставу Српске православне цркве црквеноопштински савети и управни одбори се бирају гласањем парохијана, који међу собом предлажу и бирају најбоље суграђане. Пракса је, међутим, сасвим другачија. Председнике и чланове црквених одбора бирају сами свештеници, по позиву, ценећи својом слободном вољом ко је за ту дужност подобан, а ко не. Резултат свега тога је слаба или готово никаква контрола финансијског рада црквених одбора, а веома често и непримерено богаћење клира.

Клерикализација се такође јавља у погледу односа свештеник-епископ, који је често на штету свештенства. Свештеници немају свој синдикат, нити удружење, јер су послератна искуства са свештеничким асоцијацијама, које је контролисала комунистичка држава, веома негативна. Зато се често дешава да свештеници буду оптужени, па чак и осуђени пред црквеним судом на правди Бога. Понекад бивају драконски кажњавани и без праведног суђења. Оправдано се може сумњати у непристрасност и независност црквених судија и тужилаца који раде под великим утицајем епископа. Али све ово није предмет интересовања црквених критичара. Често се ни сами свештеници много не буне, већ послушно ћуте и мањак права надомештавају вишком прихода.

О клерикализацији се може говорити и у погледу неконтролисаних финансијских токова у епархијама. Овај проблем се може решити враћањем имовине цркви и увођењем те имовине и делатности које црква обавља у порески систем државе. Враћањем имовине црквама престала би потреба за финансијским повластицама које често бивају злоупотребљаване. Делатност  цркве је практично данас у Србији изван свих државних финансијских токова.

Клерикализацији унутар цркве такође доприносе непослушни епископи који не поштују одлуке Сабора и Синода и служе литургију како им се прохте, наводећи као аргумент да је то древни начин служења. Бог разуме и стари и нови начин служења, ма који био древан а који новотарски, али Бог не разуме непослушног монаха који се заветовао на послушност, па то сад крши.

Да ли је уопште потребно трошити речи на непримерен материјалистички живот великог дела парохијског свештенства? Луксузни аутомобили, станови, куће и локали у поседу свештеника, уобичајена су појава данашњице. Да ли је нормално да свештеник са средњом школом – богословијом зарађује пет пута више од лекара, инжењера или професора? Да ли таквом свештенику лекар, инжењер или професор може да повери спасење властите душе? Само би један потез цркве у сарадњи са државом, који би увео плате свештенству и забранио наплаћивање црквених обреда, отерао пола клира у неку другу делатност за коју их је Бог створио, јер би сами напустили материјално неисплатив посао. По парохијама је уобичајена појава да свештеници истовремено наплаћују обављање обреда и црквени парохијал, као и да одбијају свете тајне и требе онима који не могу да плате.

Клерикализација се огледа у раскошном, непримереном животу високог клира, које саблажњава духовно посрнуле парохијане. Већина архијереја живи у богатим, луксузним резиденцијама, за које се тврди да су неопходне како би одржале достојанство њиховог апостолског прејемства. Апостоли који су ширили веру и спасавали грешне душе, путовали су гладни, боси и слабо одевени. Смели су да испросе само онолико хране колико им је потребно за пут. Живели су у сиромаштву и беди, а народ их је опет ценио више него што данас цени своје архијереје.

Када је умро патријарх Павле цело српство га је оплакало из само једног разлога: живео је оно што је говорио! Сви смо га ценили, јер смо знали да је најбољи међу нама, али нико није пошао његовим путем. Тек неколицина епископа живи у манастирима. Како се може произносити молитва на светој литургији: блажени сиромашни, а живети богато и раскошно, и још очекивати да вам неко поверује? Како се може сведочити истина, а живети лажно?

Веронаука се предаје у државним школама скоро петнаест година. Резултати су, најблаже речено, скромни. Да је другачије, храмови би били пуни некадашњих ђака – слушалаца веронауке, који су сада пунолетни, одрасли људи.

После таласа „помодне“ побожности током 90-тих година прошлог века, храмови су опет празни.

Српској православној цркви данас више него икада потребна је темељна реорганизација која би стала на пут корупцији, отуђености и клерикализацији. Та реформа не би имала догматски карактер, већ би подразумевала кадровску и организациону реконструкцију, као и духовну и моралну обнову духовно осиромашеног народа. Српској православној цркви је потребан нови богомољачки покрет који би се ухватио у коштац са много већим изазовима него оним између два рата.

На крају, ако има клерикализације друштва и државе, може се сасвим поуздано рећи да потиче од саме државе, а никако од цркве којој клерикализација највише и штети. Државници и политичари често се „удварају“ цркви и црквеним великодостојницима, знајући да је ту потенцијално највећи број гласача. Дакле, клерикализацију најчешће врши држава према цркви, која је организационо, кадровски и материјално немоћна да јој се одупре. У Србији је, нажалост, црква традиционално слаба, а држава пословично моћна и отуђена од народа.

За ПУЛСЕ Микица Илић

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Crkva, država, SPC, Srbija