Скупљачи перја – Tо је лепота муње, лепота  грома, жарког сунца, френетичног живљења. То је аутентичност. То је истина. То су личности пуне страсти које се смеју као што пуца стакло. То је лепота једног сна одсањаног гласно”, задивљено је написао француски филмски критичар Пјер Ажам о филму „Скупљачи перја”. Филму који је пре пола века увео мале људе са маргине на велика југословенска платна и истовремено извео југословенски филм на велику светску сцену.

Бацајући перје као да одбацује своје излузије, свет је те давне 1967. гледао  Белог Бору како путује кроз банатску равницу у трагању за својим местом под сунцем. Причом о вечном лутању црнопутог Боре и положају Рома у друштву уопште, у којем играју Роми, и први пут говоре својим језиком, редитељ Александар Саша Петровић (1929–1994) у „Скупљачима перја” подсетио је на сурове животне контрасте, напоран опстанак на маргини друштва, али и оставио без даха канску публику.

Филм, у којем играју Беким Фехмиу, Оливера Вучо, Бата Живојиновић, Гордана Јовановић, Мија Алексић, освојио је велику награду главног жирија Канског фестивала 1967. године,  док је други антологијски филм „Увећање” (Blow up) Микеланђела Антоионија добио Гран при. Златна палма тих година није додељивана у Кану, иако често наши медији наводе како су „Скупљачи перја” добили ту награду. Филм је исте године био номинован за Оскара за најбољи филм на страном језику и у више анкета биран за најбољи филм у историји југословенске кинематографије.

У филму критика хвали метафоричност и визуелну убедљивост филма, поетску ноту и документарност,  а познати француски критичар Пјер Ажам га пореди са стиховима Рембоа. Критичар Данијел Гулдинг бележи да је најсуптилнија метафора Борине чежње за слободом евокативна сцена у којој он просеца ножем џакове гушчијег пера и баца прегршти перја у ваздух. Констатује:

„Александар Петровић је истанчано истраживао област која се налази између људске жеље за слободом и испуњења те слободе”.

„Вечерњи лист” је, међутим, подсетио да о филму веома похвално пишу сви париски листови, али да је је чувени часопис за филм „Каје ди Синема” (Cahiers du Cinema) донео анкету у којој су француски критичари филм оценили са јединицом, што значи „евентуално га погледати”.

Сам режисер наводи да ово није филм само о Циганима, већ о свим људима који се осећају дубоко усамљени, остављени на милост и немилост судбине. На питање шта је пресудило да филм оствари велики успех, рекао је: тема.

„Направио сам филм о људској слободи. Приказао сам то кроз живот Цигана. Њихов живот указује на трагичност људског напора да се досегне самоослобођење, и на неминовност и лепоту пораза у тој борби”.

Испричао је још да доживотни предедник Ј. Б. Тито није оклевао да успех филма искористи за своје циљеве. Наиме, на Брионима је организовао пријем, сматрајући да после овог успеха, екипа треба да помогне да се сниме „Битка на Неретви” и „Битка на Сутјесци”…

Филм је номинован за Оскара; Међународна филмска академија организовала је пријем и екипи уручила посебну плакету. Бранка Петрић недавно је, поводом приказивања овог филма на овогодишњем Фесту, испричала да је филм зарадио 500.000 долара и да су тог дана у подне чули да је Саша добио Оскара, док је три сата касније чули да је Оскара добио Јиржи Менцл за „Строго контролисане возове”. На церемонији је водитељ прочитао да је Оскара за страни филм добио Саша Петровић за „Строго контролисане возове”!

Филм бележи рекордне посете, али изазива и афере. Тако је реплика из филма: „У Београду можеш бити курва или радница Градске чистоће и бирати шта је лошије од тога” изазвала револт радница у Градској чистоћи, које су упутиле писмо протеста редитељу. Навеле су да у „Чистоћи” раде жене које су се бориле на Сутјесци, Кадињачи и другим славним местима наше револуције; да је реч о тешком и слабо плаћеном послу, али часном, и да је тиме ова увреда болнија. Редитељ је одговорио да се том фразом желело рећи да је велики број наших грађана, Рома, упућен на тешке физичке послове и да они раде на најтежим пословима у Градској чистоћи („Желео сам да укажем на снагу циганске нације и чињеницу да често живе у тешким условима”). Градска чистоћа је тражила од јавног тужиоца да се против режисера поведе кривични поступак.

Извесни Љубомир Стојановић из Параћина захтевао је да се забрани филм „Скупљачи перја”, јер је сценарио наводно састављен од његова два синопсиса „Плач циганских виолина” и „Од суза до смрти”. Суд је наложио да се изврши вештачење, које је урадило Удружење филмских режисера и сценариста Југославије. Њихов закључак је био да је сценарио „аутономно, квалитетно и аутентично дело” Саше Петровића..

Емир Кустурица: Слобода коју нам је открио Саша Петровић

У Евопи није било филма као што су „Скупљачи перја”, није ваљда било ни такве позорнице, нити је у било којем другом делу Европе постала тако драматична животна елементарност, као у случај с овим филмом. Продавци перја и живот циганске махале у равничарком делу Србије били су елементи заплета чија снага је исцртана сликовитим призорима у којима као да је Хијеронумис Бош укрстио кист с Рембрантом. То је био филм раскошне, до тада невиђене сликовитости. Нису у „Скупљачима” сликани само начини на који се продаје перје и преживљава на дну животних услова, иако призори имају етнолошку прецизност. Тај филм нас је одвео у тајне које смо откривали код Цигана, а, уствари, смо ми на Балкану помало њихова деца, ако ништа друго оно у начину како се, попут Бекима Фехмиуа, понашамо када нам лепота жене и музика разнесу мозак и крене самоповређивање. Није само Беким Фехмиу плесао, а руке му биле крваве од разбијене чаше – то су елементарне честице човека који живи од Саве до Јонског мора, од Украјине до Јадрана. Тај филм је само метафора живота несрећних Цигана, па се ваљда због тога у западним земљама приказивао под наслов „Видео сам чак и срећне Цигане”. Он је узорак великог филма којег у данашњим условима није могуће направити, чак и када би међу нама открили новог аутора сличног Александру Петровићу. Амбијент у коме живимо потиснуо је филмску уметност у хибернацију. Нема више крупних замаха. Нашу мисао креирају политички фондови који за свој новац траже идеолошку исправност. Они финансирају понизне филмове, оне који нису на трагу слободе коју нам је у „Скупљачима перја” открио Саша Петровић.

.

Божидар Зечевић: Звездани тренутак нашег филма

Честитам ономе ко се сетио да обележи овај јубилеј. Са „Скупљачима перја” догодиле су се три важне ствари које ће остати у историји нашег филма и културе уопште. То је био звездани тренутак нашег филма у уметничком погледу – изванредна идеја Саше Петровића, одлични глумци, сниматељи, сценографи. Ту је онда и велики продукциони успех јер је овај филм имао изузетну посету, а треће –маркетинг. Плоче Оливере Катарине и Јанике Балаша, с нумерама из филма, слушала је цела нација. Овај филм је био топла људска прича о слободи, изречена путем међусобних односа и музике Цигана. Српски филм је тако изашао из анонимности захваљујући Ромима. У њему је и камера била ослобођена, као и драматургија, јер је прича текла тако да ју је народ прихватио као своју и природну. Саша је умео да ослободи и глумце. Слика нашег простора дисала је слободом и филм је имао најбољу комуникацију са гледаоцима до тада. Кустурица директно проистиче из кругова Саше Петровића, не само када је о Циганима реч, већ и на нивоу асоцијација. И Паскаљевић је „Анђела чувара” правио на ове теме. Иначе, први филм о Циганима је „Бибија” Чиче Илије Станојевића из 1911, о циганској свадби на Ади Циганлији.

.

