Парадокс национализма у британском случају – Референдум у Великој Британији одавно је прошао, али од тада до данас занемарена је чињеница да је већинска одлука донета пре свега уз помоћ успешног распиривања ксенофобије и национализма. Странци су представљени као културолошки инфериорна скупина која прети да пређе Ламанш у знатном броју и наруши специфични британски начин живота, нарочито брижљиво неговани британски идентитет. Такође, много важније, странци (пре свега имигранти) представљени су као главна опасност на тржишту рада јер ће њихов масовни долазак преоптеретити социјални систем и угрозити радна места многим Британцима. Ова линија пропаганде се показала као нарочито успешна јер је „погодила у центар”. Наиме, Велика Британија је по питању развоја и богатства, а нарочито поделе богатства, веома неуравнотежена земља. Постоје изузетно развијени и богати делови, али и они изузетно заостали и сиромашни који се боре с високом незапосленошћу. Радници који већ имају малу шансу да промене свој статус незапосленог додатно су заплашени имигрантима који би пристајали да раде за мање новца и под лошијим условима. У питању је дакле национализам на економској пре него на идентитетској основи.

Иако ова тврдња може на први поглед звучати проблематично, у питању је став с којим се истраживачи национализма сусрећу на самом почетку свог научног рада. Уважени, чак незаобилазни аутори у студијама национализма, Бенедикт Андерсон и Ентони Д. Смит, слажу се око тога да је национализам уопште, као идеологија, а не само овај специфично британски, култивисан у сврхе референдумске пропаганде, пре свега заснован у економији. Наиме, историјски гледано, национализам као идеологија настаје у оквиру индустријске револуције и успона грађанске класе (левичари би рекли буржоазије). Као идеологија, национализам је замишљен пре свега тако да заштити интересе грађанске класе. Национализам и капитализам су стога не само идеолошки већ и историјски нераздвојни.

Како се изречено уклапа у проблем „брегзита”? Идеологија национализма је у том случају очигледно инструментализована у дневнополитичке сврхе. Није то никакво изненађење, нарочито не за читаоце с простора бивше Југославије, но, у овом случају, у питању је својеврстан парадокс који нема никакве основе у реалности. Британским радницима, који су из статуса радничке класе већински прешли у мање завидан положај прекаријата (повремено запослени, слабо плаћени), имигранти су представљени као опасност од јевтине радне снаге. Иза имиграната, главна опасност је Брисел и његово законодавство. ЕУ је наиме та која Британији намеће страни модел „државе благостања” и солидарности и тиме уништава њену привреду. Осим што је у питању очигледна неистина (ЕУ заступа политику разградње „државе благостања” и доста круте штедње), такође се ради о потпуно промашеној теми. Британски радници нису у лошем положају због „државе благостања” нити због прегломазне и неефикасне бриселске бирократије. Они су у том стању управо зато што је њихова земља, особито за време мандата Маргарет Тачер, разградила „државу благостања” и темељно деиндустријализовала земљу.

Осамдесетих година двадесетог века, некада глобално највећа индустријска сила, земља из које је индустријска револуција и потекла, решила је да своју индустрију скоро у потпуности размонтира. Рудници (нарочито угља) су затворени, челичане такође. Акценат је са производње пребачен на услужни и пре свега на финансијски сектор. Радна снага која је могла да се преквалификује то је и урадила. Она која није, остала је незапослена. Осовина економије Велике Британије се данас налази у лондонском Ситију, светском центру мешетарења и високих финансија. Оно што је од производње преостало, премештено је у земље Азије или источне Европе. На етикетама типично британских марки („томас пинк” кошуље, „хакет” панталоне, „др мартенс” ципеле и слично) сада стоји „направљено у Румунији” или „направљено у Малезији”.

Долазимо до парадоска национализма у случају „брегзита”. Идеологија национализма је изворно направљена да заштити интерес крупног индустријског капитала. У време када је ова идеологија разрађивана, производња, али и зараде и профити, налазили су се у оквирима националне државе. Данас, у контексту глобализованог света, капитал више није стациониран у оквире националне државе. Производња се налази у земљама Истока, а профит настао од те производње делом на Лондонској берзи и Ситију, а (већим) делом у пореским рајевима (Кајманска острва, Кипар и тако даље). Према томе, британским радницима посао нису узели имигранти, већ глобализација, те чињеница да су у земљама истока радници спремни да раде не само за знатно мање новца већ и у знатно лошијим условима, који подсећају на услове деветнаестовековног капитализма. „Брегзит” неће вратити производњу у оквире британских граница. На ту одлуку не утиче референдум. Објективно, на ту одлуку не могу утицати ни сви британски политичари и гласачи заједно, нарочито узевши у обзир британску прокламовану верност концепту слободног тржишта. На ту одлуку утиче само питање шта доноси већи профит, а одговор на то је јасан, производња у земљама некадашњег „трећег света”, где се ради без одмора, често и паузе, на много дуже сатнице, а често за месечну плату која је тек нешто већа од једне просечне британске дневнице. У тим оквирима, где је капитал постао глобалан, било каква локална идеологија као што је национализам, губи сваки смисао.

У том погледу је националистичка пропаганда опције за излазак Велике Британије из ЕУ веома перфидна и суштински неистинита. Напуштање заједнице европских народа неће вратити послове британским радницима, као што уосталом ни останак не би те послове донео или сачувао. На њих се односе неки сасвим други закони који делају на једном много дубљем нивоу. Национализам је у том смислу, прича, наратив, идеолошки и вербални декор, док је суштина у капиталу. А тај капитал више није у Великој Британији.

Аутор: Борис Петровић

Докторанд на Сорбони

Politika online

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Brexit, Ekonomija, Neoliberalizam, Politika, Velika Britanija