Majakovski: “Bez tvoje ljubavi, ja sunca nemam” – O obalu življenja – razbi se ljubavna lađa…To su poslednje zapisane reči Vladimira Majakovskog, pesnika revolucije, ali i pesnika ljubavi, čija srce nije moglo da se pomiri sa učmalošću svakodnevnice koja je lagano ubijala ono što je najviše voleo… Snažne i dramatične ljubavi često imaju veliku cenu, a legendarni, i večno neshvaćeni Rus za istu je dao svoj život, ne mogavši da nađe drugi izlaz jer koprena strasti neretko ume da zamagli naš vid.

“Dobro, ako hoćete biću kao besan, ako hoćete biću izvanredno nežan, ne muškarac, već oblak u pantalonama”… U ovih nekoliko reči iz poeme “Oblak u pantalonama” Majakovski je najbolje opisao sebe – on je bio buntovnik, “šamar” za izveštačene društvene norme, čovek spreman na viku, dreku i proteste, ali i čovek čija je duša bila satkana od čiste ljubavi, koja je živela za to da voli i bude voljena.

Ovaj bračni trougao zapravo je dobro funkcionisao neko vreme… Ali s obzirom na nestalnu i melodramatičnu ličnost Majkovskog, te na Ljiljine hirovite i promenljive emocije, nikoga ne čudi što je afera vremenom postajala nestabilna i mučna. Krajem 1922. vatrena Brikova počela je da se “hladi”, istovremeno započinjući druge ljubavne avanture i postajući okrutna i kruta prema pesniku. “Volođa je takav jadničak, čak mi priređuje scene vernosti”, ironično je pričala tada…

Majakovski je pronašao način da se nosi sa ovakvim plimama i osekama u Ljiljinoj glavi – i on je neretko uživao sa drugim ženama, a jednom prilikom zapisao je i da je “slobodan od ljubavi i ogovaranja”. Međutim, to je bilo najdalje od istine, u njegovom srcu bilo je mesta za još mnogo dami, ali nijedna nije mogla da trajno istisne istovremeno beskrupuloznu i veličanstvenu Ljiljik. Ona ga je nekada do bola volela, nekada silno mrzela, ali samo jedno bilo je konstantno – nikada nije mogla da se odrekne osećaja moći koji je imala nad Majakovskim. I na tome je predano radila, više nego na bilo čemu drugom. Održavati ljubav tako velikog čoveka bilo je važno, ali vladati nad njim bilo je još važnije… 

“Mačka koja je izgubljena u vrtlogu strasti – to je samo jedna od uloga koju igram za njega. Ali on je muškarac i ja moram da glumim da bih održala status omiljene ljubavnice. U ljubavnim igrarijama ima mnogo radosti, ali jedna je jača od svih poroka – vladati! Ne samo njegovim krevetom, nego čitavim njegovim životom”, napisala je Ljilja u svojoj autobiografiji.

Ovaj odnos je nekako opstajao, često na staklenim nogama, ali je polako poprimao obrise “pokvarenog zuba” – trulio je, trošio se i počo je da “dosađuje”. U kasnim 1920-im Ljilja je napisala Majakovskom da su njihovi životi postali rutina koju ona ne može da podnese, te da im je neophodna pauza. Tada je Majakovski otpočeo aferu u Parizu sa mladom ruskim modelom, Tatjanom Jakovljevom. Ali, neraskidive niti vezivale su ovaj par, i oni su nastavili da budu u kontaktu, jer jedno bez drugog nisu mogli i nisu umeli. Već 1928. godine Ljilja i Majakovski su se ponovo ujedinili, počevši da kao ludi pišu zajedničkim snagama…

Samo dve godina kasnije svemu je došao kraj. Dok su Brikovi boravili u inostranstvu, Majakovski je 14. aprila u svojoj kancelariji pucao sebi u glavu. Čovek koji je voleo život i prezirao samoubistvo, javno i oštro osudivši Jesenjina zbog istog, čovek koji je autor stiha “umreti je lako, živeti život kudikamo je teže…”, na koncu svega presudio je sebi, ostaviviši oproštajno pisamce prosto naslovljeno “Svima”. Njegov poslednji krik, poslednji apel pre smrti, bio je isti onaj koji je obeležio njegov život – molio je za Ljiljinu ljubav.

“Ponekad kažu – slučaj je papreno jasan. O obalu življenja – razbi se ljubavna lađa. Sa životom sveo sam račune, ne treba spisak glasan uzajamnih bolova, uvreda i svađa. Ostajte srećni! Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me“.

Ljilja je na ovaj horor odgovoralila onako kako je najbolje umela – ne nepomičnom tugom, već žestokom energijom; mesece je provela samo sređujući njegova pisanjija i sakupljajući materijal za sabrana dela pesnika. Ipak, čak i tada je na površinu isplivala njena kruta priroda; iako potresena, ona nije bila zatečena. 

“Ubio se jer je bio takav. Uostalom, to i nije bio prvi pokušaj, nego treći. Zašto se ubio? Zato što je bio nenormalan! Normalni ljudi ne govore u stihu, a on je bio pesnik – to znači drugačiji od drugih”, rekla je ona.

Na opšte iznenađenje, iste godine kada je Majakovski otišao na drugi svet, “sovjetska sirena” se razvela od Osipa i preudala za vojnog komandanta Vitalija Primakova. Možda je to bio pametan, taktički potez da sebi obezbedi kontakt s Staljinom kako bi Majakovskom obezbedila državno priznanje i mesto koje mu je pripadalo u istoriji ruskog naroda. Nakon što je primio njen lični zahtev, Staljin je napisao:

“On je još uvek najbolji i najtalentovanji pesnik sovjetske epohe. Ravnodušnost prema njegovom kulturnom nasleđu je zločin”.

Sabrani radovi Majkovskog objavljeni su 1935. godine. Godinu dana kasnije Primakov je uhapšen kao izdajnik, zatvoren je i streljan.

Ljilja je naredne godine provela bezumno pišući, i usput se posvetila vajanju ogromne biste Majakovskog. Ponovo se udala 1938. godine za 20 godina mlađeg književnog kritičara Vasilija Kataninjana, sa kojim je ostala sve do smrti 1978. godine.

“Sanjala sam – svađam se s Volođom zbog toga što se ubio, a on mi je s takvom nežnošću stavio pištolj u ruke rekavši: ‘Svejedno je, i ti ćeš to isto sama uraditi'”,

napisala je u svom dnevniku 1970. godine Ljilja. Osam godina kasnije, nakon kobnog pada zbog koga je ostala prikovana za krevet, muza ruske avangarde je zaista sebi oduzela život, te se ispostavilo da je njen san bio proročki.

Njeno telo je kremirano i prosuto po Podmoskovskoj šumi na čijem početku stoji njen “nadgrobni” kamen. Sve što na njemu stoji jesu inicijali Л.Ю. Б, baš kao i na prstenu koji joj davno, davno pre smrti darovao Majakovski…

Blic žena

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Ljilja Brik, Majakovski, Ruska književnost