Kako izaći iz začaranog kruga depresivnosti?

Još jedan dan. Patnja opet počinje, iznova… Nemam snage… Nemam snage da ustanem, nemam snage da pričam, nemam snage da vidim ljude, nemam snage da se pretvaram. Osećam da se gušim, da me teskoba vuče na dno. I tu je tako mračno, osećam da nemam snage da isplivam do površine, da bar samo udahnem, da osetim. Nekada sam toliko duboko da više ne vidim ni svetlost koja govori u kom pravcu je površina niti kako se mogu spasiti. Osećam se dezorijentisano. Osećam kao da izlaska nema. Samo želim da stane, šta god da je ovo… Nekim danima uspem da izađem na ulicu i vidim ljude, ali osećam se potpuno otuđeno, kao da između mene i drugih ljudi postoji nepobojni zid, ili staklo – ja vidim šta se dešava ali uopšte ne mogu da reagujem. Pretvaranje da osećam me dodatno troši, ali ljudi me neće razumeti. Ne mogu ni da kažem mojim najbližima, jer znam koliko će patiti ako saznaju šta mi se dogođa. Sam(a) sam. Nekim danima osećam da izlaska nema, i da će ova agonija trajati večno, nekim danima verujem da izlaz postoji, ali ne znam kako da ga pronađem niti imam snage. Ponekad mi nespostojanje deluje kao najbolje rešenje, ali ne želim da se ubijem. Samo ne znam kako odavde…”

Istina je da je zapravo većina ljudi imala ovakave dane u svom životu. Međutim, isto tako većina ljudi je naučena da pokazuje da je dobro. U kulturu današnjice utkana su mnoga iracionalna uverenja “Moram biti dobro”, “Moram biti uspešan”, “Ne smem biti bolestan”, “Nikada ne smem napraviti grešku”, “Ne smem se obrukati”, “Moram se svima dopadati”, “Moram uvek izgledati savršeno”… Ova uverenja kao “virus” šire se zapadnjačkim civilzacijama sve više, uz uverenje da je slika koju odajemo svetu jedino važna, uz potpuno zanemarivanje naše esencijalnosti – našeg bića. Postmoderna je donela poseban vid slobode, u kome su mnogi konstrukti “slomljeni” i dozvoljeno je da čovek postane “slobodni kreator”. Međutim, sloboda i izgradnja sopstvenog identiteta nije jednostavan put. U skladu sa time jednostavnije je usvojiti neke ponuđene a široko prihvaćene identitete nego graditi svoj i autentičan identitet. Kao posledica toga mi zapravo usvajamo identitete sa kojima se naša nutrina ne poklapa: “Srećna majka” “Uspešna žena” “Sposobni biznismen” “Poslušna ćerka” jer su ti identiteti manifestacije onoga što je percipirano kao poželjno. Živeći sa maskom, osećamo se kao stranci na sopstvenoj pozornici života. Osećamo nepoklapanje sa sobom. Osećamo prazninu koja postaje konstanta. Pokušavajući da budem što bolja/bolji ja se osećam sve lošije.

Da li ste se ikada zapitali zašto bilo šta od ovoga MORATE?

Izlazak iz začaranog kruga samosabotaže počinje uvidom. Uvid je čaroban, ali zapravo kod malog boja ljudi dovodi do boljitka. To nije zato što smo nesposobni ili bez kapaciteta, nego zato što, koliko god bila neprijatna, zona komfora je ono gde imamo tendenciju da ostanemo jer je sigurna i poznata.

Pravi pomak počinje otkrivanjem i prihvatanjem sebe. Ko sam ja i šta želim? Ponekad otkrivanje sebe zapravo dolazi kao posledica prihvatanja stanja u kome se trenutno nalazim – onoga što sada mislim, osećam i radim, bez ideje da je to nešto što me večno definiše.   

Ovde se vraćam na početak teksta, sa pitanjem kako i odakle krenuti?

Odgovor je, iako deluje čudno, vrlo jednostavan – od sebe.

Prihvatanjem da ja smem i imam ljudsko pravo da se ovako osećam! I da je to potpuno u redu. Shvatanjem da to nije slabost, nego ljudskost. Prihvatanje sebe sa lošim mislima, osećanjima, ponašanjima, lošim danima, greškama, vodi u jedno novo polje koje otvara mogućnosti. Ako dozvolim sebi biti ono što jesam, onda možda otkrijem i ko sam, šta volim i šta mi prija. A onda te aktivnosti mogu biti vodilja u nove aktivnosti i nova samotkrivanja. Formula deluje jednostavno, ali u nekim situacijama nije jednostavno sprovesti je u delo, pogotovo kada su dani jako teskobni.

Baš tih dana postoji jedna važna lekcija koju treba naučiti a to je da svi mi trebamo ljubav i negu, baš te dane valja sebe podsećati da treba biti dodatno nežan i brižan prema sebi. To znači možda sastaviti malu listu stvari koje nam pričinjavaju zadovoljstvo, makar i ono najmanje, ali ono što nas u situacijama nemira ili teskobe – umiruje. To može biti omiljeni čaj, drag film, opuštajuća pesma, omiljeni slatkiš, fizička aktivnost, razgovor sa bliskom osobom, mirisna kupka, … Sastavite listu malih stvari koje su vaša briga o sebi, i pobrinite se da bar neku od njih pružite sebi u toku dana. Ljubav i nega sebe, uz davanje sebi vremena i prava na “ne biti dobro” je ono što leči.

  depresija, Olivera Novaković, Psihologija, Psihologika