Muzej Boijmans van Beuningen – od Karavađa do video tejpa

Muzej Boijmans van Beuningen – od Karavađa do video tejpa

Poseta muzeju Boijmans je svojevrsno putovanje kroz istoriju umetnosti.Muzej Boijmansvan Beuningen je najznačajniji i najstariji muzej u Roterdamu. Muzej sadrži bogatu kolekciju umetničkih dela, od srednjovekovne do savremene umetnosti, sa fokusom na holandsku umetnost.To je jedinstvena kolekcija slika, skulptura i svakodnevnih predmeta.Kolekcija grafika i crteža je jedna od najboljih u svetu.Tu su zadivljujući radovi Rembranta, Karavađa, Pitera Brojgela Starijeg, tu se nalaze i značajna dela moderne umetnosti od impresionizma do nadrealizma,od Moneovih pejzaža,do sveta snova Dalija i Magrita, sve do suprematije Maljeviča .Muzej takodje organizuje raznovrsne programe savremene umetnosti, tokom cele godine.Karakter ovog muzeja i njegovu fizionomiju određuje i njegova publika.Kroz razne nivoe, sadržajne obuke, radionice, publikacije, tv program…održava se stalni dijalog publike sa umetnošću, koji onda postaje permanentna kulturna potreba.

Muzej Boijmans je ujedinio mnogo različitosti, udaljene vekove umetnosti spojio sa današnjim i sve funkcioniše kao jedinstven muzejski organizam.To je muzej u kojem možemo prepoznati kao vrednost jedinstvo različitosti i različitost jedinstva.Da na jednom mestu, jednako ubedljivo, mogu da korespondiraju tradicija i moderno, pokazuje primer ovog muzeja. Može se biti “instaliran” u svoje vreme,a istovremeno biti “dostupan” za poruke i signale prošlih vremena. To naporedo, paralelno obitavanje prošlog i ovovremenog, udahnjuje ovom muzeju vitalitet i energiju.

Ovaj muzej nije nikada bio mapiran kao moguće mesto mog interesovanja.On je slučajno i srećno otkriven.Vektor mog usmerenja bio je okrenut ka poznatim amsterdamskim muzejima.On nije bio turistička atrakcija, poput muzeja Van Goga.Bila sam u dugom redu turista, gde kao na nekom umetničkom hodočašću, prolazite pored Van Gogovih Suncokreta i zadržavate sa onoliko koliko vam red dozvoljava.Boijmans nema ni akademsku,stišanu atmosferu Rijks muzeja,gde se vanvremenoj lepoti slika holandskih baroknih majstora, muzejski posetioci dive u atmosferi pobožnog ćutanja.

Nekako mi se čini da najveća iznenađjenja dolaze neočekivano, neplanirano, bez najave.Takvu vrstu posebnog iskustva priredio mi je i Boijmans.Nisam ni slutila da će mi jedna slučajna poseta Roterdamu , prirediti poseban doživljaj.

Ne tako veliki, sveden, tradicionalan objekat od crvene cigle.Pri prvom pogledu ništa nije obećavalo mnogo.Kao da je svaka običnost, jednostavnost bila zamka za ono što me čeka.Sa svakim narednim korakom, rasla je i temperatura.Mislila sam da će se cela priča završiti sa dve do tri muzejske sobe, ni najmanje ne sluteći da ulazim u lavirint posebnog čulnog iskustva.

Prvi korak,ogromno platno Marka Rotka, karakterističan prizor, pročisćen sadržaj, dva pravougaonika, zapanjujuće jednostavne bojene površine lebde na slojevima neke neonske mistične svetlosti.To delo prožima nečujna harmonija, neko tajanstveno pulsirajuće prisustvo.Kao i uvek njegove slike bude snažne emocionalne reakcije.Monumentalnost ovog platna kao da je pretila da ni za koga drugog, sem njega samog , tu nema mesta.Morala sam da odstupim nekoliko koraka unazad, svesna njegove opomene da nekada kao i u životu moramo da se odmaknemo , da napravimo distancu, da bi shvatili i sveobuhvatili istinu i lepotu.Rotkovim platnima susedovale su moderne, geometrijske, minimalističke slike, meni nepoznatih autora, pružajući mi osećaj ne-muzejskog ambijenta, već atmosferu luksuznog njujorškog penthausa.Pravo iz Njujorka u sedamnaesti vek, na druženje sa Rembrantovim portretima, neviđenim realizmom Karavađovih dela, pravo u tamu baroknog mraka.Koliko god bila crna, neprozirna, bitumenska energija,velikog,pre svega slikarskog sedamnaestog veka, shvatila sam po ko zna koji put, epitet zlatnog doba, shvatila da i mrak može da sija ako u sebi nosi eruptivnu snagu ovakvih dela.I tako iz sedamnaestog u devetnaesti,iz devetnaestog u dvadeseti vek,od Van Goga Sezana, Gogena, Munka, Kokoške, kroz svet snova nadrealnih junaka, Dalija, Magrita do Mondrijanovih kvadrata, sve to upotpunjeno izuzetnom grafičkom kolekcijom od Direra do Pikasa.

