And now for something completely different
Istinski čudaci i nekonformisti svih vrsta stvarali su tokom 20. veka novu vrstu humora – humora dovedenog do protivurečnosti zdravom razumu, prepunog preterivanja i rafiniranosti, kojem se urnebesno smejemo a da nam često nije baš sasvim jasno čemu se, ni zašto, zapravo smejemo. Od Antologije crnog humora nadrealiste Andrea Bretona, iz 1937. (kao i celokupnog, urnebesno – parodičnog i otkačenog delovanja avangardnih umetničkih pokreta dadaizma i nadrealizma), preko apsurdnih drama Semjuela Beketa i Ežena Joneska, kratkih priča Danila Harmsa do kultnih filmova Luisa Bunjuela i Vudija Alena (spomenimo samo urnebesni (z)bunjelovski apsurd u Diskretnom šarmu buržoazije i Fantomu slobode, kao i woodyallenovsko ironično, kreativno ludilo u biserima poput Banane, Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, a niste smeli da pitate, Sleeper ili pak Ljubav i smrt) i komedija braće Marx razvijao se novi vid humora i smeha – kao lud na brašno, jednostavno nazvan – nadrealistični humor.
Ključno poglavlje u istoriji čudesnog humora predstavljao je tim poznat pod nazivom Monty Python’s flying circus , kojeg su činili : John Cleese, Eric Idle, Graham Chapman, Terry Jones, Michael Palin i Terry Gilliam, grupa entuzijasta-zezatora s univerziteta Oxford i Cambridge (samo je Gilliam, tvorac kultnih animacija, bio student koledža u Los Anđelesu)…
…’’Kraljevski filharmonijski orkestar odlazi u klozet“, ’’Vreme razmrdavanja za sove“ i ’’Kriza identiteta čoveka druge polovine dvadesetog veka“ – bili su u to vreme samo neki od radnih naslova ove otkačene ekipe…
Pitanje izbora imena trupe oduzelo je neko vreme pre nego što je doneta definitivna odluka. BBC je insistirao na ’’Letećem cirkusu“ (Flying Circus), dok su autori hteli dodati nešto što može sugerisati apsurdnost i duh osobenog ludila koji ih je krasio. O tome kako je nastao naziv, priseća se Michael Palin: ’’Sedili smo na nekom mestu i Eric (Idle) reče: ’’Bi li to mogao biti kakav zapušteni agent showbusinessa? Nešto kao Monty? John (Cleese) tada reče: ’’A šta kažete o nečem opasnom, pretećem, kao Python?“ I odlučili smo – Monty Python.“ Na ne baš pouzdanoj Wikipediji pak nalazimo drugačiju priču – Monty je bio nadimak legendarnog britanskog maršala lorda Montgomeryja, a Python (piton) je dodano radi komičnog efekta.
