Kultura održivog razvoja i medijska kultura

Globalni protiv lokalnih identiteta: uloga medija u procesu održivog kulturnog razvoja

U eri tržišne i medijske globalizacije koncept nacionalnog identiteta, kao i nacionalnih (kulturnih) vrednosti doživljava, kako izgleda, suštinsku transformaciju. S druge strane, uočava se i kriza konceptualizovanja tzv. univerzalnih vrednosti, jer to podrazumeva jedinstveni pojam kulture. Oba pojma se, bar u okvirima dominantnih teorija kulturnog razvoja, relativizuju. Pojam nacionalnog kulturnog identiteta u sve većoj meri biva zamenjen pomodnim konceptom multikulturalnosti, dok se pod univerzalnim kulturnim vrednostima danas smatraju one vrednosti koje su globalnog karaktera. Očuvanjem, ali i transcendiranjem nacionalnih kulturnih vrednosti unutar Evropske Unije, na primer, lansira se ideja multikulturalnosti, koju neki lideri EU, poput nemačke kancelarke Merkel, već uveliko osporavaju.  Istovremeno se inauguriše i ideja svetske kulturne baštine, koja bi počivala, kako na stanovištu kulturnog relativizma, tako i na ideji univerzalnih kulturnih vrednosti, koje bi važile za čitavo čovečanstvo, i u svim vremenima.

I dalje, ideja održivog  razvoja, prvobitno preuzeta iz ekologije i “filozofije” poslovanja, sama je po sebi problematična, u dobu vođenja mnogobrojnih ratova među različitim kulturama širom planete, kako za teritorije, tako i najrazličitije resurse. Pod pretnjom terorizma, masovnih ratnih razaranja i nuklearnih katastrofa, koncept održivosti kulture i njenog razvoja postaje od egzistencijalnog značaja. Jer, opstanak kulture doslovno znači i opstanak društvene zajednice i sveta oko nas. Ali, kakva je to kultura koja nas okružuje? Moglo bi se reći da je pod uticajem sveopšteg konzumerizma i prevalencije medijske slike sveta došlo, u izvesnom smislu reči, do promena u percepciji i poimanju sveta kulture, ili kultura, koji se danas, globalno uzevši, identifikuje sa sintagmom “medijska kultura” (Kellner). Šta to, zapravo, znači?

Prema intuicijama Leva Manoviča (Manovich), čitav dosadašnji svet kulture postaje jedan softver, pri čemu savremena kultura, posmatrana kao zasebni softver, postaje deo kontinuiranog razvoja ideje i prakse univerzalne kulture. To, u isto vreme, znači da nam se kultura danas prikazuje putem njenog medijskog posredovanja. Drugim rečima, tradicionalni pojam kulture se transformiše u medijsku kategoriju. Mediji danas postaju odlučujući ne samo za reprezentovanje kulture neke sredine, već i bitno utiču na njeno određenje. Otuda “medijska kultura” ne predstavlja samo derivat kulture kao takve, već postaje sinonim globalne kulture. Tako se s pravom može reći da nacionalne kulture iznova nastaju u interakciji s ovom globalnom medijskom kulturom, što, svakako, podrazumeva njihovo preformulisanje u nešto posve drugo, u odnosu na ono što su predstavljale u dobu vladavine romantizma, na primer, kada je kulturni identitet bio sastavni deo nacionalnog identiteta neke društvene zajednice.

Globalni mediji, zapravo, nemaju interes da štite nacionalne kulturne identitete. Njihov ineres počiva ili na profitu ili na širenju određene ideologije, jer su komercijalnog karaktera ili su u vlasništvu države (recimo, CNN ili CCTV). Ukoliko globalni mediji i promovišu određene države i njihovu nacionalnu kulturu, to čine iz komercijalnih razloga – najpoznatiji primer je CNN, sa kratkim video-klipovima koji predstavljaju turističku, i u vezi s tim, kulturnu ponudu pojedinih država. Nasuprot ovome, o lokalnim kulturama govori se najčešće iz ugla „egzotike“, pri čemu se lokalno ne vezuje s nacionalnim, već, paradoksalno, s globalnim tendencijama civilizacijskog razvoja. Jedino još retki, nacionalni javni servisi (radio i TV) u Evropi, na primer, koliko-toliko, vode računa o zastupljenosti nacionane kulture/nacionalnih kultura na svojim programima.

Kada je reč o univerzalnim kulturnim vrednostima, one se, ma kako ih definisali, uglavnom prevode na medijski podržane floskule, kao što su demokratija, ljudska prava, i tsl. Vrednosti koje dominiraju u zoni evro-atlanskih uticaja, proširenih posredstvom globalnih medija, su profit i potrošnja, dakle – tržišne vrednosti, odnosno informacije i zabava. Naime, informacije se prodaju i troše kao roba, a nekadašnje kulturne vrednosti se svode na puku zabavu. Tome su podložne ne samo satelitske TV i radio stanice, već, u velikoj meri, i štampa, kao i tzv. društveni mediji. Rečju, „medijska kultura“ u večini slučajeva potiskuje kulturu, shvaćenu u tradicionalnom smislu pojma, bilo kao univerzalnu, bilo kao konstitutivni deo nacionalnog identiteta. Umreženi medijski svet uistinu je u interakciji – lokalne vredosti su u sadejstvu sa globalnim, tržišnim vrednostima, a kultura se interpretira kao resurs za ostvarenje profita, ili brendiranje određene države, te prezentovanje njenih lokalnih običaja (folklor).

Dakle, univerzalne kulturne vrednosti se medijskim putem redukuju na globalne kulturne tokove, a nacionalni kulturni identiteti se, takođe putem medija,  fragmentarizuju na egzotične, lokalne identitete, koji najčešće treba da posluže industriji turizma. Ovakav koncept „kulture“, mišljene kao „medijska kultura“ jeste „održiv“, ali je pitanje da li on odgovara ideji kulture i univerzalnih kulturnih vrednosti, ili je on samo sredstvo za ostvarenje profita, i podrška medijskom, turističkom, i svakom drugom kapitalu globalnog društva spektakla (Debord). Interakcija, koja se, medijskim putem, ostvaruje između globalnih i lokalnih kulturnih dobara, vrednosti i proizvoda jeste samo privid dijaloga među vrednostima i kulturama,  a ono jedino što ih održava u zajedništvu, po mom mišljenju, jeste svet kapitala.

Kulturne vrednosti su, međutim, u odnosu na tržište nešto sasvim drugo. Ako su univezalne, onda se ne „troše“ već traju, ako su partikularnog karaktera, onda i kao nacionalne kulture, participiraju u tim univerzalnim vrednostima, uspostavljajući s njima istinski dijalog, a nasuprot tržišnoj utakmici i interakciji koju podstiču mediji, čineći to u svrhu sve većeg akumuliranja kapitala, i prilagođavanja kulturnih vrednosti svetu medija i „glokalnog“ tržišta. Kultura je, po našem mišljenju, održiva po sebi, onoliko koliko je čovečanstvo sposobno da je odredi kao način življenja, ambijent slobode i stvaralaštva, a ne kao jedan od mnogobrojnih resursa za eksloatisanje. Mediji nam, međutim, takvu sliku kulture ne mogu prezentovati. Jer „medijsku kulturu“ uglavnom čini logika profita, a ne preispitivanje vladajućih društveno-ekonomskih vrednosti.

Za P.U.L.S.E Divna Vuksanović

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Društvo, kultura