Narcis – Ako ste ikad slušali Edvarda Griga i zašli u njegovu “Dvoranu planinskog kralja” znate za taj neizbežni tempo koji se isprva krije i prikrada, delujući bezopasno, čak i detinje – znate da se on ubrzava skoro nekontrolisano i haotično, ne bi li se pretvorio u čitavu lavinu makabričnog gubitka kontrole… Uzmimo taj tempo, saživimo se sa njim. Poistovetimo ga sa modernim užasom iščekivanja, sa tim paternom egzistencijalne sumnje koji izjeda našu idealnu sliku uspeha… Sadrži li se on u potpunosti u moderno-patriharhalnom strahu od gubitka sigurnosti, jedna greška koju otkrivamo u našoj savršenoj konstrukciji, istoj onoj koju smo tako bespotrebno nahvalili i poslali negde na proveru autoritetima… Slika poslovne tenzije koja sledi otkriva opasnost jednog fiktivnog sunovrata a njena tipičnost ukazuje na problem društva, na nedostatke u komunikaciji kao i na samu podeljenost modernog bića. Sumnja kao pokretač tu bespovratno ukazuje na grešku, a ta navedena greška nikada nije sama. Pređimo sada u naš dragi i civilizovani “kjubikl”,  naše poslovno mesto gde iščitavamo instrukcije koje smo dobili, zverajući po kompjuterskom ekranu mi shvatamo da smo čitav jedan dodeljeni zadatak pogrešno protumačili – sada naša poslata konstrukcija uopšte više nije idealna, čak ni približno, ona je sada i ispod proseka. U međuvremenu tempo sumnje u nama samo raste i ubrzava. Crvene lampice upozorenja se pale skoro automatski i uviđamo krajičkom uma da ih nije malo. Neizbežno bivamo transportovani u neki drugi svet, u neku drugu realnost… Kao da nas je neka psihička sila kidnapovala i zauzdala, usmerila nas u nepoznatom pravcu… Um počinje da kalibrira nemogućnosti jednu za drugom… Počinjemo hteli mi to ili ne. Razmišljamo vrtoglavo, koncentrišemo se… Da li će nas autoriteti kazniti zbog ovoga? Da li će sav naš prethodni trud biti uzet u obzir i da li će biti dovoljan da nas iskupi zbog ove katastrofe? Da li ćemo posle ove greške stalno biti na radaru autoritetima? Da li je naša pozicija sada ugrožena, da li da razmišljamo o promeni angažovanja? Da li je sada konačno vreme da tražimo onaj prebačaj u drugi departman o kom smo toliko razmišljali i pritom se počnemo moliti za neko manje odgovorno zaduženje?

A da pokušamo da saniramo neke posledice? – predloži sumnja. Smišljamo poruku, savršeno profesionalno iskonstruisanu da opravda naš neuspeh, šaljemo je autoritetima i čekamo odgovor… Ali čekanje samo pojačava tempo, haos u našoj psihi se kovitla, sumnja raste kao da nije osećanje, kao da je živa, strah se javlja zajedno sa njom, oni komuniciraju i spletkare protiv života, protiv idealne slike uspeha kojom smo vladali do dana današnjeg, do ove finalne greške koja nas je unizila. Zašto osećanja žive van nas pitamo se, zašto odjednom gubimo kontrolu i nad njima? Šaljemo još jednu poruku autoritetima da opravdamo prethodnu poruku jer smo pronašli gramatičke greške u njoj… Dočeka novi talas sumnje, nagrnu sećanje kako smo sa našim patrijarhalno arogantnim kolegom ogovarali druga niska i nesposobna bića koja ne znaju tako dobro da rade kao mi, sećanje nas podseti na zadovoljstva nadmoći jer idealna slika o uspehu je tada bila nedirnuta… Hoće li se on sada i nama smejati? Jesmo li i mi ti koji su sada jadni…? I zašto pobogu kritikujemo sopstveno biće?!

Nismo mi jadni, obrati se ka ponašanju, ne ka biću – napravili smo grešku, sve će biti u redu, saniraćemo i iskupićemo se. Mi smo dobra radna snaga. – reče glas razuma koji smo trenirali na godinama i godinama psihoterapije.

Ne, ne, ne… Ne razumeš, ostavi me u ovom uraganu emocija! – odbi ga sumnja i strah koji ne bi smeli biti živi. OVO JE REALAN SVET, ovo nije utopija psihoterapeutskog kauča gde sve bude dobro na kraju, gde sve ima srećan i razuman završetak. Ovde od jedne greške nastradaš i zauvek bivaš kažnjen! Gubiš posao, staž, ugled, sve pada u vodu!

Sati prolaze, ali revizija i odgovori od autoriteta ne stižu, pišemo treći profesionalni email i šaljemo ga.

Neuroni koji se u mozgu ispaljuju zajedno vezuju se zajedno. – reče glas razuma. Vezao si sumnju i strah zajedno, sačekaj rezultate, nije možda toliko strašno koliko se čini da jeste.

VEZAO SAM IH ZAJEDNO JER TAKO STVARI STOJE U REALNOM SVETU! – rekoše uglas sumnja i strah, a vide ih i žrtvneni ponos mučenika pa se i on pridruži. To sve je bitna lekcija iskustva! Nemamo svi privilegiju da budemo razmaženi i bezbrižni, neki od nas se moraju boriti i u realnom svetu!

Ta borba u realnom svetu se zna odužiti, dani u grču nerazjašnjenosti neminovno prolaze, naš pali narcis postaje prazna ljuska arogancije, dolazi na posao istrošen, neispavan, neobrijan, sa konstantim hroničnim bolovima. Vesti od autoriteta još uvek nema… Kroz glavu mu prolaze finalne scene horora kafkinih dela, sunovrat izgubljenih glavnih likova, njihova smrt usled nesposobnosti da se nose sa kompleksonšću obaveza, sa sistemom birokratije koji ih slama… Zašto je Kafka umro tako mlad? Šta ako su neki ljudi jednostavno rođeni nejaki i preti im istrebljenje? Automatsko sećanje se pojavi u umu narcisa, istu ovu rečenicu je rekao svom nadmoćnom uspešnom kolegi samo pre par dana, samo pre par dana kada je i on bio nadmoćan i uspešan. Etiketirali su slabe i neuspešne, osuđivali ih na smrt, pričali da će ih sistem sažvakati i smožditi…

Pa izgleda da sam ipak jedan od njih. – reče narcis.

A da pokušaš malo empatije i ljubavi da pokažeš ka manje uspešnima od sebe pa ćeš i sebe u momentima krize znati da neguješ?– reče glas razuma.

Začepi. – protutnja kroz zube narcis, ali znao je da je glas u pravu. Sunovratio se, nije pazio, predavao se aroganciji i sujeti predugo. Zanemario je sve što je godinama učio o ljudskosti.

Prošlo je tako još nekoliko dana, uragan misli se smirio. Narcisov psihički haos je uzrokovao psihosomatske reakcije i usledila je čuvena boljka, čuveni patrijarhalni “pad imuniteta”, kratko se narcis razboleo i ta bolest mu je dozvolila da se okrene sebi na adekvatniji, pa čak i duhovniji način. Prirodno posledičnom silom mu je omogućeno da brine o sebi i da se za kratko izneguje do optimalne funkcionalnosti njegovog ustreptalog bića. Javljeno mu je i da greška nije strašna, revizija je stigla, sve je u redu… manje više. Otišao je na posao koliko toliko smiren. Dan je protekao mirno do prve pauze.

U kantini je sreo svog arogantnog kolegu koji mu je dobronamernim tonom saopštio

Druže, ne smeš paničiti tako sa mejlovima i zatrpavati porukama šefove. Moraš paziti, oni jednom kad te zapamte kao paničara onda je gotovo. Na radaru si im i zauvek će te gledati drugačije.

Sačekao je reakciju narcisa koji ga je po prvi put gledao nekako umorno i drugačije.

Ja da tako gledam na svet oko sebe verovatno bih poludeo. – reče narcis.
Svi mi tako gledamo. – reče patrijarhalna arogancija. To je REALNOST moj prijatelju.

Opet sačeka reakciju.
Nešto nam se vratio usporen ovaj narcis… pomisli patrijarhalna arogancija. Nije to dobro za njega…

Znam ja da svi mi plutamo ovde dole. – prošaputa narcis mirno i više za sebe, citirajući tako poznatog klovna iz kolektivne kanalizacije ljudske podsvesti. A i ja ću da plutam isto… Hoću. Ne brini za mene.. Samo još malo da se odmorim. Par dana nešto laganijeg tempa, samo da dođem sebi i vraćam se u mašinu.

Problem pasivne narcisoidnosti u modernizovanom patrijarhatu se sve više susreće sa anksioznošću i uzrokuje podeljenost ličnosti. Upliv i jačanje predstave o mentalnom zdravlju uvodi i nešto bolju emocionalnu pismenost kod prosečnog pojedinca u višoj srednjoj klasi, ali ga i jednači sa arogancijom nadmoći. Ta nadmoć kad tad doživi pad, a zaostala kolektivna paranoja nekadašnjeg apsolutističkog režima i strah od autoriteta pogoršava njegovo ozdravljenje. Neuspeli bunt ovog modernizovanog patrijarhalca se ogleda i u takozvanim “temper tantrumima” koji su tipični za granični poremećaj i pojedince koji se šeću od granice jednog psihičkog poremećaja do granice i naličja drugog psihičkog poremećaja. Ti “temper tantrumi” mogu biti iskazani

• ka drugim “slabijim, manje inteligentnim i manje sposobnim” pojedincima u vidu ogovaranja i trača. Ovde je karakterističan tipičan uvod u psihološku igru “Strašno strašno” koji sadrži amatersku odbranu od poricanja i ona uglavnom glasi ovako “Ne bih da ispadne da ogovaram…” “Ja nikad nisam bio/bila osoba koja ogovara i omalovažava druge iza leđa, ja to ne volim da radim…” i potom se ta osoba upušta u čin ogovaranja i omalovažavanja. Zatim kao što sam tekst iznad slikovito navodi “temper tantrum” se iskazuje i
• ka nama samima, uglavnom kada padnemo u našim visokim sistemima vrednosti i dodirnemo dna rezervisana za one “slabije, manje inteligentne i manje sposobne”.
• Poslednji “temper tantrum” pasivno narcisoidnog patrijarhalca koji uživa iluziju “kulturnijeg” sistema vrednosti može eskalirati privremeno i u vidu kolektivnih protesta i oni služe kao povremeno prepuštanje nadi da usamljenost i nedostatak bliskosti nije zaista problem sa kojim svi pasivno narcisoidni pojedinci najčešće sreću. Kada se kolektivne strasti protesta smire, egzistencijalni strahovi, poslovna tenzija i sumnja prvi zauzmu teritoriju psihe našeg pseudo kulturnog prezahtevnika. On uskoro ponovo razotkriva svoju samoću i ćinjenicu da kolektivno reset dugme emocionalnog rasterećenja ima isuviše kratak rok trajanja.

Novonastala situirana društva koja svoj impotentni bunt ne znaju da transformišu u adekvatan životni smisao zna da karakteriše i apatičan vid humora. Sve češće se viđa neka raskalašanost među odraslim individuama i prihvatanje nihilističkog stava da ništa više nema smisla. Humor se sve više ogleda u mimovanju, čak i prihvatanju činjenice da je i sam život prosečnog modernizovanog patrijarhalca – mim. Kreativnost i osnovno poštovanje individue najviše pate u ovakvom prihvatanju besmisla. Čitava narcisoidno pasivna publika kao da viče “pokaži se, dokaži nam se!“, a njihovi životi, stavovi, kao i sam bunt nemaju puno smisla jer i dalje svi oni zavise od sistema vrednosti koji toliko pljuju. On im je jedini izvor prihoda, odreći se dobro ustaljenog kapitalizma bi bila mnogo stvarnija smrt ličnosti koju bi morali prihvatiti s velikom mukom. Zato prihvataju nešto manje značajnu smrt i žale se u okvirima bezopasnog, privremeno/povremeno pobesnelog trut buntovnika.

Prihvatanje sudbine apatičnog mima je putanja manjeg otpora za sve naše poslovne narcise i koliko god kulturnih reči poput emocionalne pismenosti, mentalnog zdravlja, borbe za prava, nakačili na takav život, on će i dalje biti oličije ljuske koja se neuspešno gubi između starog i novog sveta.

Razrešenje ovog emocionalnog kolapsa možda pak ponovo leži u negujućem stavu i toleranciji, kako prema nama samima kad uđemo u “karakterno niske vode”, tako i prema socijalno ugroženijima od nas. Kada se aktivizam počne usmeravati ka informisanju i edukaciji radničke klase, onda bi trebali i odrasti kao savesno društvo. Sve dok je liberalna snaga pasivno narcisoidna u svojoj situiranosti i emocionalno rastrzana u paranoidnom poslovnim okruženju, sve dok nema predstavnika koji razume sebe i svoje niskosti u potpunosti kao i kompletnu kulturu radničke kase – obitavaćemo u površnom emocinalnom ratu.

I on će se rasti konfliktno, tenzično, paranoidno, sumnjičavo… Kako u nama samima, tako i u drugima. Jedino što opstaje, neometano živi i klacka se između tolerancije, psihoterapije, mentalnog zdravlja, površne borbe za razna prava – je naš modernizovani, eksploatativno nastrojen patrijarhat.

Za P.U.L.S.E: Srđan Mutlak (Juror 8)

Ilustracije za tekst: Collage Lab

  Društvo, Juror 8, Priroda konflikta, Psihologija, Sociologija