Bojkotovanje sveta odraslih

Zašto milenijalci i pripadnici generacije Z odbijaju da odrastu?

U ovom predavanju[1] ću pokušati da razotkrijem neke mitove pozivanjem na istoriju, sociologiju, antropologiju i druge discipline, i, sa druge strane, pokušaću da prikažem vernu sliku mlađih generacija. Kada kažem mlađe generacije, ne referiram na generaciju Alfa, već na generaciju Z i na milenijalce. Kao bumeru, moje je zadovoljstvo da ih analiziram. Okej, znate ono ‘današnja deca…‘, to kritičko grđenje mlađih generacija je hobi i razonoda starijih ljudi. Kako postajete stariji, kontrast i diskrepancija između vaših vrednosti, verovanja i vaše lične istorije, i vrednosti, verovanja i lične istorije mlađih generacija rastu i stvaraju kognitivnu disonancu, ali i druge vrste disonance, e.g., aksiološku disonancu. Kako bi razrešili tu disonancu, stariji ljudi teže da obezvrede mlade, da obezvrede mlađe generacije. Pročitaću vam jednu rečenicu, citiram: ‘Današnja omladina voli luksuz, ima loše manire i prezire autoritet.‘ Ovo zvuči kao nešto što je napisano šre dve godine, zar ne? Autor ove rečenice je Sokrat, koji je živeo u staroj Grčkoj pre otprilike 2500 godina. Tako da nema ničeg novog pod Suncem, stari zameraju mladima i odbacuju mlade, zavide im, postoji verovatno i element zavisti, naravno. Ali, ponekad je ponešto od kritike opravdano. Uloga psihologa i društvenih naučnika uopšte je da naprave razliku između tvrdnji i kritika koje nisu opravdane i zasnovane na podacima i činjenicama, i kritika koje to jesu. To je tema ovog predavanja.

Da li bi trebalo da imamo loše mišljenje o mladima? Koliko opravdano bi ono bilo? Naravno, mladi ljudi se uvek nalaze smešteni u visoko specifičnom periodu istorije, specifičnoj kulturi, speficičnom društvu, vrednosnom sistemu, naročito ekonomiji – kao što je Marks rekao ‘radi se o ekonomiji, glupane‘. Ekonomija određuje mnoga naša ponašanja, što je jedan od glavnih principa i stubova marksizma, koji je, međutim, tačan. Ekonomska ograničenja, eknomski procesi, ekonomske prilike ili nedostatak prilika definitivno oblikuju naše izbore, odluke i ponašanja. Dodatno, mi smo skloni tome da budemo zaboravni – ili možda tek neupućeni – kada je reč o istoriji. Istorija ima mnogo lekcija kojima nas može naučiti. Putem komparativne istorije, kada poredimo nas sa drugim periodima u istoriji, stičemo perspektivu, počinjemo da razumemo. Kao što sam rekao, nema ničeg novog pod Suncem, ili pod Mesecom, tako da je danas veoma aktuelna tema ono što se naziva ‘odložena odraslost‘ ili ‘nastajuća odraslost‘. Mlađe generacije su, izgleda, otporne na odrastanje, ne žele da odrastu, ne žele da postanu odrasli, nemaju motivaciju, nemaju izdržljivost, kao ni radnu etiku. Zaista, nije sporno da je prelaz u odraslost danas mnogo haotičniji, i da je sama definicija odraslosti veoma nejasna. Više nemamo one vrste faza ili prelaza u životu koji određuju odraslost. Mi to više nemamo, ljudi idu napred i nazad, prelaze iz detinje faze u fazu nalik odraslosti i zatim pređu natrag u detinju fazu života. Čini se kao da u postmodernom društvu svaki pojedinac može biti istovremeno dete i adolescent i odrasla osoba. Kao da su te faze u životu poput menija u restoranu i da svakog dana možete da izaberete da budete nešto drugo: danas ste odrastao, sutra možete biti i beba. Ta simultanost perioda u životnim fazama i prelazima, ili onome što je Gail Sheehy nazvala odlomcima života, ta simultanost je veoma nova. Tokom ljudske istorije, barem zabeležene istorije, i verovatno i pre toga, prelaz od faze A do faze B do faze C je bio rigidan i predodređen, uglavnom društveno predodređen i ireverzibilan. To nije današnja situacija. Tradicionalne odrasle uloge i odrasli poslovi i društvena kontrola koja je sa njima povezana, sada nisu zavisni od godina, čak ni od konteksta. Oni su zavisni od izbora – mi biramo da se ponašamo kao odrasli, biramo da usvojimo određene uloge i prihvatimo određene poslove. Ono što je implicitno u ovom izboru i procesu donošenja odluka je naša sposobnost da obrnemo kurs, da izaberemo da ne budemo odrasli, da se ne ponašamo kao odrasli, da ne preduzimamo određene poslove i uloge. Štaviše, svaka faza u ljudskom razvoju sada traje mnogo duže.

U prethodnih 50 godina smo naučili da ljudski mozak završava svoj razvoj izvan materice i da je za to potrebno 25 godina. Adolescenti nemaju potpuno razvijen mozak, naročito kada je reč o izvršnim funkcijama. Dakle, razvoj mozga se završava otprilike u 25. godini. Stoga je sama percepcija detinjstva i adolescencije produžena. Mi sada prihvatamo da je neko u uzrastu od 21. godine još uvek adolescent.

Pored tinejdžera, postoje takozvani tvinejdžeri (eng. Tweens), i tako je percepcija životnih perioda produžena. Prihvatamo da detinjstvo može da se završi sa 12. umesto sa 6. godina; da adolescencija može da se završi sa 25. umesto sa 18. godina. Sam koncept odraslosti je pod sumnjom, postao je veoma neodređen i dvosmislen. Tako da, ako ne možemo da se dogovorimo šta je odraslost i šta čini odraslog, kako uopšte možemo da diskutujemo o toj temi? Nedostatak terminologije podriva našu sposobnost da vodimo uverljiv, koherentan i kohezivan diskurs. Ipak, potrudiću se. Odraslost može da se definiše na dva načina. Biološki način, prema kojem ste odrastao nakon što ste napunili određen broj godina, i sposobni ste da se razmnožavate, da radite, imate odgovarajuću muskulaturu, odgovarajuće genitalije, odgovarajući mozak, i stoga ste odrastao. To je biološka definicija. Druga definicija je funkcionalna društvena definicija, prema kojoj ste odrastao kada preuzimate određene uloge, kada se ponašate na određene načine, kada preduzimate određene poslove i prihvatate određene zadatke i zaduženja, kada se pridržavate određenih društvenih normi, konvencija i pravila. To je i pristup judaizma. U judaizmu momak od 13. godina postaje odrastao na osnovu slaganja sa određenim društvenim očekivanjima, pridržavanja društvenih normi, stupanja na put koji uključuje odluke koje većinom diktira društvo. Stoga, lenjost, apatija, indolentnost, samozadovoljavanje mogu predstavljati, sa jedne strane, ustuknuće od života, klinički fenomen poznat kao konstrikcija, strah od suočavanja sa životom, strepnja ili anksioznost izazvana potrebom odgovaranja određenoj funkciji radi zarađivanja za život, za sebe i za druge ako napravite porodicu. Tako da, tu je uključeno mnogo strepnje. To je jedna mogućnost, a druga mogućnost je da su te četiri spomenute osobine, koje su dosad uglavnom smatrane negativnim, zapravo pozitvne adaptacije na izmenjeno okruženje, što je neobična perspektiva koju ćemo razmotriti nešto kasnije.

Ideja adolescencije je veoma nova. U 19. veku nije bilo koncepta adolescencije, koncepta tinejdžera niti ičeg sličnog. Čak je i ideja detinjstva bila nova. Adolescencija je reč koju je skovao Stanley Hall u ranom dvadesetom veku. On je tvrdio da postoji određeni period između detinjstva i odraslog doba i da je taj period karakterizovan specifičnim biološkim, kognitivnim, psihološkim promenama, procesima i transformacijama koje su urođene i da te promene korespondiraju sa promenama u društvenim ulogama, tako da postoji tandem – sinhronicitet unutrašnjih promena, bioloških, psiholoških, hormonalnih etc. i spoljašnjih promena koje se tiču toga kako pojedinac funkcioniše u društvu. Taj prelazni period on je nazivao adolescencijom. Ali, kako pojedinac postaje odrasla osoba Stanley Hall nije definisao, odnosno nije jasno odredio granicu između adolescencije i odraslosti i nije utvrdio oznake za to kada prestajemo da budemo adolescenti i postajemo odrasli. Niko zapravo nije utvrdio jasnu, nedvosmislenu, opšteprihvaćenu , nespornu listu onoga što čini ljudsko biće odraslim. Ako odete u Avganistan, zatim u Rusiju, u Izrael, u SAD dobićete četiri različite definicije adolescencije i četiri definicije odraslosti, koje će biti sasvim inkompatibilne i uzajamno isključive. U Izraelu, na primer, pojedinac defintivno postaje odrastao nakon što je služio u izraelskoj vojsci. U Rusiji pojedinac postaje odrastao mnogo ranije. U Avganistanu uopšte nema koncepta adolescencije. U SAD pojedinac nije obavezan da postane odrastao i može da provede čitav život kao dete ili adolescent. Tako da se ovde krećemo po tankom ledu, jer je jezik iskvaren i jer pokušavamo da nametnemo zapadne percepcije životnih dobi na kompletno čovečanstvo, na stotine društava, kultura I civilizacija koje su sasvim nekompatibilne i vide život na veoma različite načine. Naravno, postoje prelazni periodi u životu, ljudi se menjaju i to niko ne spori.  Sam koncept promene je suštinski element religija. U religiji ljudi se transformišu, postaju drugačiji ili putem rituala i ceremonije ili kroz odrastanje, dakle hronološki postajući starijim. Dakle, niko ne spori koncept prelaza ili tranzicija, ali da li je dovoljno napraviti listu kako bismo utvrdili da je neko odrastao? Drugim rečima, da li je odraslost zbir liste prelaza ili je odraslost nešto sasvim različito? Da li je odraslost kulminacija i opredmećenje prethodnih psiholoških, bioloških i društvenih procesa ili je nekako odvojena od ovih procesa, kao nekakva magična prekretnica kada alhemijski pojedinac postaje neko drugi. O tome postoje različita mišljenja, čak i u naučnoj zajednici postoji velika debata o tome šta čini odraslost, da li je to događaj ili proces, i ako je proces je li to kulminacija tog procesa ili kraj tog procesa i početak drugog procesa. Na to pitanje trenutno ne postoji konkluzivan odgovor.

Tačno je da mlađe generacije, svakako u poređenju sa bumerskom generacijom, kojoj i ja pripadam, mladi odrasli u SAD i u drugim zapadnim industrijalizovanim zemljama ne prate uvek sled životnih izbora i prelaza koji su nekada definisali odraslost – završetak školovanja, napuštanje roditeljskog doma, zaposlenje, pronalazak životnog partnera i roditeljstvo. Te stvari su nekada definisale odraslost. Danas, mladi, i to ne samo na zapadu, već širom sveta, ne slede ovaj redosled, ili ako to čine, onda ne nužno tim redom.

Mnogi mladi ljudi prioritizuju samoostvarenje, zabavu, razonodu, putovanja. Tako da su oni mnogo više usredsređeni na sebe, ne kažem sebični, već usredsređeni na sebe, oni mnogo više gledaju ka unutra; oni procenjuju sve, uključujući društvena očekivanja i norme kroz pitanje – ‘Šta to meni donosi, koju korist ja imam od toga? I otud rezonovanje poput – završiti školu jedino pod uslovom da ću se time obogatiti; zašto napustiti roditeljski dom kada imaš dvoje slugu kod kuće, svoje roditelje, i ne moraš da plaćaš stanarinu; zaposlenje je dosadno, tu je uvek Netfliks; pronalazak životnog partnera – ko je toliko lud da bude u vezi danas, to je rizičan poduhvat; a, roditeljstvo – pa, možda znatno kasnije u životu, i tada samo zato što je to zabavno i dete je još jedna igračka ili uređaj.

Sve što sam opisao nije samo tirada i razglabanje jednog starca, već je reč o odgovorima pripadnika generacije Z na upitnike. Govorim o studijama u kojima je učestvovalo dva miliona ljudi u skoro četrdeset zemalja. Kada su pripadnici generacije Z upitani šta je važnije – imati dobru ljubavnu vezu ili zarađivati mnogo novca, velika većina je odgovorila – zarađivati mnogo novca. A, kada su pripadnici generacije Z upitani zašto želite da zarađujete mnogo novca, njihov najčešči odgovor bio je – zato što hoću da mnogo putujem i da se zabavljam. Kada su upitani zašto ne biti u vezi i zaljubiti se, odgovarali su – zato što je to štetno za karijeru, jer su karijera i veza uzajamno isključivi. Kada su pripadnici generacije Z upitani zašto ne imati intimnost i seks, rekli su zato što su trošak veze, i čak i trošak seksa, previsoki. A, kada su upitani o kom trošku govore, veliki deo njih je odgovorio – trošak kupovine pića za mog para. Ne šalim se, sve što sam vam rekao je zasnovano na studijama i istraživanjima. Ovo nije dijatriba i moja namera u ovom videu nije da izrazim lično mišljenje, već da otkrijem pejzaž naučnih studija o ovim zadivljujućim novim generacijama – milenijalcima i, u mnogo većoj meri, generaciji Z. Mladi odrasli danas donose u znatno kasnijoj životnoj dobi odluke koje su karakterisale prethodne generacije. Prema studiji Kongresne istraživačke službe iz 2018. godine, većina mladih muškaraca od 16 do 24 godine nisu imali stalan posao, nisu bili oženjeni i nisu imali decu. To po sebi nije ništa loše, ali ako su ovo odrednice odraslosti, koje su sa njom neraskidivo povezane, onda ovi ljudi nisu odrasli. Stoga smo suočeni sa dva izbora – možemo da redefinišemo odraslost tako da bude u skladu sa vrednostima generacije Z i milenijalaca, tako da kažemo, na primer, da je odraslost kada zarađuješ dovoljno novca da možeš da se mnogo zabavljaš i putuješ. U tom smislu, manjina pripadnika generacije Z i milenijalaca su odrasli, jer većina njih ne zarađuje dovoljno novca i ne putuje. To su samo fantazije i težnje. Ali, mogli bismo da redefinišemo odraslost na taj način, zašto da ne? Ali, ako definišemo odraslost na staromodan način – porodica, karijera, roditeljstvo, poslovi, obaveze, odgovornosti etc. – onda mi je žao što moram da kažem da generacija Z i milenijalci nipošto nisu odrasli po ovoj staromodnoj definiciji.

Jedan od indikatora je brak ili formiranje trajnih privrženih dijada, odnosno privrženih parova. Brak je institucija i nije nužno indikator dugoročne privrženosti, investiranosti i ozbiljnosti u životu. Dvoje ljudi mogu živeti zajedno kao par izvan braka, i to bismo i dalje kvalifikovali kao oznaku odraslosti.

Dakle, hajde da pogledamo privržene veze, čije je jedna varijanta brak. Prema časopisu Atlantik, medijalno doba u kojem muškarci stupe u privrženu vezu je 30 godina. To je, inače, tako bilo 2018., sadašnja cifra je 32.5, dakle muškarci čekaju do 33. godine da stupe u privrženu vezu, nezavisno do njene prirode.. Slično, žene danas čekaju do 30. pre nego što se skrase sa životnim partnerom ili privrženim partnerom. Drugim rečima, ljudi ispod 30. su veoma neskloni privrženim dugoročnim vezama, zajedniškom životu i intimnosti. Oni su veoma individualistični, neko bi rekao maligno individualistički, oni su atomizovani, solipsistični; odbijaju da rade sa drugim ljudima, uključujući i na radnom mestu. Usled pandemije, milioni ljudi mlađi od 25 godina su dali otkaz zato što bi inače morali da se vrate u kancelariju. Kada su upitani zašto su dali otkaz, odgovarali su – zato što nisam hteo da opet srećem moje kolege. Ljudi mlađi od 30. smatraju bilo kakvi ljudsku interakciju, uključujući seks, neprijatnom, neugodnom, i smatraju da ih je najbolje izbegavati. Zaista, učestalost seksualnih odnosa kod mlađih od 35. je opala. Ljudi mlađi od 35. imaju manje seksualnih odnosa nego njihovi roditelji i mnogo manje nego njihove babe i dede. I broj seksualnih partnera je prilično smanjen. Ljudi ispod 35. godina imaju mnogo manje seksualnih partnera. Promiskuitet je ograničen na tanak sloj te mlade populacije, i tu se obično radi o ljudima sa poremećajima ličnosti ili mračnim ličnostima.

Seks i intimnost su osnovi oblici komunikacije među mladima. To je biološka činjenica koja nema nikakve veze sa vrednosnim sudovima, istorijom, sociologijom, analizom, kritikom. Zaboravite na sve to. Činjenica je da su seks i intimnost biološki determinisani, naročito među mladima, što je reflektovano u hormonalnim balansima. Drugim rečima, kako ne bi imali seksualne odnose i kako bi strateški izbegli i odbacili intimnost, mladi moraju da ulože mnogo truda. Moraju da se bore protiv tog prirodnog nagona, moraju da se aktivno i proaktivno bore protiv njega. Posledično, konzumiranje pornografije, što kompenzuje za nedostatak seksa, je eksplozivno poraslo među mladima. Mladi i veoma stari su, inače, dve grupe koje čine glavninu konzumenata pornografije, što je kompenzacija za nedostatak seksa. Kada je reč o intimnosti, mladi kompenzuju, jer postoji prirodna potreba za intimnošću u tom dobu, te mladi kompenzuju stvarajući lažnu intimnost, pseudo intimnost. – Aranžmani poput ’prijatelji sa benefitima’ ili partneri u formi veštačke inteligencije.

Dakle, slika je faktično problematična, nije reč o vrednostima specifične generacije koja uvek grdi i kritikuje mlade – sve je to tačno – ali, postoje ozbiljni, stvarni, faktični problemi sa mlađim generacijama. Uskoro ćemo videti zašto je ta odložena odraslost milenijalaca i generacije Z snažan indikator nezrelosti, i neka vrsta odustajanja od života. Apatičan stav, lenjost i indolentnost su obično snažni indikatori depresivne reakcije. Kada izbegavate život i suzite svoj život tako da se sastoji od dve mačke i netfliksa manje-više, i od odlaska na posao i vraćanja sa posla koji prezirete i mrzite, naravno da ćete biti depresivni i izbegavati odgovornost i da ćete postati veoma samougađajući, jer pokušavate da ugodite svojoj depresiji i anksioznosti samougađanjem. Postoji raznovrsnost samougađajućih ponašanja koja su mnogo češća kod mladih nego kod drugih generacija, što uključuje poremećaje ishrane, zloupotrebu droga, etc. i što je mnogo češće kod mladih nego kod starijih generacija. Dakle kada posmatramo tinejdžere i ljude u dvadesetim godinama, tu definitvno postoji odlaganje odraslosti, i nesklad ili disonanca između odraslih iskustava prethodnih generacija i odraslih iskustava današnjih mladih generacija. Mnogi među današnjim mladima završe školu, ali su druge odrednice ili znaci odraslosti odloženi, e.g., sticanje vozačke dozvole i vožnja automobila. Konzumiranje alkohola i posedovanje pištolja u SAD su odloženi godinama među mladima. Neko bi rekao da je sjajno što ti mladi ljudi ne piju alkohol i ne poseduju vatreno oružje – šta je tu pogrešno? Ništa tu nije pogrešno sem okolnost da je motivacija za nekonzumiranje alkohola i neposedovanje vatrenog oružja patološka, a ne ishod nekog vrednosnog suda ili odluke da se svet učini boljim mestom. Ona je ishod izbegavanja, povlačenja, atomizacije i odbacivanja društva, društvenih interakcija i očekivanja. Taj nonkonformizam je pasivno-agresivan, suptilan i prikriven, ti ljudi odlažu sve dimenzije i aspekte odrastanja koji uključuju brak, privržene veze, roditeljstvo, pronalaženje posla, napuštanje rodteljskog doma. Jedna trećina ljudi ispod 35. godina još uvek stanuju kod svojih roditelja. Uskoro ćemo razmotriti razloge za to, ali to je činjenica.

Dakle, te sklonosti mladih izobličavaju institucije koje omogućavaju ljudima da se socijalizuju. Rano u životu prolazimo kroz psihološki proces poznat kao socijalizacija. Agenti socijalizacije kao što su majka i otac, učitelji, vršnjaci i uzori, ti agenti društva nas upoznaju sa vrednosnima normama, očekivanjima i ediktima društva. Agenti socijalizacije nam dozvoljavaju da naučimo kako da se ponašamo, uključujući u društvenom i seksualnom smislu. Postoje takozvane seksualne skripte i bihejvioralne skripte, tako da postepeno bivamo primljeni u društvo sa tom vrstom pomoći i podrške odraslih u našoj okolini. Ali, ako odrasli ne postoje ili ako ljudi oko nas nisu odrasli, čitav proces socijalizacije se raspada i sposobnost društva da funkcioniše je veoma sputana. Tako da, ako posmatrate, e.g., savremeno zabavljanje, vidite to na delu, jer učesnici u savremenom zabavljanju su infantilni, oni nisu odrasli ljudi. Sama institucija zabavljanja je infantilizovana. Slično tome, kada ste zaposleni, kada imate karijeru, ako nista odrasla osoba verovatno nećete preuzeti odgovornost za svoje postupke, verovatno nećete prihvatati odgovornost za svoje greške, i takođe verovatno nećete biti ponosni svojim poslom niti poštovati svoju profesiju. Zato što je to ono što rade odrasli, a ne deca i adolescenti. Stoga, iskvarenost pojedinca, nesposobnost pripadnika generacije Z i milenijalaca da postanu odrasli utiče na celokupno društvo, podriva ga, ruinira ga. To nije pitanje dekadencije već pitanje dezintegracije. O tom riziku se radi. To nije rizik za pojedinačne individue u mlađim generacijama. Oni žive parazitski od majke i oca, ne rade, ili rade povremene poslove, igraju video igre između 6 i 8 sati dnevno, što je šokantno. Oni odlaze na posao i vraćaju se sa posla, pružajući apsolutni neophodni minimum. To je čak i filozofija, ideologija, oni se time ponose – otiđite na Tik Tok ili Instagram ako mi ne verujete. Oni se ponose time što rade apsolutno minimalno na poslu.

Tako da, pojedinačne individue u ovim generacijama nisu pogođene ni na kakav smislen način, nema rizika po preživljavanje, ali totalitet onoga što nazivamo društvo ili civilizacija ili kolektiv je oštećen i tu postoji problem preživljavanja, preživljavanje vrste. Ako je čitava naša vrsta sastavljena od dece i adolescenata, mi nećemo preživeti. Odrasli su potrebni za preživljavanje, odraslost je kritična osobina preživljavanja, ona nije bag već osobina. Ljudi žive duže. Povećana dužina životnog veka je možda dovela do odlaganja detinjstva, početka adolescencije i pojave odraslosti. To je moguće jedan od razloga. Više ne postoji sat koji otkucava, delimično zato što većina žena, na zapadu barem, ne žele da imaju decu, a delom zato što one koje žele da imaju decu mogu da odlože tu odluku do 35. godine. Medicina to dozvoljava, tako da postoji mnogo veći broj opcija tokom životnog veka, jer je životni vek duži i nemoguće je sada postalo moguće. Ali, to nije slika koju imamo pred nama. Ne radi se o tome da ljudi odlažu kritične odluke, ili, ne samo da odlažu kritične odluke, već otprilike polovina njih nikada ne donesu te odluke. Na primer, studije Pew Centra pokazuju da 42% odraslih ili takozvanih odraslih, 42% ljudi iznad 18. godina biraju da čitav život ostanu samci. Tako da se ne radi o odlaganju odluke, već o odlučivanju da se ne odluči, odlučivanju da se nikada ne postano odrastao.

Ekonomija ima mnogo veze sa tim. Činjenica je da je u današnje vreme mnogo teže kupiti dom nego što je to bilo, na primer, pedesetih ili čak i šezdesetih godina. Cene stanovanja i zakupa su eksplodirale i danas morate da radite stotine godina kako biste kupili prosečan stan, što to čini sasvim nemogućim. Tako da je danas posedovanje sopstvenog doma pusti san. Danas milenijalci i generacija Z ne mogu da kupe dom, i oni to ne mogu jer su cene previsoke, a ne zato što su oni suviše skloni rasipništvu. Dakle, to je jedan od razloga. Posledično, stoga što shvataju da nikada neće moći da poseduju sopstveni dom, mladi ljudi troše dosta novca na frivolnosti, na uređaje, na pića, na putovanja – inače, retko na druge, već individualno. Tako da, odustavši od života, suštinski odustavši od lične autonomije, od nezavisnosti, od delatništva, od samo-efikasnosti, time što su se pomirili sa trajnom zavisnošću od roditelja ili od države, usvojivši parazitski način razmišljanja kao opravdan realnošću, ti mladi ljudi danas su preusmerili svoj prihod ili raspodelu ili alokaciju svog prihoda na zabavu, samozadovoljavanje i samougađanje.

Ali, ne smemo pobrkati kočiju sa magarcem. Razlog za tu realokaciju ekonomskih resursa, razlog za činjenicu da mladi ljudi ne investiraju svoj prihod produktivno već ga razbacuju na zabavu i druge neproduktivne stvari je to što nema produktivnih opcija. Ne radi se o tome da mladi nemaju novca da kupe dom jer su potrošili novac na avokado salatu i na odeću za njihove mačke. Nije to razlog. Oni troše novac na avokado salate i kafe-late zato što ne mogu da kupe dom. Nema horizonta, nema budućnosti, nema nade i stoga mladi ljudi provode svoj život podjednako između video igara i putovanja. I, ne šalim se, to je ono što studije pokazuju. Ako ostavite po strani vreme posvećeno poslu, koje se inače smanjuje svake godine, ono što preostaje biva jednako raspodeljeno na video igre, putovanja i zloupotrebu opojnih supstanci, alkohola, stimulanasa etc., kao pratnje tih aktivnosti.

Putovanje je nekada bilo veoma važan deo odgajanja mladih ljudi. U devetnaestom veku, mlada osoba iz dobre kuće, dobro odgojena, bi putovala po Evropi, u Italiji, Francuskoj i upoznavala se sa zapadnom umetnošću i kulturom. To je smatrano veoma važnim delom obrazovanja. Današnja putovanja su drugačija. Kada mladi putuju oni ne posećuju muzeje i ne love znamenitosti. Studije su pokazale da mladi kada putuju posvećuju većinu vremena rejvovima, muzičkim festivalima i konzumaciji droga i alkohola. To je vrsta putovanja u koje se upuštaju. Produžavanje adolescencije je naizgled postalo jedna vrsta religije ili filozofije života. Odraslost nije samo odložena, ona je nemoguća, jer je sve previše skupo i izvan dometa. Nejednakost prihoda raste, dobro plaćeni poslovi postaju ređi, i stoga ljdi odustaju od odrastanja i ostaju zaglavljeni u detinjstvu i adolescenciji, beskrajnoj adolescenciji. Ljudi studiraju i onda nastave da studiraju i nakon što su završili svoje studije, ili ostaju kod kuće sa svojim roditeljima, tako da ostanu u nekoj vrsti suspendovane animacije.

Postoji studija pod naslovom ’Odložena odraslost, odloženo odustajanje: trendovi u starosnoj distribuciji problematičnih ponašanja’. Objavio ju je NCBI (prim. prev. Nacionalni centar za biotehnološke informacije). Ta studija je razmatrala da li negativna ponašanja asocirana sa adoleescencijom, poput zloupotrebe opojnih supstanci, činjenje zločina, i pogibija – da li su se takva ponašanja takoreći prelivala na ljude koji bi trebalo da su dosad odrasli (u dobi od 25., 30., 35. godina). Da li ljudi u dobi od 25. do 35. godina nastavljaju da se ponašaju kao da su adolescenti. Studija je utvrdila da učestalost tih ponašanja među ljudima od 25. do 35. godina nije povećana, ali ono što je studila porpustila da spomene je da se učestalost tih ponašanja takođe nije smanjila, kao što je trebalo. Tako da, neki učenjaci pokušavaju da naprave kvadraturu kruga ili opravdaju neopravdavljivo, ili da stave glavu u pesak. Neki učenjaci su zaključili da povećavanje dužine prelaznog perioda pre dostizanja statusa odraslog čini potrebnim razvoj nove životne faze, koju su nazvali nastajuća odraslost ili emergentna (eng. emergent) odraslost. Nastajuća odraslost je produženo putovanje ka odraslosti. Problem nije u tome što je putovanje produženo i što je adolescencija duža. Nije to problem. Problem je to što odraslost nikada ne nastupa. Milenijalci to dobro poznaju, oni to zovu odrastanje (eng. Adulting). Odrastanje (adulting) znači pretvarati se da ste odrasli, iako to niste i nikada to nećete biti.

Tako da, svi ti učenjaci zavaravaju sami sebe i nas. – Nema nastajuće odraslosti. Postoji beskrajna adolescencija. I, pripadnici generacije Z i milenijalci to dobro znaju. Oni su prvi koji će priznati da nisu odrasli, da nisu odrasli i da nikada to ne žele da budu. Oni nipodaštavaju odraslost, misle da je to nešto loše i nešto što je najbolje izbeći.

Nastajuća odraslost je prvo predložena od strane Džefrija Arneta (Jeffrey Arnett) i ona bi trebalo da obuhvata godine 18. do 29. Arnet je rekao da je u postindustrijskim društvima ona postala kulturno institucionalizovan period fokusa na sebe, nestabilnosti, istraživanja svog identiteta, osećanja ni adolescentom ni odraslim, sa osećajem anksioznosti ali takođe i uzbudljivih mogućnosti. Arnet je trebalo da čita Erika Eriksona. Erik Erikson je opisao upravo te odlike, upravo ta ponašanja, upravo te crte i upravo ta iskustva. Kada ih je Erikson opisao, nazvao ih je adolescentima, i on je skovao izraz faza moratorijuma. Adolescenti eksperimentišu sa identitetima, seksualnim identitetima, društvenim identitetima, interpersonalnim identitetima. Adolescencija se tiče eksperimentacije, bezgraničnih mogućnosti sveta koje svet ima da ponudi. Ona se tiče usredsređenosti na sebe, fokusiranja na sebe usled nastajuće individue. To je faza druge individuacije, tu ima dosta nestabilnosti, dizuzije identiteta. Arnet nije morao da smisli novi izraz ili termin, jer mu je Erikson prethodio decenijama. Ali, Erikson je bio mnogo iskreniji nego Arnet. Erikson je to nazvao adolescencijom. To je adolescencija, to nema nikakve veze sa odraslošću, i nazivati to nastajućom odraslošću je povlađivanje političkoj korektnosti, što nije dobar način za bavljenje naukom.

Nancy Hill i Alex Alexis su napisali knjigu pod naslovom ‘Kraj adolescencije: izgubljena umetnost odlaganja odraslosti‘, kao i još jedan tekst za Atlantik ‘Pravi razlog zašto se čini da mladi odrasli sporo odrastaju‘. Ono što su ovi autori sugerisali odnosno tvrdili jeste da promene kod mladih generacija nisu nove, nisu bez presedana, ne radi se o novom razvojnom dobu ili fazi, sa čime se ja sasvim slažem. Radi se o simptomu, simptomu izmenjene psihologije i povećanju narcizma, na primer. To je takođe simptom izmenjene ekonomije. Oni su napisali: ‘odložena odraslost je očekivani odgovor na ekonomske uslove koji oblikuju period u kojem mladi odrasli ulaze na tržište rada.‘ To je veoma tačno. Ono što su propustili da pomenu je dramatična transformacija i promena u psihologiji mlađih generacija. Mlade generacije su fokusirane, kao što sam rekao, na privlačenje pažnje i traganje za pažnjom, na samozadovoljavanje, na davanje sebi za pravo, na signalizovanje vrline – sve su to narcističke aktivnosti, crte i osobine. Ako spojite narcizam sa poteškoćama u životu, dobijate uzdržanu mladu osobu koja odbija da odraste. Narcisi odbijaju da odrastu zato što je realnost previše za njih, oni ne mogu da se suoče sa realnošću, ne mogu da se nose sa njom, ne mogu da je modifikuju, ne mogu da delaju u njoj i na njoj, oni nisu samo-efikasni, i stoga narcisi kompenzuju kreiranjem fantazije, i suštinska osobina fantazije narcisa je nikada ne odrasti, ostati dete ili adolescent zauvek. Ono što vidimo u mladoj generaciji je narcistička zajednička fantazija, narcizam napisan velikim slovima, generacijski narcizam.

Prethodne generacije su morale da se nose sa ekonomskim i finansijskim teškoćama. Tokom Velike depresije, samo 3% mladih muškaraca i žena je ostalo kod kuće, 97% se otisnulo da pronađu život. Iste brojke važe i za Drugi svetski rat. Ovo nije prva generacija koja se sreće sa skupim stanovanjem ili veoma skupim stanovanjem. Ovo nije prva generacija koja se sreće sa teškim tržištom poslova. Ovo nije prva generacija koja nailazi na prelazni period u društvu. Ovo je razmažena generacija. Prethodnim generacijama je bilo veoma teško i one su uspele da postanu odrasli. Ove generacije, naročito generacija Z, su razmažene, slabe, previše slabe za sopstveno dobro. Na prvi znak teškoće, beže nazad mami i tati, kriju se iza mamine kecelje i gledaju kroz nju njihove video igre i netfliks, pronalaze utehu i smirenje u svojim mačkama. To nije životna strategija, to je kult smrti, jer uzdiže materijalne posede i objekte i novac iznad vrednosti življenja ispunjenog, srećnog, intimnog i brižnog ljudskog života. Odložena odraslost je postala norma među milenijalcima i generaciji Z.

To međutim nije bez presedana. Hteo bih da razotkrijem mit da je ono što se danas dešava generaciji Z i milenijalcima nešto što se dešava po prvi put i što se nikada ranije u ljudskoj istoriji nije dogodilo. To je potpuna besmislica. Ne morate da putujete daleko. U nekim periodima devetnaestog veka, više od polovine mladih ljudi nije stupilo u brak, ostali su trajni samci. To je naročito bilo tačno kod žena, i te žene, poznate kao usedelice ili stare sobarice, polovina njih se nikada nije udala. Tako da ne morate da idete daleko. Helen Reding je, na primer, primetila da su u kasnom 19. i ranom 20. veku mladi ljudi dostigli putokaze i indikatore odraslosti u godinama koje su slične mladim ljudima danas. Uzmimo na primer, 1900. godinu – to je bilo pre 120 godina – 41% odraslih u godini 1900. između 18. i 29. godina je stanovalo kod roditelja. Slično, u godini 2020. 47% odraslih između 18. i 29. godina je stanovalo kod svojih roditelja. Dakle 1900. i 2020. sličan procenat mladih ljudi je ostao kod kuće i nije se otisnuo, već su živeli sa mamom i tatom. Ono što se dešava danas nije bez presedana. Sve to se desilo ranije, i to niz puta, ali ono što je bez presedana je spoljašnje okruženje i društveni kolaps. Ono što je bez presedana je, na primer, nivo nejednakosti prihoda. Ono što je bez presedana je nivo globalizacije i takmičenja za oskudne poslove. Ono što je bez presedana su cene stanovanja, koje nikada u ljudskoj istoriji nisu bile veće. Ono što je bez presedana je činjenica da u devetnaestom veku ljudi koji su bili samci, nisu mogli da pronađu partnera, ljudi koji nisu stvorili porodice, ljudi koji su stanovali sa majkom i ocem zato što nisu mogli sebi da priušte da odrastu i budu odrasli – ti ljudi su se zbog toga osećali veoma loše. Društvo im se rugalo, oni su sami sebe kritikovali, bili su veoma samokritični, osećali su da su izgubljeni slučajevi i gubitnici i imali su snažnu motivaciju i podsticaj da promene svoje prilike, da postanu odrasli, dok su današnji mladi ljudi ponosni na način na koji žive, hvale se time i misle da je to kul. Drugim rečima odložena odraslost je postala ideologija, ljudi su sada ideološki privrženi ne-odrastanju, jer su odrasli bezveze, odrasli su loši, odrasli su zli, svet odraslih je najbolje zaobići, treba ga se kloniti, treba ga srušiti. I stoga vidite, na primer, da je najveća grupa populacije koja glasa za autokratske diktatore i one koji bi hteli da budu diktatori, poput Donalda Trampa, su ljudi ispod 30. godina. Ljudi ispod 30. godina su u ogromnoj meri među onima koji podržavaju terorističke organizacije, kriminalce, diktatore, jer hoće da unište sistem, veruju u desktrukciju. U tom smislu, oni su nihilisti ili anarhisti. Većina ljudi ispod 30. godina smatraju demokratiju, izvesne vrste ljudskih i političkih prava pogrešnim i zastarelim, zato što veruju da su odrasli stvorili okruženje koje je protiv mladih.

Ono što pokušavam da kažem je da je odbijanje odrastanja, odbijanje postajanja odraslim ideologija, radi se o mladim protiv starih. To je građanski rat. Odbijanje da se odraste, odložena odraslost, nastajuća odraslost, dugoročno rastezanje adolescencije i detinjstva – to je pasivno-agresivna sabotaža. Mladi pokušavaju da sabotiraju sistem, da podriju establišment, da unište stari svet i oni to čine odbijanjem da učestvuju u realnosti povlačenjem iz realnosti, a povlače se iz realnosti tako što ne odrastaju. Kada ne odrasteš, onda ne igraš igru, a kada ne igraš igrum igra je gotova i završena i nema je. Igra kritički zavisi od učestvovanja. Neučestvovanje je oblik građanskog otpora, pasivno-agresivna sabotaža, i to je ono što mladi danas rade. I, oni biraju populističke vođe sa autoritarnim, diktatorskim sklonostima zato što veruju da će im te vrste voža omogućiti da unište establišment, da sruše postojeći poredak i da ga zamene sa nečim drugim ili novim što nije čak ni definisano.

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

[1]Ovaj tekst je prevod većeg dela (jedan sat) predavanja Sema Vaknina pod nazivom ’Why Young Refuse to Grow Up (Adulting, Delayed Adulthood)’,

  Bojan Viculin, generacija X, milenijalci, Psihologija, Sem Vaknin