Solo radovi Džona Lenona, nastali u dekadi od raspada Bitlsa do njegovog ubistva pred zgradom Dakota u Njujorku 8. decembra 1980. godine, otkrivaju svu kompleksnost jednog od najznačajnijih autora u popularnoj muzici svih vremena, a nepravedno su ostali u senci pesama koje je potpisao sa Polom Makartnijem.

Nije sve što je Džon Lenon napisao i otpevao nakon Bitlsa veliko i značajno, u mnogim se pesmama se, reći će ljubitelji liverpulske četvorke koja je promenila istoriju (popularne) kulture, oseti manjak sinergije sa Polom Makartnijem (iako je kod ovog drugog to još očiglednije). Ali ostalo je i više nego dovoljno pesama da takav dar i duh bude upisan u istoriju rokenrola i nezavisno od benda. Najbolje pesme sa njegovih albuma, objavljivanih solo ili u saradnji sa Joko Ono, pisane su bez namere da po svaku cenu budu hitovi. Takva pozicija pružila je Lenonu slobodu da istražuje i poigrava se, ali i da zađe u najdelikatnije delove sebe i razotkrije ih kroz pesme.

„Nikad ranije nismo imali vremena da radimo bilo šta drugo do da samo budemo Bitlsi“, priča Lenon u intervjuu „Kako živi Bitls?“ novinarki Morin Kliv još 1966. godine. U tom intervjuu u „Ivning standardu“ Lenon je rekao i ono da su „Bitlsi popularniji od Hrista“, što im je donelo mnogo problema u Americi, prikazan je sav luksuz u kojem živi, od sve moguće tehnike u ogromnoj kući (zapada novinarki za oko i kolekcija knjiga među kojima su Svift, Tenison, Haksli, Orvel, Tolstoj, Oskar Vajld, kao i memoari maršala Robertsa „41 godina u Indiji“ ili „Kurioziteti iz istorije prirodnih nauka“…) do „rols-rojsa“ kojim se vozi, ali Lenon, iza vrcavosti i sarkazma, ipak, čini se, odaje utisak ne baš srećnog i zadovoljnog čoveka.

„Vidite, ima nešto drugo što bih hteo da radim, nešto što moram da uradim – samo ne znam šta je to. Zato i idem naokolo i slikam i snimam i crtam i radim i sve to, jer bi nešto od toga moglo da bude to. Sve što znam je da mi ovo nije ono što treba da bude“, kaže Lenon u tom intervjuu.

Usledili su albumi Bitlsa „Sgt Peppers Lonely Heart Club Band“ na kom se Makartni nametao kao vođa, onirični „Magical Mystery Tour“ (kao i istoimeni film), pa potraga po Indiji u meditacijama sa Maharišijem Maheš Jogijem, pa briljantni beli album, pa Džon na heroinu, a Pol na kokainu, pa „Yellow Submarine“, „Abbey Road“, „Let it Be” i – definitivni razlaz benda u aprilu 1970.

Sa ostalim članovima benda Lenon se sretao posle samo ponekad. Najčešće sa Ringom, koji je svirao i na Lenonovom prvom solo albumu. A Lenon je njemu pisao par pesmama za albume iz sedamdesetih, pa i svirao na „I am the Greatest“ („Ringo“, 1973) zajedno sa Džordžom Harisonom. A Harison je, između ostalog, svirao na Lenonovom drugom solo albumu „Imagine“. Susreti Pola i Džona nakon razlaza, kako je vreme od Lenonove smrti prolazilo, sve više su se gubili u mutnoj zoni između činjenica i legendi.

Lenon bez Bitlsa upustio se u znatno drugačiju avanturu. U duboku potragu po sebi.

Sa Joko Ono je već i pre toga producirao nekoliko avangardnih albuma, sastavio Plastic Ono Band, snimio singl „Instant Karma“, a potom krenuo na primalnu terapiju kod Artura Džanova i napisao i snimio pesme za album „John Lennon / Plastic Ono Band“, objavljen u decembru 1970.

„Stepen njegovog bola bio je ogroman… Bio je skoro sasvim nefunkcionalan. Nije mogao da izađe iz kuće, jedva da je mogao da izađe iz sobe… Bio je to neko koga je obožavao ceo svet, a to kod njega nije ništa promenilo. U središtu sve te slave i bogatstva i laskanja bio je samo usamljeni mali dečak“, ispričao je kasnije Džanov u biografiji „Džon Lenon: Život“ Filipa Normana.

