Koncertna promocija “Veronautike” Nikole Vranjkovića – Veče alhemije

Dom omladine, prijatno decembarsko veče i nastavak tradicije u vidu koncerta Nikole Vranjkovića na zalasku godine. 2017. godina ostavila je za sobom u svetu umetnosti – nagrade, oborene rekorde, obeležene jubileje, skandale, kontroverze, a svet domaćeg roka je obeležen Veronautikom kao magnum opusom ovog jedinstvenog pesnika i muzičara na našoj sceni.

Velika sala Doma omladine je bila stecište one vrste u izumiranju koja – poput nekakvih misionara – čita poeziju, sluša rokenrol i uporno i tvrdoglavo održava plamen. Sledbenici stvaralaštva Nikole Vranjkovića su poput nekakvog tajnog društva koje se van reflektora mejnstrima svake godine okuplja na istoj lokaciji koja tokom trajanja seanse predstavlja ostrvce spasa u moru neukusa kojim je okruženo. To je prava mala armija slobodnih, mislećih i pomalo neuklopljenih ljudi. Sve ih vezuje večita potraga za idejom Čarobnog Akorda koji bi bio za sreću potreban.

Sišao sam dole u tajni život suterena

Prigušeno svetlo u koncertnoj sali ne može da spreči jasno očitavanje istinskog osećaja privilegovanosti na licima; privilegovanosti zbog egzistiranja na datom mestu i u datom momentu. Žamor ustupa mesto aplauzima sa ulaskom Vranjkovića i njegovog benda na binu da bi ubrzo potom salom zavladao muk. Muk kako bi se upio svaki nadolazeći zvuk. Reflektorski snop svetlosti obasjava kapetana, a ostatak posade broda spremno dočekuje početak grmljavine. Sledi prvi zaveslaj i plovidba može da počne.

I nizvodno pa gde stignemo

Obaveze stalno prekidaju bajku

Neću više da znam koliko je sati kod nas

Otvori flašu s vinom i poželi nam sreću

Nikola nas je vodio kroz njegov bogat opus, stavljajući, naravno, naglasak na pesme sa poslednjeg albuma. Na ovom putešestviju, njegovi saradnici i on – čineći jednu sviračku mašineriju – iz pesme u pesmu su nas doslovno razarali, ne dozvoljavajući nam da se oporavimo od ekstatičnog stanja uzrokovanog nekom od prethodnih pesama, jer bi nam već sledeća pesma iznova osvetlila neke mračne dubine sopstvenog bića, budeći uspavana i otupela čula. Istina, autor ovog članka pripada onom manjem delu fanova kojima, bez obzira na prirodnu potrebu za interakcijom benda i publike, smeta uspostavljena praksa po kojoj su neke od najpopularnijih pesama lišene Nikolinog pevanja, budući da su iste (i) na ovom koncertu gotovo u celosti horski otpevane od strane publike, što može ublažiti osećaj ogromnog zadovoljstva kakvog ove pesme mogu da izazovu. No, možda bi u tom slučaju ovakvi koncerti bili percipirani od strane nekih kao savršeni, a lepota ipak leži u nesavršenosti. Čak i ako se uzme u obzir Vranjkovićev perfekcionizam iz kojeg je proizašla monumentalna Veronautika.

Ista je u sebi sabrala sve ono što čini poetiku Nikole Vranjkovića, a album se, uslovno rečeno, može okarakterisati kao presek njegove karijere, budući da su svoje mesto u ovom izdanju našle pesme koje su već odranije poznate, a koje su sada presvučene u ruho kakvo zaslužuju. Osim ovih klasika, Veronautika u sebi sadrži, naravno, i potpuno nove pesme koje će vrlo brzo steći pomenuti status. U temelje ovog projekta je ugrađeno znanje velikog broja ljudi, a album je svoje tragove ostavio na više lokacija na kojima je sniman. Sve zajedno je za sobom ostavilo rezultat u vidu dva sata čistog eskapizma za slušaoca, a naša rok muzika je – vreme će pokazati – dobila jedan od najboljih albuma iz postjugoslovenske ere.

Ovaj album je dokaz da magija postoji, a Nikola je ovim projektom preuzeo ulogu nekakvog mistika koji nam kroz strofe i stihove otkriva tajne univerzuma proistekle iz alhemijskog procesa koji je rezultirao ovim remek-delom. Svi imamo u životu trenutke u kojima se osećamo izgubljeno, zarobljeni nemirnim talasima negde na pučini. Veronautika je poput svetionika sa obale koji nam pokazuje put. U ovom slučaju, put ka spoznaji i samospoznaji. Nema u ovom albumu ništa mračno, kao ni u prethodnim albumima Vranjkovića, što se često ističe od strane površnih konzumenata muzike. Ima samo puno istine, a umetnost mora beskompromisno da služi istini. Sve ostalo je populistička zabava i ružičasto ofarbana stvarnost.

Nikola je i ovim koncertom, ali i albumom Veronautika, potvrdio da je paralelni univerzum, svet za sebe u kojem se ruše mnoga od nama poznatih pravila prirode, pa i onog da nakon dostignutog vrha sledi neizbežan pad. U ovom slučaju, sa svakim novim albumom taj vrh dobija novu definiciju i korigovanu visinu. I tako već dvadeset i kusur godina. I, čini se, nikad neće stati.

Ovaj album kao i njegov tvorac (zajedno sa svojim saradnicima) su među malobrojnim umetničkim segmentima savremenog doba koji su nam bar na momente podarili potiskivanje poznatog osećaja postojanja u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu, sa večitim žalom zbog prekasnog rođenja. Život je lep dok uranjate u ovakva umetnička dela. Budi se osećaj zadovoljstva usled jednostavne činjenice da smo savremenici Vranjkovićevog opusa i Veronautike kao (trenutnog) zenita ovog umetnika. Satima nakon koncertne promocije albuma, misli ostaju zarobljene u stihovima, dok, na primer, decembarsku noć provodite na stanici čekajući jutarnji voz da vas odveze negde u sivilo stvarnosti.

Možda se sve ovo dešava još nekome

za P.U.L.S.E: Uroš Popović

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Muzika, Nikola Vranjković, Rok muzika