I Početak otpora
U prvoj polovini XX veka Vijetnam je francuska kolonija sa carskim dvorom i mandarinima koji upravljaju zemljom. Indokina je, kao i ostali svet, bila pogođena velikom svetskom ekonomskom krizom tridesetih godina, što je zaoštrilo klasne odnose u društvu.
U Hanoju je 1929. stvorena prva komunistička ćelija od 7 ljudi. Odmah zatim je na jednoj plantaži održan kongres sa 20 delegata, kada je odlučeno da se stvori komunistička partija. Uskoro su postojale tri komunističke partije: KP Vijetnama, KP Indokine i Savez komunista Indokine.
U jednoj akciji 1930. u svim okruzima Tan Čuanga grupe dobrovoljaca smrti su pohapsile sve policijske špijune. Naoružani sekirama i toljagama, uz pomoć seljaka, ovu akciju su dobrovoljci smrti uspešno priveli kraju. Uskoro je 20.000 pobunjenika sa crvenim zastvama marširalo ulicama glavnog grada. Spaljena je rezidencija mandarina i oslobođeni su svi zatvorenici.
Prvog maja 1930. izbija ustanak. Radnici preduzeća za železnički remont Vinu se dižu na ustanak. Pridružili su im se seljaci, dok su studenti stupili u štrajk. Odmah je nastupila represija. Komunistička partija poziva da se odgovori na represiju. Pozivaju se ustanici na preuzimanje vlasti po selima, na organizovanje samoodbrane, deljenje zemlje siromašnim seljacima, otvaranje novih škola i na podelu pirinča bogataša.
Francuska je poslala legije iz Maroka koje su počele nemilosrdno da guše ustanak. Sekli su glave, pucalo se bez upozorenja, palilo se i pljačkalo. Godinu dana je trajao otpor dok nije pobeđen sovjet Nge Tin. Poraz je bio potpun. Uzroci poraza su svakako bili u tome što je ustanak bio lokalan, KP Indokine je postojala tek 4 meseca, a kada je pozvala da se akcija proširi ustanak je već jenjavao. Ustanici su se hrabro borili, ali nisu imali jasnu viziju agrarne reforme.
U Šangaju je došlo do otmice Fan Boj Čaua, poznatog borca protiv kolonijalizma. Osuđen je na smrt, a potom je pomilovan. U njegovim memoarima preovlađuje pesimizam i neverica da se išta može promeniti. Drugi poznati intelektualac Fan Ču Trin, po ubeđenju republikanac, polaže nade da se uz pomoć Francuza mogu pobediti dvor i mandarini.
Nacionalistička partija Vijetnama, koja je formirana 1927, pokušala je 1930. da organizuje pobunu. Jedan garnizon u Jen Baju se pobunio, ali pobuna je bila slabo organizovana. Vođa pobune Ngujen Taj Hok se ubio, a ostali pobunjenici su povešani.
II Ho Ši Min
Ho Ši Min je bio sin sitnog mandarina. Pravo ime mu je Ngujen Tat Tan. Kao mladić putuje po svetu gde radi razne poslove (kuvar, sudoper…). U Parizu 1919. pokreće list Parije namenjen emigrantima. Učestvuje na kongresu u Turu 1920. kada je osnovana KP Francuske. Radi na povezivanju francuskih i kineskih komunista. Odlazi u Moskvu gde nastavlja studije. Posle V kongresa Kominterne Ho Ši Min odlazi sa Borodinom u Kinu da pomogne borbu kineskih komunista. Tada nosi ime Ngujen Aj Kvok.
Ngujen Aj Kvok pokreće inicijativu za ujedinjenje tri komunističke partije u Indokini. U Hong Kongu je 1930. na livadi jednog stadiona za vreme nogometne utakmice održana Konferencija ujedinjenja komunističkih partija. Stvorena je KP Vijetnama. Strategija KP Vijetnama je bila jasna, dok se u taktici lutalo. Kasnije se iskristalisala taktika jedinstvenog fronta – više prijatelja a manje neprijatelja.
Ngujen Aj Kvok je 1931. uhapšen u Hong Kongu. Crvena pomoć je pokrenula akciju za njegovo oslobađanje, tako da su ga na kraju engleske vlasti pustile. Te iste godine je uhapšen i generalni sekretar KP Tan Fu. Umro je u zatvoru od posledica mučenja. Svi članovi Centralnog komiteta KP bili su po zatvorima.
Posle krvavih događaja iz 1930. Komunistička partija se raspala. Prestala je skoro svaka aktivnost partije u zemlji. U zatvorima se nalazilo 10.000 ljudi. To su bile mračne godine komunističkog pokreta.
III Nova politika
Odluke VII Kongresa Kominterne 1935. o jedinstvenom frontu borbe protiv fašizma i pobeda Narodnog fronta 1936. na izborima u Francuskoj stvorili su pogodniju klimu za rad Komunističke partije. Direktivom Centralnog komiteta KP iz 1936. prešlo se na stvaranje širokog antiimperijalističkog fronta. Parole o konfiskaciji zemlje i uspostavljanje nove vlasti su ostavljene po strani.
U Sajgonu je 1936. održan skup na kome je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi. Izabran je komitet u koji su ušli i levičari. Komunistička partija je polulegalna i oprezno nastupa zbog lošeg iskustva iz prethodnih godina.
Japan je 1940. dobio pravo da njegove trupe mogu slobodno da se transportuju kroz Indokinu i time je faktički stavio pod svoju kontrolu. U nepovoljnim uslovima započinje spontani otpor invaziji Japanaca. U Bak Sonu, teško pristupačnom terenu, izbija ustanak seljaka. Vrlo slabo naoružani ustanici su napali straže mandarina. Zatim su napali Francuze.
Centralni komitet KP je 1939. rešio da formira antiimperijalistički front indokineskog naroda radi ujedinjenja stanovništva u borbi protiv fašističkog imperijalizma. Komitet KP Nam Boa je, na svoju ruku, 1940. organizovao ustanak. Pohapšeno je rukovodstvo ustanka, ali nedelju dana kasnije je izbio novi ustanak koji je u krvi ugušen. Od najgoreg ološa je formirana vojska za gušenje ustanka. Zarobljene ustanike su vezivali žicom, probijajući im telo.
Ho Ši Min se 1941. vraća u Vijetnam. Nekoliko meseci kasnije održava se odlučujuća sednica Centralnog komiteta KP. Među prisutnima su i Fam Van Dong i Ngujen Đap. Dolazi do fuzije dve struje – iz zemlje i inostranstva. Stvorena je Liga za nezavisnost Vijetanama – Vijetmin. Parola o nacionalnom oslobođenju i priprema oružanog ustanka su stavljene u prvi plan.
Politika nacionalnog fronta je jasno definisana – feudalni odnosi bi bili likvidirani merama buduće vlade, uz opšte pravo glasa i sveopšti razvoj školstva. Proklamovana je borba protiv kolaboracionističke francuske vlade iz Višija i protiv Japana.
Ho Ši Min oboleva od malarije i jedva ostaje u životu. Jutarnja fiskultura, rad u bašti da bi se preživelo, pisanje na mašini i večernji razgovori kraj vatre, bio je tadašnji radni dan Ho Ši Mina. U tim uslovima pokreće list Vijetnam Dok Lap koji izlazi na običnom papiru.
Ho Ši Min kreće peške za Kinu i dugo se za njega nije ništa čulo. Verovalo se da je mrtav. U stvari, on je bio godinu dana u kuomintanškom zatvoru. Na povratku iz Kine uzeo je ime Ho Ši Min (onaj koji osvetljava).
IV Oružana borba
Septembra 1944. situacija se promenila. Dolazi do kraha fašističkih sila osovine. Stadijum miroljubivog razvoja revolucionarnog pokreta je prevaziđen, ali još nije došao do faze opšteg ustanka. Bilo je potrebno istovremeno razvijati oružanu borbu i političku agitaciju, nastojeći da politička akcija ima prevlast nad oružanom borbom.
Dvadeset drugog decembra 1944. pod komandom Ngujen Đapa svečano je od 34 borca formirana jedinica koja će kasnije postati armija Dijen Bijen Fua. Đap je odmah s vojnicima izašao iz džungle i otpočeo marš. Tako se počela stvarati oslobodilačka armija. Devetog marta 1945. Japanci su razoružali francuske snage.
Dvanaestog marta Vijetmin je pozvao na opšti ustanak. Oslobodilačka armija ubrzano osvaja gradove. U julu se sve srušilo. U avgustu je Japan kapitulirao. Šesnaestog avgusta je oslobođen Hanoj, a 25. avgusta je 100.000 vojnika defilovalo ulicama Hanoja. Parola oterati Japance zamenjena je parolom protiv svake imperijalističke intervencije, za nacionalnu nezavisnost Vijetnama. Car Bao Daj je abdicirao.
Ho Ši Min je teško bolestan i vezan za krevet. Tri stotine kilometara su ga njegovi borci nosili do Hanoja. Drugog septembra Ho Ši Min u lakoj uniformi (dan ranije nabavljenoj), obuven u sandale s gumenim đonom i remenjem od gume, proglašava nezavisnost i stvaranje Demokratske Republike Vijetnam.
V Republika
Nova Republika se suočila sa strahovitim ekonomskim problemima. Cena pirinča vrtoglavo je rasla. Nastupila je užasna glad takvog stepena da više nije bilo kuće u kojoj već neko nije umro od gladi. Došlo se dotle da su ljudi ležali po zemlji da bi žvakali nešto hrane. Tokom 1944-45. oko 2 miliona ljudi je umrlo od gladi. Leševi su bili po putevima. Sahranjivani su masovno, u zajedničke grobnice. Zatim su nastupile poplave, a potom suše.
Septembra 1945. britanska vojska je razoružala sve Japance. Ubrzo su se iskrcali i Francuzi i zauzeli su praktično ceo Južni Vijetnam. Severno od 17 paralele kontrolu teritorije je vršio Kuomintang (kineski režim Čang Kaj Šeka), dok su južno bili Britanci. Narod je faktički bio nepismen, industrija nije postojala, vojska još nedovoljno oformljena.
Ho Ši Min: „Tri su nam neprijatelja koja treba pobediti – strani osvajači, glad i neznanje“.
Tokom 1945-46. cela vijetnamska politika bila je pod geslom: treba raditi da bi se jelo. Vođena je opšta kampanja protiv lenčarenja. Glad je na kraju savladana. Ukinuti su mnogi porezi, smanjena je poljoprivredna renta, rekvirirana su preduzeća javnog značaja – železnice, fabrike i električne centrale. Proklamovane su sindikalne slobode. Utvrđen je osmočasovni radni dan i minimalna nadnica. Škole se masovno otvaraju. Čitava nacija ide u školu.
