Tihi Amerikanac u Beogradu: ispovest operativca CIA

“Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Mi smo već uhvatili njih petoricu, jednog sa bombom i jednog sa pištoljem… Ako ne prestaneš da šalješ tvoje ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu i svakako neću morati da pošaljem sledećeg.”

(iz Titove poruke J.V. Staljinu, 1951. Navedeno prema tekstu pronađenom u Staljinovoj arhivi)

I

Prolog: poruka sa one strane

U SAD je Jozef Korbel otputovao direktno iz Indije, kada je završio svoju posredničku misiju. Njegova porodica je jedno vreme ostala u Beogradu – gde se o njima brinuo ambasador Kenon. Kada je došlo vreme da mu se pridruže, najpre su otputovali u London. Odvezao sam ih do beogradske železničke stanice: Korbelovu ženu, Anu Špiglovu i njihovu jedanaestogodišnju ćerku. Pola veka kasnije, 1997. godine, to dete sa beogradske železničke stanice postaće prva žena državni sekretar u istoriji američke diplomatije: Medlin Olbrajt.

IV

Ples Svetog Vida

Sukob Tita i Staljina, u proleće 1948, u Ambasadi nismo očekivali. Bio je to krupan obaveštajni neuspeh Agencije, mogli bismo reći čak i tipičan za njene prve, formativne, godine.

Prvi znak da nešto nije u redu za mene je bio detalj oko sazivanja Dunavske konferencije  – međunarodne konferencije koja je trebalo da utvrdi nova pravila o plovidbi ovom velikom evropskom rekom. Konferencija je još ranije bila zakazana u Beogradu.

Sredinom juna, sovjetsko ministarstvo inostranih poslova poslalo je učesnicima Konferencije – SAD su bile među njima iako nismo evropska zemlja – obaveštenje da se Konferencija, najverovatnije, neće održati u Beogradu. Kao razlog naveli su da “jugoslovenska vlada ne raspolaže dovoljnim tehničkim uslovima za organizovanje tako velikog međunarodnog skupa”.

Samo nekoliko dana kasnije, šef jugoslovenske diplomatije, Stanoje Simić, ovo je demantovao našem ambasadoru Kenonu: “Konferencija će se održati kako je i planirano.” Na pitanje o čemu se zapravo radi, slegao je ramenima: “Ja se ne bavim politikom.”

Ambasadoru se putovalo kući, i iskoristio je priliku da – zbog priprema za Konferenciju – ode za Vašington. Robert  Burden Rems zamenjivao bi ga, kao otpravnik poslova, u tih nekoliko nedelja.

“Ovde će se desiti nešto mnogo krupnije od Konferencije o Dunavu. Možda bi ipak bilo bolje da ostanete.” – sećam se da sam rekao na poslednjem sastanku uoči njegovog odlaska.

Ali, bio sam isuviše mlad, Agencija u kojoj sam radio takođe, i tradicionalna netrpeljivost između Stejt Departmenta i tajnih službi tada se – po prvi, ali ne i poslednji put u mojoj dugoj karijeri – jasno pokazala.

U subotu, 26. juna 1948. ambasador je krenuo na put. U ponedeljak, 28. juna, negde oko podne, Ambasada je počela da dobija prve informacije o Rezoluciji koju je međunarodni komunistički pokret, u Bukureštu, usvojio protiv Tita. Bio je to veliki srpski praznik – Vidovdan – dan na koji su se, u prošlosti, dešavali mnogi značajni događaji.

Otpravnik poslova Rems ušao je, bez daha, u moju kancelariju oko dva posle podne. Nosio je najnovije tekstove Rezolucije. Očekivao se i jugoslovenski odgovor. U mom malom “odeljenju za prevođenje” uvedeno je vanredno stanje, i svi raspoloživi kadrovi su pozvani da odmah dođu.

“Dva Josifa su počela ples Svetog Vida” – rekao je Rems. Tada sam po prvi put uočio tu njegovu sklonost za pesničko izražavanje: “A samo jedan od njih dvojice će taj ples preživeti.”

Po ambasadorovom povratku otpočele su duge analize šta ovaj sukob zaista znači za raspored snaga na jugoistoku Evrope. Od tih naših analiza zavisio je, u tom trenutku gotovo odsudno, američki odgovor. U maloj zajednici tako su se kristalizovale čak četiri škole mišljenja.

Prva, da se radi o nekoj vrsti nameštenog, fiktivnog, sukoba, koji su Tito i Staljin dogovorili, kako bi zbunili Zapad i zadržali veću slobodu manevra u graničnim konfliktima, u severnoj Grčkoj, Trstu i Koruškoj.

Druga, da se radi o stvarnom sukobu, u kojem Jugoslavija nema nikakve šanse, i da je samo pitanje vremena i načina kada će ona biti pokorena, da li će se to desiti kroz neku vrstu unutrašnjeg puča, ili će doći do vojne intervencije.

Treća, da se radi o stvarnom sukobu, iz kojeg će Tito izaći kao pobednik, ali da će posledice te pobede, u konačnici, biti ograničene samo na Jugoslaviju.

I četvrta, da je to početak raspadanja celog istočnog bloka, i da će se brzo pojaviti “neki novi Tito” i u drugim zemljama pod sovjetskom dominacijom.

Celo leto 1948. proveli smo prateći jugoslovenske novine i poredeći njihov sadržaj sa sadržajem sovjetskih i drugih novina u zemljama Lagera. U avgustu sam u Lengli poslao prvu procenu da će se Tito održati, “ako bude imao podršku u kritičnim trenucima”. Trajanje krize procenio sam na pet godina. Kao najtežu, prevideo sam treću – 1950. godinu.

Ambasador Kenon pitao me je – u njegovom glasu bila je ona poznata nijansa zavisti – kako sam mogao da tako precizno, a sa tako malo informacija, dam procenu budućih događaja.

Nisam hteo da mu kažem – bilo bi to malo neozbiljno, u tom trenutku -.da sam se lomio nedeljama, i da sam konačno odlučio zbog gospođe Radmile. Ali taj detalj ću sada podeliti sa vama.

Naime, kad sam u maju 1948. došao u Beograd, jugoslovenske vlasti su mi – u dogovoru sa administrativnim odeljenjem Ambasade – našle stan u centru Beograda, blizu Narodnog pozorišta. Radilo se zapravo o stanu koji je pripadao gospođi Radmili P, bivšoj dvorskoj dami poslednje jugoslovenske kraljice, Marije Karađorđević. Radmila je bila i udovica čoveka u čijoj su se kući, po poslednji put, sastali lideri partizanskog i četničkog pokreta, Josip Broz Tito i Draža Mihailović, 27. oktobra 1941. godine, u Brajićima kod Gornjeg Milanovca.

Očigledno je, dakle, da gospođa Radmila nije mogla da ima nikakve posebne simpatije za komunistički režim u Jugoslaviji. Ne samo zato što joj je ta država uselila stanara za kojeg joj ništa nije plaćala – Radmila je ostala da živi u jednom manjem stanu na spratu ispod onog koji je meni bio dodeljen – već prevashodno zbog toga što se radilo o državi koja je izgrađivala tip društva, običaje i vrednosti sasvim suprotne onima na kojima je njena ličnost bila formirana.

Ova obrazovana i pristojna žena ta svoja uverenja nije ni tajila. Ponekad, kad bismo popili popodnevni čaj, o tome bismo otvoreno pričali. Ipak, kada je Informbiro objavio Rezoluciju – a KPJ svoj odgovor – njen stav me je iznenadio. Ne znam ni sam šta sam tačno od nje očekivao: zluradost, indiferentnost, ili kalkulantsko predviđanje? Umesto svega toga, Radmila se jasno opredelila za Tita a ne za Staljina.

“Zato što mislite da su jugoslovenski komunisti bolji od sovjetskih?” – upitao sam je.

“Zato što su ovi naši, a oni njihovi, ma kakvi bili i jedni i drugi.”

Tako je, i ne znajući, bivša dvorska dama Radmila P. napisala ključne dve rečenice mog prvog izveštaja za Lengli o sukobu između Tita i Staljina:

“Jugosloveni će se opredeliti za svoje komuniste a ne za tuđe. Neki komunisti će se možda opredeliti za tuđeg lidera umesto za svog, ali narod te dileme neće imati.”

V

Beli orlovi iznad Srbije

U ranu jesen 1949. godine, ambasador Kenon je konačno napustio Beograd. Do samog kraja ovaj oportunista se pravio da me uopšte ne poznaje. Verovao je, pretpostavljam, da je to najbolji način da kasnije, ako bude bilo potrebno, dokaže kako nije imao pojma čime sam se ja zapravo bavio. I, u njegovom razmišljanju, ma koliko ono ponekad izgledalo neprijatno, bilo je neke čudne logike, moram da priznam.

Posle par nedelja, u Beogradu se pojavio njegov naslednik, Džordž Venable Alen, sa ženom Ketrin i najmlađim sinom, Ričardom. Druga dvojica sinova ostali su im u SAD na koledžu. Na prijemu na kojem je upoznao osoblje Ambasade svi smo pitani koje smo škole završili. I kada sam ja rekao “Diarfild, Masačusets” Džordž Alen je gotovo poskočio od neverice i radosti:

“Ti si jedan od momaka Franka Bojda?”

Ispostavilo se da su Diarfild završili ne samo Džordž i Kiti Alen, nego da baš u taj koledž idu i oba njihova starija sina. Tako sam na samom početku uspostavio ličan kontakt sa porodicom Alen, koja me je uskoro Jugoslovenima predstavljala kao “naše četvrto dete” – oboje su bili oko dvadeset godina stariji od mene.

Novembra 1949. godine desio se i taj događaj, sigurno najneprijatniji u toku mog trogodišnjeg boravka u Beogradu. Odeljenje za specijalne operacije u Lengliju nekoliko meseci je planiralo akciju u Albaniji – grupa emigranata je, sa američkim oružjem, opremom i jednom radio stanicom, trebalo da se iskrca negde južno od Valone i podigne antikomunistički ustanak.

Ispostavilo se, međutim, da je brod iskrcao devetnaest emigranata, ali ne albanskih nego jugoslovenskih, i ne kod Valone nego kod Petrovca na crnogorskom primorju. Bili su to pripadnici pokreta generala Draže Mihailovića koji su posle 1945. izbegli na Zapad i počeli da rade kao naši saradnici.

Odneo sam depešu ambasadoru, koji ju je dugo posmatrao bez reči. Potom je jedno vreme razgledao geografsku kartu Jugoslavije. Predviđena trasa kretanja grupe bila je na sever, negde do tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Zatim mi je rekao da dođem sutra. Očigledno, nešto se ovde od samog početka nije uklapalo.

Sutradan, pomalo sakrivajući pogled, ambasador mi je rekao da o ovoj operaciji obavestim Britance, iako oni nisu bili uključeni u planiranje. Bila je to isključivo operacija CIA, čak i ako su greškom poslali jugoslovenske a ne albanske emigrante. Ambasador je međutim bio izričit:

“Lorens mora biti upoznat sa ovim. Vidi se sa njim.”

Lorens Darel, ataše za kulturu u britanskoj ambasadi, a u stvari rezident MI-6 u Jugoslaviji, bio je poznat po, hm, dosta slobodnom ponašanju i kontaktima sa Jugoslovenima, uglavnom sa ženama. Neki od nas su to pripisivali njegovoj umetničkoj duši, drugi činjenici da MI-6 u Beogradu tada ništa ozbiljno nije radio.

Kada sam mu saopštio šta se dešava Lorens je bio oduševljen:

“Ovo je odlična tema za moj novi roman! U balkanskim gudurama, grupa hrabrih gerilaca bori se protiv zlog komunističkog režima. Pomažu im slobodoljubivi seljaci…”

Englez je nastavio da priča kao navijen, ali ga ja više nisam slušao. Lorens Darel je bio nekih sedam ili osam godina stariji od mene, ali se ponekad ponašao kao dete.

Nije prošlo ni sedam dana, a ambasador mi je – onako uzgred – rekao da je cela grupa “rojalističkih gerilaca” pohvatana od strane Titove tajne policije i da “suđenja neće biti”. Aluzija da su svi pobijeni bila je očigledna, ali ambasador nije hteo ni da čuje da ulazimo u te “nepotrebne detalje”:

“Mi o svemu tome nemamo pojma. Depeša koju si dobio je uništena. UDBA ionako misli da su ih poslali Englezi. Onaj Darel je o tome rastrubio po celom Beogradu. Drugi put neka tvoji u Lengliju povedu računa da Albanija nije isto što i Jugoslavija.”

Britanski ataše za kulturu nije naravno ovu vest “rastrubio po celom Beogradu” kako je to ambasador Alen pokušao da mi predstavi. Zapravo, saopštio ju je samo jednoj osobi – svojoj tadašnjoj ljubavnici, poznatoj glumici Narodnog pozorišta u Beogradu. Da li je Lorens Darel znao da je dotična dama bila agent UDBA-e ili nije, nikada nisam saznao. Ali da me je ambasador Alen, moj šef, poslao kod njega imajući u glavi upravo tu činjenicu, sve više sam sumnjao.

Dva dana sam razmišljao o tome kako sam bio iskorišćen. Hteo sam – mladost – ludost – da to sa Alenom muški raspravim. I kada sam se u petak, onako kočoperno, pojavio na vratima ambasadorove kancelarije, imao sam šta da vidim.

Visoka plavuša, prilično velikih grudi, tu negde na sredini dvadesetih godina, sređivala je papire na pisaćem stolu. Čim je progovorila odao ju je jak južnjački naglasak:

“Džoana, nova sekretarica gospodina ambasadora. On je uzeo slobodan dan i neće dolaziti do ponedeljka. Mogu li ja nekako da Vam pomognem?”

Džoana je – bio sam u pravu – došla iz Teksasa, u Beogradu još nije znala nikoga, i imponovala joj je moja samouverenost, poznavanje jezika i lokalnih prilika. Iskoristio sam predstojeći vikend i pokazao joj Kalemegdan. Kada se ambasador pojavio u ponedeljak ona je, naravno, bila prva tema na našem jutarnjem razgovoru:

“Pomozi malo Džoani da se snađe u gradu.” – pri tome mi je onako šeretski namignuo – “A i tebi će dobro doći da izađeš malo iz te kancelarije.”

Naredne nedelje Ketrin Alen je priredila večeru u rezidenciji za – u to doba ne tako mnogobrojno – diplomatsko osoblje. Ja sam naravno pratio Džoanu – sticajem okolnosti samo nas dvoje smo od svog osoblja ambasade bili u Beogradu sami – i Kiti nije propustila priliku da pred svima naglasi kako smo “baš lep par”.

Postali smo ljubavnici za Novu godinu. Bila je to nova 1950. godina. Godina kojoj će biti, uglavnom, posvećen i ostatak ove priče. U toj godini napuniću trideset godina. Bio sam na sedmom nebu. Nesrećnu sudbinu “rojalističkih gerilaca”, koje smo poslali u smrt, niko od nas nikada više nije ni pomenuo. Bar dok smo bili u Beogradu.

Skoro deset godina kasnije, 1957. godine, Lorens Darel, tada već svetski poznati književnik, autor “Aleksandrijskog kvarteta” i “Avinjonskog kvinteta”, epizodu o “rojalističkim gerilcima koje je je jedna zapadna ambasada izdala Titovoj tajnoj policiji” – on srećom, piše o Britancima a nas ne pominje – opisao je u svojoj knjizi “Beli orlovi iznad Srbije”. Do kraja svog života, 1990. godine, na svako pitanje o zapletu u tom romanu odgovorio bi: “taj roman je čista fikcija”.

Tek mnogo godina kasnije, u SAD na jednoj večeri koju su Džordž i Kiti napravili u svojoj kući u Merilendu, moj bivši šef  – tada je već bio u penziji – je o toj epizodi kratko rekao:

“Obično Englezi naprave neku grešku, a nama ostane da obavimo prljavi deo posla. Onog puta bilo je obrnuto.”

VI

Iznenađenje u muškom toaletu

Jugoslavija, zemlja od nepunih sedamnaest miliona stanovnika, držala je preko šest stotina hiljada vojnika pod oružjem. Skoro četvrtina nacionalnog dohotka trošila se na odbranu. Zlokobna senka Staljinove vojne intervencije nadvila se nad zemlju.

Tog proleća, 1950. godine, u Ambasadi smo počeli izradu planova za hitnu evakuaciju: dokumentacija je sortirana na onu koja se nosi, i onu koja se uništava. Kako je vreme odmicalo, gomila za uništavanje postajala je sve veća…

Krajem aprila 1950. godine, na otvaranju godišnjeg zasedanja Parlamenta – Jugosloveni su koristili izraz “Skupština” – Tito je održao svoj uobičajeni govor. Ovog puta, trajao je punih sedam sati. Bio je prisutan ceo diplomatski kor, i svi su govor pratili sa balkona, sa tzv. “diplomatske galerije”. Svi, sem mog britanskog kolege i mene.

Nas dvojica smo sedeli u jednom od hodnika, i na brzinu na kolenima pisali ono što je trebalo da bude transkript govora. Da, osnovne teze bile su nam date unapred. Te papire su onda kuriri nosili u ambasade, kako bi se napisao izveštaj.

U pauzi sam otišao do toaleta. Bila je to luksuzna zgrada, zidana po standardima predratne, kraljevske, arhitekture. Zlatni ukrasi, mermer, skupi tepisi… Takav je bio i pisoar. I dok sam obavljao svoje dužnosti, osetio sam tešku ruku na ramenu.

“Bože, UDBA me je provalila i ovo je moj kraj” – pomislio sam u tom trenutku.

Ali, bio je to moj prijatelj iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova – tek imenovan za budućeg ambasadora u Vašingtonu – Vladimir Popović:

“Pogledaj ko stoji pored tebe. Da li bi tako nešto bilo moguće u američkom Kongresu?”

I zaista, ispred pisoara do mojeg stajao je Josip Broz Tito. Ljubazno mi se nasmešio:

“Vi ste onaj mladi američki prevodilac koji na svom stolu ima dva telefona, crveni i sivi? Čuo sam o Vama.”

Potom smo izašli u hol, sva trojica, na koktel. Služeni su sendviči sa salamom i šljivovica, “oslobođena iz kraljevih privatnih podruma” – šalio se mali Jevrejin, Moša Pijade, tada šef Titove propagandne mašinerije.

Pre nego što je sednica Skupštine nastavljena, Tito mi je rekao:

“Znamo da se Sovjeti spremaju da nas napadnu. Ali ne znamo tačno odakle, kada i sa čim. Da bi otežali naše odbrambene pripreme, namerno puštaju mnogo pogrešnih vesti. Ako razvučemo snage na celoj liniji, od austrijske do grčke granice, tenkovske kolone će kroz nju proći kao kroz sir. Bili bismo Vam zahvalni za preciznu informaciju o njihovom rasporedu.”

Baš istu tu informaciju je od mene očekivao i Lengli. Shvatio sam: došao sam u Beograd očekujući zadatak da srušim jedan režim; otići ću iz njega sa zadatkom da taj režim odbranim. Ispunjenim ili neispunjenim, još će se videti…

VII

Smrt patrijarha

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Gavrilo Dožić, umro je iznenada u nedelju, 7. maja 1950. godine. Imao je šezdeset devet godina. Aktivan učesnik u pripremama vojnog puča, 27. marta 1941. godine, i zatočenik u nacističkom logoru Dahau za vreme okupacije Jugoslavije, patrijarh Gavrilo se vratio u Jugoslaviju tek novembra 1946. godine. Antikomunistička emigracija nije bila zadovoljna ovim njegovim potezom – smatrali su ga činom podrške komunističkim vlastima u Beogradu – ali ni same te vlasti nisu bile oduševljene.

Patrijarh je narednih nekoliko godina, koliko je poživeo, pokušao da crkvu kojoj je bio na čelu, zaštiti od pritiska vlasti. On je taj pritisak video kao nedozvoljeno težak, vlasti su tvrdile da ga uopšte nema, ja sam u svojim izveštajima u Lengli pokušavao da nađem neku sredinu…

Kada smo u ponedeljak dobili vest o Gavrilovoj smrti postavilo se pitanje ko će ispred ambasade da ode na sahranu. Ambasador Alen je poslao mene – od svih diplomata najbolje sam znao srpski – a sa mnom je otišla i žena prvog sekretara Roberta Bordena Remsa, Dijana. Ona je, budući poreklom Grkinja, bila pravoslavne vere. U malom društvu našli su se i britanski ambasador Čarls Pik sa ženom (i ona se, kao i žena našeg ambasadora Alena, zvala Ketrin) – njih dvoje su bili pripadnici Anglikanske crkve, koja je sa Srpskom pravoslavnom crkvom imala posebno bliske odnose: još patrijarh Dimitrije, sredinom dvadesetih godina, posebnom odlukom dozvolio je engleskim i američkim sveštenicima da koriste kapelu u beogradskoj Patrijaršiji za upražnjavanje svojih verskih obreda.

Tako je nas petoro – pridružio nam se, mada nepozvan, i dopisnik Njujork Tajmsa – krenulo do Saborne crkve u centru grada, u kojoj će patrijarh Gavrilo biti sahranjen. Kao operativac CIA ja sam pored protokolarnog imao i poseban obaveštajni zadatak: da za Agenciju napišem procenu mogućih kandidata za Gavrilovog naslednika.

U srpskim pravoslavnim crkvama nema mesta za sedenje – stajali smo punih sedam sati, koliko je cela pogrebna ceremonija, sa svim molitvama, trajala. “Kao Titov govor”, pomislio sam u jednom trenutku.

Početak maja je te godine u Beogradu bio izuzetno topao, i unutrašnjost crkve je zaudarala: na vosak, na znoj, na vekove prljavih tkanina… Na kraju ceremonije, kovčeg je sedam puta nošen oko oltara, da bi na kraju bio spušten u pripremljenu rupu na podu.

Crkveni velikodostojnik koji je rukovodio ceremonijom onda je krenuo od jednog do drugog gosta. Na ruci je nosio patrijarhov prsten – onaj isti koji je do pre nekoliko dana nosio pokojnik – i, po običaju, pružio ruku sa prstenom koju bi prisutni poljubili.

Nismo imali uputstva kako da se ponašamo u ovoj situaciji, i svi iz našeg malog društva su pogledali u mene. Smatrali su da, pošto sam jedini znao jezik, znam i šta bi trebalo da u toj situaciji učinimo.

“Ako smo već u Rimu, ponašajmo se kao Rimljani”, pomislio sam, uzeo ruku tog vladike i poljubio prsten. Dijana i dvoje Britanaca sledili su moj primer. Novinar je sve to lepo fotografisao – na namrgođene poglede domaćina nije se obazirao…

Posle nekoliko dana, na sveopšte iznenađenje naše male zajednice u Beogradu, ova vest se pojavila na naslovnoj strani Njujork Tajmsa, sa sve mojom fotografijom. Iako nisam pomenut po imenu – u tekstu je direktno bila napadnuta Dijana Rems – kontekst je bio očigledan, i to negativan:

“Osoblje američke ambasade poljubilo je ruku pravoslavnom biskupu, inače marioneti komunističkog režima Josipa Broza Tita.”

Ambasador Alen je bio jako nezadovoljan: “Taj novinar je jedno malo govno” – vikao je. Ali, posle nekoliko dana, sve se zaboravilo. Novine ionako žive samo jedan dan.

Moj zadatak da otkrijem ko će doći na čelo Srpske pravoslavne crkve posle Gavrilove smrti, i u kojoj meri će on biti pod kontrolom Titovog režima, ostao je, međutim, jedan od prioriteta. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje tzv. arhimandriti – ja sam ih u privatnoj prepisci zvao “malim crnim gnomima” – koji pomažu patrijarhu i rade sve administrativne i tehničke poslove. Dvojica tih arhimandrita bili su na vezi sa mnom – mnogo vremena sam utrošio u izgradnju tih operativnih pozicija – i oni su mi, dosta rano, rekli da najveće šanse ima izvesni Vikentije, tada mitropolit makedonski (bilo je to pre nego što se makedonska crkva odvojila od srpske). Takvu informaciju poslao sam u Lengli.

“Ako si ovde pogodio, sigurno ćeš napredovati.” – rekla mi je Rut dok je taj telefram šifrovala – “Ako nisi, služićeš kao predmet za podsmeh.”

Bio sam još uvek početnik, i pomalo zbunjen. Koliko sam mogao da verujem mom izvoru? Da li je arhimandrit možda slagao? Ili je jednostavno imao pogrešnu informaciju?

Nekoliko dana sam sam sebe mučio tim pitanjima, a onda je naš ataše za kulturu, Alex Dragnich, od jedne svoje operativne veze dobio informaciju da je mitropolit crnogorsko-primorski, Arsenije Bradvarević, jedan od ozbiljnih kandidata za novog patrijarha, iznenada stavljen u kućni pritvor.

Stavio je mali komad papira na moj pisaći sto i počeo sa svojim uobičajenim nastupom:

“Izgleda da je UDBA rešila da podrži tog tvog Vikentija? Vidiš da mu sklanja protivkandidate. Ili je Titu žao da na početku karijere napraviš tako krupnu grešku?”

Jedna koincidencija će se u tom smislu kasnije pokazati vrlo korisnom: u to vreme, privatnu rezidenciju američkog ambasadora u Beogradu i privatnu rezidenciju patrijarha Srpske pravoslavne crkve, delila je samo jedna živa ograda. Obe zgrade su bile na Dedinju, jedna pored druge.

Te junske subote, Džordž i Ketrin Alen su pripremili mali popodnevni parti, na kojem su oni koji su to želeli i znali (ja nisam ni jedno ni drugo) igrali badmington. Ostali su pili čaj. Oko pet popodne, na verandi kod “komšija popova” – kako je to rekao Alex Dragnich – pojavilo se nekoliko prilika u crnim odeždama. Bilo je to po prvi put od Gavrilove smrti da se neko pojavio u vili. Očigledno, naslednik je bio izabran. Kiti Alen je predložila da, pošto sam jedini znao srpski, odem i pozovem komšije na čaj…

I kada sam pokucao na vrata, jedan od dvojice mojih arhimandrita predstavio mi je visokog čoveka sa belom bradom: “Njegova Svetost, Patrijarh srpski, Vikentije.”

Bingo! Bio sam u pravu. Komšije su naravno sa zadovoljstvom prihvatile poziv američkog ambasadora na čaj. Kiti Alen je u jednom trenutku počela da Vikentija uči badmingtonu. Nije mu išlo loše.

Ipak, jedna stvar me je mučila:

“Poglavar srpske crkve živi u vili u rezidencijalnom delu grada. Poglavar hrvatske crkve je u zatvoru. Kako to objašnjavate u zemlji koja je valjda podjednako komunistička?” – pitao sam jednog od mojih arhimandrita.

“Da je Stepinac prihvatio Titov predlog da bude poglavar hrvatske crkve, i on bi živeo u vili.” – jednostavno mi je objasnio ovaj sveštenik – “Ali on je insistirao da bude, kako biste vi Amerikanci to rekli, guverner postavljen od Vatikana. Zato je u zatvoru.”

Shvatio sam poentu. Arhimandrit je nastavio:

“Sad zamislite da njegovu svetost Vikentija nisu birale naše vladike, nego da je postavljen iz Moskve. Kako bi vlast reagovala?”

“Pretpostavljam da mu ne bi ostavila na raspolaganju ovu vilu?” – odgovorio sam.

“Pitanje je da li bi mu na raspolaganju ostavila i glavu.”

Ta subota se nastavila roštiljem koji je uveče pripremljen, a Vikentije je poslao arhimandrite da iz njegove rezidencije donesu specijalno, manastirsko, vino. Ja sam u glavi već sastavljao izveštaj koji ću u ponedeljak poslati u Lengli i time završiti “Operaciju Patrijarh.” 

Razmišljao sam i o Vikentijevom kolegi iz Zagreba, nadbiskupu Stepincu, koji je tu subotu uveče provodio u zatvorskoj ćeliji u Lepoglavi… Razmišljao sam i o Jugoslaviji, toj čudnoj zemlji u kojoj sam bio na službi, “razapetoj između tri Rima”, od kojih ju je svaki posmatrao samo kao plen…

Da ću, posle odlaska iz Beograda, imati i jednu specijalnu misiju u Vatikanu, posvećenu upravo sudbini Alojzija Stepinca, u tom trenutku još uvek nisam znao. Ali, o tome će biti nešto više reči pri kraju ove priče…

VIII

Dan nezavisnosti: bledska avantura

U ponedeljak, 26. juna 1950. godine, prevodio sam ambasadoru Alenu na sastanku sa Titom, koji je održan u njegovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja. Razgovarali su o mogućnostima sovjetske agresije na Jugoslaviju, u svetlu Korejskog rata koji je počeo prethodnog dana.

Ambasador je, pri kraju razgovora, pozvao jugoslovenskog predsednika da bude gost na predstojećem prijemu povodom Dana nezavisnosti, 4. jula. Naravno da nismo očekivali da će se Tito odazvati – bio je to samo kurtoazan poziv, toliko kurtoazan da nismo poneli čak ni pozivnicu sa sobom…

Tito je međutim dao čudan odgovor:

“Beograd nije dobro mesto za prijeme u julu. Isuviše su velike vrućine.”

Bio je uostalom sasvim u pravu: već od početka te nedelje, temperature u Beogradu se nisu spuštale ispod 40 stepeni u toku dana, i 30 stepeni u toku noći.

Džordž Alen je, međutim, odmah shvatio poruku sakrivenu u tom komentaru:

“Ako bismo prijem napravili na Bledu, da li biste došli?”

“Mislim da bi to bila lepa prilika za druženje”, odgovorio je Tito.

U povratku za Beograd, ambasador i ja smo počeli da pravimo planove. Imali smo samo devet dana na raspolaganju: gotovo nemoguća logistička misija. Ali nismo imali izbora…

Naravno, birokrate u Stejt Departmentu pokazale su se samo kao prva u nizu prepreka. Po pravilima, budžet je snosio troškove prijema koji bi se organizovao u ambasadi, u prestonici zemlje domaćina. Sve drugo oni su smatrali “privatnim egzibicionizmom” ambasadora; to doduše nisu mogli da zabrane, ali mogli su da za tako nešto ne plate…

Džordž i Ketrin Alen imali su u Beogradu jednog privatnog Dodža – lepa, prostrana američka kola. Kupili su ih od jednog američkog diplomate koji je napuštao Atinu i nije znao šta da radi sa njima. Krajem 1949. Dodž je dovezen u Beograd. Uglavnom je bio u garaži ambasade – ambasador se uglavnom vozio službenim kolima, Pakardom, istim onim kojim smo se tog dana i nas dvojica vraćali u prestonicu.

“Ovo je prilika koja se ne propušta. Prodaću Dodža i sam platiti za prijem” – rekao mi je Alen u jednom trenutku. Mislim da smo bili prošli Slavonski Brod.

Naravno, to je bio samo prvi u nizu problema. Za tih nekoliko dana bilo je neophodno, praktično, postaviti još jednu ambasadu koja bi radila uporedo sa onom zvaničnom, u Beogradu. Tako je nađena jedna privatna vila na Bledu. Nekretnine će u Jugoslaviji biti nacionalizovane tek kasnije, a pošto je vlasnik ove vile u toku rata podržavao partizanski pokret nisu mu bili useljeni ni stanari, što je inače bila redovna praksa u sličnim slučajevima. Platili smo sasvim pristojnu zakupninu za dve nedelje, i svi učesnici ove male transakcije bili su potpuno zadovoljni…

Ketrin Alen je sa sinom Ričardom krenula ranije na Bled, a sa njima i ambasadorova sekretarica Džoana. Tada je već bila moja verenica.

U ponedeljak uveče, 3. jula, dan uoči prijema, ambasador i ja smo stigli na Bled, posle gotovo celog dana vožnje. Na naše iznenađenje, u dvorištu – koje je već bilo namešteno za sutrašnji prijem – pored Kiti i Džoane ugledali smo patrolu jugoslovenske milicije. Komandir se raspravljao, sa jakim bosanskim akcentom, dok je vlasnik vile prevodio na engleski:

“Ova dva stola moraju da se pomere. Ne mogu tu da ostanu.” – mladi milicajac pokazivao je uporno na dva poslednja stola u nizu.

“Zašto?” – mirno je pitao ambasador kada smo se priključili čudnoj grupi.

“Zato druže, što ta dva stola nisu u vidokrugu mitraljeza koji će biti na prozoru.”

Milicajac je pokazao na prozor na prvom spratu. Bila je to soba u kojoj je tih dana bio smešten Ričard, sin Alenovih. Imao je tada šest godina.

Bilo je jasno da je Tito naš poziv shvatio ozbiljno.

Naredni problem nastao je sutradan, kada se neko iz Maršalata odjednom setio da, nekom zabunom, iz Beograda nije na vreme stigla osoba koja proba hranu koju će Tito da jede.

“To nije problem. Ja sam lično nadgledala pripremu hrane. Ja ću je i probati.”

Tako je Kiti Alen ušla u istoriju, kao prva – i koliko znam jedina – žena nekog američkog ambasadora koja je, na prijemu povodom Dana nezavisnosti, služila i kao probač hrane šefu države koji je bio gost…

Sutradan uveče sve je izgledalo kao u nekoj bajci. Gotovo celo slovenačko državno rukovodstvo, nekoliko generala JNA koji su tamo bili na službi, stranci, uglavnom novinari, koji su se zatekli početkom jula u Ljubljani… Britanski ambasador Čarls Pik njegova žena došli su iz Beograda – bili su ionako lični prijatelji Alenovih.

Bašta je bila ukrašena japanskim lanternama  i svećama. Na ulazu su bile raspoređene, diskretno povezane pri dnu, jugoslovenska i američka zastava.

“Dobrodošli dragi gosti” – pisalo je na srpskohrvatskom i engleskom. U nekom trenutku, ambasador Alen je upitao Džoanu da li je možda natpis trebalo da bude i na slovenačkom jeziku. Srećom, to pitanje niko od gostiju nije postavio…

Oko devet uveče došli su i Tito – preplanuo, u belom odelu, sa belim cipelama – i Jovanka. Opušten, maršal je sa osmehom odbio ideju o probanju hrane:

“Ne sumnjam da je odlična. Uostalom, skoro pola je već pojedeno dok ja nisam došao?”

Tito se pozdravio sa svim gostima. Kada je došao do Džoane i mene upitao je, onako uzgred:

“Za kada da planiram kupovinu svadbenog poklona?”

Mi smo tada naravno znali da Tito, već neko vreme, živi sa Jovankom te da je i njihova svadba, praktično samo pitanje vremena, baš kao i Džoanina i moja. Pomislih da odgovorim istim pitanjem, ali sam u tom trenutku ugledao užasnuto lice ambasadora Alena i odustao od te ideje.

Na spratu su zaista bila dva vojnika, jedan od njih sa mitraljezom. Pažljivo su osmatrali dvorište ispred sebe. Bili su to vojnici iz Titove lične garde, koji su sa njim prošli ceo rat. Jedan od njih nam je ispričao da je rodom iz Kraljeva, u zapadnoj Srbiji. Drugi je ćutao sve vreme. Mali Dik Alen je bio oduševljen: dozvolili su mu da se, pre dolaska gostiju, poigra sa mitraljezom…

Slovenački orkestar je svirao razne stvari: od koračnica, jugoslovenskih i američkih, preko folk muzike, pa sve do modernih tema: nekoliko puta su ponavljali “Trumpet Blues and Cantabile” iz tada popularnog Bala na vodi sa Ester Vilijems.

Prijem se završio tek u ponoć – ali ne pre nego što je orkestar odsvirao još jednu prigodnu temu: “Magic is the Moonlight”, Karlosa Ramireza.

Magija mesečine – nebo nad Bledom je bilo vedro te noći – je zaista učinila svoje. Po prvi put, jugoslovenski maršal je došao na jedan prijem u američkoj ambasadi. Na sve prisutne je ostavio utisak kao da je ceo život proveo baš na takvim prijemima…

Tog 4. jula 1950. godine iz Lamperthajma u Zapadnoj Nemačkoj emitovano je prvih 30 minuta na češkom jeziku: bio je to početak onoga što će kasnije postati Radio Slobodna Evropa. A na Bledu, u Jugoslaviji, jedan prijem označio je početak operacije koju su moji pretpostavljeni u Lengliju krstili jednostavnim imenom: “Keeping Tito Afloat”.

IX

Mađarska veza: poklon od Paladina

Poslednjih dana leta 1950. godine, iz Lenglija sam dobio šifrovani telefram najvišeg stepena poverljivosti. To znači da ni sam nisam bio u mogućnosti da ga dešifrujem: u celoj ambasadi u Beogradu šifru C-1 imala je samo Rut Bigz, moj šifrant i istovremeno supervizor.

Rut je bila ratna sekretarica generala Valtera Bedela Smita, Ajzenhauerovog načelnika štaba u Severnoj Africi i Italiji. Rut, koja je rat završila u činu potpukovnika američke vojske, ostala je sa Bedel-Smitom i kasnije, kada je on preuzeo dužnost američkog ambasadora u Moskvi. Posle raskida između Tita i Staljina, 1948, Valter Bedel Smit je povučen u SAD – tamo će ga predsednik Truman uskoro postaviti za direktora CIA – dok je Rut poslata u Beograd. Bila je moj “anđeo čuvar”, kako smo tada govorili.

Rut je bila deset godina starija od mene – tada je imala četrdeset godina – i tih meseci nisam preterano voleo da se viđam sa njom. Znao sam da će me ponovo pitati kada nameravam da oženim Džoanu. Znao sam i da je na ta pitanja podstiče sama Džoana, kojoj je bilo nezgodno da pita mene…

I bio sam u pravu:

“Eto mladoženje!” – veselo je rekla tog prepodneva – “Došao si da me pozoveš na svadbu, pretpostavljam?”

Umesto odgovora pružio sam joj hrpu žutog papira sa dugim nizovima brojeva i slova. Njen iskusni pogled odmah je uočio o čemu se radi:

“Šifra C-1. To ovde nismo imali već mesecima.”

Posle tri i po sata, dokument je bio dešifrovan. Iz Lenglija je stigla informacija o razgovorima koje je jedan naš operativac u Beču (Beč je još uvek bio pod zajedničkom okupacijom Sovjeta, Britanaca, Francuza i nas) imao sa operativnom vezom Paladin. Paladin je bilo kodno ime za Belu Kiraljija, tada komandanta pešadije mađarske armije.

Samo postojanje tako visoke operativne veze u Mađarskoj, a posebno identitet samog Kiraljija, držani su u najstrožoj tajnosti. Tog avgustovskog dana on je iskoristio sastanak sa sovjetskim komesarom u zajedničkoj okupacionoj upravi za Austriju, Vladimirom Sviridovom, da bi se kasnije, u sigurnom stanu u Marijahilfer štrase, video sa našim operativcem.

Kiralji je sa sobom u Beč poneo detaljne planove sovjetske vojne invazije na Jugoslaviju. Razmeštaj tenkovskih kolona, planirane pravce prodora, dispoziciju jurišne avijacije na aerodromima, tačnu identifikaciju jedinica predviđenih da uzmu učešće u operacijama, imena ključnih komandanata, procene moralno-voljnih kvaliteta vojnika i oficira, linije snabdevanja, glavne komunikacije, rejone koncentracije trupa, skladišta goriva… Bio je to obaveštajni materijal prvorazrednog značaja.

U propratnoj poruci, direktor CIA, Valter Bedel Smit je kratko napisao:

“Obavestiti Tita. Diskretno i bez ikakvih tragova.”

Mi u tom trenutku još uvek nismo imali zaključen sporazum o razmeni obaveštajnih podataka sa Jugoslavijom. Jugoslavija je bila komunistička – potencijalno neprijateljska – zemlja i u operativnom radu još uvek sam – mada je to sve češće postajalo sasvim smešno – primenjivao procedure predviđene za “potencijalno neprijateljske zemlje”.

U ovom slučaju, od mene se očekivalo da šefu jedne takve države predam podatke koji su mogli da kompromituju naš prvoklasni izvor – tada na mestu komandanta pešadije – u neprijateljskoj zemlji?

“Šta ako se ti komunisti međusobno dogovore i tako izgubimo našeg agenta?” – razmišljao sam.

Celu noć sam prerađivao materijal, tako da se iz njega izostave svi detalji koji bi mogli da kompromituju Paladina. Kada sam završio taj posao počeo sam ozbiljno da razmišljam kome da ga predam. Moji kontakti u jugoslovenskim vlastima svodili su se na tri vrhunska imena: Jovo Kapičić, Rankovićev pomoćnik, i diplomate, Vladimir Velebit i Vladimir Popović. Sva trojica činila su mi se, iz raznih razloga, nezgodnim. Razlog za moju nedoumicu nije bila sumnja ni u koga od njih pojedinačno – sve su to bili vrhunski profesionalci, ljudi apsolutno lojalni Titu – koliko osetljivost samog materijala koji je trebalo da bude predmet primopredaje.

Naime, brojke u Kiraljijevom izveštaju, najpreciznije od kada je krenula konfrontacija sa Sovjetskim Savezom, pokazivale su svu magnitudu očekivane sovjetske intervencije. Ona je naravno bila zastrašujuća, u to nije bilo nikakve sumnje. Mogla je da poljulja samopouzdanje i kod najčvršćih ljudi. Dakle, o tome ko će od Jugoslovena, kada, na koji način, i u kojoj meri biti o ovim saznanjima obavešten – bilo je na Titu da odluči, a ne na meni.

Zato sam se i odlučio na neuobičajeni postupak, kršeći sve operativne procedure. Na prijemu na Bledu upoznao sam Nikicu Prlju, Titovog ličnog vozača. Bio je zaljubljenik u automobile i sa zanimanjem je razgledao naš službeni Pakard. Dok je prijem trajao, napravili smo zajedno čak i jedan krug oko jezera. Po povratku u Beograd videli smo se nekoliko puta. Znajući osetljivost njegovog položaja – svakog dana je pored Tita provodio najmanje par sati – odlučio sam da ga ne koristim za operativni rad. U ovom slučaju, međutim, nisam imao drugog izbora.

Ambasada je redovno dobijala američku štampu, koja u to vreme još nije mogla da se nabavi u slobodnoj prodaji u Jugoslaviji. Znao sam da tu istu štampu u Beograd šalje i jugoslovenska ambasada u Vašingtonu, ali sam – pokazaće se ispravno – pretpostavljao da je mi dobijamo ranije.

Uzeo sam magazin “Lajf” koji je na naslovnoj strani imao Titovu fotografiju – snimio ju je čuveni “Lajfov” ratni fotograf, Džon Filips, koji je par dana u proleće 1944. proveo i u Titovoj pećini u Drvaru. Tito je voleo Filipsa i sa njim tada odigrao par partija šaha.

Prerađenu informaciju od “Paladina” – stala je na šest ili sedam stranica sasvim tankog papira, gusto otkucanih – pažljivo sam sakrio u sredini obimnog časopisa.

Nešto kasnije, u hotelu “Moskva”, dao sam Nikici Prlji “poklon za druga Maršala, časopis sa njegovom fotografijom na naslovnoj strani”. Nikica je bio oduševljen, znao je koliko njegov šef voli fotografiju. Engleski nije znao, pa nije ni otvarao “Lajf” da bi ga prelistavao…

Tog popodneva, jugoslovenski vrhovni komandant obavešten je o detaljnim planovima sovjetske vojne intervencije. Najdetaljnijim koje je Agencija, tada najmoćnija tajna služba na svetu, mogla da prikupi. Kiraljijev identitet je zaštićen. U našoj ambasadi nije ostao nikakav trag o ovoj operaciji.

X

Džentlmenski revanš: operacija Fagot

Zvonjava telefona probudila me je usred noći. Zapravo probudila je Džoanu koja je potom bezuspešno pokušavala da probudi mene. Zvono je konačno prestalo.

“Mora da je greška” sećam se da sam joj kazao. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da spavam.

Posle par minuta, neprijatan zvuk se ponovio. Nekako sam se oteturao do aparata, podigao slušalicu i sanjivo rekao: “Halo”.

Sa druge strane žice čuo se hladan glas Jove Kapičića, zamenika svemoćnog ministra unutrašnjih poslova, Aleksandra Rankovića:

“Dođite ujutro u osam sati kod mene. Imamo Fagota.”

Sovjetski MiG 15, kome je NATO dao kodno ime “Fagot”, smatran je tih godina savršenstvom u svojoj klasi – kada se radilo o mlaznim borbenim avionima. Tek par nedelja ranije – 1. novembra 1950. godine – SSSR je uveo prve aparate u borbenu upotrebu, u Koreji.

U Vašingtonu su bili toliko zainteresovani za MiG 15 da je Lengli dobio zadatak da pripremi “Operaciju Moolah” – pilotu (sovjetskom, severnokorejskom ili kineskom) koji bi prebegao na našu stranu bilo bi plaćeno sto hiljada dolara (u današnjem novcu, to bi odgovaralo iznosu od milion dolara).

I sada, ovaj jugoslovenski obaveštajac nudi nam MiG 15, tek tako, samoinicijativno?

Naravno da nisam mogao da ponovo zaspim. U petnaest do osam, tog novembarskog jutra 1950. godine bio sam u sedištu jugoslovenske tajne policije u ulici Kneza Miloša. Pored Jove Kapičića, u kancelariji su me čekali Vladimir Velebit iz Ministarstva spoljnih poslova, i jedan pukovnik ratnog vazduhoplovstva.

“MiG 15 je zalutao u naš vazdušni prostor pre tri dana, negde severozapadno od Zagreba. Imao je kvar i nije uspeo da se vrati u Mađarsku odakle je poleteo. Prinudno je sleteo.”

Velebit je posle kazao kako su Jugosloveni odbili pristup sovjetskoj komisiji koja je želela da izvrši istragu. Pilotu će biti omogućeno da se vrati, naravno ako to bude želeo. Jovo Kapičić je  nepoverljivo vrteo glavom:

“Neće mu to biti baš pametno.”

Iznenađenje me je tek čekalo: po ličnom odobrenju Maršala Tita, MiG 15 je ponuđen Sjedinjenim Američkim Državama, ali samo pod uslovom da ja vodim celu tu operaciju.

Bilo mi je naravno neprijatno da ponudim novac koji smo obećali. Tehnički gledano, taj novac je ionako bio ponuđen pilotu protivničke strane koji prebegne. U ovom slučaju, pilot je prinudno sleteo u trećoj zemlji, koja nam je sama ponudila avion. Vladimir Velebit je verovatno shvatio o čemu razmišljam i odlučio da me poštedi daljih neprijatnosti:

“Zaboravite ono o čemu razmišljate sada. Mi smo sada saveznici, na neki način. I ovaj avion je Maršalov način da Vam se zahvali za uslugu koju ste nam učinili sa onim vojnim planovima za invaziju iz Mađarske, u septembru. A bilo bi mu drago i da Vi napredujete u karijeri.”

Pukovnik vazduhoplovstva je objasnio da se MiG 15 čuva pod stražom, na jednoj sporednoj pisti vojnog dela zagrebačkog aerodroma:

“Hidraulika je otkazala. Nije u stanju da ponovo poleti. Moraćete nekako da ga transportujete. Mi ne možemo sami da ga rastavimo na delove, na žalost.”

U naredne dve nedelje na zagrebački aerodrom je stiglo pet pukovnika američkog ratnog vazduhoplovstva. Uz pomoć jugoslovenskih kolega, MiG 15 je rastavljen na delove, stavljen na voz, i sredinom decembra bio je u komandi angloameričkih snaga u Trstu. Odatle je poslat za SAD, u vazduhoplovnu bazu Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo. Da, u onu istu bazu u kojoj je, četrdeset pet godina kasnije, zaključen mirovni sporazum o Bosni i Hercegovini…

Operacija “Moolah” je uprkos tome nastavljena: Titov uslov je da ništa od ovog aranžmana ne sme da izađe u javnost. Nije želeo da dodatno ljuti Sovjete, i mi smo bar u tome bili sa njim saglasni.

Prvi MiG 15 koji smo zvanično dobili – ne računajući ovaj u čijoj sam tajnoj isporuci ja učestvovao – nije nam ni stigao iz Koreje, nego iz Poljske, i to posle pune dve i po godine: u četvrtak, 5. marta 1953. godine (sasvim slučajno, bio je to i dan Staljinove smrti), poljski pilot Francišek Jarecki sleteo je na aerodrom na ostrvu Bornholm u Danskoj, članici NATO pakta. Isplaćena mu je obećana nagrada, i dobio je državljanstvo SAD, što je takođe bilo obećano.

Ipak, primenjujući međunarodne propise, MiG 15 kojim je pobegao Jarecki morali smo da vratimo Sovjetima, posle trideset dana. Samo onaj Fagot koji smo dobili od Tita nismo morali nikada da vratimo. Sovjeti su mogli samo da pretpostavljaju da je kod nas, ali o tome nikakvi papiri nisu postojali…

Tako je Fagot bio jugoslovenski džentlmenski revanš za Paladina.

XI

Vašingtonski dani

Negde uoči Božića 1950. godine, posle nekoliko meseci otezanja, konačno sam se oženio Džoanom. Skromna ceremonija u ambasadi trajala je kratko: ambasador Džordž Alen ponosno je obavio svoju dužnost matičara. Rut Brigz je bila Džoanina kuma – za tu svečanu priliku je pozajmila jednu vrlo lepu haljinu od Kiti Alen – a prvi sekretar Robert Rems moj kum. Na svečani ručak došli su i naši prijatelji Jugosloveni: Jovo Kapičić, Vladimir Velebit i Vladimir Popović. Tito je poslao svoj svadbeni poklon – jednu prilično skupocenu umetničku sliku – onaj poklon za kojeg me je pitao još na julskom prijemu na Bledu. Doneo ga je njegov lični vozač, Nikica Prlja.

Iste večeri, Džoana i ja smo otišli na medeni mesec: dobili smo po trideset dana odsustva, ali se u taj broj nisu računali svi neradni dani za predstojeći Božić i Novu godinu. Celo društvo nas je sa ručka ispratilo na beogradsku železničku stanicu, odakle je polazio voz. Naša saputnica u vozu – njen kupe je bio neposredno do našeg – bila je poznata operska pevačica Zinka Kunc. Za nju se tih godina šuškalo da je Titova ljubavnica… Preko Beča, Minhena i Pariza stigli smo u francusku luku Šerbur, i tamo se ukrcali u brod za Ameriku.

Dani kod kuće prošli su brzo, kako se to obično dešava u takvim situacijama. Crkveno venčanje, u maloj prezbiterijanskoj crkvi u Masačusetsu, upoznavanje obe porodice, mnoštvo planova za zajednički život…

Pred povratak, otišao sam do ambulante u Stejt Departmentu da obavim redovni godišnji sistematski pregled. Našli su mi uvećanu levu pretkomoru srca. Tek mnogo godina kasnije, ispostavilo se da rendgen aparat tog dana nije dobro funkcionisao…

Tako su u Lengliju, umesto da mi daju nove zadatke u Beogradu, odlučili da me zamene. Delimično, to je bila uobičajena procedura za šefove stanica kojima bi bili ustanovljeni ozbiljniji zdravstveni problemi. Ali, bio sam svestan – mada mi to niko nije rekao – da postoje i drugi, profesionalni razlozi.

Sporazum o saradnji između Centralne obaveštajne agencije SAD i Uprave državne bezbednosti FNR Jugoslavije – dokument koji se već uveliko pripremao, i kojem sam ja postavio prve temelje, operacijama Paladin i Fagot – podrazumevao je da šef stanice CIA u Beogradu ipak bude neko malo stariji od mene. I po zvanju i po godinama. Ja sam tada bio tek napunio trideset godina.

Te zime istorija je krenula svojim ubrzanim hodom. Krajem januara, za vreme svoje turneje po Evropi, trideset četvorogodišnji kongresmen iz Masačusetsa, Džon Ficdžerald Kenedi, posetio je Beograd i video se sa Josipom Brozom Titom. Bio je to prvi u nizu njihovih susreta, nizu koji će biti prekinut onog fatalnog novembarskog dana u Dalasu, skoro trinaest godina kasnije.

Državni sekretar Din Ačeson, početkom februara dao je, po prvi put, nedvosmislenu izjavu: “Svaki napad na Jugoslaviju ugrozio bi svetski mir.” Bila je to poruka ne samo Staljinu, nego i drugim američkim saveznicima: prostor između Ljubljanskih vrata i Vardarske doline braniće, ako bude potrebno, čitava Alijansa.

I dok su Sovjeti u Mađarskoj održavali velike vojne manevre, u Vašingtonu se počelo sa izradom arhitekture jednog novog saveza na jugu Evrope, saveza koji je angloameričke snage u Austriji i Trstu tebalo da poveže sa britanskim bazama na Kipru. Balkanski savez: odbrambena alijansa Jugoslavije, Grčke i Turske bio je pred porođajem.

Baš kao i moja žena Džoana, koja je početkom februara 1951. ušla u četvrti mesec…

XII

Samoubistvo u policijskom toaletu

Početkom februara 1951. vratio sam se u Beograd da pripremim primopredaju dužnosti. Džoana je ostala u Americi. U kadrovskom je procenjeno da bi njen put preko okeana, pod novim okolnostima, bio besmislen. Ambasador Alen morao je da nađe novu sekretaricu…

Jugoslavija je tih dana potpisala trgovinske ugovore, najpre sa Austrijom, pa onda sa Grčkom. Sve brže se integrisala u ekonomski, finansijski, bezbednosni i vojni sistem Zapada. I dalje bi se desilo da dobijemo pism0 ponekog kongresmena koji bi protestvovao zbog kršenja ljudskih prava, ali se na njih obraćalo sve manje pažnje. Neprijatelj mog neprijatelja je moj saveznik – zaključio bih filozofski i bacio pismo u korpu za otpatke. Kurtoazne odgovore pisala je jedna od pripravnica u ambasadi.

Tri meseca je prošlo brzo, i iz tog perioda u sećanju nosim samo jednu neprijatnu epizodu. Krajem marta 1951. godine u ambasadu je stigla nepotvrđena vest da je Nikica Prlja, šef auto službe u Maršalatu, Titov ratni telohranitelj i lični vozač, uhapšen. Prlja je, kao poverljivi kurir, odigrao nezamenljivu ulogu u “Operaciji Paladin”, samo nekoliko meseci ranije i osećao sam potrebu – bilo je to nešto više od obične profesionalne radoznalosti – da saznam, ili bar da pokušam da se raspitam, šta se dešava sa njim.

U četvrtak, 29. marta 1951. godine imao sam sastanak sa Jovom Kapičićem. Tema je bila nadasve birokratska: usaglašavali smo tekst sporazuma o saradnji Agencije sa UDB-om, koji će biti potpisan kasnije te godine, nakon mog odlaska. Na kraju sastanka, direktno sam ga pitao za Prlju i pomenuo glasine koje su kolale po Beogradu.

Sećam se da je ovaj vrhunski profesionalac, po prvi put otkad sam ga upoznao, sklonio pogled u stranu. Bilo mu je neprijatno, ali nije u pitanju bilo samo to. Očigledno, bilo mu je i žao. I onda mi je ispričao gotovo neverovatnu priču.

Nikica Prlja, predratni probni vozač iz Podgorice, zaposlen u “Grand garaži”, tom stecištu crnogorskih komunista, bio je čudna kombinacija lumpenproletera i borca. Prlja je bio čovek neviđene lične hrabrosti: bezbroj puta je to dokazao u ratu, prateći Tita od Užica, preko Sutjeske i Drvara, do Visa i sastanka sa Čerčilom u Kazerti. Na kraju, jednostavno je napredovao brže nego što je sam to mogao da shvati, i podnese.

U zanosu pobede, činovi, počasti i žene bili su mu na nekoj vrsti a-la-carte menija. Mogao je da ima šta je hteo, ali on je zapravo jedino želeo da se oseti, i ponaša, kao da je značajniji nego što je stvarno bio. Bila je to neka vrsta njegovog dečačkog sna. Taj osećaj o sopstvenom značaju bilo je njegovo viđenje, i shvatanje, slobode za koju se izborio.

Ne samo osoblje u Maršalatu, oficire starije od sebe po činu, nego i članove Politbiroa – Rankovića, Kardelja, Đilasa – tretirao je na neprikladan, suviše familijaran, način, ponekad na samoj granici pristojnosti. Bilo je to možda sasvim normalno u gerilskom ratu, ali ne i u nečemu što je, na kraju krajeva, ipak moralo da postane država.

Tako je, zbog svog ponašanja, Prlja počeo da smeta sve širem krugu ljudi. Možemo li reći da je sticao sve više neprijatelja? Ta ocena bi verovatno bila preterana: niko od njih nije imao ideju da mu zaista učini nešto nažao. Kako mi je Kapičić objasnio, “oni su samo hteli da ga malo nauče pameti i stave ga na pravo mesto”.

Početkom 1951. godine, u redovnom popisu inventara  u auto-službi Maršalata ispostavilo se da nedostaju dve gume za jedan američki džip. Za inventar je bio zadužen, naravno, Nikica. Neko se zgodno setio da su, baš pred Novu godinu, Nikici u poseti bili rođaci iz Podgorice, da su viđeni kako izlaze noseći nešto…

Zbog dve gume, naravno, beogradska policija nikada ne bi pokrenula istragu u Maršalatu. Da joj to nije, diskretno, sugerisano da učini. Nikica je pozvan na informativni razgovor u tek završenu zgradu beogradske policije, u ulici 29. novembra. Došao je u uniformi, sa pištoljem. Uz svo uvažavanje – ponuđen je kafom i rakijom – inspektor mu je dao izveštaj sa popisa i pitao ga kako može da objasni ovaj manjak. Stari ratnik je gledao bez reči.

I onda je – tako mi je bar Kapičić tog dana ispričao – inspektor, nedovoljno iskusan, napravio prvu, u nizu kobnih grešaka tog jutra:

“O ovoj neprijatnoj situaciji moraćemo da obavestimo i druga predsednika.”

Nikica je ćutao. Potom je klimnuo glavom, i kratko rekao:

“Druže, vršite svoju dužnost. I ja ću to isto učiniti.”

Inspektor je pomislio da se ova rečenica odnosi na izjavu koju će mu major Prlja potpisati. Bila je to druga njegova greška.

Nikica Prlja je ustao, rukom pokazao na hodnik u kojem se nalazio toalet i krenuo prema vratima. Napravio je neodređen pokret koji je inspektor protumačio kao “evo me tu natrag, za minut” i izašao. Nije prošao ni ceo minut, a hodnikom na trećem spratu zgrade beogradske policije prolomio se pucanj.

Tito je, naravno, bio vrlo ljut posle ovog banalnog i bizarnog incidenta. Odjednom, svi koji su učestvovali u intrigi koja se završila tragično, više ni o čemu nisu imali pojma. Na kraju su se volšebno pojavile i dve gume za džip – ne one iste koje su Nikicini rođaci odneli u Podgoricu, naravno – i u završnom računu manjka nije bilo, niti je ikakva istraga zvanično i otvorena. Nikica Prlja sahranjen je kao pošten čovek, što je zapravo i bio. Više nego mnogi drugi.

“Zar je moguće da je cena dve polovne gume za džip jedan ljudski život?” – pitao sam na kraju Jovu.

Tajni policajac je slegnuo ramenima:

“Treba imati snage da se nosiš sa pobedom.”

Tog četvrtka, 29. marta 1951. godine, film Oskara Mankijeviča “Sve o Evi” dobio je Oskara. A ja sam u Beogradu, na par nedelja uoči svog konačnog odlaska iz Jugoslavije, shvatio da su rizici pobede, ponekad, veći od rizika poraza.

Za mog naslednika u Beogradu u međuvremenu je određen Luis Čarls Bek. Bek, bivši specijalni agent FBI, bio je veteran iz Moskve, u kojoj je proveo najveći deo Drugog svetskog rata. O Bekovim ratnim dogodovštinama u Moskvi mogla bi se napisati još jedna ovakva priča, ali neka to ostane za neki drugi put. Vremena sada ionako imam na pretek…

Bio sam, naravno, ponosan što na moje mesto dolazi profesionalac takvog kalibra. Sećam se da sam, pred konačan odlazak iz Beograda, sredinom aprila 1951, poslednjem od Jugoslovena koje sam bolje poznavao (bio je to opet Jovo Kapičić: Petrović i Velebit su već bili u inostranstvu, a Prlja, kao što smo videli, mrtav) rekao:

“Sada kada je naše operacije preuzeo Lu Bek, jasno je da Staljin neće moći da pokori Jugoslaviju.”

XIII

“Operacija Kardinal”: pedeset miliona dolara za nadbiskupa

Još u vreme mog dolaska u Beograd, sredinom 1948. godine, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac bio je u zatvoru već skoro pune dve godine – od šesnaest na koliko je ukupno bio osuđen.

U moj delokrug posla spadalo je i izveštavanje o odnosima između crkve i države u Jugoslaviji, i svi mi koji smo vodili stanice Agencije u istočnoevropskim zemljama sastavljali smo te izveštaje po istom obrascu. Posebnu pažnju obraćali smo na mogućnost da se verske zajednice angažuju radi obaranja komunističke vlasti, a da se njihova infrastruktura iskoristi za obaveštajni rad.

U slučaju nadbiskupa Stepinca bar u našoj maloj zajednici u Ambasadi nije bilo dileme: radilo se o saradniku jedne od najgorih kvislinških administracija u okupiranoj Evropi, direktno odgovornom za brojne zločine. Ambasador Alen je o njemu govorio uglavnom govorio koristeći izraz: “fašistički kapelan”. Slučajem Stepinac ja se nisam posebno bavio, ali sam već od samog dolaska u Beograd imao jednostavan, ali sasvim jasan, utisak da on nije dobar čovek.

Povremeno smo dobijali informacije, i iz Stejt Departmenta i iz Lenglija, da Vatikan traži američku intervenciju kako bi se položaj zatvorenog nadbiskupa olakšao. Naše provere su uvek pokazale da on, u zatvoru u Lepoglavi, uživa izuzetno privilegovani status: izuzet je od  obaveze fizičkog rada, ima na raspolaganju dve ćelije – u jednoj mu je bilo dozvoljeno da napravi malu kapelu i obavlja verske dužnosti – a hranu su mu donosile dve žene, iz susedne župe, po njegovom izboru.

Bilo je jasno da intervencije Vatikana za “olakšanje položaja” Stepinca u stvari znače pritisak za njegovo oslobađanje. Nakon razgovora ambasadora Kenona sa Titom, u posetu Stepincu u zatvor otišao je Vladimir Bakarić, tada predsednik Narodne republike Hrvatske. Nadbiskupu je ponuđena nagodba: da uputi molbu za pomilovanje Titu, koja će biti prihvaćena, a da potom napusti Jugoslaviju. Stepinac je ovu ponudu odbio. Kenonov izveštaj u Stejt Department bio je u tom smislu jasan: nadbiskup je opsednut željom da umre kao mučenik.

Ništa se, u tom smislu, nije promenilo za sve vreme mog boravka u Beogradu. Zato me je, u leto 1951. godine, iznenadio poziv jugoslovenskog ambasadora, mog beogradskog prijatelja, Vladimira Popovića. Ručali smo u malom restoranu u Džordžtaunu, kada mi je – direktno kao i uvek – rekao:

“Dobio sam iz Beograda instrukcije da do kraja ove godine zajednički rešimo slučaj Stepinac. Maršal ne bi želeo da on umre u zatvoru. Ali, ne želi ni da ga vidi na slobodi. Možeš li, u naše ime, da vodiš pregovore sa Vatikanom?”

U to vreme nekoliko američkih kongresmena, katolika, vodilo je aktivnu kampanju za oslobađanje Stepinca, ali to nas – ni u Stejt Departmentu ni u Lengliju – nije mnogo impresioniralo. Preovlađujući stav bio je da je naš saveznik Tito, a ako on iz nekih razloga želi da nadbiskupa – koji je inače u toku rata sarađivao sa našim neprijateljima – drži u zatvoru, zašto bismo se mi u to mešali?

Pokazalo se, međutim, da je višegodišnja kampanja Vatikana, štampe i kongresmena katolika ipak počela da daje neke rezultate. Nekoliko dana kasnije, pozvan sam na razgovor u Stejt Department. Tamo su već bila dvojica mojih šefova iz CIA. Instrukcija je bila kratka:

“Ponuda za Jugoslovene je pedeset miliona dolara, u slučaju da Stepinac bude oslobođen. Razumemo i Titovo insistiranje da on nikada više ne bude u mogućnosti da se slobodno kreće. Prihvatite Popovićevu molbu i idite u Vatikan. Nađite neki modus vivendi.”

U Rimu je jugoslovenski ambasador bio još jedan od mojih beogradskih prijatelja, Vladimir Velebit. Nisam mogao da se otmem utisku da je tamo i poslat upravo sa ciljem da učestvuje u ovim pregovorima.

U petak, 20. septembra 1951. godine, Grčka i Turska primljene su članstvo NATO pakta. Istog tog dana, u vatikanskoj Pinakoteci, okupilo se jedno čudno društvo. Jugoslovenski ambasador u SAD, Vladimir Popović i ja došli smo iz Vašingtona. Belgijski kardinal, Žan Baptist Jansen, generalni poglavar Družbe Isusove – Jezuitskog reda – i jugoslovenski ambasador u Italiji, Vladimir Velebit, već su bili u Rimu.

Neupućeni posmatrač bi rekao da su četiri muškarca, tog dana, sa izuzetnim zanimanjem razgledali izložene slike. Proveli smo u Pinakoteci gotovo dva i po sata. Dok bi onaj koji bi slušao naš razgovor bio zapanjen preciznošću detalja koji su tom prilikom dogovoreni.

Kakav dogovor su dvojica komunista, jezuitski kardinal i operativac CIA mogli da naprave?  Ukratko, on se zasnivao na četiri osnovne tačke.

Prvo, nadbiskup Alojzije Stepinac biće pušten iz zatvora u Lepoglavi, do kraja te, 1951. godine.

Drugo, on neće moći da se kreće slobodno, u Jugoslaviji, nikada više. Biće mu ponuđeno da napusti Jugoslaviju i ode u Rim, avionom kojeg će poslati papa Pije XII. Ako odbije tu ponudu, ostaće u kućnom pritvoru, u svom rodnom mestu u Hrvatskoj, pod stalnom kontrolom policije.

Treće, Vatikan će nadbiskupu, bez obzira šta izabere, dati zvanje kardinala krajem naredne, 1952. godine. Naravno, ako bude odluči0 da ostane u Jugoslaviji, to zvanje kardinala neće moći da koristi – biće to samo počasna titula.

Četvrto, SAD će odobriti Jugoslaviji finansijsku podršku od pedeset miliona dolara – otprilike oko pola milijarde dolara u današnjem novcu.

Konačnim dogovorom sve strane su bile zadovoljne. Ništa nismo potpisivali. Svi smo bili isuviše ozbiljni ljudi a da bi nam potpisi bili potrebni.

Kao znak dobre volje, Josip Broz Tito je dozvolio da novinar Njujork Tajmsa, čuveni Sajrus Sulcberger, intervjuiše Alojzija Stepinca u zatvoru u Lepoglavi, u nedelju 11. novembra 1951. godine. Za taj intervju Sulcberger je kasnije dobio Pulicerovu nagradu.

U sredu, 5. decembra 1951. godine, Alojzije Stepinac je izveden iz svoje ćelije u zatvoru Lepoglava, i odveden u rodno selo Krašić, oko pedeset kilometara jugozapadno od Zagreba. Odbio je da dobrovoljno napusti Jugoslaviju. U jugoslovenskom rukovodstvu bilo je tada ideja da se prinudno ukrca u neki avion koji će odleteti u inostranstvo. Tito je te predloge, međutim, odbio. Oni nisu bili u skladu sa dogovorom koji su njegovi ovlašćeni predstavnici postigli u Rimu, a on je držao reč.

Poslednje nedelje decembra 1951. godine, neposredno pred Božić, ministar finansija SAD, Džon Snajder, potpisao je nalog za transfer pedeset miliona dolara američke pomoći FNR Jugoslaviji.

29. novembra naredne, 1952. godine, ime Alojzija Stepinca našlo se na listi novih kardinala koju je proglasio papa Pije XII.

Time su obaveze sve četvorice učesnika dogovora iz Pinakoteke bile u potpunosti ispunjene. Pretpostavljenima u Lengliju poslao sam konačan izveštaj o uspešno završenoj “Operaciji Kardinal.”

Tu bi negde, ova moja jugoslovenska priča mogla i da se završi. Ali, znam da vas interesuje šta se, posle tog kraja, desilo sa ljudima koji su u njoj pomenuti. Uključujući tu i mene.

XIV

Dramatis personae: dalje sudbine nekih junaka ove priče

Kevendiš Kenon, prvi američki ambasador koga sam zatekao po dolasku u Beograd, napustio je Jugoslaviju oktobra 1949. godine. Do kraja svog boravka me nije voleo, i misiju CIA čiji sam bio “šef” – i dugo jedini pripadnik – smatrao je rizikom za svoj posao. Po odlasku iz Beograda bio je američki opunomoćeni poslanik u Siriji, a zatim ambasador u Portugaliji, Grčkoj i Maroku. Sa ove poslednje dužnosti je i penzionisan, 1. jula 1958. U istoriju će, ipak, ući pre svega kao prijatelj svog češkog kolege, Jozefa Korbela, oca Medlin Olbrajt. Umro je oktobra 1962.godine.

***

Džordž Alen, Kenonov naslednik u ambasadi u Beogradu, ostao je na ovoj dužnost i posle mog odlaska iz Jugoslavije, sve do 1953. godine. Potom je bio naš ambasador u Indiji, pomoćnik Državnog sekretara za Bliski istok i Afriku, pa ponovo ambasador u Grčkoj. Poslednje godine službe proveo je kao direktor Informativne agencije SAD – zvanične propagandne službe Stejt Departmenta. Po penzionisanju, 1960. godine, nekoliko godina je bio predsednik Instituta za duvan – tada moćne lobističke organizacije duvanske industrije. Umro je 11. jula 1970. godine.

***

Robert Rems, prvi sekretar ambasade u mojim beogradskim godinama, jedan od četvoro ljudi koji su znali šta ja zapravo radim, i moj venčani kum, nastavio je sa diplomatskom karijerom i po odlasku iz Jugoslavije. 1960. godine bio je naš prvi ambasador u nekoliko novooslobođenih zemalja zapadne Afrike, bivših francuskih kolonija: Dahomeju, Nigeru, Obali Slonovače i Gornjoj Volti. Umro je 1994. godine na Floridi, u devedesetoj godini.

***

Rut Brigz, ratna sekretarica generala Valtera Bedela Smita, i moj šifrant i supervizor u ambasadi u Beogradu, vratila se u SAD godinu dana po mom odlasku. Jedno vreme se pričalo da će se udati za svog dugogodišnjeg ljubavnika, probnog pilota Eliota Ruzvelta, sina bivšeg predsednika Frenklina Ruzvelta. To se međutim nije dogodilo: Eliot je umesto Rut, za svoju treću ženu izabrao glumicu Fej Emerson, a za četvrtu izvesnu Minevu Bel. Rut je ostala zaljubljena u njega i kada su oboje bili u dubokoj starosti. 1966. se kandidovala za senatora na listiću Republikanske stranke, u državi Roud Ajlend. Izgubila je te izbore. Umrla je 1985. godine.

***

Alex Dragnich, ataše za kulturu u američkoj ambasadi u Beogradu u vreme u kojem sam vodio stanicu CIA u tom gradu, dete jugoslovenskih emigranata u SAD, završio je svoj mandat u Beogradu 1953. godine. Po povratku, napisao je knjigu “Titova obećana zemlja”, kritiku komunističkog režima. Napustio je diplomatiju i posvetio naučnom radu. Predavao je na univerzitetima u Vanderbiltu, Stanfordu i Vašingtonu i napisao ukupno jedanaest knjiga. Umro je 2009. godine, u 97. godini. Svoje telo je zaveštao odeljenju za anatomiju univerziteta “Džordž Vašington”.

***

Luis Čarls Bek, moj naslednik na mestu šefa stanice CIA u Beogradu, ostao je na toj dužnosti sve do Staljinove smrti, marta 1953. godine. Tek tada je Lengli usvojio procenu da “Jugoslaviji više ne preti opasnost od sovjetske vojne intervencije” i operativac Bekovog formata mogao je da bude povučen na druge dužnosti, gde je bio potrebniji. Sledeće, skoro dve decenije, proveo je na specijalnim misijama tzv. “tajnih operacija” CIA, u velikom broju zemalja. Ponekad ga ne bismo videli mesecima, ponekad bi se iznenada pojavio. Kao vrhunski profesionalac, nikada ništa nije pričao. Penzionisan je krajem šezdesetih godina. Umro je tiho, u jednom staračkom domu na Floridi, oktobra 1995. godine.

***

Bela Kalman Kiralji, naš agent “Paladin”, komandant pešadije mađarske armije, bio je predviđen da komanduje mađarskim kontingentom u agresiji na Jugoslaviju 1950. godine. Ipak, uhapšen je 1951. godine u Budimpešti pod optužbama za subverziju i sabotažu. Šef naše stanice u Beču tvrdio je da su Britanci bili neoprezni prilikom korišćenja podataka dobijenih od njega. 15. januara 1952. godine vojni sud u Budimpešti osudio ga je na smrt vešanjem. Svakog dana je očekivao izvršenje smrtne kazne, da bi mu tek posle tri godine bilo rečeno da mu je kazna zamenjena doživotnom robijom sa teškim radom. U septembru 1956. pomilovan je, u sklopu opšte amnestije kojom je mađarska vlada tada pokušavala da umiri javno mnenje. Novembra iste godine, lideri antikomunističkog ustanka u Budimpešti imenuju ga za komandanta novoosnovane Nacionalne garde i komandanta odbrane Budimpešte. U razgovoru sa tadašnjim sovjetskim ambasadorom u Mađarskoj, Jurijem Andropovom, shvatio je da mu nova smrtna presuda neće biti zamenjena. Po slomu mađarskog ustanka pobegao je u Austriju, a odatle otišao za SAD. Potom je predavao vojnu istoriju na Univerzitetu u Bruklinu. Umro je u 97. godini, jula 2009. godine.

***

Lorens Darel, književnik i kulturni ataše u britanskoj ambasadi u Beogradu, otišao je iz Jugoslavije godinu dana posle mene, 1952. godine. Nekoliko godina je živeo na Kipru, a zatim se preselio u Francusku. Epizodu o “rojalističkim gerilcima” opisao je u svom avanturističkom romanu “Beli orlovi iznad Srbije” (1957). Napisao je dela po kojima će ostati zabeležen u istoriji svetske književnosti: “Aleksandrijski kvartet” i “Avinjonski kvintet”. Ženio se ukupno četiri puta. Umro je 1990. u Francuskoj.

***

Patrijarh Vikentije, revnosni učenik badmingtona na travnjaku rezidencije američkog ambasadora u Beogradu, ostaće na čelu Srpske pravoslavne crkve samo osam godina – bio je to relativno kratak mandat, za crkvene poglavare. Već septembra te 1950. godine dva puta se video sa Titom. Komunističkim vlastima obećavao je sve vreme različite ustupke, koje je posle, veštim potezima, odlagao ili izvrdavao. Umro je, pod nejasnim okolnostima, jula 1958. godine u dedinjskoj bolnici “Dr Dragiša Mišović”. Beogradom su se tada pronosile glasine da ga je otrovala tajna policija, ali za tu tvrdnju nikada nisu ponuđeni dokazi.

***

Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački, nastavio je da posle oslobađanja iz zatvora u Lepoglavi živi u faktičkom kućnom pritvoru u svom rodnom selu Krašić. Bio je pod stalnim nadzorom policije, koja mu je ipak dozvoljavala da jednom nedeljno održi misu u seoskoj crkvi. Nekoliko puta su uspeli da ga posete i strani gosti, obično novinari. Ta dozvola se čekala dugo, o njoj je uvek odlučivao lično Tito, i uvek je bila znak njegove izuzetno dobre volje. Uprkos jakom međunarodnom pritisku da se Stepincu omogući učešće u radu Kardinalske konklave u Rimu, 1958. godine, jugoslovenske vlasti mu to nisu dozvolile. Alojzije Stepinac umro je 10. februara 1960. godine i sahranjen je u zagrebačkoj katedrali.

***

Jovo Kapičić, zamenik ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, bio je u vreme mog odlaska iz Beograda zadužen za bezbednost jugoslovenskog nuklearnog projekta u Vinči. Potom je bio jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj. Za vreme boravka u Budimpešti, u vezi sa izvesnom Mađaricom, dobio je sina kojeg nije priznao. Jugoslovenska i mađarska policija zajedno su zataškale ovaj slučaj. Penzionisan je početkom šezdesetih godina. Umro je decembra 2013. godine u Beogradu.

***

Vladimir Velebit, general, pravnik, doktor nauka i diplomata, napustio je Jugoslaviju samo nekoliko meseci posle mene, 1951. godine i preuzeo dužnost jugoslovenskog ambasadora u Rimu. Već posle godinu dana postao je ambasador u Londonu. Pripremio je prvu posetu Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji, marta 1953. godine. Na predlog generalnog sekretara UN, Daga Hameršelda, od 1960. je na funkciji izvršnog sekretara Ekonomske komisije UN za Evropu, sa sedištem u Ženevi. Tu ostaje do penzionisanja, 1967. godine. Posle je živeo uglavnom u Londonu. Umro je avgusta 2004. godine u Zagrebu, gde je i sahranjen.

***

Vladimir Popović, general, lekar, diplomata i obaveštajac, imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu 1950. godine, za vreme mog boravka u Beogradu. Od 1955. je ambasador u Kini, Vijetnamu, i ponovo u SAD. Potom je jedno vreme član jugoslovenske savezne vlade – Saveznog izvršnog veća. U tom svojstvu predvodi više osetljivih misija u zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Poslednje godine života provodi na dužnosti generalnog sekretara Predsedništva SFRJ. Umro je u Londonu, 1. aprila 1972. godine, u pedeset osmoj godini života. Jedna od najvećih ulica na Novom Beogradu ponela je njegovo ime, na lični zahtev Josipa Broza Tita.

XV

Epilog: istorija u dimu jedne lule…

“Sve će to jednog dana proći i rasuti se na vetru, kao dim iz ove lule.” – sećam se te rečenice ambasadora Džordža Alena, s početka aprila 1951. godine, baš onog vikenda koji je jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito proveo na operaciji žuči, na Bledu. Bio je to poslednji izveštaj koji sam, kao šef stanice CIA u Beogradu, poslao u Lengli, pre svog konačnog povratka u SAD.

U Americi me čekala Džoana, koja će uskoro dobiti i bebu. Čekao me i novi posao, još uvek vezan za Jugoslaviju, ali ne zadugo.

Početkom 1952. godine, po uspešnom završetku “Operacije Kardinal”, napustio sam dužnost šefa Odeljenja za Jugoslaviju i Slobodnu teritoriju Trsta. Narednih dvadeset godina proveo sam kao šef stanica CIA u raznim zemljama, koordinator operacija u Lengliju, jedno vreme sam radio i kao šef kadrovske službe – danas bi se to moderno reklo human resources – u Agenciji.

Bio sam u raznim zemljama Afrike, na Bliskom Istoku, u trenutku invazije Sueckog kanala 1956. godine, zatim u Indokini, na početku vijetnamskog rata, pa onda u Grčkoj kada se desio vojni udar pukovnika, 1967. godine.

Od 1970. godine više nisam radio na tajnim operacijama Agencije. Poslednjih sedam godina službe proveo sam na dosadnom diplomatskom poslu u jednoj maloj zemlji severne Evrope.

Bilo je to ono poslednje postavljenje, nešto što su izmislili naši psiholozi u Lengliju. Bila je to nova profesija u Agenciji koju su obavljale uglavnom usedelice srednjih godina sa naočarima debelih okvira i puno pročitanih knjiga a malo životnog iskustva iza sebe. Poslednje postavljenje one su nazvale “psihološkom pripremom za penziju.”

Penzionisan sam 1977. godine. Radio sam ukupno trideset jednu godinu, a kao penzioner poživeo čak trideset osam. Otišao sam sa ovog sveta kao poslednji iz cele plejade likova koje sam opisao u ovoj priči. Ali, šta je na kraju bilo svih mojih devedeset godina života, prema večnosti u kojoj se sada nalazim?

U Jugoslaviju nikada više nisam došao. Takva su bila pravila firme. Ni dok je Jugoslavija postojala, ni onda kada više nije postojala. Ponekad mi je bilo žao zbog toga.

Istorija je došla, prošla i otišla, kao što je to moj prijatelj Džordž Alen rekao, “u dimu jedne lule”.

***

Ova priča posvećena je mom prijatelju Bojanu Bugarčiću, pravniku i diplomati. Bojan je bio direktor Studentskog kulturnog centra, potom otpravnik poslova naše ambasade u Ankari i politički direktor Ministarstva inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije. Karijeru je nastavio kao diplomatski savetnik Milana Milutinovića i, na kraju, Slobodana Miloševića. U ovom poslednjem svojstvu, vodio je operativni deo pregovora sa Ričardom Holbrukom i Vesli Klarkom, oktobra 1998. godine, kada je za šest meseci odloženo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, a zatim i kontakte sa šefom Verifikacione misije OEBS na Kosovu, Vilijemom Vokerom. Diplomatsku karijeru je završio kao naš ambasador u Zimbabveu, već 2001. godine. Iz Saveznog ministarstva za inostrane poslove otpustio ga je Goran Svilanović. Bojan je bio u samom vrhu liste onih koje novi gospodari Srbije nisu želeli da vide…

Zoran Čičak

Izvor: blog Zorana Čička

  Društvo, Istorija