Endi Vorhol – Ne moraš biti mnogo dobar da bi bio slavan, moraš da budeš drugačiji – Dalji rođaci slavnog slikara Endija Vorhola smatraju da je u Americi lako uspeti i ne žele ni da čuju da je on bio gej.
Bratanac ikone pop arta, koji živi u Slovačkoj, načuo je da je njegov rođak u Americi uspeo i da je bio slikar. To je saznao iz pisama koje je Vorholova majka slala u Mikovu, zaseoku u podnožju Karpata, gde su rođeni i Endijevi roditelji i gde su živeli pre nego što su preplovili okean da bi pronašli bolji život u SAD-u.
“Koliko znam, slikao je kuće”, rekoa je 73-godišnji Jan Zavacki.
Od Vorholove smrti 1987. godine, maleno selo u Slovačkoj, više ili manje, je prihvatilo ulogu svetilišta za Vorholove obožavatelje. Dolaze i pokušavaju da shvate kako je i da li je Vorholovo porodično poreklo moglo da odigra ulogu u njegovom usponu u globalnu zvezdu umetnosti koja je trajala mnogo više od “pet minuta slave”.
Obližnji grad Medzilaborce pretvorio je veliku zgradu, u kojoj je u vreme komunizma bila glavna pošta, u Muzej savremene umetnosti Endi Vorhol. Glavna gradska ulica je preimenovana u Ulicu Endija Vorhola, a u njoj se nalazi i Endi Hostel.
Na ulazu u Mikovu tabla sa Vorholovim portretom ponosno najavljuje selo u kome je njegova porodična kuća.
Nakon talasa iseljavanja, tu je ostalo jako malo stanovništva – nekoliko farmera, nekoliko desetina penzionera i grupa romskih porodica.
Ali svi znaju priču o tome da su tu rođeni Andrej Vorhola i Julia Zavacki i da je njihov sin u Njujorku postao velika slikarska zvezda kada je svoje prezime promenio u Vorhol.
Ipak, među stotinak stanovnika, jako malo njih ima dobro mišljenje o njegovoj umetnosti.
“U Americi ne moraš da budeš mnogo dobar da bi postao slavan, moraš samo da budeš drugačiji”
Ne moraš ni dobro da pevaš, slikaš, važno je da tako to niko pre tebe nije radio. A Endi Vorhol je bio jako dobar u tome da bude drugačiji”, primetila je Julia Varcholova.
Njoj se veoma sviđa Rembrandt jer, kako kaže:”…u njegovim radovima bar možete videti da je u njih uložio puno truda”.
Na kraju imanja gospođe Varcholove u Mikovi, koje je pre nekoliko godina napustila da bi otišla u grad, ali se i dalje vraća u selo, stoji stari kameni bunar, jedina preostala građevina iz vremena kada je Vorholov otac živeo na tom parčetu zemlje.
“Vorholovi ljubitelji iz SAD i iz cele Evrope dolaze da bi se ovde divili tome”, rekla je ona.
O selu je snimljeno na desetine dokumentarnih filmova, na svim svetskim jezicima, da bi pojasnili šta je Vorhol mislio kad je rekao da “Dolazi niotkuda”.
Ipak, Vorhol je sve do nedavno živeo ovde krozu lik 67-godišnjeg penzionisanog profesora Františeka Lakata koji bi se prerušio u slavnog slikara na radost znatiželjnih turista. To više nije moguće jer se u međuvremenu ugojio i ne može da glumi mršavog umetnika.
Gospodin Lakata još uvek može da imitira Vorholov glas i uprkos debeljuškastom stasu, još uvek voli da stavi na glavu periku sa Vorholovom frizurom, jer smatra da je duhovno blizak sa umetnikom.
“Bio je pomalo čudak”, kaže Lakata za Njujork Tajms. Godinama je Vorholova neobičnost bila smatrana hendikepom u ovim prostorima prilično vezanim uz tradiciju.
Majkl Bicko, stručnjak za umetnost koji je osnovao muzej u Medzilaborci, uz pomoć Vorholove porodice u SAD, priseća se da je još 70-ih godina posetio Mikovu i pokušao da objasni stanovnicima daje sin Andreja i Julije postao svetski poznat po slikama konzervi Kambels supe i portretima Merlin Monro.
“Smejali su mi se u lice i pobesneli kada sam im pokazao Vorholovu fotografiju na kojoj ima onu svoju ludu frizuru”, priseća se Bicko.
Slovačka je tada bila i dalje deo Čehoslovačke i držala se komunističke vlade koja nije bila zainteresovana za slavljenje umetnika za koga je smatrala da je izopačen zbog droge i čiji je rad slavio konzumerizam.
Nadajući se da će zaraditi na Vorholovoj slavi, selo je 1990-ih pokušalo da postavi muzej sa slikama koje su pozajmila Vorholovaa braća. To je propalo, jer su slike nestale iz improviziranog izložbenog prostora.
Muzej Medzilaborce otvoren je 1991. godine. U njemu se nalazi najveća evropska zbirka Vorholovih umetnina i artefakata, uključujući 10 kopija Kambelovih supa, razni portreti Merlin Monro, jakna od zmijske kože koju je nosio umetnik i par naočara.
U Mikovi, međutim, umetnikova seksualnost ostaje osetljiva tema.
“Ne verujem da je bio homoseksualac. To je samo trač”, rekao je njegov rođak Zavacki.
Samuel Macko, 15-godišnjak koji živi u živahnom romskom naselju na kraju sela, kaže da mu se posebno sviđaju Vorholove sjajne slike Merlin Monro.
“Mislim da bi Endi bio prilično šokiran da je video odakle potiče. Za razliku od dvoje starije braće, Endi nikad nije posetio rodno selo svojih roditelja. Najbliže mu je bio kad je boravio u Beču.
Osnivač muzeja Endija Vorhola smatra da, uprkos tome, Vorhol nikad nije negirao svoje korene i da je govorio da je “ničiji” jer zemlja u kojoj su rođeni roditelji, nije više postojala”.
Rođak Zavacki smatra da umetnik nikad nije došao u selo jer je možda mislio da ga Amerikanci ne bi više cenili kad bi videli da je došao iz takvog mesta.
Endi Vorhol – Ne moraš biti mnogo dobar napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →