Данило Киш био је писац. Иако звучи превише једноставно, управо је то најтачнија дефиниција, опис и свеобухватна одредница за једног од најзначајнијих стваралаца које је српска књижевност имала.

Из његовог је пера потекла сатирична поема Мансарда, романи Псалам 44, Башта, пепео, Пешчаник, збирке приповедака Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, Енциклопедија мртвих, есеји, полемике и интервјуи објављени у књигама По-етика (I–II), Час анатомије, Homo poeticus, Горки талог искуства, драме и сценарији Ноћ и магла, Папагај, Дрвени сандук Томаса Вулфа, Механички лавови, Електра, недовршена књига прича Лаута и ожиљци, а сем тога, Киш је и аутор великог броја песама и препева (са руског, мађарског, француског, енглеског), што често остаје у сенци његовог прозног рада.

Биографија Данила Киша отпочета је – библиографијом, јер Киш је, пре свега, био и остао писац, сâм је говорио како припада братству писаца, такорећи једној и јединој космополитској нацији уметника, па његов животопис и треба да представљају књижевна дела, много више него подаци из стварног живота – али пошто су и они били веома значајни за формирање пишчеве личности, ипак заслужују да буду споменути.

На рођењу у Суботици 1935. назван Данијел, потекао је из јеврејске породице Кон, али је доцније његов отац мађаризовао презиме у Киш, док са мајчине стране вуче црногорске корене, тако да га је православна мајчина вера донекле и спасла нацистичких рација у којима му је страдао велики део породице.

Занимљив је податак да је Данило Киш, завршивши општу књижевност на Филозофском факултету у Београду 1958, заправо постао први дипломант ове катедре. А упоредо са књижевним стваралаштвом, бавио се Киш и лектуром и превођењем, тим пре што се током дугогодишњег боравка у Француској, где је и радио као лектор за српскохрватски језик, упознао из прве руке са француском поезијом.

Најзад, за Француску је Данило Киш био везан и емотивно након што је упознао Паскал Делпеш, с којом ће провести последње године свога живота, иако је претходно био готово двадесет година у браку са Мирјаном Миочиновић, која је пак, након пишчеве смрти, постала носилац ауторских права Кишових књига и, такорећи, заштитник његовог дела.

Из саме Кишове биографије већ је јасно колико је велики писац био и пореклом, и радом, и интимом неспутан и отворен када су у питању културе, нације и језици, тако да се и данас често наиђе на камен спотицања кад Данила Киша треба сврстати у одређену националну књижевност и строго дефинисати којој је култури припадао, тим пре што се ни језик на којем је Киш стварао своја дела не зове више исто – мада, суштински, и даље јесте исти.

Управо зато што је био врстан писац, Киш је добро знао колико језик, најзначајније оруђе књижевне уметности, одређује не само припадност, него често и судбину уметника као саставне јединке у јасно омеђеној култури, средини и нацији.

Да ли је Данило Киш имао више користи или штете од писања на српском језику, да ли би боље прошао да је своја дела оригинално писао на мађарском, хебрејском, немачком или француском језику – то је тешко установити, али чињенице довољно говоре колико је Киш успео да остане у буквалном смислу светски писац (у последње време често се сврстава у интернационалну средњоевропску књижевност) иако га језик његових дела нераскидиво веже за српску литературу и средину, где често није било разумевања за ствараоце светског формата који су теме и мотиве за своја дела тражили и ван релативно уског простора српске културе, традиције и историје.

У случају Данила Киша, бити велики писац у српској књижевности значило је да стваралаштво буде запаженије и цењеније управо изван простора српског језика, јер док су самим српским читаоцима били ближи Иво Андрић, Милош Црњански, Антоније Исаковић, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, ипак је Киш до данас остао најпревођенији писац српског језика, а његову светску славу потврђују и међународна признања: Grand aigle d`or de la ville de Nice (Француска), Premio letterario Tevere (Италија), Preis des Literaturmagazins (Немачка), Bruno Schulz Prize (САД).