Sada sam već bila pripremljena, utrenirana, ovim emocionalnim i estetskim šokovima, spremnija da krenem dalje, ali ne zadugo.Baš kada sam mislila da sam uhvatila ritam ovog muzeja, on je i dalje uspevao da svojom neobčnošću i provokacijom podigne moj puls.

Među delima daleke prošlosti, među senovitim pejzažima, živim očima aristokratskih portreta, na sred sobe rupa,iz rupe viri on, koji ne zna ni gde bi, ni sta bi, koji se pita , stajati ili izaći, nepoznati čovek.Ko je on, otkud tu, greškom bačen u pogrešno vreme i prostor? Što sam ga duže posmatrala, sve mi je bio poznatiji, to lice je dobijalo moje obličje, on nije bio neko, on je bio svako, svako od nas raspolućen između udobnosti , komformizma, sigurnosti, ali i ustajalosti sopstvenog mraka, bajatosti jednoličnog ne-života i izazova i rizika koje nosi svetlo, koje nosi život.Zar naš zadatak i nije osvetliti sopstveni mrak?Mozda on i nije pred velikom dilemom, postoje samo dve mogućnosti, zatvoriti oči ili preuzeti rizik.Rizikovati poznato za nepoznato, ispitano za neispitano, udobno za neudobno, naporno je to hodočašće do nepoznatog odredišta.Niko ne zna da li će uspeti ili ne, možda svi rizici nose visoke cene, ali svakako je najveća ne rizikovati, ne probati, jer to znači ne živeti.

Kraj ovog neverovatnog putovanja završava se buđenjem, trežnjenjem, vraćanjem u realnost u dvadeset i prvi vek.Savremena umetnost, instalacije, video-tejpovi, fotografije, savremeni holandski dizajn, sve ima karakter tehološkog, industrijskog.Bili su to prostori rezervisani za umetnike novog doba, koji nisu želeli da budu zaustavljeni ramom, za umetnike koji su smatrali da euklidovski prostor mora biti srušen.Umesto potpisa u uglovima slika, očekivala sam da će savremene generacije potvrđivati svoje autorstvo, bar-kodovima, potpisima savremenog čoveka.Unapred mi se činilo da ovde vladaju standardi sveta zaljubljenog u vlasništvo, sveta u kome se umesto ljubavi prema pravim vrednostima, čovek rukovodi ljubavlju prema posedovanju.Moja predrasuda, greška ili zabluda, nametnuta možda pogrešnom svakodnevnicom.U tome je ležala najveća vrednost Boijmansa,on je nudio nadu.

Sve je imalo otisak savremenog čoveka, modernog tehnološkog društva, ali je bilo topline, želje i čiste namere.Shvatila sam da i tehnološki usavršen čovek postmoderne i dalje ima ranjivu dusu.Možda se jos jednom potvrdila Jungova rečenica” Ispod kože civilizovanog čoveka čim se zagrebe,nalazi se njegov predak”Ova dela su treznila, ispunjavala svoju misiju, ona su upozoravala i razotkrivala ispraznost i represiju modernog života.Opominjala da se komformizam i praktičnost tehnološkog raja, može vrlo brzo pretvoriti u tehnogeni ad.Umetnost ovog muzeja dala mi je nadu da još uvek ima onih zbog kojih ćemo uspeti da prebrodimo ovu tihu apokalipsu savremenog zivota.Koliko god da je nosila rizika tehnološka umetnost, to osećanje duhovnog bankrotstva koje svakodnevno prožima nasu dušu,ovde je uspešno izbegnuto.

Možda se tu završavalo moje fizičko putovanje kroz ovaj jedinstveni lavirint, ali prisustvo Boijmansa jos dugo je bilo u meni, kad bolje razmislim, taj dijalog nikada nije ni prekinut.Posetila sam i veće, poznatije ,raskošnije muzeje, ali ovaj muzej je imao nešto, nešto što se nije dalo ni definisati,ni racionalizovati, taj mistični, neobjašnjiv momenat, koji uvek odvaja i čini posebnim.

Ovaj muzej jeste primer vekovne čovekove transformacije, ali i dokaz da na putu od Karavađa do video tejpa, postoji konstanta, postoji čovek.Izašla sam iz Boijmansa, ne shvatajući da je izlazak”nemoguć”