Septembra 1945. raspisanui su izbori za Ustavotvornu skupštinu. Komunistička partija je pristala da se formalno raspusti nastavljajući polulegalnu aktivnost. Januara 1946. održavaju se izbori kojima je vlada dobila legitimnost.
Da bi se oslobodio prisustva Kuomintanga Ho Ši Min je zaigrao na francusku kartu. Francuzi su se iskrcali da bi zamenili Čang Kaj Šekove trupe. U zemlji vlada nezadovoljstvo što je Ho Ši Min popustio, ali on nije imao izbora – to je bio put ka ujedinjenju zemlje. Iako se Ho Ši Min iskreno zalaže za saradnju, Francuzi čine sve da do nje ne dođe. Sve su češći međusobni incidenti.
Oktobra 1946. Francuzi su bombardovali Hajfong, da bi ga potom okupirali. Vlada Demokratske Republike Vijetnam je povukla administraciju iz Sajgona i smestila je po selima. Francuzi su postavili ultimatum: da se snage Ho Ši Mina razoružaju.
Ho Ši Min upućuje apel narodu:
„Za ljubav mira mi smo učinili ustupke. Ali što smo ih više činili, to su kolonijalisti više uzurpirali naša prava… Počnite borbu svim sredstvima koji vam stoje na raspolaganju, puška i hladno oružje, a ako ih nemate – kopljima i štapovima“.
Strategija je pružati što duži otpor, ali osnovno je sačuvati snage po svaku cenu.
Uskoro se i Hanoj našao u teškom položaju. Preduzeta je evakuacija. Po zidovima kuća ugljem su ispisane poruke – Vratićemo se. Prestonički puk se povukao ne izgubivši nijednog čoveka. Pre nego što bi napustali gradove i odlazili u sela stanovništvo je uništavalo svoje kuće. Sravnjena su sa zemljom 36 grada, 10.200 kilometara puteva je onesposobljeno i 1540 kilometara železnice. Nije ostao nijedan most na reci. Šine su na leđima prenošene u džungle i nepristupačne terene.
Ho Ši Min: „Radije ćemo sve žrtvovati nego izgubiti svoju otadžbinu i ponovo pasti u ropstvo“.
Ho Ši Min objavljuje Apel za mir u Parizu, ali to nema odjeka. Čak je smanjen broj komunista u vladi. Bivši car Bao Daj je jedini odlučio da pregovara sa Francuzima. Istovremeno, pod vođstvom rukovodioca naoružanja Trag Daj Ngia, počela je konstrukcija i proizvodnja topova. Teritorija je bila danju u posedu okupatora, a noću u posedu pokreta otpora.
Ceo život se odvija na selu. Nastavlja se masovna kampanja opismenjavanja stanovništva. Za 18 meseci tri i po miliona ljudi je dobilo neophodno obrazovanje.
VI Od delte do Dijen Bijen Fua
Uspesi koje DR Vijetnam postiže u proizvodnji kao i politička aktivnost dobijaju na značaju. Marionetski režim bivšeg cara Bao Daja nema nikakvu podršku. Vlada DR Vijetnama je 1948. priznata od strane SSSR, Kine i Jugoslavije, čime je prestala njena politička izolacija. Započinju borbe po gradovima, gde traju štrajkovi i izvode se sabotaže.
Francuzi se okružuju bunkerima, zidajući utvrđenja. Ta strategija dovodi ih u sve težu situaciju. Oni ne mogu sami da se bore, pa zato stvaraju boadajističku nacionalnu armiju. Međutim, svesni da ne mogu sami skršiti otpor, Francuzi traže pomoć. SAD su obećale pomoć Francuzima.
Francuska ofanziva uništenja oslobodilačkog pokreta ne daje rezultate. Pokret je nedostupan – nastaje podzemni pokret, ukopan u zemlju i sakriven u džungli. U mirnim zonama oslobodilački pokret se intergrisao sa seljaštvom, poštujući njihove običaje i postepeno budeći svest o potrebi započinjanja oružanog otpora.
Posle 1950. američka pomoć je sve veća. Amerikanci objavljuju svoj cilj:
„Uspostaviti tesnu saradnju između Francuza i nacionalista koji žele eleminisati komuniste“.
U Vijetnamu je 1951. stvorena Partija rada. I pored apsolutne premoći francuskih snaga u vazduhu, na terenu se uspostavlja ravnoteža snaga. Od 1952. vijetnamska armija je u ofanzivi. Oslobodilačka armija počinje da dobija vojnu opremu od socijalističkih zemalja. Ujedno se vodi uspešna kampanja protiv malarije, dizenterije i muva. Za devet godina borbe nijednom se nije pojavila glad.
Tokom 1953. Francuzi prave plan Navaro. Prestali su sa statičnom pozicijom utvrđenja. Đap je primoran da grupiše oslobodilačke snage, kako bi odbranio ključne strateške pozicije. Ho Ši Min 1954. nudi pregovore.
Severna delta je bila težak i nepristupačan teren za vojsku Đapa. Tu je i Dijen Bijen Fu, strateški najvažnija prepreka ka Laosu. Oslobodilački pokret je krišom, artiljerijom, okružio utvrđenje Dijen Bijen Fu što je odigralo presudnu ulogu u nastupajućoj bici. Francuzi su doživeli totalni poraz. Zarobljen je ceo francuski štab. Pretila je opasnost od sveopšteg poraza Francuza.
Jula 1954 potpisano je primirje u Ženevi. Konstituisane su dve zone – iznad i ispod 17. paralele. Snage DR Vijetnama bile su spremne da se povuku iz južnog dela, ako se garantuje teritorijalni integritet Vijetnama.
Predsednik SAD Ajzenhauer: „SAD nisu učestvovale u odlukama donetim na konferenciji u Ženevi i nisu prema njima obavezne“.
VII Paralela koja deli
SAD ubrzano 1954. u Jugositočnoj Aziji stvaraju vojni savez SEATO, kako situacija ne bi izmakla kontroli. Južni Vijetnam je postao bastion vojnog prisustva SAD u tom regionu. Sve sa severa je preneseno u Sajgon kako ne bi ostalo Vijetminu. Na 17. paraleli je izvršena razmena zarobljenika.
Ministar inostranih poslova DR Vijetnama Fam Van Dong: „Francuska treba da izabere između Hanoja i Vašingtona“. Francuska je izabrala Vašington.
SAD su se odmah izjasnile protiv održavanja izbora. DR Vijetnam čini sve kako bi izbegao podelu zemlje. Sajgon prekida poštanske veze. Vlada u Sajgonu je pod uticajem katoličkog klana na čelu sa Ngo Din Dijem. On je uz pomoć CIA-e uništio protivnike i stavio armiju pod svoju kontrolu. Svrgao je i cara Bao Daja, vodeći kompradorsku, filoameričku politiku.
Dijem odmah započinje kampanju lova na komuniste. Masovno denunciranje se podstiče. Instruktori idu po selima sprovodeći najgori teror. SAD dolarskim injekcijama podupiru vlast u Sajgonu. Međutim, do 1960. nije otvorena nijedna nova fabrika. SAD nisu želele industrijalizaciju zemlje. Krediti i vojne baze su slika Južnog Vijetnama.
U Severnom Vijetnamu je novi ustav 1959. udario temelje socijalizma. Već 1958. je likvidirana nepismenost i data su prava ženama. Marta 1959. deset aviona iz Južnog Vijetnama je bombardovalo predeo u Severnom Vijetnamu. Protiv civilnog stanovništva upotrebljena je aviacija.
Dijem izjavljuje: „Južni Vijetnam je u ratnom stanju“.
Pošto ženevskim sporazumom nije dozvoljeno da SAD imaju baze na teritoriji Južnog Vijetnama, Amerikanci prave široke auto-strade za svoje avione. Tako je napravljen put Sajgon – Bie Hoa sa sto metara širine i 32 kilometra dužine.
Zatvori u Južnom Vijetnamu su prepuni zatvorenika, gde jedna četvrtina zatvorenika stalno stoji. Izgrađeno je 20 novih koncentracionih logora. Naredba režima je da svaka oblast mora izgraditi po jedan novi zatvor.
VIII Rat bez imena
U oblasti Fu Loj, u kojoj su svi politički zatvorenici bili otrovani 1959, započinje oružana borba. Dijem odgovara represijom.
FNO – Front nacionalnog oslobođenja Vijetnama formiran je 1960. godine. Program Fronta se odlikuje umerenošću. U njega su ušle razne partije i udruženja. FNO se zalaže za demokratske slobode, ukidanje koncentracionih logora, političku amnestiju, razvoj nacionalne kulture, likvidaciju sistema američkih vojnih savetnika i stvaranje nacionalne armije, ravnopravnost polova i nacionalnosti, pravo manjina na autonomiju i postepeno ujedinjenje Severnog i Južnog Vijetnama. U programu je stajalo:
„Kapitalisti svih nacionalnosti imaju pravo na komercijanu aktivnost u Južnom Vijetnamu. Njihovi interesi će biti obezbeđeni pod uslovom da poštuju južnovijetnamske zakone“.
Ovo su bile nužne koncesije Zapadu. U programu FNO predviđena je i agrarna reforma kao proces, ali ne i metodi njenog sprovođenja.
FNO je 1962. održao svoj prvi kongres – za neutralnu zonu u Indokini (Vijetnam, Laos, Kambodža). Na čelo FNO je Ngujen Hu To, intelektualac i aktivni borac za ljudska prava. Bio je u koncentracionom logoru iz koga je uspeo da pobegne.
Budistički sveštenici su 1963. otpočeli proteste javnim spaljivanjem zbog zabrana njihovih svetkovina. Takav otpor budista izaziva sve veću pažnju. Do tada, Vijetnamci se uglavnom nisu religijski izjašnjavali kao budisti, već ako nisu bili katolici, govorili su za sebe da su luong (čestiti) – sledbenici laičkog kulta predaka u vezi sa konfučijanskom praksom. Žandarmerija napada budističke svetkovine. Povodom toga 40 profesora i 2.000 studenata univerziteta je pohapšeno. Međutim, dani dijemističke vlade su bili izbrojani.
Amerikanci su 1963. smenili Ngo Din Dijema. Dijem je pobegao zajedno sa svojim bratom u jednu katoličku crkvu. Pod misterioznim okolnostima izvršili su samoubistvo. Tokom 1964-65. u južnom Vijetnamu se smenjuju državni udari i kontraudari. Prvog avgusta 1964. američki bombarderi su napali DR Vijetnam.
Robert Maknamara, sekretar odbrane i najuticajniji čovek u Kenedijevom aparatu:
„Reč je o antiustaničkom ratu koji treba da vode oružane snage lokalne vlasti, dok bi SAD slale oružje i savetnike“.
Južni Vijetnam postaje poligon za isprobavanje novog oružja i vojne strategije SAD. NO je od 20.000 boraca 1962. narastao 1964. na 40.000. Nacionalna vojska je sposobna jedino za odbranu državnog aparata. Plan Amerikanaca je pacifikacija zemlje putem strategijskih sela – napraviti prazan prostor oko sela i dovesti gerilu do gladi i lišiti je podrške naroda. Prostor oko sela je ograđen žicom i osmatračnicama. Započinje i hemijsko uništavanje vegetacije.
U Severnom Vijetnamu su 1961. formirane zadruge i prinosi su povećani. Dolazi do duboke promene na selu. Odvija se spoj modernizacije i tradicije. U Hanoju su zatvorene kafane i luksuzni restorani. FNO je na slobodnoj teritoriji počeo 1964. da deli zemlju seljacima. Krupni veleposednici su bežali u gradove ostavljajući neobrađenu zemlju. Srednjem seljaštvu je smanjena renta i zakupnina. U slobodnim zonama je počeo da se uspostavlja novi sistem.
FNO je uputio mirovni apel za likvidaciju i obustavu vatre, ali na apel se ne dobija odgovor. Strategijska sela su doživela poraz, što je zabrinulo Pentagon. Posle incidenta u tonkinškom zalivu, topovima s brodova se bombarduju naseljana mesta u Severnom Vijetnamu.
IX Eskalacija sukoba
Nekoliko časova pre dolaska premijera SSSR, 7. februara 1964, bombardovano je od strane američke aviacije jedno selo iznad 17. paralele. Zatim su usledila svakodnevna bombardovanja. Upotrebljuju se i otrovni gasovi, napalm bombe.
Krajem 1964. FNO prelazi u ofanzivu. Američki marinci se iskrcavaju na vijetnamsko tlo. Strateški bombarderi B-52 tepih bombama zasipaju teritoriju pod kontrolom Vijetkonga. Pri tim bombardovanjima prve bombe bi eksplodirale na 6 metara iznad zemlje, a druge 5 metara u zemlji.
Početkom 1965. bilo je 23.000 američkih vojnika, sredinom godine 75.000, da bi na kraju godine već bilo 181.000 vojnika. Hteli su da izazovu psihološki šok da bi Hanoj prihvatio američke uslove.
Predsednik SAD Lindon Džonson: „Mi ćemo vršiti pritisak sve dok smrt i pustošenje ne dovedu do pregovaračkog stola“ (tj. kapitulacije).
Započinje opšta mobilizacija vijetnamskog naroda. Vijetnamci upotrebljuju novo oružje, migove i rakete zemlja-vazduh. Aprila 1965. Džonson pokreće mirovnu inicijativu, ali ne daje ponudu FNO već vladi DR Vijetnama, kao da je ona agresor na Južni Vijetnam.
Odgovor Vijetnama na američku inicijativu je u 4 tačke: evakuacija američkih oružanih snaga, prestanak bombardovanja DR Vijetnama, priznavanje FNO i priznavanje nacionalne suverenosti.
River, predsednik komisije američkih oružanih snaga, u oktobru 1966. izjavljuje: „Samo jedan američki život vredi koliko sav Vijetnam“.
Specijalne američke jedinice, sa mrtvačkim glavama, ubijaju sve živo po selima, ostavljajući jednog seljanina u životu kako bi svojom pričom izazivao strah. Sprovodi se programirani genocid. Dolaskom generala Kana 1965. na čelo Južnog Vijetnama trebalo je staviti tačku na epidemiju pučeva posle Dijemove smrti.
SAD nastoje da prošire sukob, i zato je prvo trebalo početi s neprijateljstvima u Laosu. General Kan se sastaje sa Nosavanom, laoskim ekstremnim desničarem. Dolazi do planiranog udara u Laosu, gde je razbijena triparitna vlada u kojoj je bio i pokret Petet Lao. Ženevskim sporazumom iz 1962. SAD su u slučaju građanskog rata mogle intervenisati u Laosu. Sada su SAD bile odrešene ruke i mogle su bombardovanjem pograničnog područja Laosa da prekinu svako snabdevanje Južnog Vijetnama, i tako omoguće esklaciju rata na severu.
Tokom 1966. se organizuju izbori za Skupštinu u Južnom Vijetnamu, ali u gradskim četvrtima otpočinje otpor sajgonskom režimu i to ne od strane FNO već od samih građana. U zemlji vlada haos – vrtoglava inflacija, pad proizvodnje, finansijske špekulacije, masovna prostitucija. Izbijaju demonstracije radnika u Sajgonu sa glavnom parolom: Yankee go home! Septembra 1966. De Gol izjavljuje da mirovni sporazum zavisi od američke odluke da povuku svoje snage. Decembra 1966. bombardovan je Hanoj, glavni grad DR Vijetnama.
X Američki poraz
Janaura 1967. američke snage započinju operaciju u delti Mekonga. Međutim sve ove ofanzive nisu dale rezultata. Širi se teritorija i broj stanovnika pod FNO. Početkom 1967. Pentagon je pred nerešivom dilemom – kako istovremeno uništiti FNO i okupirati teritorije.
Američkoj politici u Vijetnamu pojavljuje se otpor i u samim SAD. Otpočinju mirovne demonstracije. Mirovni pokret u SAD i drugim zemljama je iz dana u dan sve snažniji. DR Vijetnam jača vojnu saradnju sa SSSR. Istovremeno razvija svoju privredu pod bombama. Studenti masovno odlaze na školovanje u zemlje tzv. realnog socijalizma.
Džonson žrtvuje socijalni program pomoći siromašnim u SAD i smanjuje subvencije radi rata u Vijetnamu. To izaziva još veći otpor stanovništva SAD i dolazi do previranja i u sindikatima. Crnački mirovni pokret je izrazito snažan i aktivan. Ovaj pokret mirovnu borbu povezuje sa borbom za ostvarenje svojih prva.
U Vijetnamu strateška inicijativa, polako, prelazi u ruke oslobodilačkih snaga. Za vreme Lunarne nove godine 1968. izvedena je ofanziva TET. U ovoj opštoj ofanzivi, operacije Vijetkonga su vođene u Sajgonu i drugim gradovima. Za 45 dana ofanzive 150.000 američkih i sajgonskih vojnika je izbačeno iz stroja.
Usled potpunog vojnog i političkog poraza u Vijetnamu i sve većeg otpora u samim SAD i međunarodnog pritiska, SAD započinju mirovne pregovore u Parizu. Juna 1969. FNO stvara privremenu revolucionarnu vladu od svih patriotskih snaga. Proći će još nekoliko godina dok se ne potpiše mir za okončanje rata u Vijetnamu. Pred naletom oslobodilačkih snaga, Amerikanci su u potpunoj žurbi i neredu napustili Sajgon aprila 1975. godine.
Izvor: Crvena inicijativa
Вијетнамски рат 50 година касније: Седам разлога зашто је Америка претрпела пораз
После Другог светског рата, САД је била неоспорно највећа светска економска сила, а она је веровала да је њена војска једнако моћна.
А опет, после најмање осам година борби, упркос улагању бескрајних ресурса у виду новца и људства у сукоб, САД су поражене од снага Северног Вијетнама и њихових герилских савезника Вијетконга.
На педесету годишњицу од коначног повлачења америчких борбених снага (29. марта 1973. године), питали смо двојицу стручњака и академика како то да су САД изгубиле Вијетнамски рат.
Десило се то на врхунцу Хладног рата – комунистичке и капиталистичке светске силе биле су у сукобу једне са другима.
Француска, која је банкротирала у Другом светском рату, покушала је да задржи колонију у Индокини и у томе није успела, а мировна конференција поделила је данашњи Вијетнам на комунистички север и јужну државу која је уживала подршку САД.
Али пораз Француза није окончао сукобе у земљи и мотивисане страхом да ће се, ако читав Вијетнам постане комунистички, исто десити и са околним земљама, САД су ушле у рат који ће трајати деценијама и однети милионе живота.
Како је, дакле, најјача војна сила на свету изгубила рат од побуњеника и новоформиране државе у осиромашеној југоисточној Азији?
Ево шта су стручњаци кажу о неким од најчешћих објашњења за то.
Задатак је био превелик
Сасвим сигурно је вођење рата на другом крају света огроман подухват. На врхунцу рата, САД су имале више од пола милиона војника у Вијетнаму. Цена је била запањујућа – извештај америчког Конгреса из 2008. године проценио је укупне трошкове рата на 686 милијарди долара (више од 950 милијарди долара у данашњем новцу). Али САД су потрошиле више од четири пута више у Другом светском рату и победиле, а недуго пре тога водиле су рат на даљину у Кореји, тако да им није недостајало самопоуздања.
Доктор Лук Мидап, специјалиста за америчку спољну и одбрамбену политику са Универзитета Сент Ендрјуз у Великој Британији, каже да је у раним годинама рата владало опште осећање оптимизма.
„То је једна од истински необичних ствари које су обележиле читав Вијетнамски рат”, каже он за ББЦ.
„САД су биле савршено свесне многих проблема – владала је велика скепса да ли америчка војска уопште може да оперише у том окружењу, а опет, све до 1968. године, америчка влада је била уверена да на крају може да победи.”
То уверење ће, у међувремену, спласнути – њега је посебно нарушила комунистичка Тет офанзива у јануару 1968. године – а на крају ће одсуство конгресне подршке плаћању рата приморати Америку на повлачење борбених трупа 1973. године.
Међутим, доктор Мидап се пита да ли је уопште требало да америчке трупе иду у Вијетнам, баш као и други стручњак, професор Туонг Ву, шеф одсека за политичку науке на Универзитету у Орегону, у САД.
Исто мисли и др Нгујен Хоанг Ан, универзитетска професорка у Ханоју.
Одрасла је у Северном Вијетнаму током рата и искусила је америчко бомбардовање урбаних подручја из прве руке, и недвосмислено је да америчке трупе нису имале шта да траже у Вијетнаму.
„По мом мишљењу, Американци су учинили много за владу Северног Вијетнама, јер су сви њихови греси и грешке приписани неопходности рата и лако им је опроштено – јер су победили”, каже она.
Америчке снаге нису биле спремне за ову врсту борби
Холивудски филмови често представљају младе америчке војнике како се муче по вијетнамским џунглама, док се вијетконговски побуњеници спретно крећу кроз густо растиње и прелазе у изненадне нападе.
„Свака масовна војска ће имати потешкоћа са борбама у неким од окружења у којима су се бориле САД”, признаје доктор Мидап. „Ова земља има делове који спадају међу најгушће џунгле које можете да нађете било где у југоисточној Азији.”
Али, каже он, разлика у способности између две стране могла би бити преувеличана.
„Постоји мит који је настао током рата да америчке војска не може да изађе на крај са тим окружењем, док су Северни Вијетнамци и Вијетконг навикнути на њега – то никад заправо није била истина”, каже он. „Северни Вијетнамци и Вијетконг су се и сами изузетно мучили борећи се у таквом окружењу.”
Према доктору Мидапу, значајније је то што су побуњеници увек били ти који су бирали време и локацију борби, па су могли лако да се повуку на безбедне положаје дуж границе у Лаосу и Камбоџи, где је америчким снагама обично било забрањено да их прате.
За професора Вуа, до пораза је довела усредсређеност САД на борбу против гериле Вијетконга.
„Побуњеници с југа никад не би успели да победе Сајгон”, рекао је он за ББЦ.
Али ова стратешка грешка, каже он, омогућила је редовним трупама војске Северног Вијетнама да улазе на југ и те инфилтрирајуће снаге добиле су рат.
САД су изгубиле рат код куће
Овај сукоб често се назива „првим телевизијским ратом” и добио је до тада невиђен степен медијске пажње.
Године 1966, амерички Национални архив процењује да је 93 одсто америчких породица имало телевизијски пријемник код куће, а снимци које су гледали били су мање цензурисани и директнији него у претходним ратовима. Због тога су снимци борби око америчке амбасаде у Сајгону током Тет офанзиве били толико упечатљиви.
Публика је малтене у реалном времену могла да види да Вијетконг може да доведе сукоб у само средише владе Јужног Вијетнама – и у дневне собе америчке јавности. Од 1968. године па надаље, извештавање углавном није било повољно по рат – слике убијања, сакаћења и мучења невиних цивила приказиване су на телевизији и у новинама, а многи Американци били су ужаснути тиме и окренули су се против рата. Изникао је огроман протестни покрет са масовним митинзима одржаваним широм земље.
На једним таквим демонстрацијама 4. маја 1970. године, четири мирна студентска демонстранта на Државном универзитету Кент у Охају убили су чланови Националне гарде. „Масакр на Кенту” само је окренуо још више људи против рата.
Изузетно непопуларна регрутација младих такође је имала катастрофалне последице по морал, баш као и слике ковчега са телима америчких војника који су стизали кући – у рату је погинуло или нестало око 58.000 америчких регрута.
За професора Вуа, то је била огромна предност за север: иако су њихови губици били много већи, њихова тоталитарна држава држала је апсолутну контролу над медијима и монопол на информације.
„САД и Јужни Вијетнам нису имали капацитета нити воље да обликују јавно мњење до мере до које су то чинили комунисти”, каже он. „Они су имали масивни пропагандни систем. Затворили су границе и гушили сваку побуну. Ко год се није слагао са ратом, ишао је у затвор.”
Професорка Нгујен са севера је сагласна.
„Америка је изгубила медијски рат. Северни Вијетнам је био потпуно изолован од света, тако да неправде његове владе нису откривене, свет их је видео само као праведнике. Али слике америчких злочина су се шириле свуда”, каже она.
САД су изгубиле и битку за наклоност народа Јужног Вијетнама
Ово је био посебно бруталан рат током ког су САД употребиле читав дијапазон језивог наоружања.
Коришћење напалма (петрохемијска запаљива материја које гори на 2.700 степени и залепи се за све што додирне) и „ејџент оринџ” (још једно хемијско оружје које се користи за ускраћивање шумског заклона непријатељу, али које је такође уништавало усеве изазивајући масовну глад) имали су посебно штетан утицај на перцепцију САД међу руралним становништвом.
У мисијама са наређењем „пронађи и уништи” убијено је небројено много цивила у догађајима као што је масакр у селу Ми Лај 1968. године, током ког су амерички војници убили неколико стотина вијетнамских цивила у најозлоглашенијем инциденту из читавог Вијетнамског рата.
Број убијених цивила отуђио је локално становништво које није нужно нагињало подршци Вијетконгу.
„Није да су већина народа Јужног Вијетнама били посвећени комунисти – већина људи само је желела да живи свој живот и да избегне рат како год може”, каже доктор Мидап.
Професор Ву се слаже да су САД имале проблема са стицањем наклоности народа.
„Увек је страној војсци тешко да задовољи људе – увек можете да очекујете да неће бити превише вољена”, каже он.
Др Нгујен иде још даље.
„Нису само северњаци били антиамериканци, већ и јужњаци. Они који су радили у америчким агенцијама на југу, посебно жене, били су веома дискриминисани.
„Чињеница да су Американци били стационирани у Вијетнаму и командовали војском Јужног Вијетнама изазвала је да сви Вијетнамци мрзе САД и не верују њиховим идејама”, сматра она.
Комунисти су имали бољи морал
Доктор Мидап верује да су уопштено гледано људи који су одлучили да се боре на комунистичкој страни били много више посвећени остваривању победе од људи који су били регрутовани да се боре на јужнокорејској страни.
„Постоје студије које су САД спроводиле током рата које потврђују да је дошло до огромног броја саслушавања комунистичких затвореника”, каже он.
„И америчко министарство одбране и корпорација Ренд (експертска група повезана са америчком војском) произвели су студије за појачавање мотивације и морала које се баве тиме зашто се боре војници Северног Вијетнама и Вијетконга, и закључак до ког су све једногласно дошле јесте да су они мотивисани зато што доживљавају оно што раде као патриотски чин – поновно уједињење земље под једном владом.”
Способност комунистичких снага да наставе упркос огромном броју жртава вероватно је још један доказ снаге њиховог морала.
Америчко руководство било је опседнуто идејом броја мртвих – ако успеју да убијају непријатеља брже него што те трупе могу бити замењене, комунисти ће изгубити вољу за борбом. У рату је убијено око 1.100.000 Северних Вијетнамаца и Вијетконговаца, а опет су комунисти успевали да попуне властите редове све до самог краја рата.
Професор Ву није сигуран да ли је север имао бољи морал, али признаје да је индоктринација коју су пролазиле северне трупе претварала људе у „оружје”.
„Они су успевали да наведу људе да верују у борбу. Захваљујући пропаганди и образовном систему, успевали су да претворе људе у праве метке.”
Др Нгујен не помиње индоктринацију, али описује изузетно јединство на северу.
„Сви су били одлучни да се супротставе америчкој војсци. Прихватали су све губитке, бол, па и неправду, са вером да ће, кад рат буде завршен, све бити боље”, каже она.
Влада Јужног Вијетнама била је непопуларна и корумпирана
Доктор Мидап сматра да је кључни проблем са којим се суочавао југ био недостатак кредибилитета, као и везе са бившом колонијалном влашћу.
„Подела на Северни и Јужни Вијетнам увек је била вештачка, до које је довео Грађански рат”, каже он, „не постоји културни, етнички или лингвистички разлог да се Вијетнам дели на две земље.”
Он сматра да је југом почела да влада верска мањина – католици.
Иако је ова група заступала можда свега 10 до 15 одсто становништва (Вијетнам је већински будистички), многи са севера бежали су на југ да би избегли прогон, створивши оно што доктор Мидап назива „критичном масом” у политици југа. А ти јужни политичари, попут првог председника југа Нго Дин Диема, имали су моћне католичке пријатеље у Америци – људе као што је председник Џон Ф. Кенеди.
Ова доминација верске мањине „учинила је државу Јужног Вијетнама непопуларном код огромне већине становништва, који су били будисти”, каже доктор Мидап.
То је довело, сматра он, до кризе легитимитета и владе коју је већина Вијетнамаца доживљавала као страни увоз, наслеђе француског колонијализма, јер су се многи католици борили на страни Француза.
„Само присуство пола милиона америчких војника потцртавало је чињеницу да се ова влада ослањала на странце у сваком замисливом погледу”, додаје доктор Мидап.
„Јужни Вијетнам никад није био политички пројекат који може да убеди велики број људи да је вредно борити се и умрети за њега.”
Ово, каже он, поставља питање да ли је уопште требало слати америчке трупе као подршку држави коју описује као изједену корупцијом.
„Од њеног настанка до њеног уништења, Република Вијетнам била је једна изузетно корумпирана држава, што је било погоршано огромним упливом америчке помоћи од 1960. до 1975. године – то је потпуно нарушило привреду Јужног Вијетнама”, каже он.
„То је практично значило да нико не може да дође ни до каквог положаја, цивилног или војног, а да не подмити некога.”
Тако нешто, сматра он, оставило је огромне последице на оружане снаге.
„То значи да САД никад нису могле да изграде поуздану, способну војску Јужног Вијетнама”, каже он.
„И зато је одувек било неминовно – а чак је и амерички председник Ричард Никсон признао да је неминовно – да се држава Јужни Вијетнам у једном неодређеном тренутку у будућности, кад америчке трупе буду отишле, распадне.”
САД и Јужни Вијетнам су се суочавали са ограничењима која север није имао
Професор Ву се не слаже да је пораз југа био неминован и сматра да америчко учење о Вијетнаму обично тражи изговоре.
„Они желе да окриве некога за пораз, а најлакше је окривити Јужне Вијетнамце”, каже он, додавши да су критика корупције и фаворизовање католицизма у америчким извештајима преувеличани.
„Било је много корупције, али не на нивоу који би довео до губитка рата. Она је створила много неспособности и неефикасних војних јединица, али целокупно гледано, војска Јужног Вијетнама се борила веома добро”, тврди он.
Чак толико добро, верује професор Ву, да би било боље за југ – који је током рата изгубио од 200.000 до 250.000 војника – да је сам водио све борбе, додуше уз америчко оружје и средства.
На крају, за професора Вуа, одлучујући фактор био је способност севера да веома дуго одржава потпуну ратну машинерију – што је била концентрација дејстава којој либералнији југ напросто није могао да парира.
Сама природа политичког система значила је да је јавност веровала у рат и мање знала за жртве.
„САД и Јужни Вијетнам напросто нису успевали да обликују јавно мњење онако како су то успевали комунисти”, каже професор Ву.
„Упркос великим губицима у људству, они су ипак успевали да мобилишу људе”, истиче он, што је значило да су војне тактике као што су самоубилачки напади у ‘људским таласима’ били доступни северу, али не и југу.”
Кључно, додаје он, финансијска и војна подршка северу од Совјетског Савеза и Кине није посустајала, као што јесте америчка подршка југу. За др Нгујен, Вијетнам, као и Авганистан, нас учи вредној лекцији.
„Све земље треба оставити да саме решавају проблеме – они изван би само требало да подржавају”, каже она.
„Мислим да би ситуација могла да буде другачија да су Американци подржали председника Диема уместо да га свргну.
„Да ли је Вијетнам постао сличан Кореји? Касније, када сам имала више информација, схватила сам да Американци нису потпуно погрешили, али начин на који су водили рат учинио је да већина Вијетнамаца није могла да их прихвати”, каже професорка из Ханоја.
Марк Ши
Vijetnamska revolucija napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →