Сећање на Диогена – Велики грчки мудрац из Синопе као да је још увек међу нама трагајући са својим фењером за живим људима којих је чини се, како време пролази,  све мање и мање.

Иако би се смрт, представљајући у дословном значењу престанак живота, могла сврстати у биолошке категорије, а самим тим пасти под окриље науке и њеног узрочно-последичног сагледавања стварности, она је због мистичности своје природе, али и непријатности својих последица одувек за човека спадала у домен метафизике. Јер та иста метафизика због свог нешто лабавијег односа према феноменима стварности, који не подразумева да се сваки став или тврдња морају, било теоретски, било експериментално, доказати, омогућила је људима веома прикладно оруђе уз помоћ кога су се лакше могли изборити са нелагодношћу коју су осећали у сусрету са смрћу и њеним главним својством неизбежношћу. Користећи метафизику се и од неизбежног може понекад побећи помоћу илузија, догми и постулата који се усвајају априори.

Али смрт је тако сложен, али и веома неугодан противник, да га често чак и уз помоћ тако моћног оружја, као што је метафизика, не можете лако савладати. Чак и онда када сте помислили да сте уз помоћ метафизике успели да заобиђете очигледност научног погледа на свет, смрт ће баш користећи појаве које су детаљно описане и следствено томе експериментима доказане у једној области физике познатој по имену оптика, успети да вас надмудри и доведе у заблуду о својој стварној природи. Угледајући се на способност светлости да преламањем кроз сочива разних диоптрија код посматрача створи илузију потпуно различитих слика истог предмета, и смрт је, захваљујући особини стварности да на истоветан начин, преламајући се кроз људску свест, ствара искривљене слике о себи, успела да завара човека изазивајући у његовој свести лажну предоџбу да је жив и поред тога што је већ ко зна од када мртав.

Из историје људске мисли познато је да се том особином смрти први бавио грчки филозоф Диоген из Синопе, један од оснивача киничке школе мишљења. То је онај Диоген који је можда први у историји људског рода, уочивши извештаченост и лицемерје људског друштва, одбацио конвенције и почео да му се руга. У том ругању прво је напустио кућу и остатак живота провео као скитница живећи у бурету. Међутим, оно по чему је Диоген револуционаран није живот у бурету, већ његово неуморно, уз помоћ фењера, трагање за људима. Оно што је прошло неопажено већини тумача Диогенове филозофије је да он није тражио људе, већ живе људе. Диоген је још пре скоро две ипо хиљаде година схватио да се људи, самом чињеницом да сте их срели и да сте разговарали са њима, не морају сматрати да су и живи. Тако је Диоген, поред пионирске улоге коју је одиграо у успостављању модела неконформистичког начина живота, био први који је схватио да људи могу да наизглед живе иако су већ одавно мртви.

У вековима и миленијумима који су уследили после Диогена није познато да се ико озбиљније бавио тим тешко приметним својством смрти. Али с обзиром да то својство, иако је људима омогућавало да живе и после смрти, није у суштини било нимало наивно и да је у целокупној људској историји проузроковало небројене патње и разарања, није искључено да је било доста припадника људског рода који су га запазили, били га свесни и размишљали о њему.

Принципи на којима се заснива тај феномен могу се на први поглед учинити компликованим и тешко схватљивим уколико се посматрају кроз призму оптике чија својства су користили да би преламањем очигледних чињеница у људској свести проузроковали стварање предоџбе о животу након смрти. Али ако се баци само летимичан поглед на биолошку дефиницију живота, па и човека самог, онда се може видети да је основна и једина особина по којој се жива и нежива, то јест мртва, твар разликују, раст и развој. Ако узмемо као пример стену, за коју влада неподељено мишљење да представља класичан пример неживе твари, она поседује својства рађања и смрти, која дели са живим бићима, али не поседује својство раста и развоја. Једном створена она остаје таква, непроменљива хиљадама, па и милионима година. Тренутак рађања и смрти, када је о стени реч, практично се поклапају. Оне кључне особине које би је могле учинити живом, а то су раст и развој, њој су одузете.

Међутим, када је реч о човеку као најсавршенијем и најсложенијем представнику живе твари, онда покушај да се он биолошки категоризује захтева мало више простора, мада у суштини, као што ће се видети, приликом дефиниције његових својстава, поготову оних у вези рађања и смрти, наћи ће се доста паралела са стенама.

Доласком на свет, то јест тренутком рађања, човек је осуђен, барем што се његових биолошких функција тиче, на живот, који има ограничено временско трајање. По том својсву се углавном разликује од стене, која у тренутку рађања умире. Али човек, за разлику од стене и осталих живих бића поседује и својства интелекта, разума, свести и свега онога што из тога произилази. Човеково интелектуално својство које се развило кроз еволуцију као надоградња његових биолошких својстава требало би да са тим биолошким својствима дели ону суштинску црту раста и развоја, који човека као живо биће раздвајају од неживе твари као што је стена. То би требало да је тако, мада, као што је људска историја показала, то се углавном није догађало. Због тога настаје она тешкоћа са којом се суочавамо у покушају дефинисања човекове смрти.

Човекове интелектуалне функције из којих произилазе ставови, мишљења и веровања, пролазе истина у раној фази биолошког развоја кроз извесне мене као последица телесног раста. Међутим, коинцидирајући већином са тренутком достизања пуне физичке снаге, то јест врхунцем телесног развоја, човек углавном, као што је познато из досадашњег искуства, престаје са својим интелектуалним развојем. Бивајући углавном приморан да своју слободу заувек подреди припадношћу одређеној групи, или уз помоћ манипулације наметнутом моделу размишљања, човек остатак оног што му се причињава као живот проводи као заточеник ставова, мишљења и веровања које му та група или отуђени центри моћи у облику својих идеолошких матрица намећу, нудећи му у замену илузију заштите, сигурности и привилегија. Прелазећи ту граничну линију после које човек лишава свој интелект оне тако битне компоненте раста и развоја, отвара се простор за редефинисање основних постулата на којима почива његова егзистенција. Самим тим и дефиниција смрти као тачке раздвајања живог од неживог, није више тако очигледна и једноставна као што се чинило.

Узимајући у обзир трагичну чињеницу да је човек, бивајући од природе обдарен својствима каквим ни једно живо биће није било никада обдарено, свео своју егзистенцију на фанатично одржавање, до краја живота, једном формираних схватања и уверења, тек неосетно повремено коригованих да би се лакше уклапали у стално мењајући сценарио опште манипулације, онда не чуди да су они ретки критички настројени умови у протеклим миленијумима доводили у питање дефиницију стварног тренутка умирања људске јединке.

А те јединке, након што су први пута умрле, у својству најпаметнијих људских бића која су икада ходала по земљи, бића у поседу јединих и правих истина, бића која верују у јединог правог бога, која припадају јединој и правој групи која треба да уз помоћ својих принципа влада свим осталим групама, бивале су спремне да у циљу доказивања те јединствености, ексклузивности и супериорности, како себе самих, тако и група и мисаоних система којима су припадале, узму учешћа у безбројним ратовима, крвопролићима и разарањума у којима ће по други пута, и то коначно, умирати или такву смрт узроковати за друга њима сродна бића.

Питање живота и смрти је тако остало отворено кроз читаву људску историју, још од времена оног чудака Диогена, који га је можда први јавно поставио, па све до данашњих дана. Јер и данас у модерно доба када су сукоби са бојних поља на суптилан начин пребачени на ниво вербалних конфликата мишљења можете, уколико имате слуха за поруке и поуке историје, срести готово на сваком кораку, свуда око вас, људе који су одавно мртви, али који још увек ходају, и који никада неће бити спремни да самокритички доведу у питање своје недодирљиво својство особе која је увек у праву, и који ће, када за то дође време, и када се, углавном не случајно, створе повољне околности, бити спремни да без размишљања крену у нове ратове.

Због свега тога може се рећи да Диоген није мртав. Његов дух је преживео све ове миленијуме да би и данас био присутан и убитачно актуелан. А сваки човек, без обзира у којем времену живи требао би да се подвргне једноставном тесту уз помоћ којег ће моћи открити да ли је још увек жив. Треба да неизоставно постави себи питање да ли је још увек способан да се у сусрету са свкодневним новим искуствима мења, да користећи знања стечена из њих учи, да уважава туђа мишљења, а своје да непрестално коригује и мења, ако је потребно сваког дана. Уколико је одговор на барем једно од тих питања и потпитања негативан онда тог човека ни много савршенији рефлектори од оног Диогеновог фењера неће детектовати међу живима.

И на крају питање: да ли има разлике између човека и стене? Има итекакве. Стена једном створена, то јест умрла, уколико је у саставу неке планине, чији врхови су украшени глечерима, а подножја обрасла густим вечно зеленим четинарским шумама, може код посматрача створити утисак лепоте и испунити га пријатним и племенитим осећањима. Док човек, први пута умро, тешко да ће бити способан да ту лепоту примети, а камоли да јој се диви, али ће зато, иако мртав, итекако бити способан да мрзи, презире, ниподаштава, да се руга, да буде нетолерантан, завистан, љубоморан, горд ….

И да у оним мирнодопским поглављима савремене историје ако му се нареди носи брњицу преко уста претворивши се у оног истог пса којег ће такођер према некој другој наредби водити на узици, стварајући дилему код оних ретких још увек живих: ко кога на узици води? Да дисциплиновано, у улози празноглавог конзумента, купује све оне, углавном беспотребне, свакодневно измишљане производе и услуге. Да се, када уз помоћ софистицираних компјутерских алгоритама буде позван, појави у хиљадама истоветних примерака на трговима великих светских градова и тамо попут крда стоке ради  све оно за шта је за одређене ситуације програмиран: носи у рукама транспаренте неразумљивог му значења, уклања легално изабране владе и председнике, руши споменике, те пали и уништава све пред собом.

Јер, сетимо се оне анегдоте када се Диоген једног дана појавио на централном атинском тргу и почео да виче:

Људи, окупите се!

А када се око њега окупила повелика маса он је са својим штапом почео да их удара вичући:

Рекао сам људи, а не стоко.

За ПУЛС Милован Шавија

  Diogen, Društvo, Milovan Šavija, Sociologija