Pre sumraka (Before sunset)

Sreća je u traženju, a ne pronalaženju iste.

Jesse Wallace (Ethan Hawke), američki pisac koji živi i radi u Njujorku, ponovo susreće i upoznaje Celine (Julie Delpy) u Parizu, na promociji i potpisivanju svoje nove knjige čija se radnja bazira na događajima od pre devet godina i njihovom prvom zajedničkom susretu, romansi koja se završava ljubavlju na prvi pogled, noći provedenoj zajedno i rastanku na nekoliko, pomenutih godina … bez ikakvog kontakta ili ponovnog susreta. Nakon promocije knjige oni kruže ulicama čarobnog Pariza, grada romantike i ljubavi, jednog od ,,sudionika“ ove lepršave romantične priče, iznova otkrivajući sami sebe i iznoseći jedno drugom vlastite životne priče. Pariz je grad jedinstvene mitologije i nasleđa, slavan po neverovatnoj lepoti svojih ulica, bulevara i vrtova, raskoši muzeja. Politička i kulturna istorija i događanja odjekuju aurom legendarnih restorana i kafića. Prošlost blista celim gradom i idealna je za priču o čoveku koji traži inspiraciju za osećanja i preispitivanje vlastitog života.

Pred očima i srcem gledaoca otvara se jedna beskrajno romantična, emotivna i atmosferična priča, sentimentalno putovanje gradom svetlosti  zanesenom šetnjom, sećanjima, razmenama životnih priča i pogleda na život dvoje mladih ljudi, intimistički intonirano ostvarenje koje u čoveku budi sva ona plemenita osećanja i uvlači ga hipnotički u jednu jedinstvenu životnu priču, priču o ljubavi koja ne poznaje nikakve granice niti razlike.

Ovo predstavlja kratak siže jednog neverovatno sentimentalnog filma, jedne romantične priče u koju sam se zaljubio na prvi pogled, nastavak filma ’’Pre svitanja“(1995.) reditelja Richarda Linklatera, koji se pojavljuje i kao jedan od scenarista – uz Ethana Hawka i Julie Delpy, božanstveni glumački par koji ujedno tumači  glavne uloge. Devet godina je prošlo od njihovog poslednjeg susreta, slučajnog susreta dva stranca na proputovanju u Beču. Džesi i Selin su se slučajno sreli u vozu na relaciji Budimpešta – Beč. Oni doživljavaju romansu u Beču, provevši zajedno samo jedan dan i noć do jutarnjeg leta koji čeka Selin. Razmenjuju poglede na život, rađa se bliskost, odnos i …. Devet godina kasnije, oni su opet tu – zajedno, ali ponovno kao stranci. Jesse je u braku i ima jedno dete, dok prelepa Celine ima momka, ali kroz razgovor i šetnju ulicama Pariza oni shvataju da njihovi životi i odnosi sa partnerima nisu nikakva zamišljena idila. Jesse i Celine sada već tridesetogodišnjaci osvrću se na svoj slučajni susret od pre devet godina, nostalgično, romantično, verujući u ljubav i prihvatajući greške iz prošlosti.

SELIN ( tokom romantične plovidbe Senom):

Ljudi imaju romanse …ili čak … celu vezu… Raskinu i sve zaborave. Nastavljaju dalje kao da su promenili vrstu pahuljica koje jedu! Imam osećaj da nikad neću moći zaboraviti ikoga sa kim sam bila. Zato što svaka osoba ima, razumeš, specifične kvalitete. Nikoga ne možeš zameniti. Što je izgubljeno, izgubljeno je. Svaka veza, kad se završi, zaista ostavlja štetu na meni. Nikad se ne oporavim potpuno.

U jednoj krajnje intimnoj atmosferi, romantičarskoj i gotovo staromodnoj u svetu užurbanosti, površnosti i bezosećajnosti, golih interesa, kroz čudesne, antonionijevski preduge kadrove, osenčene toplinom i lomljivošću, krhkošću osećanja dve duše koje se traže, preispituju vlastite, dosadašnje puteve i na kraju filma pronalaze u slutnji onog najlepšeg što među ljudima može da se desi – ljubavi, i želji da jedan sasvim ’’običan“životni trenutak i susret večno traju i prerastu u vezu, pred očima gledaoca nastaje jedna filigranska ljubavna priča. Kroz dijalog, kruženje inspirativnom lepotom večnog Pariza, grada svetlosti, ljubavi, romantike, poetike i nadahnuća, koji nam daje slike gorkih i slatkih momenata njihovih pređašnjih, devetogodišnjih iskustava zasebnih, odvojenih života, dijaloga unutar duše Pariza, njegovih vanvremenskih ulica i bulevara, parkova, trgova, kafea i lepota reke Sene, njenih obala koje pamte mnoge ljubavi, sastanke i rastanke, zavodljivo i nadahnuto, udaljeno od hladnog sveta proračunatosti, interesa i jurnjave za ničim odvija se čarobni, magijski, hipnotički trenutak ponovnog rađanja ljubavi dvoje mladih ljudi, sada već na početku svojih tridesetih godina, sa mnogo više iskustva, gorčine i smirenosti. Iskra, nekad davno zapaljena slučajnim susretom u sudbinskom vozu koji ih je spojio i ostavljena da tinja, unutar gorčine životne razdvojenosti i njihovih novih, odvojenih života u Njujorku i Parizu koji su se pokazali kao nedovoljni, neispunjeni i velikoj meri lažni, unutar sat i nešto šetnje i dijaloga  Parizom iznova se rasplamsava u vatru ljubavi ili nečeg mnogo iskrenijeg ili stvarnijeg od njihovih dotadašnjih, neispunjenih života. Na kraju filma nagoveštaj ljubavi ostaje dirljivom, otvorenom romansom, slutnjom, onom slatkom tajnom koja nam uvek za korak izmiče vukući nas svojim čarobnim nitima i magijom dalje i više. Ostaje ’’nešto“ što samo iskreno i čisto ljudsko srce može da napiše jezikom  neizrecivim i čednim.

SELIN (tokom vožnje ka svom stanu , na kraju filma, obraća se Džesu):

Razmišljala sam … Za mene je bolje da ne romantizujem stvari više. Patila sam sve vreme. Još uvek imam dosta snova, ali oni nisu vezani za moj ljubavni život… Nije mi lako biti romantična. Počneš tako, i posle par puta se skenjaš, zaboraviš na sve svoje iluzije i ideje, i uzimaš ono što ti se pruža… Bila sam dobra dok nisam pročitala tvoju jebenu knjigu! To je izvuklo uzbuđenje iz mene. Podsetilo me je kako sam bila iskreno romantična, kako sam se svemu nadala … Sada je kao da ne verujem ni u šta, što ima veze s ljubavlju, nemam osećaj za ljude više. Kao da sam svu svoju romantiku ostavila u toj noći i nikad više nisam mogla osetiti isto.

Kraj filma je nezaboravan, istinski krešendo jedne romanse koja sve vreme lebdi u vazduhu zanosnog Pariza i svih njegovih magičnih čari. Nakon šetnje Parizom i razmene utisaka o događajima od pre devet godina, a potom i suočavanja sa vlastitim životima za koje se na kraju ispostavlja da su prazni i nesrećni – i brak gospodina Jessea, utonulog u sumornu jednoličnost sa svojom suprugom u Njujorku, kao i veza Celine sa momkom, novinarom, čija strast vremenom bledi i pretvara se u vlastitu suprotnost, opterećenje, neslobodu, bezidejnost, njih dvoje se sve više zbližavaju, Jesse stalno odlaže odlazak na aerodrom i povratak u Ameriku i na kraju filma svraća do stana gde živi Celine. Na kraju, tu se odigrava jedna od antologijskih scena koja ovaj film, između ostalog, pretvara u simfoniju ljubavne esencije, slutnje, igre zavođenja i uživanja u najlepšem osećanju koje čoveku može da se desi u ovozemaljskom, kratkom i prolaznom životu – ljubavi. Glumeći legendarnu džez pevačicu Ninu Simone na sceni, Celine razdragano i zavodnički peva Jesseu: ,,Dušo, propustićeš taj avion“… Kamera potom zumira Jeesea dok izgovara: ,,Znam“. Ekran se zatamnjuje i njihova romansa, unutar koje oboje shvataju da su njihovi dotadašnji životi daleko od idiličnih i da sada osećaju međusobnu privlaćnost, ostaje nejasna, naslućujući njihovu novu, strastvenu ljubav.

SELIN , na gitari, peva pesmu posvećenu Džesiju … romantični valcer 

Pevaću ti, valcer.

Daleko od Nedođije,

Daleko od mojih misli.

O jednoj dalekoj noći.

Ti si bio za mene te noći,

Sve o čemu sam sanjala u životu,

Ali si otišao, ti si daleko otišao,

Sve do svog kišnog ostrva.

Bila je za tebe jednonoćna stvar,

Ali ti si bio mnogo više za mene,

Tu nema dileme.

Ne marim za to što kažu,

Znam šta si mislio za mene tog dana.

Ja sam samo želela još jedan pokušaj,

Ja sam samo želela još jednu noć…

Značio si mi mnogo više nego svi

Koje sam srela ranije.

Jedna jedina noć sa tobom,mali …

Džesi vredela je hiljadu nego sa bilo kim.

Nisam osetila gorčinu moj slatkišu,

Nikad neću zaboraviti tu jednonoćnu stvar,

Čak i sutra u drugom zagrljaju.

Moje srce ostaće tvoje do časa moje smrti.

Dozvoli mi da ti pevam valcer

Daleko od nigde, daleko od moje tuge.

Dozvoli mi da ti pevam valcer

O tom jednonoćnom mestu.

Postoje filmovi, događaji ili trenuci koje prosto ne umete da objasnite, ali koji vas svojim unutarnjim, neizrecivim i neopisivim čarima zauvek vežu, u želji da im se večno vraćate, budete deo njihove magične intime, romantike i onoga što život čini nećim neponovljivim, večnim… tajnom nesaopštivom, neobjašnjivom ali tako neodoljivo privlaćnom i dragom. ’’Pre sumraka“ me je osvojio na prvi pogled, ne ostavivši mesta suvišnim pitanjima, sumnji ili bilo kakvim analitičkim odgovorima. Jer iskrena ljubav je upravo takva … ili vam trajno obuzme srce ili se ne desi nikad.

 Znam kuda idem, pronašla sam svoj put 

peva nasmešena i srećna Selin stihove Nine Simone na samom kraju ovog nestvarnog, romantičnog filma, pariske ljubavne poeme.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

  Film, Itan Hauk, Pariz, Pre sumraka, Žili Delpi