Положај Данила Киша у српској култури најбоље илуструју чињенице у вези са Ниновом наградом 1972. за роман Пешчаник: Киш је био тада најмлађи лауреат овог признања, али је неколико година доцније вратио награду, малтене без образложења, мада из добро познатих разлога, који су се тицали Гробнице за Бориса Давидовича, тада означене као – плагијат.

Признавши најпре да се ради о великом писцу, књижевна критика као да се показала недостојном да тог истог писца разуме и прихвати до краја.

Да је Гробница за Бориса Давидовича сама по себи комплексно дело, говори и то што није лако установити њен жанр, па се некад третира као збирка приповедака, а некад као целовит роман (и сâм Киш је у поднаслову нагласио да су то „седам поглавља једне заједничке повести“), али много значајније од тога јесте мотив њеног настанка. Радећи на универзитету у Бордоу и суочивши се са француским левичарима који су идеализовали Совјетски Савез, Данило Киш одлучио је да напише „узорне приче“ о људским судбинама и жртвама изазваним политичким обманама под маском комунизма. Киш је овом књигом експлицитно изједначио стаљинизам са нацизмом, пошто је, након тематике холокауста и немачких концлогора у својим претходним књигама, сада на исти начин проговорио и о совјетским гулазима, сматрајући то и својом књижевном дужношћу.

Популарности Гробнице за Бориса Давидовича сигурно је допринео и сâм моменат када је написана, пошто је књижевна тематика стаљинистичких логора била тих година веома актуелна. Са друге стране, управо је актуелност теме стаљинизма још више потпирила несугласице и изазвала вероватно највећу књижевну расправу у Југославији током XX века, јер то што су неколико година раније биле објављене књиге 7000 дана у Сибиру Kарла Штајнера и Архипелаг Гулаг Александра Солжењицина управо је и дало замаха појединим критичарима да закључе како Киш само „коље заклано јагње“, пошто су очигледно сматрали да Киш није о стаљинизму рекао ништа што већ није било речено. Пре ће, ипак, бити да се радило о неразумевању постмодерних књижевних тенденција, јер су документарност, псеудодокументарност и интертекстуалност у Кишовом делу биле аутоматски означене као пуко преписивање (дакле, плагирање) туђих радова, а као предмет крађе помињана је и Штајнерова књига, премда Киш није ни крио да је у својој збирци цитирао Штајнера, док се сâм Штајнер поводом тога није оглашавао, а камоли да је оптуживао Киша. Негативне реакције тадашњих еминентних критичара и књижевника заиста су дошле неочекивано, тим пре што је у први мах Гробница за Бориса Давидовича била прихваћена као ремек-дело, а писац награђен Горановом наградом.

И као што то често бива, у самој полемици много су више открили полемичари о себи, нарочито о негативним странама своје делатности, него што су наудили писцу којег су критиковали и оптуживали.

Што се тиче самог Данила Киша, он је одговорио на критику Драгољуба Голубовића у загребачком часопису Око, а затим се држао по страни, тако да се временом првобитна несугласица претворила у новински мегдан између Предрага Матвејевића и Драгана Јеремића, који је тада био председник многих књижевних жирија и несумњиви културни ауторитет, но управо ће и изгубити тај ауторитет због оштрих критика Кишовог дела. У полемици су фигурирала и имена Велимира Висковића, Димитрија Рупела и Николе Милошевића (на Кишовој страни), Бранимира Шћепановића и Миодрага Булатовића (на Јеремићевој страни), а Данило Киш се изнова огласио тек 1978, одговором у виду књиге Час анатомије (помало у стилу Лазе Kостића и његове обимне књиге о Јовану Јовановићу Змају), што опет није био крај расправе (како се често сматра), јер убрзо је уследила Голубовићева тужба (иначе је Киш у својим одговорима називао Голубовића именом „Пигеон“, а понегде и „Влах“), а затим и Јеремићева реакција у књизи Нарцис без лица (1981), где је аутор изнео и неке заиста јаке аргументе у своју корист – но као да је већ било касно, па је ово значајно дело углавном остало без пријема и одјека.

Штета је што се данас, када се говори о овој бурној полемици, углавном наводе само Кишови ставови, а не и ставови његових опонената, па на тај начин испада како је Данило Киш био у праву само зато што је именом и презименом био Данило Киш – а тиме се, заправо, даје добар аргумент неким новим Кишовим противницима.

Објективно гледано, нема сумње да је баш таква књижевна афера, и то у једној социјалистичкој земљи, допринела још бољој репутацији Киша у западној Европи, где је безмало био доживљен као дисидент, па је испало да се Гробницом за Бориса Давидовича Данило Киш не само придружио антикомунистичким писцима, него да је присвојио и њихову судбину, што је ипак било неосновано тврдити, а поготову је било апсурдно стављати знак једнакости између Киша и, на пример, Солжењицина.

На крају крајева, управо је југословенски, дакле комунистички суд одбио Голубовићеве оптужбе против Данила Киша, а у тој истој држави Кишу је више пута одавано признање, поготову у годинама након стишавања расправе, чему у прилог говоре награда Жељезаре Сисак за Час анатомије, Андрићева награда за Енциклопедију мртвих, штампање Кишових сабраних дела у десет томова, најзад и избор за дописног члана Српске академије наука и уметности – али, као да је и у Кишовом случају све то дошло прекасно, јер велики писац је због старих разочарања имао све мање физичког додира са југословенском и српском културом, притом је већ дуже време боравио у Француској, а и опака болест наговештавала је његов скори крај.

Једино удружење, додуше неформално и неконвенционално, где се Киш могао осећати свој на своме и где није доживео разочарања, сигурно је била „велика четворка“ којој су, поред Киша, припадали и Борислав Пекић, Мирко Ковач и Филип Давид. Са друге стране, ипак ће остати питање да ли је Киш, гледано из данашње перспективе, више добио или изгубио тиме што је припадао овој дружини, поготову ако се зна да су се преостала три члана, нарочито у годинама након Кишове смрти, уплела у вртлог политичких, идеолошких и националистичких несугласица што су у ратном вихору захватиле ону државу коју је Данило Киш као уметник представљао у свету. Кишови најближи пријатељи, а поготову Ковач и Давид, постали су тако носиоци чувене „другосрбијанске“ идеје, коју су ретроактивно пренели и на већ мртвог Данила Киша (понекад је деловало као да се њих двојица заклањају иза Кишовог ауторитета чим би требало да изнесу неки јачи аргумент), па се и данас Кишово дело неретко посматра кроз дотичну политичку призму, чак се иде дотле да се било која лоша оцена Кишовог рада не сагледава као књижевна критика, него се аутоматски означава као српски национализам, па и као антисемитизам.

Додуше, и сâм Киш је пред крај свога живота показивао интересовање да се, као признати уметник, укључи у политички живот своје домовине, нарочито у времену све јачег бујања национализма, но десиће се да, иронијом судбине, београдски лист Политика на истој страни објави вест о Кишовој смрти и вест о успеху књиге Године расплета, чији је аутор био онај политички вођа коме је Киш имао намеру да буде опозиција.

На крају је и сахрана Данила Киша у београдској Алеји заслужних грађана донекле послужила као промоција политичких ставова, и то опет супротних од ставова самога писца, јер Кишову жељу да буде сахрањен као православац (што је, вероватно, било враћање дуга оној религији која га је спасла од нацистичке рације), за свој надахнути говор искористио је црквени великодостојник који ће, у годинама које следе, много више наступати као политичар, а све мање као духовник. Разуме се да је и овај моменат дао замаха „другосрбијанцима“ да Киша представе као жртву српског клерикализма, те да у неким будућим чланцима и есејима бране мртвог писца онако како се вероватно ни он сâм не би бранио.

Наведене околности допринеле су да се положај Данила Киша у српској књижевности често посматра и као сушта супротност Добрици Ћосићу, а своју је улогу ту одиграла и Кишова сатирична поема Песник револуције на председничком броду, где је аутор буквално исмејао Ћосићево путовање Титовим бродом „Галеб“ ради подсећања на титоистичку прошлост писца који је био сматран дисидентом, доцније и „оцем нације“. Већ и саме биографије двојице писаца пружају много могућности да се Ћосић и Киш схвате као суште супротности: први се бавио политиком и као партијац и као опозиционар, други се клонио политике (или се, бар већим делом свог живота, трудио да физички буде од ње што даље, мада је у самим својим књигама критиковао управо политичке режиме); први је писао дела надахнута искључиво националном историјом, други је инспирацију без проблема налазио и изван граница домаће културе и историје; први је писао дела првенствено намењена српским читаоцима, други је писао дела која ће моћи да разуме сваки читалац на планети; први је потекао са села и у многим је својим делима везан за јасно омеђену руралну средину, други је пореклом из грађанске породице и без проблема је писао о људима свих меридијана…

Ипак, без обзира на све непомирљивости и супротности, књижевност у којој је места било и за Добрицу Ћосића и за Данила Киша могла је бити само богатија, разноврснија, па и демократска у културолошком погледу.

Кад се данас говори о Данилу Кишу, ипак је најважнији суд самих читалаца, и то првенствено публике оног језика којем је Киш својим стваралаштвом припадао. Изгледа да су Кишово дело много боље схватили нови нараштаји српских читалаца, а сигурно је Данило Киш и стварао за генерације које долазе и које ће, са одређене временске дистанце, моћи на прави начин да разумеју његову поруку, улогу и мисију како у српској, тако и у светској књижевности.

Карактеристично је да су филмски ствараоци веома ретко у Кишовим делима налазили инспирацију, а чак је и екранизација Пешчаника у српско-мађарској копродукцији (2007) остала непозната широј публици.

Али, зато се Киш недавно појавио као књижевни јунак који – убија вампире. Откуд уопште таква идеја, читаоцима ће бити јасно кад буду прочитали причу Дејана Стојиљковића „Башта, пепео, вампири“, па схвате да је лик Данила Киша одабран с добрим разлогом – баш као и ликови самих вампира.

Својим стваралаштвом, па и својим животом, Киш је заиста убијао и сузбијао негативне друштвене и идеолошке тенденције (поготову је тај свој став изразио у есеју „О национализму“), ударајући првенствено на оне појаве за које се мислило да су давно ишчезле, а заправо су се биле само притајиле, тињале, тражиле плодно тло, те се на крају буквално повампириле (и поново изазвале неспоразуме „чији је далеки корен у вавилонској пометњи језикâ“, како је то писац закључио у причи „Нож са дршком од ружиног дрвета“).

Данило Киш умро је 1989, па је, на симболичан начин, и својом смрћу заокружио један квалитетан период српске књижевности коме је истински припадао и на најдостојнији начин га промовисао у свету, како код читалаца страних језика, тако и међу другим књижевницима који су својом ерудицијом и космополитизмом такође припадали универзалној нацији писаца, притом се не одричући културе из које су потекли, него напротив, уздижући и језик своје књижевности до нивоа светске литературе.

Нека, уместо закључка, реч буде дата Мирославу Крлежи, који је, у једном кратком писму, недвосмилено и потпуно у свом маниру објаснио Данилу Кишу суштину целе расправе око Гробнице за Бориса Давидовича:

Драги Данило,

У вези с Вашим писмом од 30. 9. 1976, молим Вас, прије свега, не драматизујте ствар саму по себи сасвим наравну и логичну.

Својим пером Ви дражите свијет око себе, више од тога, Ви га раздражујете намјерно, па шта се чудите томе као Поп Јоцина Фрајла?

Пустите ту олујицу (у чаши воде) нека прохуји, а да не пожурите испред руда, на врат на нос (précipitamment) нема смисла!

Kао за утјеху, довиђења, срдачно Ваш

М. К.

P. S. Половином октобра спремам се у Опатију.

Наш post scriptum биће посвећен Крлежином post scriptum-у, који иначе нема никакве везе са главном темом, али као да баш у тој реченици видимо Крлежу док одмахује руком и сугерише свом млађем колеги да се посвети неким лепшим стварима – али опет, Крлежа као и да прекорева Киша: зашто се Данило чуди књижевној бури којој је на неки начин сâм допринео и у којој, вероватно, помало ужива – јер зна се да од напада на писца и његово дело заправо нема боље рекламе.

за П.У.Л.С  Душан Милијић

Tekstovi o Danilu Kišu na portalu P.U.L.S.E

  Danilo Kiš, Dušan Milijić, Književnost