Revolucija i seksualnost
Početak Oktobarske revolucije obeležen je seksualnom revolucijom koja je podrazumevala neke od najprogresivnijih porodičnih i rodnih zakona na svetu. Dva Lenjinova dekreta, objavljena 19. i 20. decembra 1917. godine („O razvodu braka“ i „O građanskom braku, deci i građanskom partnerstvu“), otvorila su prostor za ukidanje potlačenog položaja žena pred zakonom, dozvolila razvod i abortus, omogućila su ženama da dobiju potpunu kontrolu nad svojim vlasništvom i zaradom nakon udaje itd.
Međutim, kako je i zašto ova velika energija emancipacije iscrpljena? Kako se na kraju stiglo do toga da je zakon o zabrani homoseksualnosti ponovo stupio na snagu u Sovjetskom Savezu već juna 1934. godine, zajedno sa zabranom abortusa i starim zakonom o razvodu braka?
Da bismo odgovorili na ova pitanja moramo da se vratimo u rane dvadesete godine XX veka, jednom od najuticajnijih sovjetskih stručnjaka za seks. Aron Zalkind – psihoneurolog koji je pokušao da „spoji“ Frojda, Pavlova i Marksa i predvodnik „psihohigijene“ koji je smatrao da je telo „nefunkcionalno“ u kapitalizmu – tvrdio je da je tržišna ekonomija dovela do porasta činilaca koji su „seksualizovali univerzum“ i da kapitalizam koristi seks kao novi opijum za narod (ako na umu imamo Grajnder ili Tinder, ili Pedeset nijansi sive, možda se i možemo složiti). Zalkind je krenuo sa iste tačke kao i Filhelm Rajh: kapitalizam zauzdava primalne seksualne instinkte, pa zbog toga politička revolucija mora da se oslobodi zabrana buržoaskog seksualnog morala. Ipak, Zalkind i Rajh su najbolji primer dvojice ljudi koji su počeli sa iste pozicije da bi došli do sasvim suprotnih zaključaka.
Za Zalkinda, jedini melem za novog revolucionarnog subjekta („novog čoveka“) bio je apstinencija: potreban nam je asketizam, a ne potpuno oslobađanje nakupljenih seksualnih napetosti u organizmu (Rajhova „orgastička potencija“). Da li nas onda iznenađuje kada se, u drugom delu svoje Seksualne revolucije nazvane „Borba za ‘novi život’ u Sovjetskom Savezu“, Rajh žali da je Sovjetski Savez, nakon prvog revolucionarnog perioda pod Lenjinom, sada postao reakcionaran spram pitanja seksualne politike i „seksualno-ekonomskih odnosa“?
Vilhelm Rajh posetio je Moskvu septembra 1929. godine, održao nekoliko predavanja i posetio isto toliko vrtića i centara za brigu o deci. Međutim, tamo nije zatekao progresivnu seksualnu regulativu nego se razočarao: mnogi učitelji imali su iste buržoaske moralističke svetonazore u pogledu dečje seksualnosti kao i njihove kolege u kapitalističkim zemljama. Neke mere uvedene tokom rane revolucionarne ere i dalje su ga impresionirale – legalizovani abortus, jednostavna procedura razvoda braka, „dečji kolektivi“ i sl. – ali je zatekao i znake koji su ukazivali da Sovjetski Savez već 1929. godine počinje da odustaje od revolucionarnog preloma.
U predgovoru za drugo izdanje Seksualne revolucije, 1936. godine, Rajh daje najbolji sažetak ovog problema:
Komunizam pokušava, poradi nejasnoće o zakonima spolnosti, zadržati oblik građanskog morala i promijeniti sadržaje; nastaje, dakle, primjerice u Sovjetskom Savezu, ‘novi moral’, koji zamjenjuje stari. To je faktično netočno. Kao što ni država ne mijenja možda samo svoj oblik, nego potpuno ‘odumire’ (Lenjin), tako i moral ne trpi samo preinake, nego i on odumire.
U knjizi Seks na javnom mestu: utelovljenje rane sovjetske ideologije Erik Najman navodi bizarne primere retorike u Sovjetskom Savezu tokom druge decenije XX veka. Doktor M. Lemberg napisao je 1925. godine pet preporuka za izbegavanje seksualnih nadražaja:
1. Nikada ne piti alkohol.
2. Spavati na tvrdoj podlozi. Nakon buđenja, odmah ustati.
3. Ne jesti previše mesa. Jesti tri sata pred spavanje. Urinirati pre odlaska u postelju.
4. Ne čitati erotsku literaturu.
5. Ne biti dokon u životu.
Na prvi pogled, ovo može zvučati kao moralne zapovesti Iranske revolucije. Doktor Lemberg preporučuje čak ispravnu prehranu pre spavanja. Zašto nesanica predstavlja problem? Zato što se u mukloj noći mogu javiti bludne misli. Ukoliko čitate erotsku literaturu pred spavanje, šanse da dobijete erekciju postaju još veće.
Bilo bi neobično kada jedna od najvažnijih figura ove „nove moralnosti“ ne bi prepisivala iste „lekarije“. Aron Zalkind otišao je korak dalje i obznanio nam je „dvanaest zapovesti“, od kojih većina govori o tome šta ne treba raditi:
1. Seksualni život ne treba da počne prerano.
2. Uzdržavanje od seksa je od presudnog značaja sve do braka, a u brak treba da se stupi tek kada nastupi puna društvena i biološka zrelost (od dvadeset jedne do dvadeset četiri godine).
3. Seksualni odnos treba da bude isključivo vrhunac duboke međusobne privlačnosti i privrženosti seksualnom objektu.
4. Seksualni čin treba da bude poslednji korak u nizu dubokog i složenog iskustva koje spaja ljubavnike.
5. Seksualni čin ne treba preterano ponavljati.
6. Ne treba često menjati seksualne partnere.
7. Ljubav treba da bude monogamna.
8. Pri svakom seksualnom činu treba imati na umu mogućnost da dođe do začeća.
9. Seksualni odabir treba da bude u skladu sa klasnom i revolucionarnom proleterskom selekcijom. Flertovanje, udvaranje, koketiranje i druge „metode“ seksualnog „osvajanja“ ne treba da budu deo seksualnog odnosa.
10. Ljubomora ne treba da postoji.
11. Perverzije ne treba da bude.
12. U cilju održavanja Revolucije, (radnička) klasa ima prava da se meša u seksualni život svojih pripadnika. Seksualnost mora biti podređena klasnom interesu – nikada ne sme da se meša u taj interes i mora mu služiti u svakom smislu.
Svi navedeni primeri – pokazuju jedan od glavnih temelja nove libidalne ekonomije: (o)čuvanje energije. Glavni prigovor seksualnosti jeste to što ona predstavlja preveliko trošenje energije, što pojedince i pojedinke sprečava da doprinose društvu („seksualnost mora biti podređena klasnom interesu“). Seksualna energija se stoga vidi kao resurs radničke klase koja treba sačuvati zarad proleterske kreativnosti i proizvodnje (čak i „flertovanje“ udvaranje, koketiranje i druge ‘metode’ seksualnog ‘osvajanja’ treba izbegavati).
Ovaj problem, kao i obično, najbolje je opisao Rolan Baret u intervjuu za Plejboj 1977. godine.
Ljubavnik je sam po sebi mesto snažnog ulaganja energije, te se stoga oseća isključenim od drugih ulaganja drugačije prirode. Jedino ljudsko biće s kojim moće da oseća zajedništvo jeste drugi ljubavnik. Na kraju krajeva, istina je da se ljubavnici međusobno razumeju! Ali politički militant je, na svoj način, zaljubljen u svoj cilj, u ideju. A taj rivalitet je neizdrživ. Na obe strane. Mislim da politički militant teško može da izađe na kraj sa nekim ko je ludo zaljubljen…
I time se ponovo vraćamo Lenjinu. Široko rasprostranjeno „preterivanje“ u seksualnim radnjama bilo je opasno jer ljudi mogu da „izražavaju nežnosti“ umesto da rade za revoluciju, te je stoga Lenjin – u odgovoru Klari Cetkin – insistirao da mladi treba da se posvete zdravlju: sportu, plivanju, šetnji i fizičkim vežbama. Čak i Lenjinov poznati stav prema Betovenovoj Strastvenoj sonati (Appassionata) treba u ovom kontekstu razumeti kao podršku potiskivanju seksualne energije koja sada treba da bude sublimirana i sačuvana za izgradnju socijalizma.
Ukoliko treba da precizno ukažemo na temeljni strah rane socijalističke nomenklature, bio bi to upravo strah od potrošnje energije, strah od traćenja energije na libidalne investicije koje bi mogle biti upotrebljene za izgradnju novog socijalističkog društva. U tom kontekstu nalazimo na samoispunjavajuće proročanstvo: Lenjinova smrt 1924. godine posledica je izliva krvi u mozak što je, po stručnom mišljenju, izazvano njegovim preteranim revolucionarnim radom (poznato je kako je Lenjin, kada ga je zdravlje dobro služilo, radio svakoga dana od četrnaest do šesnaest sati!). Doktor V. N. Rozanov, lekar koji je brinuo o Lenjinu nakon atentata 1918. godine, rekao je:
Nema sumnje da je smrt Vladimira Iljiča izazvana isključivo činjenicom da je u potpunosti potrošio svu svoju snagu na delatnost u interesu radnog naroda.
Nikolaj Semaško, ministar zdravlja koji je predložio da se Lenjinov mozak „izveze“ u Berlin kako bi tamo bio proučen, tvrdio je kako je njegova smrt nastupila jer nije čuvao svoju snagu, jer je celog života naporno radio.
U ovom kontekstu, savet Vilhelma Rajha drugu Lenjinu mogao bi da bude: spuštajući se povremeno u podzemni svet nižih strasti kao što je seks, mogao si postići energetsku ravnotežu! Drugim rečima, upravo je seks mogao da te učini još korisnijim revoluciji! Štaviše, naknadna dijagnoza objavljena u Evropskom časopisu za neurologiju 2004. godine navodi da je uzrok Lenjinove smrti pripadao upravo sferi niskih strasti – umro je od sifilisa!
Šta god bio pravi uzrok Lenjinove smrti, jedno je sigurno: ona je poslužila kako bi se još jednom potcrtalo to da „novi čovek“ mora u potpunosti da se posveti društvu koje pokušava da izgradi. I baš na tom mestu nalazimo glavni razlog za „obustavljanje seksualne revolucije“.
Piše: Srećko Horvat
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
Revolucija i seksualnost napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →