Један од најупадљивијих момената у последњих неколико месеци јесте изразито појачана билатерална активност наше власти у односима са Турском. Председник и министар спољних послова чешће се срећу са Гулом и Давутоглуом него са било којим другим лидерима на свету. Ово побољшање односа одвија се чак и по цену погоршања веза са Бањалуком. Наша јавност се оправдано пита о чему се ради, па чини се да не би било лоше да нам сами припадници власти објасне разлоге за ову појачану сарадњу. У међувремену нама остаје да сами тражимо могуће разлоге за то.

Прошле јесени, мало пре познатог Давутоглуовог излагања у Сарајеву, у појединим међународним круговима могле су да се чују спекулације о најављеној будућој већој улози Турске на Балкану. Овај повратак Турске, која је пре тачно сто година протерана са Балкана заједничком акцијом овдашњих народа, долази изгледа уз подршку свих великих сила заинтересованих за ове просторе. Сједињене Државе су деценијама покушавале да убаце Турску, свог најважнијег савезника међу муслиманским земљама у Европску унију. Турска још од 1963. има споразум адекватан нашем ССП-у, а од пре десет година је добила и формалну кандидатуру за чланство. Отпор Француске и Немачке њеном уласку је међутим огроман. Актуелна економска криза само је додатно појачала њихове аргументе и решеност становништва и власти да се малтене Турцима саопшти како у ЕУ неће ући никада.

С друге стране, с обзиром на то да осим Хрватске Немци не желе да у ЕУ виде више било кога, отворило се питање будућности читавог овог региона. Некако се испоставило да је западни Балкан идеални инструмент да се сви заинтересовани у овом питању намире уласком Турске или, како би неки рекли, препуштањем читавог овог простора (сем Хрватске и Војводине) наследницима Отоманске царевине. Немци и Французи ће бити срећни да се тиме Турска остави ван ЕУ. За такво решење су врло заинтересовани и Американци. Ако не могу Турску да убаце у ЕУ, онда ће је макар довући у њено предворје. Тиме се постижу још два стратешка циља. Балкански муслимани, лишени перспективе ЕУ, са ништа бољим изгледима економија земаља у којима живе, лако могу да постану подложни екстремистичким ставовима. Отуд је Американцима и Европљанима страховито важно да управо умерена и још увек секуларна Турска буде њихов лидер и заштитник, а не на пример Иран, Индонезија или нека радикалнија држава. Осим тога, одржавање Турске везане за Европу макар преко Балкана значајно је и да би се нивелисало њено ново стратешко усмерење ка лидерству у блискоисточном и ширем муслиманском свету. У оквиру своје неоосманске политике Турска са новом самосвешћу чини делимични отклон од ранијег савезништва са Израелом и САД. За Американце је важно да се у томе одржи мера.

Против овог уласка Турске на Балкан чини се да ништа нема ни Русија. Своју нову оријентацију Турци су манифестовали и знатним побољшањем односа с Русима у последње време. Након промене власти у Бугарској, Русија је трасу Јужног тока преместила на подручје Турске. Осим приближавања око питања енергетске политике, савезништво са Турском Русима је потребно и због њеног утицаја на кавкаске муслимане. Недавно објављена спољнополитичка доктрина Русије потврдила је да је Балкан прилично неинтересантан за ову велику силу. Стога би Турска за свој улазак овде могла да има и подршку Русије.

Ако се Давутоглуов говор може сматрати најавом повратка, читав низ других конкретних мера показује колико су Турци озбиљно схватили овај посао. Погледајмо Србију. Стиче се утисак да они све већу улогу имају у решавању мноштва питања у вези са Рашком облашћу. Они мире локалне лидере, организују скупове за помоћ Санџаку, планирају изградњу низа путева који би Пазар требало да боље инфраструктурно повежу са Сарајевом, Приштином, Беранама итд. Овдашње власти су решиле да укину Јат, да његове дугове пребаце на нас (пореске обвезнике) а да са компанијом Туркиш ерлајнз оформе ново предузеће чиме би Турцима препустили и овдашње небо. Чује се да ће држава и два бивша војна аеродрома претворити у цивилне и препустити их истом партнеру. Ефес пилсен договара куповину КК Партизан. На југу Србије све је већи број инвеститора из Турске итд.

Дакле, врло је могуће да су и нашим властима негде саопштили да од ЕУ нема ништа, да Руси немају намеру овде стратешки да улазе, те да смо у пакету са осталима препуштени Турској. Треба се подсетити да је и изгон Турске са Балкана био резултат пре свега воље великих сила. Русија, Британија и Француска подстакле су Балкански савез 1912. како би се пресекло стратешко повезивање Турске и Немачке и изградња пруге Берлин–Багдад. Данас исте те силе имају потребу да је на ове просторе врате.

Што се нас тиче питање је да ли имамо избора и средстава да се томе противимо. Једна школа мишљења заговара отпор по сваку цену уз питање зашто смо гинули пре сто година, а друга тврди да се треба што пре преоријентисати и извући што је више могуће из околности на које не можемо да утичемо.

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E