Метафизички свет слике – Међу многобројним теоријским и естетским проблемима које покреће  слика, значајно место припада њеној структури, односно слојевима и   плановима од којих је сачињена. У овом тексту бих се базирала на   најзначајнијем слоју слике, а то је свакако метафизчки. Уметник зна значење   предмета који слика, зна то и посматрач, али слика живи дуже од тога. Да ли   је оно што се одиграло на предметном плану трајни и суштински квалитет   слике, дефинитивно – не. Да бисмо праведно оценили једно уметничко дело   и одредили његову унутрашњу садржину, морамо га посматрати не   телесним, већ духовним оком. Предео, портрет, мртва природа, све то пред   духовним оком добија један истинитији живот. У метафизичком животу   слике језгро се налази на самом дну, тамо где сазнање престаје, где   невидљиво постаје видљиво. Посебно у области апстрактног сликарства   слика је отпорна према свему што долази споља; она је заокупљена   сазнањем о сопственом свету. Њен центар се не налази у теоретским   аспектима живота, већ је закопан у самом ствараоцу.

“Уметност као да је стидљива. Она не може да говори непосредно”

Албер Ками

Зар спознаја слике није што и спознаја човека? Наша суштина није у   спољном изгледу ствари, нашој појавности, често допадљивој и лажној   представи коју нудимо другима. Наша бит није занимање, припадност   једном или другом народу. Личне карте нису доказ нашег идентитета, јер он   лежи закопан у најдубљем, најскривенијем слоју душе. Ту је центар нашег   бића, сачињен од најболнјих, најинтимнијих, најличнијих прича.Зашто би и   слика била другачија? Тек испод њене покорице,откривамо тајну.

Ко може открити суштину слике – кртичар, посматрач, или само њен стваралац?

Критика је тражење истине на слици, али се поставља питање да ли критичар може да допре до те истине. Способност да се између видљивих, пластичних чинилаца слике и њене невидљиве, осећајне вредности успостави прецизан однос међузависности (тј. да се друго тумачи у функцији првог), сигурно зависи не само од стручности већ и од осећајности критичара. Критику обично не прати напор да се мотивише на личним, већ општим местима. То лично мишљење се често истиче у облику дефинитивне, опште, математички нађене истине. Критичари често дело оцењују према формалним, а не суштинским обележјима, и то је та тачка на којој тумачење уметности измиче. Без чулне и емоционалне грађе никакав прецизан и валидан закључак није могућ.

Свакако би требало истаћи да постоје границе до којих критичар може водити у познавање ликовног говора, јер оно што је изражено ликовним језиком нема превода у књижевном. Све што је критичар претворио у реч, читалац мора са још већим напором извући из речи. Дође тренутак када ни рационалност, ни речи више немају снаге да преведу облике ликовног језика, јер у најдубљем слоју слике ликовни елементи су више психолошки, а мање визуелни феномени. Слика је психом одуховљени ликовни материјал.

У уметности нема истине до личне истине. Слика је печат властите индивидуалности, мерило властите температуре. Центар слике је закопан у самом ствараоцу. Кад мало боље размислим, слика је сама нашла своје опредељење, њу не интересују ни предмет ни човек, већ тајна живота. Она је на првом месту откриће, а тек на другом стварање, и зато када ме често питају шта сам хтела да кажем, ја одговарам да нисам желела да кажем већ да створим, а да је намера да створим хтела оно што сам казала.

Аспект са кога бих желела да представим лично виђење сликарског чина је заправо анализа једног посебног момента: момента када сам очистила палету, када је мирис терпентина испарио, када је боја на платну била сува, када више није остављала трагове на мојим прстима, моменат када сам напустила сопствену слику на неко време, ослободила се њеног зрачења, и момента када сам јој се у самоћи поново вратила, у потпуности ослобођена њеног утицаја. Она је постала моје огледало, нови, другачији одраз од оног који сам свесно створила. Слика је постала моја истина, буђење, отрежњење. Ја као аутор не бих хтела да говорим о својој слици, већ да укажем на то како слика види мене.

То исликано платно за мене није ништа друго до вртоглаво силажење у сопствени понор, у центар свога бића. При новом и свежијем погледу, моја мисао о себи више није мутна, магловита, већ су боје, форме, контуре били дешифранти моје личности.

Шта сам ја то видела у свом новом огледалу? Видела сам хаос, напетост, сукоб, агресију, као да у свакој мојој слици има нечег изазивачког и мушког, продорног, силног. Присутна је жеља за потпуним спајањем супротности, борба правилног и неправилног, светлости и мрака. Има нечег пунокрвног, нагло претераног, дивљег. Као да је свака боја, свака линија моје осећање, као да сваки део слике испушта личну енергију, као да сваки атом слике носи свој тајни живот. Попут мојих осећања, боје и форме се мрсе, прожимају, сукобљавају, сумњају, испитују, грче, настају и нестају, скривају, пониру и опет израњају. Оне се шире у читав сплет нерава, оне су читав спектар најразличитијих емотивних стања која у својој опречности имају жељу за јединством да се уплету и увежу попут крвотока који храни слику. Први план слике је увек згуснут, пренатрпан; ту би свака емоција желела да доминира, да потисне, да истера ону другу; свака би хтела превласт и сопствену аутономију. Као да страствена, пунокрвна, црвена не би могла да преживи без смирености, зрелости, хлада зелене и плаве. Нешто попут мог темперамента који би ме расточио, расплинуо, сагорео да нема искуства и зрелости мисли. Ту је и жута: она би да греје, вришти, разара, доминира, свесна да је увек акценат, никад велика површина, свесна да понекад (као и у животу) оно чега имамо најмање нас највише одређује. Жута је често одраз и многобројних сазревања у природи, а можда је она одраз личне зрелости, које има само понекад, али на битним и кључни местима, као и жуте на мојим сликама.

Скоро свака моја слика је подељена на две партије. Први и доњи је згуснут, чврст, седиментан, понекад порозан и разуђен. Попут камених маса које се чврсто држе за сваки центиметар платна, али са приметним пукотинама на себи. Можда је баш ту где је пукло ушао свеж ваздух и донео нови живот. То сам ја, понекад чврста, стабилна, али са напрслнама у себи, са напрслинама које волим, ценим, са сазнањем да на местима где је прсло, болело, где су остали трагови и ожиљци, да се управо на тим местима родила се моја зрелост и мој прогрес. Доњи део слике је рационалност, свесност, приземност, то су делови изложени светлости, ваздуху и спољњем утицају.

Насупрот томе стоји велика, мирна, плава површина. Она је други део моје личности. Она је бескрајна, духовна, подсвесна. Насупрот овом земаљском сукобу, она је ту да хлади, смирује, очарава, да наводи на сањарење. Она упућује на небо, море, бесконачност. Она неутралише сву напетост првог плана. Она не повређује, не изазива, не запањује. Она је попут мудрог и духовног човека чију узвишеност не може да дотакне никаква приземност спољашњег света.

У првом плану слике као да је пулс убрзан, а притиска повишен, док плава смирује и опија попут анестезије.

Шта је слика него живот у животу, паралелни свет са овим стварним, особени сунчани систем испуњен сопственим сазањем. Слика је површина на којој се као у животу дешавају и дивне и страшне ствари. Зар живети и сликати није исто? У процесу сликања, као и на животном путу, има убрзавања, успоравања, застајања, кретања, тражења, губљења, где се свака спознаја плаћа високом ценом неизбежних лутања. Тај крајњи резултат, та готовост слике, за оне пажљиве и остељиве, само је горња плоча која прекрива све што се доле збило. Попут мене данас. Зар мој тренутни одраз није моделован и изграђен сваким тренутком моје прошлости? Белина платна за мене је рођење, почетак живота, простор који треба обојити и оформити животним саджајем.

Za PULSE  Popović Aleksandra

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  metafizika, spoznaja, umetničko delo, Umetnost