Горан Марковић: Када екипа финансира филм

Овај филм је снимљен уз велико пожртвовање целе екипе. Директор фотографије Томислав Пинтер причао ми је да је сам уложио средства у филм, као и Саша Петровић. То је уродило светском славом и успехом у Кану. Судбина наше кинематографије је да уметници морају да одвајају од уста да би неки пројекат могао да успе.

.

Дубравка Лакић: Ремек-дело

„Скупљачи перја” Саше Петровића је једно од ремек-дела југословенске и српске кинематографије и један од блиставијих изданака такозваног новог југословенског филма, насталог у време када су филмски ствараоци попут Петровића, Жике Павловића или Макавејева почели да траже право на већу индивидуалну слободу уметничког изражавања и експериментисања, у жељи да укажу на негативне аспекте људске егзистенције и друштва у коме су живели. Да током шездесетих година прошлог века траже право и на већу слободу од бирократске контроле у југословенском социјалистичком друштву и самом већ у крупним променама у правцу већег степена демократизације и децентрализације. У таквом друштвеном миљеу, дакле у социјализму са хуманим лицем и братству и јединству, у просторима мултинационалне и мултиетничке Војводине, Петровић је без икакве идеолошке обојености снимио филм о онима који, у крајњем сиромаштву и примитивним условима, живе на маргинама свих тамо постојећих заједница – о Ромима. Без идеализовања, без романтизовања. Животно суморно и животно брутално. Уз тек повремене тренутке страсти, музике и пуног колора, уз велико поштовање људског достојанства протагониста, Петровић је створио један од најбољих филмова о Ромима свих времена.

.

Властимир Судар: Нова филмска култура

Филм је имао више од 100.000 гледалаца у Загребу, који је тада имао испод пола милиона становника, а у Паризу је филм видело око 200.000 људи. „Скупљачи перја” Александра Петровића су први пример једног тотално успешног филма у југословенској и српској кинематографији. Ако би једноставно стандардизовали мерило успеха било ког филма, онда би посматрали његову прођу на благајнама да би проценили успех код публике, затим фестивалска појављивања и награде, и коначно реакције филмске критике. Популарну музику из филма је Оливера Катарина, тада Вучо, изводила уживо у париској Олимпији у целом низу концерата. Филм је у Кану 1967. године освојио две награде, а следеће године је номинован за Златни глобус и Оскара у Америци. Код куће: Златна арена на фестивалу у Пули. У то време је професор филмске теорије у Београду, Душан Стојановић, објавио посебно издање једног филмског магазина у којем је сумирао разне – а углавном веома позитивне – критике о овом филму објављене широм света, јер је филм извезен у више од сто земаља. Иако су у Југославији и Србији и касније произведени многи успешни филмови, они који овако обједињују успех на свим нивоима, су остали врло ретки.

Ипак, мимо ове практично математичке играрије са мерењем успеха, оно што је можда битнија заоставштина „Скупљача перја” је да је створио једну нову филмску културу. У модерном, а поготово пост-модерном добу, где пре свега постоје оне ствари које су приказане кроз медије, Александар Петровић је – кроз своју уметничку визију – створио један нови свет. На филмско платно је ставио боје и звукове Балкана, његове страсти, боли и чежње. Он је осликао наше љубави, али и веома дубоке друштвене разлике и проблеме. На филм су тако стављене и оне појаве за које ондашње социјалистичко друштво није имало разумевања, као што је на пример религија, а изнад свега – Роми као маргинализована група. Први пут у историји светског филма, чуо се изворан ромски језик у дијалозима. Коментар Саше Петровића је био врло једноставан: „Све је то део наше свакодневне стварности”.

И данас овај филм, педесет година касније, представља најбољи доказ да култура као што је наша може да произведе уметничка дела вредна светске пажње и успеха, говорећи гласом који је аутентично наш. Од њега се још увек може много тога научити.

Мирјана Сретеновић

Politika

Аутор књиге о Саши Петровићу на енглеском језику „Портрет уметника као политичког дисидента”, предавач историје и теорије филма на Кингстон универзитету у Лондону

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Petrović, Bekim Fehmiu, Film, Skupljači perja