„Mother“

Prste je u produkciju umešao Fil Spektor, sa ehoima i reverbovima, ali razlog za to što prvi Lenonov solo album mnogi smatraju i njegovim najboljim leži upravo u njegovim stihovima i načinu izvođenja. Čak i bez predznanja da je Lenon oca video dvaput (drugi put došao je kad mu je sin već bio slavan, pa mu je Džon pokazao vrata), a da je majku sretao tek povremeno kao zabavnu stariju drugaricu iz kraja, pošto ga je socijalna služba poverila tetki Mimi, pesma „Mother“ slušaocima prosto rečeno cepa srca.

Najavljujući je na koncertu u Medison skver gardenu dve godine kasnije, Lenon je rekao: „Ova pesma je još jedna pesma sa onih albuma koje sam napravio nakon što sam napustio Rolingstonse“. A onda dodao: „Mnogo ljudi misli da je ona samo o mojim roditeljima, ali je ona o 99 odsto roditelja, živih ili polumrtvih“.

Ali niko nije uspevao da je tako izvede kao Lenon.

„Working Class Hero“

Nije on bio iz radničke klase, pričala je Džonova tetka Mimi Smit, a Pol jeste. Džon je, prema njenim navodima i biografskim filmovima poput „Nowhere Boy“ (2009), odrastao u uslovima u kakvim su odrastali dečaci u britanskoj srednjoj klasi polovinom 20. veka. To je spolja gledano tako. U sebi samom bio je siroče sa Strouberi fildsa.

Sam autor pesme „Working Class Hero“ drugačije je video svoju pripadnost klasi. „Mislim da je ona za ljude koji su iz radničke klase kao i ja, kojima je namenjeno da budu pretvoreni u srednje klase, ili u mašineriju. Takvo je moje iskustvo i nadam se da je ovo samo upozorenje ljudima, Working Class Hero”, rekao je Lenon za tu svoju pesmu.

Ovo nije ni prva a ni poslednja njegova pesma sa političkom porukom, ali široko i jasno otvara vrata u još jedan aspekt njegove ličnosti: aktivizam. Bilo da vraća kraljici orden zbog vojne intervencije u Bijafri, peva „Working Class Hero“, „Power To the People“ (napisane nakon što ga je intervjuisao Tarik Ali) ili „Nije fer, Džon Sinkler…“ u „Ten for Two“ protestujući zbog zatvaranja osnivača „Belih pantera“ i menadžera MC5, učestvuje u marševima za slobodu štampe, bilo da se sreće sa levim radikalima, simpatizerima nove levice ili trockistima oko Vanese Redgrejv (a izveštaji o tome pune njegov dosije u FBI-ju), Lenon se nije libio da jasno izražava svoja uverenja. Zazivao je revoluciju, ali je insistirao da ona bude nenasilna.

„God“

Lenonov odnos prema religiji bio je prilično jasan: bog možda postoji, ali su organizovane religije u najmanju ruku sumnjive. „Bog je koncept kojim merimo svoju bol“, peva Lenon na početku pesme „God“. I nastavlja da nabraja u šta ne veruje: u magiju, ji-đing, Bibliju, tarot, Hitlera, Isusa, Kenedija, Budu, mantre, jogu, kraljeve, Elvisa, Dilana i – Bitlse.

U intervjuu „Plejboju“ tri meseca pre nego što je ubijen, Lenon kaže: „Ljudi uvek imaju pogrešnu sliku da sam protiv Hrista ili protiv religije. Nisam. Ja sam najreligiozniji tip“. A u šta onda veruje?

„Verujem samo u sebe, u Joko i u sebe, i to je stvarno tako“, peva dalje.

I u trećoj strofi podvlači crtu i govori ponovo o Džonu bez Bitlsa. Peva o kraju sna šezdesetih godina i potraga za smislom u utopijama.

„Bio sam tkač snova, ali sad sam opet rođen / bio sam Morž ali sam sad Džon / i, prijatelji dragi, sad prosto morate dalje”, peva i zaključuje: „San je završen“. Taj stih na kraju i način na koji ga je otpevao naveo je rok kritičara i kulturologa Grejla Markusa da kaže da je to „možda najbolje u celokupnom roku“.

„Imagine“

„Imagine“, svoju najpoznatiju pesmu iz sedamdesetih godina, koja otvara istoimeni album iz 1971. godine, Lenon je sam opisao kao „antireligijsku, antinacionalističku, antikonvencionalnu, antikapitalističku pesmu, ali pošto je prelivena šećerom, prihvaćena je“.

Napisao ju je za klavirom, u dahu, svedoči Joko Ono. Lenon je žalio što nije i nju potpisao, uz reči da je preuzeo ideju i poneke stihove iz njene konceptualne knjige „Grejpfrut“. Navodio je i da pesma „zvuči kao komunistički manifest, iako nisam naročito komunista i ne pripadam nijednom pokretu“, kao i da je inspiraciju pronašao u hrišćanskom molitveniku koji su on i Joko dobili na poklon, pa je to i neka vrsta „pozitivne molitve“.

Album je pratio i istoimeni dokumentarni film, odakle je poljski reditelj Zbignjev Ribčinski napravio video i osvojio Srebrnog lava za njega u Kanu 1986.

Među 10 pesama je i „How Do You Sleep?“, strelica vraćena Makartniju zbog njegovih prozivki i tužbe oko dela kolača zvane ostavština Bitlsa. Džonovi stihovi direktno upereni protiv Pola (iako na jednom mestu uz refren dodaje i „brate“) pojačani su i slajd gitarom, a svira je Džordž Harison.

„Jelous Guy“ je na istom albumu. Pesma je nastala još u vreme kada su Bitlsi posećivali Mahariši Maheš Jogija, zvala se „Child of Nature“ i postoje najmanje tri demo verzije, ali joj je tri godine kasnije Lenon promenio stihove i pretvorio je u ispovest o osećanjima slabosti zbog kojih je trpeo njegov ljubavni i bračni život. Pesma je obrađivana stotinama puta, ali je to maestralno uradio Brajan Feri (Roxy Music), tri meseca nakon Lenonove smrti i toliko ju je „posvojio“ da se čuje češće od originala.

„Woman Is The Nigger of the World“

Na albumu „Some Time in New York City“ (1972), čiji izlazak koincidira sa pojačanim Lenonovim vanmuzičkim aktivnostima, ponovo dominiraju direktne političke teme. Lenon se tu predstavlja i kao profeminista u pesmi „Woman Is the Nigger of the World“ (uz svesrdnu pomoć Joko, koja peva sledeću „Sisters, O Sisters“).

„Sunday Bloody Sunday“ njegov je protestni muzički komentar nastao odmah nakon „Krvave nedelje“ u Deriju sa oštrim stihovima i zahtevom da britanske vlasti povuku trupe iz Severne Irske, praćen pesmom „Luck of the Irish“.

U „John Sinclair“ protestuje zbog robije menadžera MC5, a u „Attica State“ zagovornik je većih prava zatvorenika…

Ovaj dupli album sa, u osnovi, manje uspelim studijskim pesmama zanimljiv je zbog druge ploče, sa živim snimcima pesama „Cold Turkey“ i „Scumbag“, koja donosi zajednički eksperiment Lenona sa Frenkom Zapom iz 1971.

„Mind Games“

Lenon je četvrti solo album producirao sam, bez Fila Spektora. A i bez Joko Ono u studiju. Dogovorili su se, navodno, da „vezu stave na pauzu“. Lenon je proveo godinu i po sa njihovom zajedničkom sekretaricom Mej Peng (nazvao je to kasnije „izgubljeni vikend“), pijančio sa Harijem Nilsonom i pokušao da mu producira album, sa druge strane se baktao sa emigracionim biroom u Americi…

I svo to lutanje oseti se na ne baš uspelom albumu. Ipak, naslovna pesma jeste. Lenon ju je napisao pod uticajem knjige „Igre uma: Vodič kroz prostor iznutra“, neke vrste priručnika za „vežbanje uma, mašte, inspiracije i istraživanje sebe“ Roberta Mastersa i Džin Hjuston.

Prišao je, navodno, Mastersu jednom kada ga je sreo u restoranu i rekao mu: „Ja sam jedan od vaših poštovalaca. Vi ste napisali ‘Mind Games’“. Misleći na svoju pesmu.

Usledio je i nešto bolji album „Walls and Bridges“ (1974) sa zanimljivom „Whatever Gets You Through the Night“ (sa Eltonom Džonom za klavirom), a potom je sa Dejvidom Bouvijem napisao „Fame“ i na njoj svirao gitaru i pevao prateće vokale.

„Nemoguće je da govorim o popularnoj muzici a da ne spomenem svog verovatno najvećeg mentora, Džona Lenona. Mislim da mi je on definisao, u svakom smislu, kako neko može da izokreće sve ono od čega je sastavljen pop i unese u njega elemente drugih formi umetnosti, često stvarajući nešto sasvim lepo, veoma moćno i protkano neobičnošću“, rekao je Bouvi na predavanju koje je 1999. održao na Berkliju.

Ta Lenonova lutanja na dva prethodna albuma značila su da je vreme za proveru tla na kom stoji. Ono je došlo kao deo obaveze da snimi tri pesme koju je objavila etiketa „Big seven“ Morisa Levija. Za miksetu je ponovo seo Fil Spektor. Rezultat: album „Rock ‘n’ Roll“ (1975) sa obradama 13 pesama iz ’50-ih i ranih ’60-ih, među kojima je i „Stand By Me“.

To je i jedini singl koji se nije iste godine pojavio na kompilaciji „Shaved Fish“, sastavljenoj od singlova koje je Lenon do tada objavio u Americi kao solo umetnik. Ali jesu „Happy Xmas (War is Over)“ i „Instant Karma“.

„Instant Karma (We All Shine On)“

„Bolje ti je da se sabereš /uskoro ćeš biti mrtav / šta ti je uopšte na pameti / kad se smeješ u lice ljubavi / šta bi na svetu da uradiš / od tebe zavisi, da od tebe zavisi“, peva Lenon u ovoj po mnogo čemu neobičnoj pesmi.

Napisao ju je još dok je formalno bio u Bitlsima, a svirao je sa Plastic Ono Bandom. Bio je to njegov prvi singl. Snimljena i objavljena za samo 10 dana, izašla je u februaru 1970. i provlačila se, na ovaj ili onaj način, kroz celu Lenonovu solo karijeru. A njen uticaj je nemerljiv. (Između ostalog, po refrenu iz te pesme Stiven King je nazvao svoj roman „Isijavanje“ objavljen 1977. godine, po kom je Kjubrik snimio film…)

Po izlasku kompilacije „Shaved Fish“, Lenonu se na 35. rođendan rodio sin Šon i on je odlučio da se povuče iz muzičke industrije i posveti se njemu i Joko. „Pekao sam hleb i brinuo se o bebi“, rekao je.

Tokom tih pet godina „ćutanja“ uradio je seriju crteža i napisao prvu ruku knjige sastavljene od autobiografskih tekstova i nečega što je nazvao „ludim stvarima“. To će tek posthumno biti objavljeno.

„(Just Like) Starting Over“

Posle pet godina mirnog porodičnog života, Lenon se vratio u studio i snimio „(Just Like) Starting Over“. Prvo objavljena kao singl, pesma je otvorila i album „Double Fantasy“ (1980).

Zamišljen kao dijalog Džona i Joko kroz pesme, album su po izlasku 17. novembra prvi kritičari sasekli. U njemu su čuli idealizaciju braka Džoa i Joko. Tri nedelje kasnije, svi su se ugrizli za jezik.

Mark Dejvid Čepmen, obožavalac Bitlsa, prišao je Lenonu 8. decembra pred zgradom Dakota na Menhetnu da mu se potpiše na album. Lenon je to uradio i on i Joko otišli su na snimanje. Po povratku, Čepmen ih je čekao. I ispalio četiri hica u leđa Lenonu. Svet je bio u šoku.

„(Just Like) Starting Over“ dospeo je na prvo mesto top lista u Americi i Britaniji. „Odrasli smo, odrasli smo…“

Autor: Matija Jovandić

Izvor: Nova S

Tekstovi o Bitlsima na portalu P.U.L.S.E

  Džon Lenon, Muzika, Nova S, Rok muzika, The Beatles.