…IT’S…
Priča o pajtonovcima ima svoju predistoriju. Davne 1963. godine student prava sa Kembridža, Džon Kliz, okuplja ekipu istomišljenika u zabavnu trupu The Footlights. Grupi se vremenom priključuju i budući članovi letećeg cirkusa: Ajdl i Čepmen s Kembridža, te Džouns i Palin s Oxforda. Upoznavši se sa Klizom u Nju Jorku, zadnji se priključuje Gilijam. Radeći na teatarskim, TV i radio serijama poput: Cambridge circus, We have ways of making you laugh, I am sorry ill read that again i Do not adjust your set, grupa se pročula po iščašenom humoru i van granica Velike Britanije. Svestranost, visokoobrazovanost i izuzetan talenat budućih pajtonovaca veoma brzo su došli do izražaja – parodija, satira, kvalitetna muzika i sjajna gluma već tada trijumfuju nad bezidejnošću i rutinom okoštalih TV šema…
Leteći cirkus Montyja Pythona bila je novina u svetu humorističnih produkcija namenjenih televizijskom programu. Ta se novina može smatrati radikalnom zbog duboke i supstancijalne nepomirljivosti koju uvodi u televizijski humor, kao i zbog izbora koji se tiču forme i ponuđenih sadržaja. Putem televizijskog medija oni u masovnu komunikaciju uvode tip humora koji zbog provokativne prirode pre nije bio tako gledan… Provokativni duh parodije inficirao je trajno uparloženi sistem dotadašnje sterilne ’’zabave“, donevši sobom mnogo beskompromisniji, kritički obojen pristup osetljivim temama, svemu onome što nije smelo da se dovodi u pitanje. Englezi su se i dalje pravili Englezima, ali… suptilna ironija je sve to veoma vešto razobličavala…
Dovoljno je spomenuti još jednu fascinantnu činjenicu koja dovodi u vezu dva najveća kulturna ’’proizvoda“ Velike Britanije druge polovine 2o. veka (The Beatles & Monthy Python’s flying circus) koja su neizmerno obogatila evropsku i svetsku kulturu… Naime, nekadašnji Beatles – George Harrison, bio jedan od glavnih prijatelja, obožavaoca i stalnih potpora ovom genijalnom timu (pored toga što je uradio parodiju vlastitog hita ’’My sweet Lord“ sa Pajtonima, učestvovao sa prijateljom Ericom Idleom u projektu benda The Rutles, koji je parodirao Bitlse, njegova je kompanija ’’Handmade films“ finansijski potpomogla snimanje kultnog ’’Brajanovog žitija“…).
Ono što su Harison i pomenuti Bitlsi uradili u svetu muzike, ludih šezdesetih – kako muzikom, tako i specifičnim, ironičnim, nadrealnim humorom, samo je promenilo formu i uz dodatnu energiju ekipe visokoobrazovanih otkačenjaka sa prestižnih Kembridža i Oksforda poprimilo formu skečeva, filmova, na kraju i muzičkih, pozorišnih komada – okrenuvši sve ’’nedodirljivo“ još jednom naglavačke.
Stekavši neophodno iskustvo i uigranost, ekipa veoma brzo dolazi u kreativnu autorsku fazu, čiji će plodovi doneti svetsku slavu i uspeh. Naime u periodu između 1969. i 1975. godine nastaje antologijski pajtonološki ciklus uvrnutih i sasvim različitih antiskečeva – parodija, smeštenih u četiri serijala od 45 epizoda. Ludilo zvano And now for something completely different počinje da se prvi put emituje na BBC-u famoznog 5. oktobra 1969. godine…
’’Engleska. Nedelja naveče, 5. oktobra 1969. Veliko iznenađenje čeka one koji pale televizore i pripremaju se za veče zabave… Igra u kojoj takmičari ocenjuju smrt Džingis Kana. Oglas za maslac pun hvale njegovom izvrsnom ukusu koji je nemoguće razlikovati od ukusa mrtvog raka. Uzbuđeni sportski komentatori koji uživo prenose kako Pablo Picasso slika vozeći se po Engleskoj… Radi se o ’’Letećem cirkusu Montyja Pythona“! Krajem šezdesetih – decenije rasnih nemira, studentskih protesta, neobjavljenih ratova, političkih ubistava, Woodstocka, prvog sletanja na Mesec i proboja osećajnih kantautora – verovatno ništa nije moglo biti potpuno novo i neočekivano…“…
Ipak … te večeri desilo se po prvi puta ’’ nešto sasvim različito, neočekivano, novo“… Ismevajući okoštali, rutinski, previše ’’normalan“ program BBC – a, Džon Kliz, jedan od idejnih vođa i zaštitnih znakova pajtonovaca, pojavivši se u smokingu izgovara ono čuveno: ’’ A sada, nešto sasvim drugačije“ … Ostatak priče je već odavno legenda, kojoj ćemo se uskoro vratiti … No, pre toga valjalo bi se malo pozabaviti čudesnom igrom i ironijom sudbinskih koincidencija … jednog posve različitog datuma, posebnog po mnogo čemu.
AND NOW
Pre nego što kažem nešto više o ovom genijalnom serijalu, spomenuo bih dve-tri čudesne povijesne koincidencije. Prva od njih je ta da se na isti dan, sedam godina ranije, dakle 5. oktobra 1962. pojavio prvi singl rock and roll benda The Beatles – ‘’Love me do”, liverpulske skupine koja će definitivno obeležiti šezdesete godine (pre svega muzikom, ali i veoma specifičnim smislom za humor) i okrenuti svet i mnoga shvatanja života zauvek naglavačke. Druga od koincidencija sama po sebi je čudo bez presedana – 5. oktobar 2000. u Srbiji. Što se točno tog povijesnog dana zapravo desilo u zemlji Dembeliji, sam Bog zna – revolucija, evolucija ili obična prevara u stilu bespuća povijesne zbilje… odlučite sami. Treća, i za našu priču najbitnija je veza između istovetnog i istovremenog (5. oktobar 1969.) kreativnog vrhunca genijalnog stripa Alan Ford (žestoke socijalne satire i ništa manje otkačenog brixyjevskog humora) i već pomenutog serijala – bila su to dva dotad nezabeležena trijumfa ludila i pokušaja da se učmali svet prikaže iz sasvim, sasvim različitog ugla – u svakom slučaju više no uspešno…
Serijal o nečemu sasvim različitom po formi je predstavljao polučasovni šou humora, satire, animacije, muzike i koječega sve ne, stilski bitno različit od bilo čega do tada viđenog. Antiskečevi u kojima se pajtonovci pojavljuju kao: autori, režiseri, glumci i animatori, scenografi, muzičari, producenti … i sve ostalo, bili su neviđena parodija društva u kojem su nastali i života uopšte. Skečevi pajtonovaca bi se često smatrali besmislenim i međusobno nepovezanim, a neretko nisu ni imali završetak – a u mnoštvu slučajeva niti početak. To je bio rezultat neobičnog kreativnog procesa kojim su stvarali skečeve u grupama po dvoje i tada se okupljali zajedno, pa odlučili šta od toga ulazi u emisiju. John Cleese je to ovako video: ‘’Ako bismo smatrali da se predugo zamaramo sa završetkom za neki skeč, jednostavno bismo ga prekinuli upola.”
’’Pozadinski efekat“ svega činila bi uparložena i letargična, birokratski organizovana TV mreža i država (BBC,Great Britain) u žabokrečini tradicije, idealno tle za uspon novih ideja i parodiju starog. Kao studenti književnosti, prava, istorije i medicine pajtoni su sa ogromnim predznanjem vešto ismevali sve i svakoga, naravno, uvek sa stilom i rafiniranošću. Istorijske ličnosti, političari, kraljevska porodica, umetnici i filozofi, domaćice i radnici, malograđanština i posebno BBC našli su se na udaru ove ingeniozne šeretske ekipe – bio je to do tada neviđeni totalni trijumf humora nad stupidnom uobraziljom tzv. ozbiljnih i uspešnih ljudi. Oduzimajući stvarima nepotrebnu preuzvišenost, pajtonovci su ih svodili na pravu meru…
Pajtonovci se nikada nisu previše obazirali na cenzuru: koliko god je BBC u to vreme konzervativan bio, odisao je nekom neponovljivom liberalnošću, tolerancijom. Pajtonovcima, uglavnom već iskusnim zabavljačima, bilo je dozvoljeno praktično sve – zafrkavali su koga su stigli, od monarhističke porodice do anglikanske crkve, od puritanaca do liberala, niko nije ostao pošteđen njihovog samosvojnog, anarhističkog, sarkastičnog i nadrealnog humora.
THE MEANING OF LIFE
Pišući ovaj omaž prisećam se gomile nezaboravnih scena nečeg sasvim različitog , kao i mog prvog susreta sa ovim inteligentnim šeretima: bilo je to davne 1989 godine, zahvaljujući kultnom noćnom programu TV Sarajeva (da, tada se to tako zvalo – nije bilo interneta, kablovske i miliona besmislenih kanala koji emituju glupost i prazninu), a u epizodi koju sam tada gledao pojavljuje se čuveno društvo za zbunjivanje mačaka!). Bio je to pravi šok i čudesna radost (nakon svega u čemu sam do tada uživao kao ljubitelj otkačenog, crnog, apsurdnog, britanskog ili kako se već beše zvaše ta vrsta humora – od stripova poput Alana Forda, preko The Muppet show programa – gospoda sa balkona Waldorf i Statler – dva moćna cinika i moja večna inspiracija, do recimo serija Mućke – Only fools and horses i ’Alo, ’Alo, te domaće, sarajevske varijante pajtonovaca Top liste nadrealista). Prisećam se legendarnog Klizovog silly walk ludila, fudbalske utakmice koju igraju filozofi, zatim planinarenja niz ulice Londona, mister Neutrona, niza urnebesnih parodija na smarajuće TV emisije i voditelje BBC –a, smrtonosnog vica koji na ratištu čini čuda, parodije nasilnih filmova Sema Pekinpoa… niza koji je zaista nepregledan i veoma teško opisiv. Spomenuću još samo da je neponovljivi ciklus zaživeo i kao film, nešto u stilu ’’the best of“ skečeva…
Some things in life are bad
They can really make you mad
Other things just make you swear and curse.
When you’re chewing on life’s gristle
Don’t grumble, give a whistle
And this’ll help things turn out for the best…And…always look on the bright side of life…
Always look on the light side of life…If life seems jolly rotten
There’s something you’ve forgotten
And that’s to laugh and smile and dance and sing.
When you’re feeling in the dumps
Don’t be silly chumps
Just purse your lips and whistle – that’s the thing.And…always look on the bright side of life…
Always look on the light side of life…For life is quite absurd
And death’s the final word
You must always face the curtain with a bow.
Forget about your sin – give the audience a grin
Enjoy it – it’s your last chance anyhow.So always look on the bright side of death
Just before you draw your terminal breathLife’s a piece of shit
When you look at it
Life’s a laugh and death’s a joke, it’s true.
You’ll see it’s all a show
Keep ’em laughing as you go
Just remember that the last laugh is on you.And always look on the bright side of life…
Always look on the right side of life…
(Come on guys, cheer up!)
Always look on the bright side of life…
Always look on the bright side of life…
(Worse things happen at sea, you know.)
Always look on the bright side of life…
(I mean – what have you got to lose?)
(You know, you come from nothing – you’re going back to nothing.
What have you lost? Nothing!)
Always look on the right side of life…
Kreativni vrhunac Monti Pajton trupe usledio je sedamdesetih godina 20. veka. Na red je došao niz igranih filmova, a uz njih i knjige, ploče i glumačka ostvarenja kod drugih reditelja. Kultna trilogija ostaće zauvek upamćena, a čine je filmovi: Monti Pajton i sveti Gral (1975.) realizovan u režiji Terry Jonesa i Terry Gilliama, film je brutalna parodija utemeljena na legendi o kralju Arturu i njegovoj srednjovekovnoj potrazi za Svetim Gralom, pajtonovski urnebesno uobličenoj u nešto sasvim drugačije), Brajanovo žitije (1979)(u režiji Terry Jonesa, sa Grahamom Chapmanom u glavnoj, nezaboravnoj ulozi, film je kritika nekih aspekata religije poput nekritičkog prihvaćanja ideja, sledbeničkog mentaliteta, psihologije mase i izvrtanja činjenica.
Osim toga prisutna je i politička tematika vidljiva kroz Brianov politički angažman u jednoj od brojnih separatističkih organizacija koje se samostalno bore za oslobađanje Judeje od rimske vlasti. Zbog niza slučajnosti i nesporazuma prilikom Brianovih pobunjeničkih akcija, grupa ljudi ga počinjene smatrati mesijom, uprkos njegovom jasnom odbijanju takvih ideja. Budući da su ga ljudi već počeli slediti, pokušava ih uveriti da prigrle individualizam i odbace autoritarne figure, ali njegov govor niko ne shvata. Rimljani ga na kraju uhapse i osuđuju na razapinjanje na krstu. Na kraju filma, viseći na krstu, Brian peva optimističnu odu životu Always Look on the Bright Side of Life) i remek delo nadrealizma, totalni filozofski trijumf nečeg sasvim različitog – Smisao života (1983.)…
Kroz niz urnebesnih epizoda – od čovekovog rođenja do smrti, Monti Pajton ekipa filozofski sagledava ljudski život na sasvim različit način i iz ugla parodije i satire. Od apsurdne mašine u porodilištu (zatrpanom masom nepotrebnih čudesa savremene tehnologije, gde jedino nedostaje čovek) koja se oglašava sa čudesnim zvukom:’’Ping!“, kreću nadrealistično-cinične hladnokrvno-engleske opaske o svemu i svačemu nepotrebnom i smešnom u čovekovom životu. Sav apsurd sveta prostire se filmskim platnom, sagledan humorom i propušten kroz brutalno satirični pajtonovski filter urnebesne parodije.
Parodije i cinizma, jetkog i prefinjenog ludila krajnje specifičnog engleskog humora nisu pošteđeni ni Katolička crkva ni kruti i zaglupljujući obrazovni sistem (urnebesne epizode o upotrebi kontracepcije, rađanju i Cleesovom praktičnom, edukativnom pojašnjenju seksa)… Jedna od urnebesnih scena kojima obiluje ovaj kinematografski kreativni vrh trupe, prati brutalni kolonijalni sukob između Britanaca i afričkih Zulu ratnika, 1879. godine…
U kadru se pojavljuje neverovatni John Cleese (kao britanski oficir, uvek hladnokrvan, staložen i savršen u rezonovanju stanja, donošenju pravih odluka i pre svega u ’’saosećanju“ prema vojnicima koji hrabro i bespoštedno ginu za Krunu) usred krvave bitke i hladnokrvno se brije i doteruje dok oko njega padaju masakrirani vojnici… Zatim mirno (kroz sav taj haos) odlazi do šatora oficira Perkinsa (Eric Idle) koji je ’’misteriozno“ u toku noći ostao bez noge, ali on misli da je to posledica ’’ugriza komarca“!… ’’Zabrinuti“, oni zovu u pomoć doktora (Chapman) da razreši taj ’’neobični“ i grozni slučaj i da konačnu dijagnozu osakaćenom pacijentu…
Tokom noći je starom Perkinsu njegova noga, pa… odgrižena“, zabrinuto konstatuje Cleese.
Pa da onda pogledamo tu tvoju nogu, obraća se doktor Perkinsu, dok on hladnokrvno i nezainteresovano čita knjigu… Apsurdnim humorom pajtonovci grade ciničnu situaciju puneći atmosferu kadra uvrnutim humorom gde se svi prave ludi i kao ne primećuju šta se stvarno dešava…
Doktor brižljivo gleda odgriženu Perkinsonovu nogu i hladno konstatuje da: … to nije ništa ozbiljno, možda virus, i ako ćete igrati fudbal (upozorava Perkinsa) ili nešto slično, nemojte forsirati tu nogu!..
Na kraju ludačke scene, doktor ipak priznaje pacijentu da : stanje i nije baš toliko bezazleno i da verovatno nije u pitanju običan virus već neka vrsta višećelijskog oblika života s prugama, velikim kao britva oštrim zubima, oko tri metra dužine iz roda ’’felis horribilis“… Ono što mi doktori, u stvari, zovemo TIGAR!
Tigar? U Africi? Odakle?, zgranuto i uplašeno svi se glasno upitaše…
Verovatno je pobegao iz ZOO vrta!, na kraju hladno konstatuje Cleese.
Bile su to religiozne i istorijske teme, obrađene iz posebnog filozofsko – pajtonološkog ugla. Bez ikakvog lažnog moralisanja i autocenzure na videlo dana su isplivale mnoge večne istine i nepobitne činjenice propuštene kroz satirični filter otkačene trupe. Niko jednostavno nije pošteđen – svidelo se to nekom ili ne, sve je ogoljeno do granice beskompromisnog humorističnog bola. Potoci suza preplavili su mnoge bioskopske dvorane tih godina.
Tokom sezona snimanja legendarnih skečeva, trupa je istovremeno snimila dugometražni film ’’A sad, nešto sasvim drugačije“, koji je bio kolekcija starih skečeva (ponovno snimljenih) uz dodatak nekoliko koji su bili odbačeni u emisiji. Kako je emisija imala četiri sezone, tako se i posada pomalo umorila od rada. Nekoliko je pajtonovaca kasnije priznalo da je pred kraj bilo dosta napetosti između nekih članova trupe, posebno sa Chapmanom, koji je tada bio alkoholičar za kojeg je Cleese rekao kako je ’’bilo nemoguće raditi s njim“. Situacija je dovela do toga da se Cleese povukao, tako da je zadnja sezona protekla bez njega…
Narednih godina gledali smo pajtonovce u solo projektima. Kao reditelji, glumci i scenaristi pojavljivali su se u nizu ostvarenja. Pomenimo neke od njih: Brazil, Tačan kao sat, Riba zvana Vanda, Viking Erik, Lavirint , Avanture Barona Minhauzena, Kralj ribara, Fierce animals, Splitting heirs, Falični pansion…
Iako u potonjim ostvarenjima nisu uspeli da se uzdignu do nadrealnog nivoa prvih petnaestak godina stvaralaštva, legenda o njima ostala je neokrnjena. Ono što su ostavili za sobom pomerilo je lavinu novih nadrealista i okrenulo sliku sveta bar za 360 stepeni. Duh sasvim različitih ostaje i dalje da živi, gledajući na život i svet sa mnogo vedrije strane… Kada su se na kraju prošlog veka i milenijuma svodili računi o britanskom doprinosu svetskoj pop-kulturi 20. veka u obzir za prvo mesto došli su samo jedan pop-band i jedna TV filmska ekipa: naravno, to su bili The Beatles i Monty Python Flying Circus…
Od kada se na jugoslovenskoj televiziji davne 1972. godine počela prikazivati serija ’’Leteći cirkus Monty Pythona“ pa sve do današnjih dana, stvari se nisu mnogo promenile – humor i satira grupe su od samih početaka bili bliski ovdašnjem senzibilitetu za smešno.
Oni i danas deluju jednako aktuelno, ako ne i više, kao i tada, premda to u suštini nije neki sasvim originalan autorski izraz: njihov se cinizam i nemilosrdno žigosanje svih devijantnih pojava savremenog (britanskog) društva oslanjao na razgradnji humora braće Marx, naročito Grouchov verbalni nadrealizam, te na literarne varijante istog oličene u delima Danila Harmsa, Borisa Viana, Ionescoa i Becketta. Ali, upakovavši ovakav samosvojni ’’gemišt“ u TV-serijal za široke narodne mase bilo je, ipak, kako bi oni sami to rekli: ’’Something completely different“ (kako im se i zove prvi celovečernji igrani film)…
Zato, dragi moji ljubitelji humora, ne uzimajte uvek u životu sve zdravo za gotovo – uvek postoji NEŠTO SASVIM RAZLIČITO.
Monty Python’s Flying Circus napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →