Mikelanđelo i njegove ljubavi
Fizička lepota je jedan od najređih Božijih darova
Veliki Mikelanđelo. Jedan od najvećih svoga vremena. Rođeni Firentinac u zlatno doba italijanske renesanse, nadaleko poznat i čuven među savremenicima i kroz vekove, što je i sam rekao – Čovek prolazi. Samo su umetnička dela besmrtna. Vajar, slikar, inženjer, arhitekta. Umetnik. Ali, ovom prilikom se nećemo baviti njegovim stvaralaštvom koje je ostalo zabeleženo u istoriji. Sada ćemo upoznati Mikelanđela ljubavnika, pesnika, brižnog sina i brata, požrtvovanog prijatelja i strica, pokrovitelja mladih umetnika i beskompromisnog, strogog učitelja.
Kao trinaestogodišnji dečak dolazi pod okrilje porodice Mediči, tačnije Lorenca de Medičija. Tu, na izvoru znanja, umetnosti, književnosti, filozofije stiče veliko obrazovanje, upoznaje se sa humanističkim naukama, uči grčki i latinski, susreće se sa kamenom i tehnikama njegovog oblikovanja, piše sonete i upoznaje mladu Kontesinu de Mediči, njegovu prvu, nežnu i platonsku ljubav koja ga je pratila do kraja života:
K nebu me nosi jedno očaravajuće lice,
Ništa drugo na svetu ne može mi pružiti toliko radosti – zapisao je u samoći, živeći svoju prvu dečačku ljubav.
Iako neizlečivo bolesna od tuberkuloze, govorila je da se u Mikelanđelovom prisustvu oseća snažno, a on je odgovarao:
Kad sam blizu Vas, osećam se zbunjeno. Volim Vas, Kontesina.
Volim te, Mikelanđelo– rekla mu je poslednji put kad ju je video.
Ljubav za njega nije bila samo telesni čin i zadovoljenje instinkta, već je morao da tu osobu spozna i prepozna, i to bez reči. Čudne su i misteriozne te platonske ljubavi, traju čitavog života. Slično je i Gete osetio prema Urlike tri veka kasnije – O, pa mi se poznajemo, poznajemo se još od praistorije.
Sa Kontesinom je bilo kao da su se oduvek znali, nepresušna potreba za njenim svakodnevnim prisustvom, kao vazduh, kao voda, kao klesanje mermera. Slika čiste ljubavi.
Lepota ljudskog tela ga je fascinirala. Međutim, nikada nije vajao žene, jer, kako je govorio – žene su da se vole.
Jedne večeri u Bolonji upoznaje Klarisu Safi. Bila je mršava, zlatne kose, tananog struka i podsećala ga je na Botičelijevu strast za savršenim ženskim telom. Činilo mu se da je ona jedno od onih stvorenja čiji je svaki dašak i pokret stvoren za ljubav. Ta ljubav je bila tako snažna i silna, erotska, fatalna, telesna i neobuzdana da je prevazišla onu duhovnu koju je osećao prema Lorencovoj ćerki. Opet zabranjena i riskantna ljubav ga je uzbuđivala toliko da nije ustuknuo ni pred njenim pigmalionom i zaštitnikom, ljubomornim i opasnim grofom Markom Aldovrandijem. Klarisa nije bila slična nijednoj ženi koju je do tada video. Njeno prisustvo je osećao pogledom i svakom porom svog tela. Od njenog prisustva uzburkala bi mu se krv u žilama, a u ušima je čuo tihu vilinsku muziku njenog glasa. Opisivao ju je kao Danteov pakao i savršenstvo ljubavi u svom ženskom obliku. Ležerna diskusija potkrepljena erotskim nabojem ovo dvoje budućih ljubanika u francuskom salonu otela se i kočnice popustiše.
Vi ste umetnik, Buonaroti? Biste li mogli da me isklešete u kamenu?
Vi ste već isklesani! I to savršeno! – odgovori Mikelanđelo.
Tih nekoliko intimnih susreta su ga inspirisali da u sred noći, obliven znojem, ustane i napiše raskošne sonete:
Kakvu radost ima onaj sretni venac cveća
Oko njene glave tako čvrsto spleten,
Svaki pupoljak tiska se na čelu sa temena
Kao da želi da joj prvi poljubi obrve.Njena haljina povazdan uživa u savršenom blaženstvu
Da čas otkriva njene grudi, zatim kao da ih steže:
A ta sjajna tkana mreža od finog zlata
Počiva na njenim obrazima i grlu u sreći!A ipak još blaženija, čini mi se da je traka
Pozlaćena na krajevima, jer tako slatko okružuje
I miluje grud koju treba da stegne:Da, a pojas, onima koji razumeju,
Uvezan oko struka, kaže: Ovde ostajem zauvek!
A šta bi moje ruke učinile da su na mestu tog pojasa?
Od Mikelanđela ju je odveo njen novi zaštitnik, daleko, kočijama, a kad su ga pitali zašto nije pošao za njom, odgovorio je – Nisam imao kočiju. Ipak je to bila samo strast.
Mikelanđelova poslednja ljubav bila je Vitorija Kolona, markiza od Peskare. Prva dama Rima, pesnikinja, i jedan od najfinijih umova Rima. Njoj 46, a njemu 60. Lepa i svetica. Skinuo je ženu bez odbrane i gorko se kajao zbog toga – O, kakvu sam užasnu stvar učinio jednoj svetici!
Njena lepota je bila toliko velika i raskošna kao da ga je Sunce zaslepljivalo. Opet, okupan znojem, a ozaren lepotom, ovoga puta iz njegovog pera navirali su stihovi:
Lako je očima mojim, izbliza i izdaleka
Da gledaju sjaj koji iz tvoje lepote zrači;
Ali, gospo, noge ne mogu dopreti tamo kamo pogled može stići:
I premda vidimo zvezdu, ne možemo se popeti da je dohvatimo…
Ova ljubav je bila za umetnika kao zvezda koju ne može dohvatiti. Sjajna i daleka, lepa i blistava, markiza zaobilazi umetnikovu ljubav, ali je ne ignoriše. Skrhana bolom zbog smrti voljenog muža koga nikad nije upoznala kao muškarca jer joj on nije dozvoljavao, ostala je svetica i bezgrešna žena do kraja života. Njena ljubav je imala otelotvorenje samo u romantičnim i strastvenim prepiskama sa Mikelanđelom.
Progon zbog njenih revolucionarnih shvatanja, imao je za posledicu bolest i propadanje. Njena lepota je bila uništena. Izgledala je starija dvadeset godina sa kosom bez sjaja. Ipak, i tada, njeno odbijanje Mikelanđelove ljubavi je bilo poetično – Život je okrutno otkrovenje. Božanski ste stvarali pre no što ste mene upoznali, božanski ćete stvarati i kad mene ne bude. Svoj život, markiza je posvetila manastiru. Pokopana pored muža koje je nikad nije voleo niti upoznao, pored nje će provesti čitavu večnost, a Mikelanđelu koji je u njoj našao vrhunsku ljubav svog života, nikad nije dopušteno da tu ljubav ostvari. Kakav paradoks i među uzvišenim, božanskim umetnicima!
Život je dobar. Bog me nije stvorio da me napusti. Voleo sam mermer, da, i boju. Voleo sam arhitekturu, a i poeziju. Voleo sam porodicu i prijatelje, žene. Voleo sam Boga, oblike zemlje i neba, i ljude takodje…za mene, snage uništenja nikad nisu nadjačale stvaralaštvo.
Il magnifico Michelangelo!
Mina Nevski
Izvor: Džabaletan
Sjajan tekst!
Sjajan tekst. Sve pohvale