Titanik – div na dnu mora – Godine 1898. Morgan Robinson napisao je roman Futility o potonuću Titana, najvećeg broda na svetu. Pošto je zaplovio početkom aprila, brod se sudario s ledenim bregom i počeo da tone. Tragičan deo ove priče odnosi se na podatak da Titan nije bio opremljen dovoljnim brojem čamaca.

Kao neka vrsta surove vizije, taj scenario se obistinio četrnaest godina kasnije. Naziv stvarnog broda bio je Titanik. Sa 882 stope bio je za 82 stope duži od Futilitija, i motorima od 45.000 KS bio je za 5.000 KS snažniji od broda iz romana. I jedan i drugi imali su po tri propelera i mogli da postignu brzinu od 24 čvora. Titan je plovio iz Njujorka, a Titanik u Njujork. Oba broda su smatrana nepotopivim, imala deplasman od oko 70.000 tona i nestali ispod površine za oko 2 sata od trenutka sudara. Titanik je bio deo trijade Olympic Class kompanije White Star Line. Izgradjen je s namerom da svojiom veličinom i luksuzom prevazidje brodove Cunard Linea-Lusitaniju, na kojoj je, inače, 1.200 ljudi izgubilo život kada je torpedovana 1915, kao i Mauritaniju, bez namere da od Mauritanije preuzme Plavu traku.

Titanik je sagradila kompanija Harland & Wolf iz Belfasta. Gigantski brod prvobitno je porinut 31. maja 1911, ali su dalji radovi bili odloženi zbog radova na sestrinskom brodu Olimpiku. Titanik se umnogome razlikovao od Olimpika. Prvo, smanjila se količina slobodnog prostora na palubi tako što je ovde napravljeno više kabina. Upravo zbog toga Titanik je bio teži od Olimpika i zbog toga su prozori na B-palubi bili nepravilno rasporedjeni. Sledeća razlika je u tome sto je A-paluba na Olimpiku bila više podložna prskanju s mora. Zbog toga je na Titaniku ta paluba bila zaštićena.

Desetog aprila 1912. Titanik je krenuo na svoje prvo putovanje iz Sautemptona do Njujorka preko Šerbura/Francuska/ i Kvinstauna u Irskoj. Na toj inicijalnoj plovidbi kapetan broda bio je Edward J.Smith, koji je ranije bio zapovednik na Olimpiku. Neposredno pred polazak broda u toku je bio štrajk rudara, tako da nije bilo dovoljno uglja za brodove poput Titanika koji su dnevno trošili i po nekoliko stotina tona. Kako bi Titanik krenuo s punim tovarom goriva, putovanje drugih brodova bilo je odloženo, a njihove rezerve  prebačene na Titanik.

Prilikom napuštanja luke u Sautemptonu, propeleri na Titaniku toliko su uzburkali vodu da su se pokidali konopi kojima je brod City of New York /koji je Titaniku pozajmio ugalj/ bio privezivan za dok. Usled toga taj brod se opasno približio Titaniku i izgledalo je kao da će se sudariti, ali se u tom trenutku aktivirao propeler na desnoj strani Titanika koji ga je odgurnuo. Ovaj incident je odložio polazak za jedan sat. Pošto je prešao Lamanš, Titanik se zaustavio u Šerburu u Francuskoj kako bi se ukrcalo još putnika. Sledeći dan se našao u Kvinstaunu u Irskoj. Kako je ova luka bila premala za njega, morao je da se usidri na moru, a putnici su  prevezeni do Titanikamanjim plovilima. Kada se konačno otisnuo na putovanje ka Njujorku na njemu je bilo 2.240 putnika.

Osnovni podaci

Bruto tonaža: 46.329t

Dužina: 269m

Najveća širina : 28m

Gaz: 10m

Brzina : 21 čvor

Posada : 860

Dubina olupine : 3.797m

Čamci za svakog drugog

Medju putnicima prve klase našli su se najpoznatije ličnosti tog doba: industrijalac, vlasnik rudnika zlata, srebra i bakra, Bendžamin Gugenhajm, sa svojom ljubavnicom, enormno bogati trgovac i vlasnik lanca robnih kuca Macy’s Isidor Straus, i njegova žena Ida, Džon Džejkob Astor IV,čija se imovina procenjivala na 500 miliona ondašnjih dolara /danas oko 11 milijardi/, čuveni igrač kriketa Džon Borland Tajer, novinar Viljem Tomas Stid i mnogi drugi. Pored njih, tu su bili i izvršni direktor kompanije White Star Line, J.Bruce Ismay, i konstruktor broda, Thomas Andrews. Zato nije čudo da su se u vezi  sa tragedijom pojavile i teorije kod kojih fokus nije na konstrukciji, opremi i vremenskim uslovima već na velikom kapitalu, zaveri i preraspodeli moći.

Četrnaestog aprila, nešto pred ponoć, mornari s osmatračnice spazili su na mirnom okeanu i po vedrom vremenu ledeni breg ispred broda. Zazvonili su za uzbunu i pozvali komandni most : ‘Ledeni breg ispred nas!’ Na upozorenje je učtivo odgovoreno:‘Hvala’. Naredjeno je da brod skrene nadesno, ali je sudar bio neizbežan.

Umesto frontalnog sudara, pri čemu bi Titanik bio poštedjen veće tragedije, došlo je do bočnog sudara – brod je skrenuo ulevo i u breg je udario svojom desnom stranom što je prouzrokovalo deformisanje korita i pucanje zakivaka na dužini od 90m. Iako su vodootpornrna vrata koja dele pregrade u potpalublju odmah spuštena, voda je počela da prodire u pet odeljaka. Da voda nije prodrla u peti odeljak, Titanik bi verovatno izdržao. Kada je kapetan Smit, čovek sa 45 godina iskustva na moru, saznao za sudar pozvao je konstruktora broda, Thomasa Andrewsa, koji je nakon istraživanja potpalublja došao do dramatičnog zaključka : ‘Dajem mu jedan sat, možda dva. Ne više od toga.’ Uprkos tvrdnjama da je brod nepotopljiv / mada kompanija White Star nikada tako nije nešto izjavila/, Titanik je neminovno išao ka dnu okeana.

To je dovelo kapetana Smita u krajnje neprijatnu poziciju. Titanikovih šesnaest regularnih čamaca za spašavanje i četiri pomoćna mogla su da prime samo polovinu putnika broda. S evakuacijom se, medjutim, nastavilo uz naredbu da žene i deca imaju prednost, dok je brod lagano tonuo. Inače, na ovom gigantu nije bilo čak ni crvenih raketa za poziv u pomoć, već samo belih. Do 2 i 20 ujutru svi čamci za spasavanje su se udaljili. Kako je brod nastavio da tone pramčanim delom, krma je lagano počela da izvire napolje. U tom trenutku nestalo je struje i nastao je totalni mrak. Potom se začula škripa koju je prouzrokovalo pomeranje svih stvari koje nisu bile fiksirane za palubu. To su bili klaviri, nameštaj, pa možda čak i poneki kotao. Uskoro se u noći čuo i jedan drugačiji zvuk nastao usled pucanja Titanika na dva dela u predelu izmedju trećeg i četvrtog dimnjaka. Nakon razdvajanja ova dva dela broda, pramčani deo je odmah potonuo, dok je krmeni oklevao nekoliko trenutaka dok na kraju i sam nije krenuo ka dnu mora.

Procenjuje se da je te noći sa Titanikom nestalo 1.517 ljudi, a spaseno je 706 putnika, najvećim delom iz I klase, a u najmanjem broju posada broda. Kako je temperatura vode bila blizu tačke smrzavanja /-2C/ glavni uzrok smrti u većini slučajeva bila je hipotermija. Kasnije, nešto pred zoru, u pomoć je pritekla Carpathia koja je odgovorila na Titanikov poziv u pomoć. Sa Titanikovim preživelim putnicima i osobljem, Carpathia se oko 8 i 50 ujutru uputila ka Njujorku.

Ukleti brod

Osim nekih generalnih raspitivanja o katastrofi, nije bilo pravog istraživanja olupine Titanika sve do 1985, kada je njene ostatke otkrila francusko-američka ekspedicija na čelu sa dr Robertom Balardom. Godinu dana kasnije, pomoću mini podmornice Alvin, kao i Jasona Jr. vozila na daljinsko upravljanje, ova ekspedicija snimila je celokupnu olupinu broda, kao i krš koji se nalazio sa strane.

Naredne ekspedicije donosile su i suvenire sa broda, što je izazvalo i brojne kontroverze. Neki ljudi nemaju ništa protiv ove ideje – jednom preživelom je čak vraćen sat koji je pripadao njegovom ocu koji se utopio. Drugi se tome protive jer smatraju da je ovaj akt neka vrsta pljačkanja groba. Kada je Titanik potonuo počelo je da se špekuliše o tome kako je brod uklet. Štampa je vrlo brzo povezala praksu kompanije White Star Line, da svoje brodove ne krsti na porinuću, s navodnom kletvom koja je bačena na Titanik. Najraširenija legenda odnosila se na sekte iz Belfasta /grad u kojem je Titanik sagradjen/.

Po nekim konstrukcijama, ako bi se registarski broj Titanika, 390904 čitao otpozadi na površini vode, pročitao bi se slogan : no pope, koji su provokativno koristili ekstremni protestanti iz Severne Irske. Kod ekstremnih sekti severoistočne Irske /Severna Irska nije postojala do 1920./, brodolom, iako oplakivan, dovodio se u vezu s antikatoličkim opredeljenjem graditelja broda čija je filozofija bila da zapošljavaju samo protestansku radnu snagu. Priča o registarskom broju Titanika, no pope, predstavlja, u stvari, urbanu legendu jer su i Olimpic i Titanik imali ispisane brojeve 400 i 401. Pozadina ove priče možda potiče iz izjave radnika na brodogradilištu u Kvinstaunu koji su našli antikatoličke grafite na Titanikovim skladištima uglja dok su ga ukrcavali na brod.

Interesantna je priča u vezi s jednim nastradalim putnikom iz prve klase, Williamom Thomasom Steadom koji je predvideo svoju smrt. Navodni dokazi za njegovu prekogniciju pronadjeni su u njegovim pričanjima koje je napisao decenijama pre poslednje plovidbe. Prva govori o malom parobrodu koji se sudara sa drugim brodom i rezultira gubitkom mnogih života upravo zbog nedostatka čamaca za spasavanje. Ona se završava rečima:’Ovo je upravo ono što bi se moglo dogoditi i što će se dogoditi ako se linijski brodovi pošalju na more s manjkom čamaca’. Druga njegova priča, s naslovom Od Starog sveta ka Novom, govori o brodu Majestic kompanije White Star Line koji spasava preživele sa broda koji je naleteo na ledeni breg. Kao i u Titanikovom slucaju, i kapetan Majestica preziva se Smith.

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija