Breaking Bad – Serija koju je trebalo svi da mrze

Breaking Bad – Serija koju je trebalo svi da mrze

Dobro je vratiti se pojedinim fikcijama koje su ostavile traga par meseci nakon prvobitnog udara, nekad i nekoliko godina čak. Jer, kako govore činjenice, često su to u pitanju simboli koji nisu bili viđeni kao takvi pre tog prvog, značajnog utiska.

Na prvi pogled, deluje da je očigledno zašto se Breaking Bad svima sviđa i zašto ljudi prihvataju ovu seriju potpuno i bez pogovora u psihološkom smislu. Da, naravno gluma je fenomenalna i režija je odlična, ali postoje i druge serije koje zavređuju takvu pažnju. Ono po čemu je ova serija specifična jeste upravo evolucija glavnih likova i evolucija same glume, konstantna promena i konstantna evolucija te promene. Ali, pored svega toga, iz pogleda onoga ko izučava uticaje, akcenat se stavlja i uvek mora postojati ton poistovećenja sa publikom na psihološkom nivou.

Naime, baš ta poistovećenja nisu uvek ono što većina misli da jesu i često su jednostavnija i ne toliko sjajna i glorifikovana. Na primer, filmovi o superherojima se sviđaju ljudima zbog globalnog osećaja ugroženosti. Pokazalo se da najupečatljiviji momenti prenosa sa platna filma su upravo oni kada superheroj trpi buku i viku od nervoznog šefa na poslu ili trpi buku od svoje devojke ili se klacka u prepunom autobusu, a svi znamo da on krije tajnu da je on zapravo… Superheroj! Tako i običan čovek misli da je on nešto posebno dok trpi i saginje glavu pred autoritetima, smatrajući uzaludno da vredi više nego što okolina to zna i spoznaje… Time podsvesno mi volimo superheroje, ne zato što su posebni, već zato što su moćni na više materijalan način. Niko od njih nema neku baš posebnu vrlinu koja bi koristila svetu u smislu preko potrebnog naprtetka pshiloško sociološke savesti. Sve su to snažni, neprobojni, beskorisno prepametni tehničari koji kuju savršene “one-linere” i uživaju u sreći zasnovanoj na hedonističkom komforu. Svi superheroji (sem možda Profesora X i dotičnih Watchmen-a) su zaostatak ratničkih ideala i idola koje čovek nikako da prevaziđe, da bi se oni ostvarili u njih nikada nije trebalo da se ulaže neki poseban individualni trud. Svi su oni rođeni sa određenim predispozicijama i koriste ih da bi osigurali što više zabave, komfora i dramatičnih misli.

A Volter Vajt? Pa to je u osnovi slična priča kao i kod superheroja, on je dobar otac, požrtvovan, radi i trpi, sluša ženu i trpi, omalavažavaju ga i on trpi… I odjednom on puca i preokreće svoj identitet u najvećeg kriminalca koji će nadaleko biti zapamćen kao najozloglašenija ličnost jedne imperije novog talasa (inteligentnog?) kriminala.

A da li je zaista tako? Da li je zaista on rođen sa superherojskim moćima, sa nadmoćnim intelektom, sa veštinama pregovaranja kojima savršeno vlada imperijom kriminala?

Ili je pak to sticao mukotrpnim učenjem, istraživanjem, kreiranjem novih hemijskih jedinjenja? Zar on nije dokazani genije na polju hemije koji je trebao da vlada jednom svetskom ustanovom koja postoji uglavnom i samo zbog njegovog zalaganja?

Ovo je anomalija koja se nekako iskrala van domašaja svih gledaoca – Volter Vajt je ostvaren naučnik koji je bio na putu da promeni svet, ali je potisnuo svoju ostvarenost i postao običan čovek.

On nije neki prosečan sportista koji je u 17. godini batalio tenis, niti je nekakav natprosečan programer koji se odlučio da svoj talenat skroji u skromnu platu od nekoliko stotina eura. Ne, on je počeo da menja svet, a potom je naivno napustio svoj talenat i otišao u idilu običnog života. Njegova bolest na kraju nije probudila bunt koji postoji kod svih, to jest većine neostvarenih ljudi, njegova bolest je probudila talentovanu zver koja je samo čekala da ponovo izađe i uživa u kreativnosti. Ona je morala da nađe put napolje, kao što bi Bukovski rekao, ako si zaista pisac, ti moraš da pišeš! Ko zna da li bi se on i razboleo da nije toliko uznapredovao u svojoj kreativnosti pre tog idiličnog i dosadnog života. Ko zna da li je njegova kreativnost sama prouzrokovala buđenje, neku vrstu šoka za sistem, jer više nije mogla da trune u nepokretnosti.

Poenta svega navedenog nije da je on običan čovek u krizi srednjih godina i da puca po šavovima, u čitavoj seriji, jedino je sam naslov potpuno pogrešan, vidite nije to lom ličnosti u krizi srednjih godina, to je predstava haosa tamne i potisnute strane kreativnosti… On nije kao bilo ko. On je dostigao tačku kada je počeo da kreira i menja svet oko sebe, a zatim se naivno učaurio u prosek.

Čak je i sam Brajan Kranston naveo da u zadnje dve sezone on više ni ne glumi, on je samo u elementu usavršenosti atmosfere jednog zastranelog kreativca, i on je samo oluja koja se dešava, a svi ostali se adaptiraju na nju. I to je i u potpunosti tačno ako se serija pažljivo gleda, Brajan Kranston savršeno glumi do oko 3. sezone, a posle nje, životi ostalih se toliko menjaju da gluma postaje sve bolja i kompleksnija i za ostatak glumačke ekipe…

Tako da, nije on običan lenji čovek koji voli komfor i komfornu sreću… Njemu čak ni porodica nije na prvom mestu. On voli ludost i prepirke, moćna mentalna nadmetanja, on voli rad sa hemijom do kasno i tako danima i danima ostavljen u pustinji daleko od uticaja ljudi… On tako ulazi u ono čuveno “flow” stanje kreativnosti i nestaje u njemu. Razlog zašto treba omalovažiti sada ostatak lenje rase ljudi nije zato što čovek možda jeste lenj i beskoristan po prirodi, već zato što bi i sam Hajzenberg možda tako mislio.

Postoji više ključnih scena tokom serije koji podupiru ovu tezu. Jedna je svakako otkucavanje kase i zatim suočavanje sa sopstvenom svrhom, pa i sa gangsterom napolju dok u pozadini ide “Tv on the radio” a Hajzenberg izgovara čuvenu “Stay OUT of my territory.”
Druga je sigurno činjenica da u pretposlednjoj epizodi nije mogla ni porodica da ga vrati, ni novac, ni čitava imperija koju je ostavio iza sebe… Ali uništeni i ukradeni identitet kreativnosti… SVAKAKO. Zbog njega se serija završila, ne zbog Džesija, ne zbog Skajler, ne zbog njegovog sina ili ćerke, ne zbog ostavljenog novca… Nije mu bilo zapravo stalo ni do čega od svega toga, bio je pomiren sa nepokretnom smrću sve do poslednjih minuta te pretposlednje epizode… Sve do poslednjih nekoliko sekundi, nije se znalo da li će zaigrati čuvena muzička tema serije, a kada su prvi tonovi došli na red, već se znalo da je povratak neizbežan.

Ipak, najbolji dokaz da je on bolji od većine i da je majstor svog zanata, kao i životne filozofije je možda jedna scena koja je verovatno promakla većini. U njoj on se susreće sa još jednim muškarcem koji boluje isto kao i on i isto se sprema za smrt, ali prikazano je u najoštrijim crtama crne komedije kako i koliko je zapravo Volter ovde RAZLIČIT od njega.
I tu je sve, Volter je siguran u sebe, odlučan, nije ga briga za životnu ideologiju stranca… Čak je i omalovažava i otvoreno pljuje po njoj – opet, dakle potpuno mu nije stalo do ovog jadnog bića koje otvoreno traži pažnju. Volteru nikada nije bila potrebna bolest da bi tražio pažnju nesvesno. Njemu pažnja nikada nije ni bila toliko bitna. Njemu je bitna KONTROLA. Dok sporadično brine o svojoj napetoj i živoj stvarnosti ostavljajući poruke na telefonu on dobacuje ovom prosečnom primerku

“Nikada ne puštaj kontrolu. Živi život po tvojim merilima.“

(klik na citat za pregled dotične scene na youtube-u)

I ta osoba ga verovatno neće poslušati, ne zato što ne želi, već zato što ne zna. Takve veštine se uče godinama i godinama u samostalnosti jedne kreativnosti. U raspoređivanju vremena samo za napredak u onome u čemu smo najbolji. Šta taj prosečni čovek zna o tome? Da li je on provodio vreme učeći i klešući svoju veštinu ili je on samo statistika? Kao i statistika u onom govoru o avionskoj nesreći negde na samom početku treće sezone. Vidljivo je da Voltera više nije briga za običnog čoveka. Nije ta nesreća toliko strašna bila, kao što on reče tada bez trunke saosećanja, samo pedeseta po redu u istoriji. A zatim je naveo još jednu iz istorije i pitao publiku da li je se neko seća. Zatim je pitao, da li znate zašto je se ne sećate?

I zaista zašto se svi sećaju Voltera Vajta, a niko se ne seća statistike?

Zato što je on postojao i menjao stvarnost oko sebe svojim postojanjem. On je bol kreativnosti, on je kreativnost koja je izašla na pogrešne kanale, on je šta se desi kada prosek omalovaži i ućutka umetnost individualnosti…

I ako mislite da je on samo čovek u krizi srednjih godina koji može svakog momenta da se preokrene u neki odblesak bunta, varate se. To ste samo vi. Volter Vajt bi trebalo da je nešto drugo, zapravo, najpametnije bi bilo da sklonite sebe sa teritorije takvog razmišljanja. Nije čoveku tamo mesto. Vratimo se na prosečne “superheroje” i zaboravimo statistiku kao što će i ona zaboraviti prosek… A ako neka slična serija slučajno zaintrigira i zakuca na vrata uma i percepcije, možda eventualno uživati samo u režiji i svađi glavnih likova, i definitivno ostati na tome. Svi dalji pokušaji shvatanja dubine karaktera iza tih vrata mogu biti krajnje opasni… Jer, šta ako tamo negde u BAŠ TAKVOM hemijskom moždanom procesu zaključimo da je BAŠ TAJ NAŠ površni “superherojski” materijalizam zapravo – kolektivni uzrok sputavanja veličanstvenosti jedne individualne kreativnosti?