Deluje prilično znatiželjno kada pomislimo kako i koliko su se velikani srpske kulture (jezika, pismenosti i (pra)novinarstva) poput Vuka, Dositeja, Orfelina, braće Puljo i Ribnikar, Crnjanskog, pa kasnije i Duška Radovića (i mnogih drugih), borili protiv cenzure i uspevali da osvoje komad medijske slobode?

Kako je moguće da je i danas aktuelno (i realno) sve što su, gore nabrojani, pisali u svoje vreme, u svom slobodarskom stilu u vreme pre interneta? A još upitnije, kako je moguće da danas imamo (nikad veće) cenzure u mejnstrim medijima (i naručene „prljave” ili „čiste“ kampanje ), kad je skoro svaki građanin koji koristi tablete i android, potencijalni novinar i objavljivač sadržaja na beskrajnom prostoru digitalnih komunikacija? 

Da li je postkovidovka era donela Srbiji nešto više slobode ili samo zbunjuće količine sumnjivih i intrigantnih informacija? Stiče se utisak da je informacija nikada više, a istine nikada manje jer Srbija je na vetrometini istoka i zapada i pregršt je stranih medija koji generišu politiku soptvenih interesa, a sve manje poštuju tri osnovne fukncije medija – da informiše, obrazuje i zabavi. Neprirodnom sinergijom urednici su skuvali gorku čorbu (tabloidnog unikatnog infotjementa) koju građani jedu po navici , a ne usled kvaliteta programske šeme i istinitosti.

Strani mediji na prostoru bivše Jugoslavije nastaju neposredno pred raspad SFRJ, gradivši svoje mesto pod medijskim nebom. Prvi mačići se u vodu bacaju, pa su tako centrale iz Londona, Berlina, Pariza, Vašingtona svoje agente i saradnike poslale u enigmatičnu Jugoslaviju posle Tita. U arhivi beogradske policije poznata su hapšenja (u SKC-u tokom osamdesetih), tzv. stranih špijuna koji su zapravo imali odlične maske kao osoblje stranih ambasada i reprezentacija, novinara dopisnika, prevodilaca, univerzitetskih profesora, uspešnih producenata, sportista, studenata, špeditera, umetnika itd. 

Dok se trčalo za špijunima po Terazijama, istovremeno u zapadnom delu Juge rasplamsavao se program novih radijskih emitera na hrvatskom i slovenačkom jeziku koje je direktno finanasirala vatikanska banka kao i mnogi drugi, naročito iz emigracijske dijaspore po svetu (Udbini prognanici itd.). 

Kasnije, tokom devedestih, dogodila se velika transformacija medijskih koncepata gde su strani mediji dobijali sve više prostora kako bi dostigli sadašnji cilj gde gotovo da i nema više domaćih medija, ili su svedeni na minoran nivo. Evropske i svetske korporacije su preuzele veliki deo medijskog kolača, a pritom u Srbiji dodatno komplikacije stvara beogradski „Bermudski trougao” tajnih vlasnika, tj. otkrivanja stvarnih vlasnika medija. 

Prilično je licemerno ponašanje i stranih i domaćih medija jer nikada ne kritikuju svoje pulene jer ili ne smeju ili ne žele? Slikovit primer je, ne tako davna, poseta Makrona Srbiji gde niko nije ni pomislio da pita šta je sa francuskim zagađivačina i svim odgovornima za ekocide u Srbiji? Zašto niko ne sme da pita menadžment sa kojim pravom kompanija „Lafarž cementara“ u Beočinu truje pola Vojvodine svojom korporativnom „kulturom“?

Istine radi, španska kompanija Koteks koja je odgovorna za masovno aero-trovanje stanovnika novosadskih četvrti Klise i salaša na Čeneju nije se oglasila povodom medijskih prozivki da su među prvima na listi zagađivača, dok je ambasador Španije bežao po Novom Sadu od pitanja novinara o ekocidu. 

Vrbas koji je do pre samo nekoliko decenija bio privredni gigant Evrope danas je najveća evropska septička jama sa kanalom zagađenim do te mere da ne može voda da teče od otpada, a građani se guše i umiru od svih tih otrova. 

Da li su strani i domaći vlasnici kompanija bili u medijima kritikovani zbog toga? Nikada, naravno. Isto tako je i sa nemačkim korporacijama, a i statistički gledano Srbija ima najveći spoljnotrgovinski sporazum sa Nemačkom. Zbog čega je onda preduzeće „Lidl“ u Novom Sadu u anketi građana proglašeno za najgoreg komšiju na lokalnom internetskom portalu „Luftika“? 

Građani gube osnovno ljudsko pravo na zdravu životnu sredinu (jemčenu Ustavom RS) zarad izgradnje marketa i privatnog parkinga što naravno uzrokuje seča šuma i zelenila, povećanje gužvi, urbicid, saobraćajni haos itd. A i mnoge druge firme bivaju optužene za mobing, diskriminaciju, ejdžizam, gubitak privatnosti itd. 

Da li je ikada neki medij u Srbiji izveštavao o tome? Vrlo retko i minorno da je na nivou statističke greške. I istok i zapad su jednako pohlepni u doba kada transhumanizam i korporativni interesi stoje iza mnogih medijskih sadržaja kao nova matrica ponašanja, razmišljanja, verovanja itd. Da li je srpsko izdanje moskovskog Sputnjika ikada smelo da kreira medijske priloge sa pitanjima šta je sa 20.000 (stalno zaposlenih ljudi) NIS-a izbačenih na ulicu (kao i imovinom te firme) koja je nasilno privatizovana za ponižavajuću sumu (u odnosu na ukupnu kompanijsku vrednost)?

To govori da je matrica vlasnika krupnog kapitala jasna i vidljiva, gde su mediji pod direktnom šapom stranih uticaja, a time automatski utiču na državne odluke itd.

Najnovije afere kineskih trovača iz Bora, Zrenjanina (itd.) su tek počele a šta nas dalje čeka? Da li će Kinezi tražiti status nacionalne manjine u resornom ministarstvu i usput da dobiju upravni prostor u Vladi AP Vojvodine, pravo na maternji jezik u školama, narodnog poslanika? Roditelji u borskim selima ne smeju da puštaju decu da se sama vraćaju kući od straha od kineskih provakotora i agresivaca iz RTB-a.

Da li je iko od medija izveštavao detaljno i bez cenzure o tome? Zašto se kineski ambasador ne pozove na televizije sa nacionalnom frekvencijom da mu građani Bora i Zrenjanina postave pitanja? Gde su mediji u svemu tome i kako su izveštavali?

Sa druge strane, ako uzmemo u obzir spoljnu politiku, međunarodne odnose i globalnu bezbednost isti je „manir“ zataškavanja medija od strane stranih sila putem domaćih jataka koji se uvek pojavljuju kao neke „brend“ ličnosti. Najčešće kroz razne kampanje, događaje, skupove, projekte, jubileje, pa i afere gde se se provlači pritajeni vešto upakovani „PR“ kroz društveni i medijski prostor itd.

Srbija je prethodnih decenija prolazila kroz razne medijske faze, od promovisanja retrogradnih ideologija na RTS-u i mita o novoj velikoj Srbiji na tri „Dušanova“ mora, sistemske pasivne “dekriminalizacije” ksenofobije, romantizovanje suicida kao nacionalog narativa prolivanja krvi za svoju zemlju itd. do (post)petooktobarske tranzicije iz konzervativnog u lutajuće društvo. 

Danas tako otrovano i medijski izmrcvareno društvo pliva u moru tabloida i rijalitizacije kao osnovnog proizvoda televizija sa nacionalnim frekvencijama. Dodatno se guši u najezdi opšteg primitivizma, agresije, bahatosti, brendiranja kiča i šunda, lažnih vesti, generisanih hajki, suđenja na naslovim stranama (i pre saslušanja kod Javnog tužioca), privatizovanoj kontroli medijske moći itd. 

Sa jedne strane strane, Srbija ima velike američke (medijske) uticaje koji zagovaraju ideju o „utišavanju“ nacionalonog identiteta i promociju univerzalne globalističke paradigme identiteta. Sa druge strane, ruski mediji u Srbiji promovišu „kapitalno bratstvo“, savršen imidž politike iz Moskve, crkvu itd. Sa „treće“ strane, Brisel uporno pokušava milionskim projektnim kampanjama poput „EU za tebe“ i drugih programa (tzv. „euizacijom“) da oraspoloži Srbe koji decenijama ispunjavaju uslove strogih poglavlja za veliki Šengen da bi kao nagradu dobili mali Šengen reda radi i „kozmetičkog“ trika političara…

Srbija ne zna ni sama ko vedri, a ko oblači, ali je činjenica da strani uticaji imaju generisan uticaj u visoku politiku. Naročito u domenima problema na Kosovu, sa Crnom Gorom, Hrvatskom itd. Svi mediji imaju važnu ulogu u razvoju vlasti i ujedno su vodeći faktor političke komunikacije jer imaju ključnu ulogu u oblikovanju preferencija političkih „output“ sistema i uverenja (skupljaju, sumiraju i usmeravaju informaciju koja se plasira u kuće gledaocima/slušaocima/čitaocima). 

I pored svih trikova nemoguće je sakriti da je Srbija izgubila najbitniju bitku, a to se ogleda kroz autodestrukciju države koja je septička jama najstarijeg kontinenta i žarište ekocida, a pritom vidno jedna od „prokletih“ zemalja sa najmanje medijskih sloboda na svetu.

Marko Vranješ

Izvor: Medija Centar

Tekstovi o politici na portalu Pulse

  Amerika, Balkan, Društvo, Evropska unija, Mediji, Politika, Rusija, Srbija, Velika Britanija