Лучио Фонтана – Лице са ожиљком

Фонтанина слика је бескрајна белина напетог платна, резом повређено живо ткиво слике, подеротина и то је све. Пред посматрачем  је крајње прочишћен призор без икаквог остатка. На први поглед све делује као један исценирани егзибиционизам уметника, као намера да се симулираном физичком интервенцијом изазове ефекат и тиме повећа значењска потенција слике. Ово чулно насиље над сликом могло би се у први мах схватити као немоћ, безнађе и бес уметника пред стварношћу, да није самог објашњења уметника: „Ја желим отворити простор, створити једну нову димензију за уметност, везати је за космос тако да се она распростире бескрајно преко пљоснате површине слике. Измисливши пробушену рупу у платну, њеним понављањем, нисам хтео украсити једну површину, већ напротив, покушао сам разбити димензије које је ограничавају. Дакако, с оне стране перфорација чека нас новостечена слобода, али чека нас, и то врло очито, крај уметности“ (Bot).^. Вероватно је и сам уметник иза овог објашњења слутио да постоје још многа анонимна значења дела или је то оставио посматрачу да као активном судеонику настави да учествује у стварању слике. Вишезначност читања слике је неограничена. Ова Фонтанина дела напрегнуте моћи и прочишћеног језика доводе посматрача најпре у стање емотивне збуњености, a на крају у стање озбиљне запитаности. Релација фасцинације се успоставља између погледа и платна уметника.

Фонтана покушава да минимумом изражајних средстава извуче како естетску тако и духовну срж, да помоћу тривијалног изрази сублимно, да са мало проговори много. Његова платна зарезана су сечивом, рањена, попут лица са ожиљком, неправилно пропарана, перфорирана. Уметник је распорио ткиво слике: нанета рана једнако болно пече и уметника и платно. Сликар је отворио тело слике – пред њиме се налазе сви унутрашњи органи; сада може да спозна сву анатомију, сву психолошку просторност сопственог организма, да спозна све тајне функције преко којих слика одржава живот. Пред нашим очима се десио злочин, само треба именовати починиоца и жртву. За безумни бес уметника ми не знамо да је ли уперен ка посматрачу, уметности или ка себи. Да ли драматичним повређивањем платна сликар убија саму уметност? Какве су му намере, а какве последице? Ови отворени ожиљци могу у свести посматрача обновити све окрутне слике, ослободити скрајнуто и наслеђено архетипско зло које свако носи у себи. Полазећи од оне најосновније претпоставке да су уметник и дело једно, повређујући своје дело, уметник је повредио себе – чин убиства преобраћа се у самоубиство. Ова слика враћа уметнику сву његову бол. Платно сликара се расцепило од терета који се наслонио на уметникову муку; уметник је сатеран до ивице пуцања, али својим делом потврђује да се од колективне неурозе отуђено човечанство може излечити и да се пред овим распуклим светом отвара један нови, другачији свет слободе. Смрт једног смисла обично значи рађање новог. Можда је уметник био сувише смео да одгурне засторе и раствори кулисе, да своје храбре погледе усмери ка оном иза, да успостави однос између онога што је са ове стране, и онога са оне стране, између физичког и метафизичког. Уметник зна да страх може бити отеран само ако се разуме, ако се осветли. Фонтана је расцепио платно и на том месту где је пукло ушао је свеж ваздух и донео нов живот. Расекавши платно отворио је врата светлости. „Сви наши страхови су заваравања и маске, постоји само једно чега се плашимо, препустити се паду, закорачити у непознато, несвесно, прећи са оне стране, где овоземаљски закони више не важе“ (Hese). Фонтана не престаје да чезне за нечим немерљивим, нужним, јер зна ко се једном предао тај је заувек остао ослобођен.

Говор  његове слике је вишеслојног значења. Посматрач врло лако може да разуме сцену злочина на слици и да на њу реагује чисто емоционалним начином, страхом од почињеног убиства, стрепњом од могућег најављеног убиства или паником од препознатог сопственог злочиначког нагона. Отварају се врата за многе менталне асоцијације и аналогије. Симболичко убиство које се догодило на слици, махнити бес, визуелна агресија потакнута унутрашњом страшћу, уметник је усмерио ка себи, гледаоцу или уметности? Можда је Фонтана понудио своју слику као жртву у ритуалном сликарском обреду како би спасао уметност чију је смрт слутио. У игри насиља уметник заузима позицију и злочинца и жртве, те збуњује посматрача. У контроверзном, амбивалентном осећању – да ли је чин насиља ослобађање или смрт уметности, добитак или губитак – нема коначног одговора, већ само мултиплицираних питања. То осећање двосмислености, у коме наспрам агресивног визуелног простора стоји премоћ сакривеног  психолошког простора слике, то што се оно даље иза расцепа слике види боље од оног ближег, испред слике, влада Фонтанином сликом.

У више серија слика са засеченим платнима уметник логиком понављања резова   неутралише свој нагон, разблажује бес, расплашује страх, ствара алиби за најављено насиље. Иза сваке подеротине, иза сваког размицања слике не стоји празнина, ни у симболичком ни у материјалном значењу. При размицању прореза неких Фонтаниних платана опажа се друго црно платно, које је двострука подлога прибијена на рам слике. Та отворена понорна рупа је сада динамичка надокнада за волумен. Ако нема црне рупе, зид музеја је пред посматрачем. Да  ли то значи да ма колико размицали границе, увек је зид пред нама? Да ли нам ослобођање доноси заточеништво и ново трауматично искуство? Црно платно и зид јесу лимити преко којих се не може. Ма колико хтео преко унутрашњих делимитација, у слободу, уметник са посматрачем дели тескобу спољних ограничења. Фонтанина слика има сталну темпоралну вредност – човек одувек постоји такав какав јесте са свим својим страховима, нагонима, надама да је иза светлост, да је слобода могућа и да је треба увек изнова освајати. Реченицу француског уметника Ива Клајна са истом уверљивошћу овде би могао да изговори и Фонтана: „Ја нисам апстрактни сликар, већ реалиста, онај који представља неку стварност“ (Calas).

za P.U.L.S.E: Александра Поповић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Lučo Fontana, Slikarstvo